Sjajna organizacija jer je velik novac uložen u čitav projekat kao i u nagradni fond i mislim da ako se narednih sezona nastavi ovim putem da će postati vrlo konkurentna serija francuskom Grand Prixu.

Imao sam jasan cilj, podijum. Isplivao sam odlično, sa prvom grupom od 6 triatlonaca. Krenuo sam zaista dobro, u noge jednom dobrom plivaču i na 200-300 metara smo imali bar 15ak metara prednosti. Nisam mogao da ga držim jer sam siguran da je tempo bio i brçi od 1:05 min na 100 m (u neoprenima smo plivali), stoga sam sačekao ostale i potom bez problema do kraja 1.5 km plivanja nastavio sa njima.

…Međutim moja trka je „završena“ već na prvom kilometru bikea kada sam pao… Zatvorili su me skroz tri triatlonca i kada su Ruanova i Gomar napali nisam mogao da „izađem“ stoga kada sam krenuo malo u desnu stranu došlo je do manjeg sudara sa Fidalgom i oboje smo poljubili patos. On je odmah odustao, a ja se sećam da sam bar 10 metara žuljao beton sa laktom i levom stranom tela, potom sam odmah ustao, namestio točak i pokušao da krenem kada je nailazila druga grupa ali nije bilo moguće jer je prednji točak bio potpuno zakočen. Raštimovao se točak i žuljao je od kočnice, tako da sam dodatno morao da ga podešavam i dodatno otpuštam stegnute kočnice… druga grupa je nestala… stoga sam nakon više od izgubljenog minuta nastavio poptuno sam i ubrzo se iza mene pojavila treća grupa koju sam sačekao i sa njima vozio do kraja…

Zaista ne baš puno sreće. Bio sam potpuno demotivisan jer sam došao spreman, plivao lepo, i da samo u jednom trenutku se sve izgubilo na toj trci, i to ne potpuno mojom krivicom. Nije bilo lako prihvatiti to. Ali nema smisla osvrtati se, bitno je da se nisam ozbiljnije povredio i da sam završio trku pre svega. Trčao sam solidno i završio kao 13-i.

Rezultati World Triathlon Promaster Banyoles

Trku su pobeđivali velikani poput Rañe i Gomeza što dovoljno govori koliku veličina trka poseduje. Učestvovalo je preko 800 učesnika.

Nakon Polu Ironmana pre 2 nedelje sam se praktično odmah oporavio iako nisam to očekivao. Sutradan sam bio malo umoran, ali više nervni sistem nego mišići, dok sam već u utorak bio skroz oke a u sredu u Novom Sadu sa Milanom Tominom (zapamtite ovo ime) trčao 5 km nešto više od 16.5 minuta na „ritam“. Stoga sam odradio sasvim solidnu nedelju treninga.

Pliva se u moru u mestu Mazaron, nakon čega se vozi 25 km, preko brda (vrh je na nekih 300+ metara) do druge tranzicije u centru Fuente Alama.

Isplivao sam sa prvom grupom iako sam lošije startovao, i nakon malo ganjanja na počeku oformili smo kompaktnu grupu od 12 triatlonaca. Vetar je bio n-e-m-i-l-o-s-r-d-a-n. prosto napisano. Pošto se vozi samo u jednom smeru, od T1 do T2, imali smo svo vreme vetar u lice. I to ne bilo kakav vetar… bilo je oblačno i vreme je bilo dosta promenljivo stoga smo se zaisa mučili i kada god se izađe na čelo grupe kao da vas udari neki uraganski talas… toliko je bio jak.

To je doprinelo da iako nismo stajali i vozili smo full gas svo vreme, imamo lošije vreme na bikeu čak 7 minuta od prošle godine! Pa vi vidite kakav vetar je bio u pitanju. Na snimku se teško može videti, ali donekle je dočarano.

Osećao sam se odlično, i čak sam precenio brdo, planirao sam da napadnem na najtežem delu poslednjih kilometar – dva ali odjednom smo se našli na vrhu i ja sam ostao iznenađen jer sam mislio da ima još… mada bilo je dosta pokušaja begova i prosto nije bilo moguće zbog jakog vetra pošto nakon brda ide opasnija nizbrdica i potom ravan deo do sela stoga grupa ima ogromonu prednost na pojedince ili manju grupu.

Malo slabija T2, a potom malo više od 5 km trčanja, sa malo uzbrdica. Krenuo sam solidno i do kraja držao potpuno komforan tempo za 8 mesto zbog toga jer me je sutradan (tačnije za pola dana pošto je ova trka bila u 17 h, a sutradan je početak bio zakazan za ujutru) čekala bitna trka u Alicanteu, Univerzitetsko prvenstvo u triatlonu. Stoga nisam želeo da idem previše jako… na moju nesreću nakon trke sam saznao da je Alicante otakzan jer je vreme bilo očajno i led je čak padao, kiša je lila i nije bilo moguće organizovati, pošto je cela tranzicija bila pod vodom. U Fuente Alamu je počela kiša taman kada sam ja prošao kroz cilj… potom teški pljusak satima.

Međutim organizacija je bila vrhunska kao i svake godine. Večera a potom dodela priznanja i poznata žurka do ranih sati, sve se održalo bez ikakvih problema. Zaista se radi o triatlonu čiji se ambijent ne može prepričati već se mora doživeti uz kompletan autentičan ugođaj trkanja i druženja nakon trke. Za one koji su spavali u Fuente Alami bilo je organizovano besplatno spavanje na krevetima u velikoj sali, sportskom centru, kao i hrana. (ja sam kolima išao jer je nešto više od sat vremena od Alicantea)

Kao ekipa (Fasttriatlon) završili smo treći ukupno.

Sledeća trka Pro Master Banyoles u subotu, olimpijski triatlon. Nova serija trka u Španiji sa velikim nagradnim fondom koja će se realizovati zajedno sa internacionalnim trkama (Evropskim kupovima, Svetskim Kupovima i World Serijama) i na kojima ću ja učestvovati ove sezone (i u isto vreme „odmoriti“ od ITU trka).

Rezultati Triatlon Fuente Alamo

Stoga zbog odluke da ove i verovatno naredne sezone malo „oladim“ od ITU-a i putovanja, mogao sam da dopustm sebi taj „luksuz“ da izdvojim jedan period sa ciljem priprema polu Ironmana (1.9 km plivanje, 90 km bike, 21 km trčanje tj polumaraton).

Stvari nisu započele sjajno jer nakon polu maratona u Santa Poli (nadomak Arenalesa gde je juče bila trka) zaradio sam povredu ahilove tetive koja je rezultirala tome da u februaru sumiram 0.0 km trčanja. Ne baš sjajno za trku u kojoj treba da trčite 21 km i preostaje vam samo 5 nedelja da „oporavite“ 5 nedelja bez trčanja i + nadoknadite ono što bi trebalo da bude urađeno.

Ali nisam klonuo duhom i nakon povrede već posle nedelju dana dobar osećaj je bio u nogama, i svakako da je veći obim na bikeu (poput nedelje u Lanzaroteu gde sam za 6 dana napravio 600 km bikea) je doprineo bržem come back-u u trkačku formu.

Prošlonedeljni sprint triatlon je poslužio kao dobar nadražaj i ove nedelje sam napravio lep tejper i odmorio sam lepo u četvrtak i petak kada sam imao slobodna poslepodneva, stoga sam došao na startnu liniju spreman i odmoran, pun samopuzdanja i spreman za Rock and Roll. 7:50 ujutru, Sunce se prolama na horizontu, spektakularan ambijent i prizor ispred mene, 1.300 takmičara puni adrenalina… Vamos!

Krenuo sam odmah jako sa Pedrom Reig i još jednim dobrim plivačem i uspeli smo tokom celog plivanja da povećavamo razliku nad ostalim, i napravilo smo 4 minuta prednosti nad glavnom grupom opasnim biciklista. Da je bilo lako, svakako da nije i tempo je bio kao da se radi o sprint triatlonu. Pedro je jedan od samo par španaca koji mogu da plivaju sa Gomezom. Svake zime a i ove je trenirao sa njim na Fuerteventuri. Na kraju mi je dodeljeno prvo vreme plivanja jer nažalost Pedro i Lopez sa kojima sam zajedno isplivao, nisu završili trku. I dobio sam neopren kao nagradu za najbolje parcijalno vreme. Nije loše za manje od 2 km plivanja.

Nakon dugačke tranzicije od najmanje 400 metara, sledi 1.5 km sa velikim usponom (8% u proseku) u Arenalesu za izlazak na glavni put. Pedro je krenuo jako ali ja sam išao kontrolisano. Bitna stvar za pomenuti je da sam odmah u tranziciji izgubio bidon (jedini) sa izotoničnim napitkom jer je kavez za bocu imao malo lufta i jer nije mogao da bude skroz stegnut jer sam ja improvizovao nešto (stari dobri sejlotep), a nisam hteo da montiram dole tradicionalno, jer je najaerodinamičnije kada je bidon iza sica. Tako da sam negde na 10 km pitao Pedra za gutljaj (video dole, 2:15 min), potom sam na 30 km uzeo bidon na okrepnoj stanici, popio par gutljaja, stavio bidon iza misleći da sam rešio stvar ali je nakon 1 minuta ispao… toliko o tome i mojoj hidrataciji. Ali bilo je 20 C tako to nije bio problem. Ionako Tim Noakes kaže da je bespotrebno piti tečnost, heh.

Na 55 ili 60 km sam opet uzeo bidon ali je opet ispao. U međuvremenu sam se opet „ogrebao“ za gutljaj od drugog takmičara. Pojeo sam 3 gela, bar njih nisam uspeo da izgubim.

Što se tiče bike-a, krenuli smo solidan tempo, nas troje, prva grupa na početku, međutim na 20 i 25 km su krenuli da nas prestiži bike-mašine… nisam mogao da idem njihov tempo, tek nakon što je druga veća grupa prošla pored mene, „zakačio“ sam se (figurativno rečeno jer naravno drafting nije dozvoljen ali rastojanje od 10 m ima veliku psihičku ulogu i mnogo je lakše pratiti ritam grupe nego ići poptuno sam) i uspeo sam da održim njihov ritam do kraja vožnje, koja je bilo oko 82 – 83 km u totalu sa par uzbrdica, većina ravno ali se ne može reći da je „tepsija“ u pitanju… Vetar se pojačao u drugom delu bikea, jer taj region zna da bude jako jako vetrovit.

Bilo je delova gde sam se mučio i gde sam zaista išao „crveno“ da ne bih izgubio grupu ali u totalu, sve je bilo kontrolisano i prilično sam bio siguran da ću trčati dobro. Ne znam odakle potiče ta samouverenost u trčanje nakon 2.5 h trkanja, ali sam od prvog momenta bio siguran da će trčanje biti jedan od mojih asova. U svakom slučaju kada u nešto jako jako verujete, makar to i ne imalo jak razlog ili objašnjenje, na kraju će ispasti kako vaš um želi. Problem je samo 100% verovati…

I tako je bilo jer sam od prvog metra krenuo sa odličnim osećajem. Ušao sam u T2 kao poslednji iz velike grupe i odmah ih sustigao i prvih par kilometara se držao grupe, trčeći uz poznate stepenice ovog triatlona. Mali pakao! Negde ne 4-om kilometru sam pojačao, ohrabren mnogim prijateljima koji su navijali za mene i odvojio se od grupe koja je imala par poznatijih imena, od nekih Joe Skipper koji je prošle nedelje bio treći na I Can Malaga, gde je naš Vlada Savić odradio odličan polu Ironman (Srbija postaje long distance velesila. Da se zna i Ceca Brkić je odradila Ironman u južnoj africi u Nedelju, oko 10 h mislim). Samo je Richard Calle uspeo da me sustigne i odvojilo smo se od ostatka i nastavili naš tempo. Potom je usledio ravan deo pa potom trčanje po pesku i plaži i zemlji. Zaista avanturistički ali plaža i dune poptuno razbiju ritam trčanja. Na ravnom smo držali od 3:30 do 3:35 min/km bez problema ali na pesku tempo padne i ispod 5 min/km…

Ulazkom u drugi krug sam i dalje imao dobar osećaj, međutim drugi put na stepenicama Richard je pojačao i tu sam zaista išao submax da ga zadržim. Video ispod.

Uspeo sam ali me je koštalo. Oporavio sam se na nizbrdici, a potom na istom mestu gde sam u prethodnom krugu napao, izašao sam na čelo, ali me je Richard prešao i opet dodao gas. Ahhh, novi pakao, ubrzao sam i ja i stiskao zube prateći ga. Pogledah u svoj Garmin i imao sam šta da vidim, tempo 3:11 min/km… 200 metara, 400 metara, 700 metara… „Jel ovaj zdrav“, pomislih. Trčali smo par minuta tim ritmom od 3:11 min/km a Richard nije usporavao! „Udario“ sam u zid i povukao ručnu, jer nisam želeo da potpuno eksplodiram na 14-om ili 15-om kilometru. Ostao sam solo, dok je Richard vijao četvrtog i trećeg. Ja sam trčao svoj ritam i video sam u daljini petoplasiranog, jer od trećeg mesta pa do mene koji sam bio šesti svi smo bili u minut i po. Ali nisam imao još jednu brzinu i počeo je stomak malo da se poigrava samnom. Iako ništa strašno i nisam morao da stajem, dovoljno da mi skrene pažnju sa ritma i koncentracije što me je koštalo tog važnog minuta.

Poslednji kilometar jedan takmičar se zaista približio ali ubrzao sam, skoro sprintao i ušao u cilj. Šestoplasirani, vreme 3 sata i 44 minuta. Osmeh na licu. Samo jedna misao: ovo je bilo zaista zanimljivo iskustvo i uživao sam od prve do poslednje sekunde svim telom. Ponovićemo.

* Ako se pitate čemu smeh na slici, to je jer sam nakon izlaska iz T2 doviknuo Robertu „Ahora empieza carrera“ odnosno „Trka počinje sada“. Možete videti da se i on smeje u neverici…

Da li je moje telo pogodnije za ITU ili za long distance? Teško pitanje. Dobio sam mnogo samopouzdanja na ovoj trci, jer pre svega bitno je ne zaboraviti par važnih činjenica:

• nemam iskustvo u dugom triatlonu i ovo je bila moja prva trka
• trenirao sam samo par dana na hronometarskom bikeu i sam podesio poziciju što je van svake pameti za PRO triatlonca. Brownlee style (pravilo da nema pravila)
• da li sam imao dobru pripremu za trčanje ili ne, ostaće neodgovoreno pitanje, jer 5 nedelja povrede moglo je da ima velik uticaj a možda je drugih 5 nedelja u toku kojih sam trčao bilo dovoljno da dostignem dobru formu. otvoreno pitanje
• izgubio sam izotonik i bio slabo hidriran tokom 2 sata. da li je to imalo dalji uticaj na trčanje, isto odgovor nije poznat

Ove četiri stavke su zaista bitne, i više su negativne nego pozitivne, što mi jasno govori da postoji veliki prostor za napredak i rad na ovoj distanci (očigledno na bikeu, jer imam prvo vreme plivanja, treće trčanja, a 18-o bikea). Stoga uzimajući te činjenice, i prethodnu uverenost da moj organizam neće imati problema na dugim distancama, zaista mi daje pravo da verujem da je možda polu Ironman ili Ironman moj ultimativni cilj. Zbog čega? Jer stvarno mi je teško da zamislim, iako svakodnevno radim na tome i ne gubim nadu, da ću jednog dana da trčim 30 min 10 km u triatlonu, ili ispod 30 minuta… Što je neophodno za vrh u ITU-u. Svakako da mi cilj nije da završim 15-i ili 20-i na Svetskom prvenstvu jednog dana. Iako je to odličan rezultat, to me neće probuditi ujutru u 6 sati znajući da me čeka 3 ili 4 teška treninga, a još jedan adut za ovo „duže“ (iako napominjem još jednom, ništa ne planiram) može biti moja sposobnost da se odlično takmičim na ekstremnim vrućinama (da li je neko spomenuo Konu?).

A sa druge strane ko mi garantuje da uopšte mogu da završim Ironman ili da mogu da trčim maraton u Ironmanu ispod 2:50 h? Niko, i niko to ne može ni znati, ali je svakako vredno pokušaja i pristupa takvoj avanturi. Jednog dana… Jer moj jasan cilj je 2016 i plasman na Olimpijske Igre. Nakon toga videćemo gde će me put odvesti.

Rezultati Triatlon Elche – Arenales 113

Ogy

Trci sam pristupio kao treningu jer je bitna trka ove Nedelje!

Zbog malo odloženog starta ohladio sam se dosta i stoga se nisam osećao „na svome“ u moru ali sam ipak isplivao prvi i nakon lošije T1 krenuo bike sa još trojicom od kojih su 2 drugara Amancio i Java, međutim napao sam na jedinom uzvišenju (most) sa vetrom u prsa i napravivši razliku do kraja sam odradio segment sam osećajući se prilično jako. Vetar je zaista bio nemilosrdan, nisam imao garmin ali rekao bih da u jednom smeru nisam išao preko 25 dok u drugom jesam i preko 60 sigurno na nekim segmentima.

Trčanje je bilo rutinski i u cilj sam ušao kao pobednik sa nekih 1.5 min prednosti i kao jedini takmičar ispod 1 h.

Rezultati Sprint Triatlon Pilar de la Huradada

Opširno ovo je bila jedna obimnija nedelja sa ne previše (oštrog) inteziteta gledano u globalu, u vidu priprema za moju prvu polu Ironman trku koja je 14. marta i predstojeću triatlon sezonu.

Dole navedeni treninzi kao i lične nutricionističke informacije ne preporučujem nikome niti ovo služi kao predlog treninga bilo kome, svi smo različiti, svi različito reagujemo na razne stresove tokom treninga i svi imao jedinstvene nutricionistče potrebe, tako da ako se odlučite za uzimanje bilo kojeg dela kao savet, to radite na sopstvenu odgovornost. Zapamtite da je ovo nešto što odgovara meni nakon mnogo godina treninga i nakon mnogo promenjenih tipova treninga, nakon jedne prilagođene „dijete“ samo meni tj jednom organizmu koji se razvio da na najbolji način odreaguje na sav stres i da uzme najbolje iz hrane koju konzumiram.

U Nedelju dan pred početak ovog mikrociklusa sam imao trku, sprint duatlon koji sam prilično jako odradio. Poslepodne sam imao slobodno i odmarao sam.

Ponedeljak:

• Trčanje: 30 min lagano, 6.5 km kao zagrevanje za teretanu
• Teretana: 45 min odmah nakon trčanja, prvenstveno core (trup) kao i vežbe (tegovi) za ruke (noge odmor zbog trke)
• Plivanje: 3.5 km odmah nakon teretane, lagano, nakon plivanja izvlačenje guma
• Trčanje 1:00 h (off road) 12.7 km

Utorak:

• Spajanje 4:43 h: 4:10 h bike brda 113 km sa 1.600 m d+ (vertikalni uspon) +
•                                 33 min trčanje 7.3 km
• Plivanje: more, neopren 1 h, oko 3.5 km

Sreda:

• Trčanje: 1:21 h sa intervalima 4×12 minuta tempo na 3:45 min/km (off road) p. 2.5 min lagano ukupno 18.5 km
• Plivanje: 5.0 km sa promenama (fartlek), izvalčenje guma nakon plivanja
• Teretana 1 h odmah nakon plivanja, core + vežbe noge, ruke, leđa (sve, u teretani uvek radim celo telo a menja se broj serija, ponavljanja i intezitet u toku godine)

Četvrtak:

• Bike: 2:00 h 62 km valovito, 500 m d+, drugi deo treninga uzbrdice jako, ostalo normalan tempo
• Plivanje: 4.5 km manje više odmah nakon bikea sa 15×100 m start-pauza 1:13 min (samo prvih 5 na 1:15 min), prvih 5 bez lopatica potom 10 sa lopaticama, manje više sve na 1:10 min do 1:11 min (pauza je bila 3-5 sekundi), nakon plivanja izvlačenje guma
• Trčanje: 1:00 h off road 12.5 km

Petak:

• Trčanje: 1:21 h brda 15.5 km
• Plivanje: 4.1 km sa 15×100 drafting („u noge“ plivaču ispred) sve bez lopatica, start pauza na 1:15 (poslednjih 5 na 1:13 h), sve je bilo na 1:12-1:10 min potom 10×50 delfin, nakon plivanja gume
• Teretana: 40 min core

Subota:

• Spajanje 3:55 h: 3:04 h bike 100 km 430 m d+ sa intervalima 4×20 min @ 40 km/h p. 4 min lagano, malo valovito +
•                                 51 min trčanje off road valovito 11 km
• Plivanje: 50 min more, neopren 3 km

Nedelja:

• Spajanje 5:05 h: 3:42 h bike brda 100 km sa 1.370 m d+ i veoma jakim vetrom +
•                                  1:25 h trčanje off road valovito 17.6 km sa veoma jakim vetrom
• poslepodne slobodno, odmor, kraća šetnja

Od obaveza osim treninga u ovom periodu je to predavanje, ove nedelje sam imao kolikvijum jedan, posetu fabrici Viator koji mi je novi sponzor za ovu sezonu, a najviše je to rad na Triogy Racing timu koji trenutno broji 8 klijenata/sportista. Više vesti na ovu temu uskoro!!!

Masažu nisam imao, iako uglavnom gledam da imam svake ili bar svake 2 nedelje. 2 puta sam koristio elektro stimulatore, program masaža.

Ishrana i suplementacija- uopšteno:

• Od suplemenata koristim samo izotonik, bukvalno ništa više. Na bikeu na treninzima dužim od 2 h, na plivanju nikad, na trčanju samo kada su intervali. Popijem poneki dan Echinaceu ili Antioksidante čisto da pojačam imuni sistem. Ništa nemam protiv suplemenata ali nakon toliko godina jednostavno sam uvideo da je moje telo naučilo da uzima sve potrebne nutritijente iz hrane i zbog toga velik akcenat stavljam na kvalitet izbalansirane ishrane. Smatram da sam zaista naštimao i kalibrisao organizam osluškujući ga pažljivo duži vremenski period i siguran sam da npr. kada mom telu fali vitamina C, ja imam jako veliku potrebu da pojedem narandžu, ili kada mom vitaminu fali neki mineral odjednom dobijem potrebu da jedem morske plodove i slično. Bez šale ovde!

Svaki dan manje više se hranim na veoma sličan način (filozofija: zašto menjati nešto što provereno radi) i nisam ni na kakvoj dijeti, jednostavno sam pronašao određen tip ishrane u kojoj uživam i koju sa zadovljstvom poštujem osećajući se dobro:

• nakon ustajanja pijem vodu sobne temperature
• pojedem kašikicu Imuno Meda da bih održao imuni sistem
• pijem kvalitetan kineski beli čaj u rinfuzi. Zeleni ili crni čaj popijem na dan trke, čisto jer sadrže više kafeina (ali i dalje mnogo manje od šoljice kafe koju nikada ne pijem niti sam pio jer deluje toksično na organizam za razliku od čaja koji detoskifikuje i čisti organizam)
• doručkujem 20-30 minuta nakon buđenja, uglavnom 2 dvopeka (bez sredine, samo koricu jedem, hleb je u vidu pogače tako da se može lepo napraviti i bez „sredine“. zašto? ne volim je i veoma je loša za varenje) sa maslinovim uljem (puno), čistim domaćim paradajz sosom, namazanim avokadom (puno) i malo šunke uz đus, a potom integralni musli i weet-a-bix tj pšenične mekinje (vlakna) u sojinom mleku. Često pojedem narandžu ili mandarinu pred doručak, a kada imam predavanja ujutru pojedem narandžu i jabuku pred doručak. Jedem parčence đumbira uz doručak zbog imuniteta i zbog cirkulacije jer sam ove zime osetio da nije najbolja pošto su mi se stopala i šake hladile dosta
• do ručka jedem ako imam 2 treninga, musli bar i voće, bananu, narandžu krušku nakon prvog a pred drugi trening
• za ručak jedem prvo salatu, najviše cvekle sa zelenom salatom, šargarepom, paradajzem, krastavcem i maslinovim uljem a potom prvenstveno proteinski ručak (riba, piletina ili govedina/jare ređe, izbegavam prasetinu) sa barenim povrćem. veoma retko dodam riže ili vrlo vrlo retko malo paste čisto tako radi reda. pojedem parče hleba, bez sredine opet, samo koricu. Naučio sam na telo da ide na masti i manje više uopste ne unosim puno ugljenih hidrata poput testenine, ponekad rižu ili bareni krompir. 2 ili jedan dan pred trku za ručak jedem rižu ili bareni krompir.volim da jedem dorbu supu pred ručak ili večeru. dezert uglavnom nakon svakog ručka, nebitno šta, kod toga ne pazim previše i uživam u fullu
• za užinu uglavnom voće (naradža, jabuka, kruška, mandarina) i integralni keks ponekad i volim weetabix sa ključalom vodom, medom i cimetom. sa voćem mi je super jer deluje instant i osećam se dobro i lagano na treningu. popijem roobios čaj često ili beli čaj opet pre trening
• za večeru prvo salata sa maslinovim uljem, ponekad avokadom, isto kao za ručak potom uglavnom riba ili drugi dobar izvor proteina, jaja (sa žumancima naravno) ili možda morski plodovi ili slično, uz bareno povrće i parče hleba. pojedem ponekad kiselo mleko kada ima domaće. uveče ne jedem slatko. navikao sam organizam i nemam preveliku želju. ako dobijem ponekad, pojedem naravno bez imalo griže savesti
• pred spavanje volim da grickam koštunjavo voće ili možda integralni keks

Sumirano jedem u toku celog dana, jako puno proteina iz hrane i voća sa akcentom na narandže i povrća sa akcentom na cveklu, veoma je bogata nitritima koji dokazano utiču na potrošnju i dotok kiseonika (zbog toga se npr na Tour-u masovno koristi đus nakon etapa od strane mnogih timova), gvožđem i ostalim mineralima i vitaminima. Ponekad imam osećaj da varam drugare sportiste jedeći toliko cvekle, obožavam je, a pogotovo jer je tako moćna. Unosim i dosta zdravih masti (maslinovo ulje, avokado, koštunjavo voće, riba i td).

U toku treninga jedem samo na bikeu, i to uglavnom nakon 2 ili 2.5 sata, bananu, baritu ili slično. Mislim da sam veoma dobro razvio metabolizam razgradnje masti koje koristim za gorivo čak i kada je veći intezitet u pitanju (iako nauka kaže da se prvenstveno šećer uzima) stoga se često desi da ako imam dobar doručak da odradim 3.5 h ili čak i 4 h pijući vodu i pola pola litre izotonika bez želje ili potrebe da jedem bilo šta. Zbog čega bolje „ići“ na masti nego na šećer, pa zato jer u telu imamo 40.000 kcal zaliha masti a samo 1.500 kcal zaliha šećera. Jedini je problem da li je naše telo sposobno da pristupi tom rezervoaru od 40.000 kcal. Sportista koji nakon 1 h jede čokoladicu i pije koka kolu ima ekstremno neefikasan (i ne puno pametan) „motor“ koji je veoma osetljiv, i ukoliko se ne unese šećer na pravo vreme dolazi do hiperglikemije tj do „praznih nogu“. Sva sreća pa sam odavno shvatio i čitao dosta o tome i na vreme naučio (nije nimalo lako, pogovoto u početku kada se morate mučiti) organizam da koristi masti. Npr danas na 5 h spajanja, pio sam vodu i izotonik i pojeo sam jedan veći kolač nakon 2.5 h bikea, između bikea i trčanja sam pojeo pola proteinske čokoladice, bananu i malo musli bara i nakon 50 min trčanja sam uzeo gel. To je sve.

Nakon treninga uvek pojedem narandžu, bananu ponekad, krušku ponekad kao i mandarinu, većinu puta musli bar ili proteinski bar ali ne tako retko ili možda slatki keks (nikad čokoladni). Ovde u Španiji se tradicionalno pravi Maria i obožavam ga i često ga jedem, npr posle ručka se zasladim ili često i nakon treninga ili tako poslepodne. Neretko pojedem i rižu sa slatkim mlekom tj sutlijaš nakon treninga, odličan je u te svrhe, a takođe i slatki kolač (ne čokoladni ili filovani i slično). Znači izvor fruktoze (iz voća) da bih nadoknadio rezerve u jetri i glukoze (iz barite tj pločice ili keksa ili kolača i slično) da bih nadoknadio rezerve u mišićima. Što se proteina tiče, nakon treninga uglavnom sledi proteinski obrok, tako da nema brige po tom pitanju. I kada sam imao 1.5 godinu jeo sam 4 pileća bataka…

Imam 8-9 sati noćnog sna. Esencijalno za dobar trening. Spavam poslepodne 30-50 min recimo 2 puta nedeljno. Spavam kvalitetno noću i sasvim je normalno da ukoliko spavate 9 sati, da i uz trening popodne nemate potrebu za dremkom, iako je kratki „power nap“ veoma moćno oružje kod sportista, veoma.

Na dugačkim solo treninzima, koji su u prirodi mozak uđe u jednu posebnu fazu kada dosta pričate sami sa sobom, to je prosto neizbežno kada je trening 3 ili 4 ili 5 sati bez prestanka. Smatram da me ti „razgovori“ i razmišljanja čine mudrijim i mnogo životnih stvari sam „rešio“ baš tada i u tim trenucima. Ako nekome ovo izgleda kao previše treninga i pita se odakle pronalazim motivaciju, mogu samo da kažem da uživam u onome što radim i prvog trenutka kada izgubim ljubav prema ovome, ako se to ikad desi, prestaću profesionalno da se bavim triatlonom.  Takođe kada znam da mi tata često po ceo dan radi u radionici, dok mi mama radi 9 ili 10 sati u kancelariji i kada mi sestra pola ili ceo dan uči/sedi na fakultetu, ja se osećam privilegovanim da treba samo 4 ili neka je to ponekad i 6 sati dnevno da treniram. A naravno ta slika prolazka kroz cilj sa podignutim rukama je motivacija koja nikada ne zastareva u mislima jednog sportiste.

…Raspisao sam se (nadam se da nisam ništa zaboravio) iako je sve veoma jednostavno (u stvarnosti), volim da ne komplikujem stvari i da pojednostavim što je više moguće jer je sport sam po sebi komplikovan tako da onaj ko previše razmišlja, opterećuje se sa previše stvari, ili gleda šta drugi sportiste rade može imati dosta problema. To je nešto što sam vremenom naučio. Keep it simple.

Nadam se da neću morati da odgovaram na mailove ili poruke barem u naredne 2 godine (smajli).

Ogy

Tako da nakon 5 nedelja totalno bez trčanja pre tačno 2 nedelje sam odradio svoj prvi trkački trening. Krenuo sam lagano, 20 – 30 min i nakon 4 dana i kraćih treninga testirao sam nogu na jačem treningu, 8×500 m na stazi sa 45″ pauze i zaista sam se osećao odlično kada se uzme u obzir da sam trenirao samo 4 dana. Trčao sam u društvu, prateći njihov tempo i bez ikakvih problema smo išli 1:30 – 1:35 min. Poslednju sam odlučio da malo dodam gasa i hop, završih i čuh vreme „1:21 min“. Odlično, Ogy is back.

Nastavio sam da treniram i da trčim preko 1h i u četvrtak sam posle dugo vremena opet otrčao 1.5 h, nakon 2.5 h bikea i to je bio jasan znak da je povreda prošlost.

Juče sam učestvovao na drugom duatlonu u sezonu u mestu Hellin u provinciji Castilla la Mancha. Organizatori su nas pozvali i zaista su priredili odlične uslove, hotel koji je bio odmah kod starta i gostoprimstvo je bilo izuzetno.

Debitovao sam i u svom novom dresu za nacionalne trke u Španiji, slika ispod. Uskoro ću objaviti vesti na pitanju sponzorstva za 2013-u godinu…

Zaista visok nivo konkurencije, sa Gomarom, par ostalih španaca koji su dobri kao i 4 ukrajinca, koje poznajem već dugo vremena i sa kojima se takmičim na ITU trkama.

Krenuli smo oštro od početka na 3 min/km. Bez problema sam držao 2 km taj tempo koji nije bio sporiji od 3:05 min/km međutim kada je Gomar spustio na malo ispod 3 min/km počeli su da stižu laktati… jednostavno mi je falio taj velik period bez trčanja, jer ipak je to ozbiljna brzina za 5 km. Tako da nisam uspeo da pratim vodeću petorku već sam se na bikeu našao sa špancem i ukrajincem. Radili smo složno ali su njih dvoje bili dosta slabi. Trenutno sam zaista jak na bikeu i dobro se osećam stoga mi je bike poslužio da malo predahnem i već na drugom trčanju je bio bolji osećaj.

Na kraju ukupno 7-i i prvi U23. Odličan jak trening i pokazatelj da mora da se nadoknadi izgubljeno trčanje. Zaista sam uživao u trci koja komotno može biti ETU kup kad se uzme u obzir da je pbednik Gomar imao 5-o vreme ukupno na trčanju na Svetskom kupu u Tiszaujvarosu, a drugoplasirani Pevtsov imao 6-o vreme na Dextro seriji u Stockholmu sa samo 10 s sporijim vremenom od J. Brownleeja :)…

Rezultati na oficijelnom sajtu (3-i ukupno i 6-i ukupno nisu JUN i KAD, greška je u pitanju, oboje su seniori)

Plivanje je bilo u dužini od 1.6 km na glavnoj plaži.

Ne previše učesnika, mislim da nije bilo preko 100, po malo tmurnije danu. More je bilo oke, kao i uvek u ovom periodu prvih par minuta je zaista hladno, i trne glava ali nakon par stotinjak metara telo se navikne.

Krenuo sam solidno kao prvi i tokom trke sam napravio par velikih promena i napadao sam ali nisam uspeo da se „otarasim“ trojice, sve od poslednjih par stotina metara kad je jedan otpao, i ostalo nas je troje. Poslednje ubrzanje sam napravio 200 metara pred kraj ali mi je falilo te završne snage, velika nedelja me je koštala tako da smo praktično sprintali svo troje, stim da bi nas dvoje u istom trenutku prošlo kroz ciljnu kapiju.

Zaista zanimliva trka i odlična zabava, ja sa te strane gledam ovu trku koja je praktično trening za mene. Ako ništa bar je publika uživala. Isto vreme u sekund smo imali ali pošto je on ispružio nogu sa čipom kompjuter ga je registrovao kao prvog.

Ko bi rekao da se plivački maraton može dobiti trčeći!

Danas je izašao članak sa zanimljivom slikom iz finiša u dnevnom listu Alicantea. Online verzija ovde.

To je više bio bike kamp za mene nego triatlon kamp, pošto još uvek nisam počeo da trčim zbog povrede leve ahilove tetive.

Manje više svaki dan se svodio na 3.5 do 4.5 h vožnje i 4.5 – 6 km plivanja, uz poneki aqua jogging pre doručka.

Sve u svemu odličan kamp sa blizu 600 km u nogama po ostrvskim putevima za 6 dana uz neverovatno jakim vetrom skoro svakog dana. Trening gde sam zaista uživao u sjajnom društvu svakog sekunda iako je tempo bio solidan od početka http://connect.garmin.com/activity/273621800

Temperatura je manje više bila savršena svakog dana, od 20 do 25 C.

Zaista sjajna atmosfera vlada zbog mnogobrojnih long distance triatlonaca i imao sam sreće zbog mogućnosti da treniram zajedno sa proslavljenim imenima poput bivšeg Svetskog prvaka Ivana Rañe koji se već preko deciniju i po trka u ITU-u. Učestvovali smo zajedno na mnogim ITU trkama, a nedavno je prešao (delom) na Ironman i pobedio na svom prvom nastupu u novembru na Ironman-u u Meksiku samo nedelju dana nakon pobede na svom prvom half-ironmanu baš na Lanzarote-u! Potom Victor del Corral pobednik Ironman-a Lanzarote i vicešampion sveta u duatlonu 2011-e, Alejandro Santamaria, Miquel Blanchart Evropski prvak 2011-e u ITU long distance-u i aktuelni prvak Španije, potom Bruno Clerbot koji je član novoosnovanog pro tima U-Place, zatim i malo lepše polovine poput Salete Castro i td.

Takođe nekolicinu treninga sam odradio zajedno sa članovima kampa TriLife u kojem je bio i zvezda MotoGP-a Alvaro Bautista, Svetski šampion 2006-e u kategoriji 125 kubika i 5-i sa prošlogodišnjeg MotoGP šampionata.

Neću trošiti previše reči na njega jer jednostavno je dovoljno pogledati samo par video zapisa da bi dobili sliku o njegovom entuzijazmu, talentu i ljubalju prema planini i svemu što je postigao za samo nešto više od 25 godina života.

Kod nas verujem da je samo nekolicina čula za njega jer jedini članak tj. prevod koji se pozabavio sa njime potiče sa trkac.net http://trkac.net/2012/09/05/kilian-jornet-o-planinama-trcanju-i-rekordima/

Prvi video koji sam postavio ima zaista jako preneseno značenje, jer Kilian koji je profesionalac i čiji je posao da trči odustaje na jednoj trci (verujem po prvi put), a potom otkazuje drugu planiranu trku iz prostog (ali i dalje bi možda samo 0.1% sportista postupilo na taj način) razloga – prestao je u tom trenutku da uživa trčeći. Iz mog iskustva to je najesencijalnija stvar i lekcija u elitnom sportu, da potpuno uživate makar i u teškim trenucima, a ukoliko to nije slučaj, svaki napor je bezvredan. Jer u suprotnosti rezultat, za kakvim god da se teži, jednostavno nije moguć, a usput se telo puni negativnom energijom. Trčanje, triatlon, biatlon ili bilo koji sport izdržljivosti su suviše teški sportovi da bi se praktikovali na elitnom nivou radi razloga koji nisu uzvišeni, tj koji nisu čisto uživanje u toj ponavljajućoj radnji sporta. Drugi deo snimka:

Želeo sam da podelim sa vama njegove „Kilian’s Quest“ serije kojih je 4 sezone. Komplet zapise pogledajte na YouTube-u. (ako nemate subtitlove automatski ih možete uključiti u opcijama na dnu videoa i izabrati željeni jezik).

Gledajući bilo koji od snimaka odmah dobijem želju da se teleportujem na Frušku Goru i otrčim svoj omiljeni krug ili bilo gde, i očistim glavu i dušu i napunim sve baterije. Verujem da bi svaki sportista u sportu izdržljivosti trebao da ima svoje mesto kojem se vraća nakon težih perioda, neuspeha ili možda i najvećih uspeha, u sportu kao i u životu jer se ne taj način osvrće unazad i preispituje sve što se desilo za taj određeni period. Meni su fruškogorska šuma, i njeni usponi pomogli da zavolim svoj sport u potpunosti, pre svega trčanje i biciklizam kada sam počeo davne 2005-e, i zaista je pitanje gde bih danas bio da sam možda počeo da treniram triatlon na nekom drugom mestu.

Najupečatljiviji treninzi i momenti kojih se sećam, i dobri i loši, i kada sam bio u top formi i osećao se fenomenalno, ali pre svega kada sam se gubio po šumi bez hrane i vode, i smrzavao, i kisnuo i na biciklu i u patikama, i trčao po neverovatnom blatu, i padao na ledu, i trčao po 2 sata, i dehidrirao, i bušio gume bez rezevrhin i bez mobilnog 50 km od kuće, i trčao po noći i po mrklom mraku kada nisam video svoje sopstvene bele patike ispred sebe… potiču sa Fruške Gore. I neretko upravo ti momenti i ta sećanja i slike koje su sačuvane u malom mozgu često služe kao motivacija u težim trenucima.

Planina, koliko god da je visoka, i priroda koju poseduje zaista imaju isceljujuće moći ukoliko naučite da im se prepustite u potpunosti i da ih cenite.

Svakako preporučujem da odlegate Kilianove video snimke jer zaista prenose čistu ljubav prema sportu za razliku od ostalih filmova sa kojim smo bombardovani i čiji fokus je na totalnom drugim stvarima. I između ostalog otkriva na veoma prirodan način moć koju možemo da primimo od planina… što je bio i osnovni razlog zbog čega sam želeo da podelim ove snimke i ove misli na blogu.

Pročitajte i poslednji Kilianov blog na temu svih doping afera koji truju sport poslednjih meseci http://www.kilianjornet.cat/en/blog/la-muntanya-no-es-com-els-homes.

- „Planina nije kao čovek, planina je iskrena.“ Ogy

U utorak popodne sam stigao kući u Novi Sad nakon noći u Cirihu. Istog dana sam osetio nelagodnost u ahilovoj tetivi na levoj nozi, međutim nisam obraćao previše pažnje, da bih nakon odrađenog treninga iste večeri, kao i trčanja u sredu bol postao zaista nesnošljiv.

Iako sam imao masažu u utorak veće, trčanje u sredu je zaista pogoršalo situaciju tako da sam bio primoran da odmaram i samo malo plivuckam.

U petak sam se vratio u Španiju i iste večeri posetio Josea (www.centronoumar.com), lokalnog fizioterapeuta i terapija mi je dosta pomogla.

U subotu sam samo malo provozao, i to nakon 5 dana, jer nisam nosio bike u Srbiju i za Nedelju tj juče sam imao planiranu trku – duatlon u samom Alicanteu stoga sam imao veliku želju da se napokon takmičim „kući“ jer u 2012-oj nisam bio u Alicanteu kada se održavao triatlon, a i to je sjajna prilika da se dobrim rezultatom oda zahvalnica lokalnim sponzorima.

Ujutru je noga bila dosta bolje, ne savršeno ali dovoljno da odradim trku. Iako sam znao da će se dan nakon trke stanje pogoršati, pokušao sam da kontrolišem situaciju. Inače probudio sam se samo 2 h pred trku i jeo 1.5 h pred trku jer sam pogrešan alarm stavio! Da me drug Amancio nije probudio verovatno bih prespavao…

Startovao sam i trkao se bez većih problema. Iako nisam trenirao cele nedelje skoro ništa, barem sam bio odmoram tako da sam rutinski odradio prvo trčanje, odvozao bike sa još trojicom i sam otrčao poslednjih 2.5 km i pobedio.

Sada ostaje samo da se tetiva zaleči 100% i da se opet vratim full treningu.

Rezultate pogledajte na sajtu organizatora Go For It – White Events (prvo trčanje je malo kraće a drugo malo duže)

EuroTri press; TriatloCv press

Polumaraton Santa Pola je najveći u Španiji i okuplja preko 9.000 učesnika što predstavlja ovaj događaj stvarno neverovatnim, jer startnu liniju učesnici pretrčavaju 6 minuta!

Nakon dolaska sa Sierra Nevade trenirao sam par dana sa solidnim obimom tj nisam odmarao nimalno, potom sam bio 2 dana u Barceloni gde sam inače potvrdio da ću se ove sezone takmičiti za klub Fasttriatlon. Fasttriatlon je klub registrovan u Barceloni i ima skoro 300 članova a postoji samo 2 godine! Nedavno je osnovan i Fasttriatlon Alicante, kao deo Fasttriatlon kluba ali za triatlonce i triatlonke na ovom području oko Alicantea, i u tom projektu osim što ću biti uključen kao takmičar, imaću i trenersku funkciju tj treniraću članove Fasttriatlon Alicante kluba (odeljenja), i to u sastavu Triogy Racing Tima za one koji su zainteresovani. Zasada treniram 2 triatlonca koji su članovi Fasttriatlon kluba u Alicanteu, ali se tek očekuje zainteresovanost novih članova jer tek u medijima i triatlonskim sajtovima treba da se objavi da postoji klub i ovde. Sve u svemu srećan sam što ću se takmičiti za ovaj sjajan klub u kojem entuzijazam i ljubav prema triatlonu prosto isijavaju iz svih članova i ono što mi se sviđa je da su zaišta složni i kompaktni, a pošto ću imati timske kolege koji imaju zavidan nivo bićemo zaista kompetetivni na svim trkama koje budemo radili.

Osim toga, u Barceloni je dogovorena još jedan saradnja, a to je sa sjajnim brendom Dietox. Imao sam prilikui da probam Dietox terapiju i dalje sam zapanjem kvalitetom proizvoda kao kao i efektom detoksikacije i čišćenja organizma. Kod 100% prirodnih proizvoda jednostavno ne možete pogrešiti!

Nakon povratka i 2 dana u Barceloni uz samo 2 kraća trčanja, sutradan je bila Santa Pola.

Ujutru sam otrčao jako kratko ne bi li razbudio organizam, doručkovao i krenuo na start koji je bio u 10:30 h.

Osećao sam se okej, mada noge su bile umorne tj malo teške. Međutim očekivao sam solidan rezultat. U životu sam jednom trčao tu distancu (kao trku) i to 2006-e u Novom Sadu, nakon samo 7 meseci treniranja triatlona kao šesnaestogodišnjak i u običnim casual patikama (mladost – ludost) jer sam dan pred Novosadski polumaraton došao sa priprema iz Igala, Crne Gore, gde sam zaboravio svoje jedine patike za trčanje! Međutim 1:25 h i koji sekund iznad 4:00 min/km u proseku je bilo odlično vreme kada se uzmu u obzir prethodno navedene tri činjenice. Nakon trke sam se povredio. I ne toliko veliko iznanađenje kada trčite u belim patikama sa pertlama ali i sa čičkom i sa gumenim đonom od samo par milimetara koje su više za kafić i izlazak nego za trčanje.

Da se vratim na Santa Polu… Startovao sam u prvoj liniji i nakon pucnja i krenuo kao prvi! Zaista sjajno iskustvo. Obično mnogi krenu zaista jako zbog adrenalina, a ja nisam taj tip čak naprotiv, moj (turbo) dizel motor tek kasnije proradi, ali ovaj put sam se ja našao kao vodeći iako nisam krenuo maks, sprint ili slično. Želeo sam samo da se izborim za dobru poziciju i izbegnem gužvu. Tako da sam 200 m bio na čelu ispred gomile afrikanaca i kenijaca i na hiljade ostalih učesnika! Svakako odlična reklama za Triogy Racing zbog gomile bliceva i tv kamera koji su nas obasjavali prvih par stotina metara.

Pogledajte start na ovom linku

Prvih 5 km sam prošao na 16:58 i osećao sam se solidno osim što su noge bile teške tj mišići su bili napeti. Opisao bih taj osećaj kao „srce i pluća su bili odmorni, ali noge nisu“ međutim uprkos lošijem osećaju u nogama verovao sam da mogu nastaviti tim tempom.

Na 10 km sam prošao na 34:30. Vetar je bio ludački kao i cele nedelje u ovoj regiji. Vreme i temperatura su odlični, ali vetar je lud… par dana je bilo opasno samo otići na bike trening. Ja sam odvozao jedan trening i bilo je situacija kada je jako malo falilo da me vetar sruši prilikom vožnje!

Nakon okreta vetar se zaista mogao osetiti i moja grupica je značajno usporila. Nisam hteo da se izdvajam sam, tako da sam pratio tempo ostalih i bio sam i više nego konforan sa istim. Osećao sam se kao bi u svakom trenutku mogao da sprintam, što sam i uradio par puta kada sam spajao ka trkačima ispred, i trčao sam zaista rutinski. Noge su zaista postale „tvrde“ i svi kilometri u prethodnom periodu kao i beton na polumaratonu su pokazivali svoje efekte, i iako sam bio skroz oke „iznutra“, i puls se čak i dosta smanjio u odnosu na početak, mišići su me boleli i leva butina je počela zaista da boli stoga sam odlučio da osetanem sa grupom i ne rizikujem ništa i ne odvajam se i ne spajam grupe ispred.

Poslednjih par kilometara sam malo ubrzao, iako i dalje uz bole leve butine, i tada sam hvatao takmičare ispred koji nisu mogli da zadrže svoj tempo i završio sam na 1:13:58 (oficijelno 1:14:06 min i pravo vreme 1:14:04, ali sam na početku stao da namestim čip na patici) i 38-o mesto.

U cilju sam se osećao odlično i uopšte nisam bio umoran ali su noge bile „izudarane“. 21 km betona, i to ne na sveže noge, nikako dobro… odmah nakon par minuta rastrčavanja sam otišao na masažu tako masažu i laganu poslepodnevne vožnju dan se završio okej. Sutradan sam imao blažu upalu ali normalno jer kada trčim 20 km ne trčim u jakom intezitetu.

Zadvoljan sam jer znam da je u nogama tog dana bilo vreme od 1:11 ili 1:12 min 100%! A sa obzirom da je januar, tek predstoje meseci za nešto više i bolje. Bilo bi lepo kada bi uspeo da uklopim Novosadski polumaraton ove godine i otrčim zaista ozbiljno. Sa obzirom na slab odziv i odustvo novčanih nagrada i podijum može biti opcija. Ali otom potom, preostaju 2 meseca do tada…

Oficijelni rezultati ovde (nisam se previše izblamirao, „samo“ dve devojke (afrikanke) su bile brže od mene)

Pogledajte video ulazka u cilj ovde

ovde možete videti poslednjih par stotina metara mog ulazka (druga polovina snimka) ovde

]]> http://www.triogy.com/santa-pola-2013/feed/ 0 http://www.triogy.com/sierra-nevada-2013/ http://www.triogy.com/sierra-nevada-2013/#comments Sun, 20 Jan 2013 21:58:41 +0000 Ognjen http://www.triogy.com/?p=4101 Sjajnih 11 dana na Sierra Nevadu na 2.320 m nadmorske visine. Otprilike priča je uvek ista – manjak kiseonika, dobar trening, timska atmosfera kao i netaknuta priroda i raj za oči, verovatno i najbitnija stvar kojom se odlikuju visinske pripreme.

Treniralo smo nekoliko puta u Granadi na 600 metara jer je super za duži bike i za trčanje. Trčali smo na 1700 m, na samo 10 minuta kolima iz centra na Sierri. Plivali smo u 50-om bazenu na 2.300 metara, gde smo ponekad trčali, radili teretanu i vežbe trčanje i pliometriju.

Jedan dan smo odvozali uspon na Sierra Nevadu koji je dugačak skoro 30 km. Sjajno iskustvo i doživljaj pre svega, to je nešto više od treninga.

Kamp je bio planiran do 20ak dana ali pošto je 11og dana palo previše snega Jesus Gomar i ja smo odlučili da „siđemo“ dole.

Par slika:

U Nedelju, sa startom u 20:00 h održana je 4-a po redu trka pod nazivon San Silvestre Alicante Nocturna. Sve novogodišnje trke u Španiji se prave pod imenom “San Silvestre”, Alicante se naravno odnosi na grad, a Nocturna znači noćna trka. To po meni najviše utiče na sjajan ambijent i jedinstvenost. A naravno i broj učesnika.

Ove godine je učestvovalo preko 3.500 ljudi! Neverovatan je osećaj stojati na startu (iako u prvoj liniji J) u koloni koja je dugačka na stotine metara i videti nakon okreta toliko ljudi kako protrčavaju u suprotnom smeru.

Ja sam trenutno u veće, trenažnom procesu (obim) i dan ranije sam vozio 4 h tj 120 km, uključujući potpuno smrzavanje prvog sata kada je temperatura išla i ispod nule (bio sam kod druga u mestu koje je 30ak km od mora . tako da je već druga klima zbog okolnih brda), i posle podne sam odradio plivanje 4 km. Na dan trke sam trčao ujutru 8 km, lagano a potom odradio kraći plivački trening da opustim telo koliko je to bilo moguće.

Došao sam na trku da se provedem, iskren da budem, aspiracija za rezultat tj plasman uvek postoji ali nisam verovao da mogu bilo šta značajno da napravim jer nisam niti jedan pravi intervalni trening odradio od oktobra. Imao sam jedno jače progresivno trčanje sa Jesusom (Gomarom), jedno tempo trčanje 2x4x3 min na kojem sam slučajno sreo jednog polumaratonca iz Maroka koji trenira u Alicanteu, i jedno tempo trčanje sa 40 min tempa tipa ništa brže od 4 min/km. To je bilo sve što se tiče tempa bržeg od 4:45 min/km :).  Između mesta gde ja živim, San Vicente del Raspeig i grada Alicantea ima 10-ak kilometara zemljanog terena, sa par jezerceta i par brdašca i tu većinu treninga radim, i malopre pomenuti marokanac me je video kada sam radio tempo tih 8 serija po 3 min, okrenuo se u mom pravcu, rekao “holla amigo” i otrčao ih samnom. Tu smo se upoznali i popričali malo.

Ova priča je bitna jer se i on našao na startu trke iako kada sam ga ja pitao na tom trčanju 4 dana ranije da li će trčati rekao je da neće. Očigledno je promenuo mišljenje.

Nakon pucnja i velikog starta ove trke dužine 5.8 do 6 km, ni dan danas ne znam tačno (nikada ne trčim sa gps-om/garminom niti sam ikad trčao) par trkača odevenih u odela Deda Mraza su krenuli pun sprint, međutim nakon takvih par kamikaze-style entuzijasta na čelu se našla grupa od nas 6, 7.

Uradio sam veliko zagrevanje, jer sam znao da su noge manje više umorne i da mi je potrebno duže zagrevanje jer sam očekivao brz start. Duži žoging od nekih 6 do 5 i po min/km, uz vežbice i samo jedno do dva ubrzanja i mašina je bila spremna. Na moje iznanađenje osećaj je bio odličan. Krenuli smo dobar tempo ali su noge izgledale sveže i bez problema sam pratio svako manje ubrzanje. Marokanac, “moj drug”, je bio na čelu smenjivajući se sa još jednim trkačem, a ja sam se samo držao pozadi i osmatrao kako ostali dišu. Svaki kilometer je otprilike otpadao po jedan i ja zaista nisam verovao kojom brzinom me moje noge nose posle toliko treninga u poslednje dve nedelje. U Alicanteu ima dosta ulica koje su pod nagibom 3-4%, i staza je bila zaista tehnička sa dosta okreta, što je velik problem ukoliko nemate noge jer se radi o dosta promena tempa. Negde na 3 km marokanac je napao međutim mislio sam da ne bi izdržao taj tempo do kraja tako da sam ostao sa jednim trkačem, dok su ostali otpali i par njih he bilo na 5 ili 10 sekundi iza nas.

Na 4-4.5 km nam se približavao jedan trkač i istog momenta kad nas je sustigao ja sam napao i odvojio se. Klasika, što se taktike tiče. U takvim situacijama, iako i vi osećate krv u ustima, budite sigurni da on oseća i gore od toga jer je upravo iz petnih žila izvukao snagu za sustizanje i nema te sile kojom bi mogao da isprati to vase ubrzanje. Tako da sam se odvojio od obojice i trčao sam par minuta, ali je jedan trkač nekako iznašao snagu nakon 3-4 minuta, ili je jednostavno moj tempo pao, i prišao mi je na samo par sekundi. Odlučio sam da primenim drugu taktiku i da ga pustim da ode ispred mene i da zajedno dođemo do ulice u kojoj je finiš. Osećao sam da su noge umorne od jedne ulice gde je bilo bar 800 m konstatnog uspona ali sam takođe osećao da je ostalo “vatre” za finiš. Marokanac je imao lepu prednost od 20-ak sekundi i držao je manje više naš tempo, trčeći iza policijskog motora koji je bio na čelu.

Trkač sa kojim mi je preostala borba za drugo mesto, jer je par trkača bilo bar 5 do 10 sekundi iza i nisu imali šanse da nas sustignu, je praktično master kategorija, ali trči kao zmaj. Ima sigurno preko 40 godina. To me je navelo na pomisao da su njegove šanse da me odsprinta 0.01%, odnosno odlučio sam se da sačekam poslednjih 200 do 300 metara i uradim finalno ubrzanje. Ukoliko bih izgubio odmah bih prestao da se bavim sportom, jer izgubiti u sprint finišu od nekog ko je 20 godina stariji nikako nema logike.

Naravno, čim sam napravio ubrzanje, uz vriske i navijanje velikog broja ljudi koji su se okupili na metalnim ogradama i koji su izašli na ulice da nas bodre, on je ostao iza. Stoga drugo mesto za mene, i mnogo radosti. (mislim da slika prenosti emocije). Odavno nisam osetio takvu slast u finišu, iako se radi o “običnoj” uličnoj trci, a ne triatlonu. Čak šta više, biti drugi od tri i po hiljade judi, makar svi bili odeveni u kostime deda mraza, nije mala stvar.

Jednostavno sam iznenadio sam sebe, iako sam potajno osećao da tako nešto može da se desi, falilo mi je samo malo samopuzdanja koje sam izgubio poslednjih godina. Ovo je samo potvrda da sam na pravom putu, i da to što slušam svoje telo i treniram dosta na osećaj i pre svega na svo iskustvo što imam već urađa plodovima. Jer trčati samo lagana dugačka trčanja uz samo tek tek tempa, i uz dosta km na bikeu i dosta brda, solidnom kilometražom na plivanju, ali i specifičnom teretanom od Roberta, zaista je umeće odraditi trku od 5 km tempom oko 3:08 ili 3:10 min/km na takvom profilu staze (tehnička i uz nagibe), nakon dva treninga, makar i lagana, istog dana.

Štaviše par dana pred trku sam se osećao kada da me je kamion pregazio i iz dana u dan sam osećao umor, ali iskustvo je iskustvo i to je upravo ono što učim/o godinama i za šta treniramo iz dana u dan – da naučimo da se trkamo i da tačno znamo šta je dobar umor, a šta loš umor i gde je granica pretreniranosti i hroničnog umora, tj kada kilometri na treningu postaju besmisleni ,a kada ih telo absorbuje kao depozit. Postoji mnogo, ali zaista mnogo sportista koji lete na treninzima, ali na dan trke truba taraba. Ja sam odavno naučio da ego na treningu predstavlja jako lošu stvar, i nikada nisam imao problem da treniram niti sa juniorima dosta mlađim od mene, niti triatloncima na mnogom nižem nivou ali koji na treningu mogu samnom, /niti amaterima, niti devojkama i td. Jer kada se radi lagan trening onda je tempo zaista lagan, ali kada se “šiba”, onda odem sam ili sa nekim mog ili višeg nivoa na taj trening, i ne okrećem se dok se ne završi poslednji interval.

Nisam našao rezultate. Ako ih iznađem, kao i tačnu distance staze, updateovaću članak.

Članak dnevnog lista Alicantea „Informacion.es“ ovde.

Želim vam uspešnu 2013-u, Ogy