„Dunavski Kup“ finalna trka 2009.

Juče sam vozio poslednju ovogdišnju trku iz serije biciklističkih trka dunavskog kupa. Bile su dve poluetape od 25 km, jedna od Sremske Kamenice do Koruške (Banoštor), a druga od Banoštora do Popovice…

Ovo je ruta gde provodim sigurno bar 80 % svojih biciklističkih treninga stoga sam potpuno familijaran, i što bi se reklo, znam gde se nalazi svaki kamenčić.

Prva poluetapa je uglavnom valovita sa par kraćih uspona. Cilj je bio na usponu dugačkom nekih 200 metara. Mislim da nas je startovalo oko 50 – 60 takmičara u svim kategorijama. Trka je propraćena skokovima, ali samo jedan je bio uspešan kada je jedan takmičar pobegao i bio napred nekih možda 10 km, sustigli smo ga 300 metara pred kraj. Sve vreme sam bio napred i „redom“ propratio skokove. Samo mala grupica nas je izlazila na smenu dok se većina samo vozila iza.

Poslednji kilometar je počinjao usponom, zatim ide deo koji je relativno ravan t.j. blag uspon a zatim je poslednjih 200 – 300 metara brdo sa većim nagibom. Tačno sam znao da nakon tog uspona na kilometar pred kraj treba da napadnem, iz više razloga… mnogi će biti izmoreni u tom trenutku zbog tog uspona, a takođe retko ko će očekivati da ću tu napasti jer se za napade uglavnom vezuje početak uspona i slično.

… To sam i uradio, iako je bilo zaista teško jer ko god vozi zna je najteže baš u trenutku kada se popnete na uspon i kada naiđe ravan deo, međutim bez problema sam se odvojio. Pogledao sam ispod ruke i video da grupa ostaje iza, i da je samo jedan takmičar krenuo prema meni. Pošto je cilj još uvek bio na oko 300 metara, sačekao sam ga misleći da će mi biti lakše stići do cilja sa nekim. Poslednjih 200 metara na usponu sam bio iza njega što je bila greška, mislio sam da ću preći na vrhu samo jednim sprintom, ali ispalo je da me je  zaista za „dlaku“ pobedio.

Grupa je stigla koji sekund iza. Dobio sam bonifikaciju 6 sekudni. Naravno, pobednik etape se računa sabiranjem vremena obe poluetape.

Start druge poluetape je bio 4 – 5 km „nazad“ prema Novom Sadu na ulazu u Banoštor da bi se zatm vozilo do cilja na Popovice. Pauza je bilo ok 20 minuta između poluetapa. Uspon na Popovicu je oko 5 km što jasno daje do znaja da će najbolji brdaši odlučivati o pobedi cele etape. Bio sam dosta samouveren što se brda tiče tako da sam krenuo u sredini grupe i planirao samo da „vrtim“ do početka uspona a zatim da odvezem jako do cilja.

To i nije bila najbolja ideji, jer bio sam baš u sredini okružen mnogim vozačima. Par begova je bilo teško ispratiti jer sam morao da se „probijam“ napred, takođe pre svega veliki je rizik od pada na tom mestu ugrupi.

Vozio sam se tako oko 7 – 8 km da bi se kod Beočina dogodio, upravo pad! Vozač ispred mene je pao (nakon što je policajac mislim na motoru protutnjao pored grupe), i ja nikako nisam mogao da izbegnem pad jer sam imao vozače i sa leve i sa desne strane. U narednom trenutku sam se i ja našao na podu, ležeći preko mog bike-a koji je prešao preko bikea vozača koji je pao. Na meni se našao još jedan takmičar.

U sekudni sam „pojurio“ i podigao bike nakon „ispetljavanjanja“ iz drugog bikea u koji mi se korman, pedale i neznam šta još zaglavilo. Čini mi se da je samo par nas ostalo na „podu“… Ustao sam, skočio na bicikl i krenuo dalje. Pre toga sam naravno krajičkom oka pogledao i video ono najvažnije, da ništa nije slomljeno na bikeu. Sebe nisam ni pokušavao da „pregledam“, ustao sam, znači „motor“ je ne oštećen :).

Ni jednom momentu nisam pomislio na ništa drugo nego da pokušam da ih stignem, bukvalno mi je ispred očiju bila samo grupa i cilj. Ne bih sebo oprostio poraz (ma šta god to bilo) na putevima na kojim sam proveo petnaestinu života :)… Čim sam nastavio sa vožnjom dijagnostikovao sam da mi je korman okrenut bar 20 stepeni u desno zbog pada. Morao sam da ga držim kao da skrećen naglo desno da bih ištao pravo :). Takođe, graničnik na zadnjem menjaču je otišao ispod držača menjača što je onemogućilo sajlu da menja brzine, tako da je lanac ostao na zadnjoj kaseti na brzini kojom sam vozio do tada, što je negde u sredini, tako da sam i tu imao sreće. Predni menjač je radio, tako da sam mogao da biram između dve brzine :).

U narednim trenutcima u toj gužvi (grupa je uveliko otišla) našao sam se iza jednog i dva vozača koji su isto verovatno pali. Međutim jako teško mi je bilo da ih držim, a ubrzu sam i shvatio zašto, naime čeljusti od kočnica su se pomerile takođe tako da sam vozio pod otporom. Zatim je sledilo otpuštanje i pokušaj njihovog pomeranja u toku vožnje, što nije bilo ni malo jednostavno jer je teško bilo upraljati jednom rukom iskrivljenim kormanom.

Ali sredio sam nekako to i napokon koliko toliko imao funkcionalan bike. Što se tiče povreda na telu, levu nogu kod kuka sam ogrebao zupčanicima i većina mi ih se površinski zarila u kožu (izgleda kao da me je mačka, tačnije 6 mačaka ogrebalo, slika ovde.). Video sam malo krvi na levoj ruci na mala dva prsta i tek uveče sam video ogrebotinu na skočnom zglobu. Ali u tim momentima kada sam bio zagrejan, nikakav problem mi nisu predstavljale te „dečije“ povrede…

Dva vozača su bila na nekih 100 metara ispred a grupa još uvek na vidiku, bar 45 sekudni ispred. Iako ni sam nisam verovano u dostizanje iste, jer nisam baš video svoje šanse protiv 50 vozača u grupi, ali nisam prestajao da stišćem pedale što jače sam mogao. Bilo je sve ili ništa. Nakon nekog vremena sustižem dvojicu, jedan je odmah otpao (Miki iz Fanatica koliko se sećam), tako da smo ostali nas dvoje u pokušaju hvatanja grupe. Mislim da je vozač iz Kikinde. Super smo radili zajedno, odlično nam je išlo i brzina nikako nije padala ispod 40 na tom blago valovitom kursu.

Grupa se nije odaljavala što mi je ulivalo nadu, ali zaista ni sam neznam kako sam uspevao da vozim tako jako sa takvim kormanom, i sa takvim prenosom koji je bio dosta težak, a navikao sam da vozim na kadencu… verovatno je adrenalin nakon pada odradio posao…

Nakon nekih 8 kilometara i odlične vožnje i mog bodrenja takmičara da možemo da ih stignemo :), i uspevamo u tome! I to tačno na početku uspona na Popovicu. To jest uhvatili smo rep grupe tada jer se većina već odvojila i krenula da vozi uspon.

Sledeći problem, osim potencijalne iscprljenosti nakon te jurnjave je bio prenos, dosta težak za uspod od oko 6, 7, 8 %. Međutim noge su već postale familijarne sa mlečnom kiselinom :), i posledice sam mogao samo da očekujem u narednih par sati. Takmičare sam redom počeo da stiže i prestižem. Nisam usporavao i išao koliko su noge mogle.

Grupice su se ređale i ostajale iza. Poslednji kilometar sam sustigao i prvu grupicu, dok je samo jedan takmičar iz Partizana (koji je bio drugi na brdskom hronometru u Bukovcu ove godine iza mene) bio 15ak sekudni ispred. 100 metara pred kraj sam ubrzao i ostavio ih iza i tako ušao drugi u cilj.

Ni za čim nisam žalio, čak štaviše bio sam prezadovoljan pre svega jer nisam klonuo voljom nakon pada, plus spavao sam tu noća manje od 5 sati, takođe sam i subotu imao 3 jača treninga. Volja je 80 % u sportu izdržljivosti, u to me niko ne može razuveriti, a ovo je samo jedan od milion dokaza.

Na kraju sam i ukupno bio drugi jer je prvoplasirani stigao 15, 20 sekudni ispred u toj drugoj poluetapi na Popovici.

Rezultati ovde.

P.S. Jedna zanimljivost. Slučajno pronađoh link ka svom web-sajtu na stranici jednog triatlon kluba iz Nemačke, i to sve zajedno sa linkovima Svetskih prvaka u Ironmanu Normann Stadlera i Chris McCormacka (pogledaj ovde.) … zanimljivo…