Upozorenje: izveštaj sa trke je napisan u vozu na liniji Valencia – Alicante, rano izjutra, što znači da sam imao slobodnih 1:45 h, i da sam prilično inspirisan (jer sam se probudio pre svitanja), tako da se članak sveo na esej i ukoliko nemate želju da čitate „pustolovine Toma Sojera“ molim vas da odmah izađete iz članka i vratite se na chat facebook-a :).
A za one koji bi da zaostave „pustolovine“ i pročitaju, da kažemo novelu umesto eseja, neka krenu da čitaju od slike bicikla u tranziciji…
Prošle subote, dok je nas desetak iz sprskog triatlon tima boravilo u Tiszaujvarosu u Mađarskoj radi Svetskog i Evropskog juniorskog kupa, ujutru, samo nekoliko sati pred polufinalnu trku stigao mi je mail konfirmacije da sam ušao na startnu listu najatraktivnijeg triatlona na planeti Zemlji i trke serije Svetskog prvenstva u Hamburgu.
Ukoliko se takmičar ne nalazi u Top 80 na svetskoj rang listi zaista je teško ući na neku od trka iz serije, stoga je to osnovni razlog zbog čega sam ušao tek nedelju dana pred istu, jer su neki takmičari otkazali i to se obično dešava samo 7 dana pred trku i upravo je to realnost ITU triatlona, da morate biti spremni da reagujete samo par dana pred tako veliku trku i sređujete avionske karte, bukirate hotele, i prevoz od i do aerodruma u poslednji čas. Ukoliko nemate tim oko sebe, što je svakako moja realnost, mnogo energije (i novca) morate da trošite na logistiku koja itekako utiče na performanse koje ćete ostvariti na trci. Pomaže mi dugogodišnje iskustvo i desetine trka u takvim situacijama, stoga opušteno pristupan i kada god nešto pođe naopako ne nerviram se niti trošim dodatnu energiju ni malo.
Ove godine sam ušao i na startnu listu trke u Kitzbuehelu, tek 14 dana pred trku, međutim pošto je raspored trka u mom kalendaru bio drugačiji Sergio je odlučio da propustimo ovu trku i koncentrišemo se na trening.
To što je posebno kod Hamburga je atraktivna i veoma dinamična staza kroz sam centar grada sa tranzicijom postavljenom ispred gradske kuće (Rathaus) što bi za Beograd ili Novi Sad bio ekvivalent tranziciji u Knez Mihajlovoj ili Zmaj Jovinoj.
A povrh svega, publika i neverovatna strast nemaca prema sportu uobličuju kompletnu sliku. Verovali ili ne svake godine bude 250 000 do preko 300 000 gledalaca uživo (da, 6 puta više nego na punoj Marakani) koji stoje u nekoliko redova ne samo u finišu već po celoj stazi, iako na desetine kamera i 2 helikoptera prenose trku uživo na nemačkoj nacionalnoj televiziji. 10 000 (deset hiljada) age groupera radi trke u subotu i Nedelju i svaki od njih plati startninu preko 200 eura! Upravo zbog toga (publike), kao i zbog profila staze koji je kompletno ravan, ova trka je najbrža na svetu sa furioznim vremenima na trčanju jer konstatno na desetine hiljada navijača navija dok prolazite tako da je nemoguće čuti sopstveno disanje. Alistair Brownlee je 2007-e kada sam na istoj stazi učestvovao na svom prvom Svetskom juniorskom prvenstvu, trčao 15:00, a do ove godine kada se stalno održavao olimpijski triatlon za, redovno je za podijum bilo potrebno trčati ispod 30 min, na 10 km naravno.
Iz Tiszaujvaros sam došao kući u Nedelju, dan nakon trke i jutarnjeg rastrčavanja (nakon samo par sati sna :)) i predveče kada sam otišao na otvoreni bazen i uskočio u vodu i napravio prvi zaveslaj istog trenutka sam znao da ću imati dobro plivanje u Hamburgu. Veoma snažan zaveslaj i odličan osećaj za vodu. Kao da je tempiranje forme zakasnilo za dan-dva, jer dan ranije na trci nisam imao tako dobar osećaj. Dugogodišnje iskustvo i stalno osluškivanje organizma su uticali na to da usavršim razumevanje znakova koje mi telo šalje i nisam ni malo posumnjao u svoje performanse za predstojeću trku za 6 dana na severu Evrope.
Nakon nekoliko dana solidnog treninga sa 12 km u vodi, 150+ km na bikeu i 30-ak km trčanja i masaže, od ponedeljka do srede i solidnim intervalnim trkačim treningom u utorak uveče, sa 10×400 na tempo 2:45 min/km do 2:50 min/km u četvrtak rano ujutru sam odleteo za Nemačku i sleteo u Hamburg oko 10 h ujutru. Bike nije stigao samnom jer verovanto zbog kratke konekcije u Minhenu nije utovaren u avion.
Pošto su organizatori vozili elitne takmičare od aerodruma do hotela nas nekoliko je moralo da sačeka u kombiju ostalih par koji su bili raspoređeni u naš kombi. Nakon sat i po čekanja i čavrljanja sa dugogodišnjim komentatorom svih ITU trka (sigurno znate taj opšte poznati glas) Barrie Shepleya (koji mi je potvrdio da je Simon Whitfield u životnoj formi, tako da očekujte iznanađenja od njega u Londonu!), otišao sam da proverim da mi u međuvremenu nije stigao bicikl sa sledećim avionom iz Minhena. Žena iz Lufthansa servis tima mi je rekla da stiže u 12, znači za 10-ak minuta. Za to vreme su pristigli ostali takmičari „iz mog kombija“ kao i Mehdi, drug sa kojim sam trebao da delio sobu. Šofer je rekao da ne može da čeka dugo i u slučaju da se oduži moje preuzimanje bicikla on će me ostaviti a drugi šofer u drugom kombiju koji je stajao tu će me pokupiti i odvesti do hotela.
Čekao sam 15-ak minuta na preuzimanje stvari sa tog leta, međutim ni traga od bicikla. Svi putnici su pokupili svoje stvari a moje kutije sa biciklom nije bilo nigde. Otišao sam još jednom da pitam šta se dešava i ovaj put mi je žena rekla nakon još jedne provere da „vaš bicikl stiže letom u 14:30 h“ i nakon mog pitanja zbog čega mi je rekla da stiže u 12 h prethodno ona je odgovorila da mi je prvobitno rekla da stiže u pola tri…. Da „twelwe i two thirty“ baš slično zvuče pa sam pomešao…
Odmah sam izašao ispred i na moje manje iznenađenje šofer i kombi u kojem sam ostavio ranac i torbu nije bio ispred, ali na veliko iznenađenje drugi šofer nije bio tu! „Oo-ou“, pomislih. Imao sam sreće da sam poneo torbicu sa novčanikom, pasošem i mobilnim telefonom i da sam imao sačuvan mail konfirmacije prevoza na iPodu u kome sam pronašao kontakt osobu, pozvao je i dobio informaciju da može da me pokupi tek sledeći kombi za 30 minuta… Što je u tom trenutku predstavljalo 3 h na aerodrumu od trenutka kada sam došao u Hamburg… Nikako savršena situaciju 2 dana pred trku.
Pronašao sam odličan super market i „salata bar“(što je ravno dobitku na lotou kada su aerodrumi u pitanju) i kupio, a potom i pojeo brzinom svetlosti, odličnu salatu sa pregršt cvekle (mog omiljenog povrća kojeg kada sam u Španiji jeden na kile nedeljno), zelene salate, šargarepe, maslina, tune i dosta maslinovog ulja (kojeg takođe jedem na litre uz salate), kao i sendvič sa jajima. Imao sam i odličan (!) pejzaž u toku jela dok sam sedeo na putu ispred aerodruma čekajući… (slika ispod)
Mehdi je odneo moje stvari u našu sobu u hotelu koji je bio na 1 km od oficijelnog (ako ne uzimate na desetine hiljada dolara po trkama, teško da ćete moči da priuštite oficijelni hotel jer organizatori skoro uvek izaberu neki veliki, luksuzni, a zbog toga i skupi lanac hotela, u ovom slučaju Marriot), tako da bar sa te strane sam imao sreću da je on bio u kombiju koji je „pobegao“ sa mojom torbom.
Treći kombi je stigao i pokupio ceo španski tim i mene, i negde posle 14 h sam napokon došao u svoju sobu i stvari su me čekale. Okupao sam se i zaspao u roku od odmah (Mehdi je već spavao :)). Lufthansa je dostavila i bicikl uveče u hotel, tako da sam prvu noć prespavao pomalo umoran (iako sam odspavao to poslepodne pred brifing i kratko rastrčavanje) ali bez ikakve brige.
Petak je bio dan samo da se „protegnu“ noge sa sat vremena vožnje i oficijelnim plivanjem u Alster jezeru u centru Hamburga.
Definitvno se znalo da će se plivati u neoprenima jer je voda bila 17 C. Uz svoje super brzo Nineteen Rogue odelo i osećajem na plivanju cele nedelje bio sam 100% uveren da ću na biciklu biti u prvoj grupi.
Start je bio veoma kasno, za tradiciju održavanja trka, ovaj put u 18:30 h u subotu! Ujutru sam sa brazilcima i trenerom Sergiom otišao na bazen radi kraćeg plivačkog treninga radi osećaja. Isto sam uradio u Tiszaujvarosu ujutru i zaista imao dobar osećaj i pun zaveslaj na trci. Nakon ručka oko 13 h sam i otrčao samo par kilometara da se noge i telo ne bi umrtvili ali i da bi bolje i brže svario ručak.
17:30 h, i došlo je vreme za check-in, postavljanje biciklova u tranziciju ispred desetina hiljada vatrenih nemačkih navijača, a potom i start trke. Zbog startnog broja 57 (od 68, i 65 takmičara) nisam mogao da zauzmem dorbu poziciju na pontonu.
Baaam, i show je krenuo. Dobar start, ali je manji problem bio taj što su svi imali taj „dobar“ start i kod sprint triatlona trka se bukvano može svesti na plivanje do prve bove. Ako do nje stignete nazad, zaboravite na prvu grupu. Ovoga puta je ona bila na 300 metara što je prilično dovoljno „prostora“ za korigovanje potencijalnih grešaka na startu. Neverovatno guranje, udaradnje i borba. Oko prve smo morali bukvalno da stajemo jer kada 50 takmičara pliva u 2 kvadratna metra jednostavno se ne mogu kršiti osnovni zakoni fizike :).
Nisam baš bio zadovoljan, u tim trenucima i imao sam osećaj da se nalazim pri kraju. Međutim u svakom trenutku sam osećao da je plivanje zaista brzo i furiozno i tempo je od prvog do poslednjeg metra bio jak. Isplivao sam 33-i, na moje malo iznanađenje zbog prethodno navednog mišljenja da sam negde 50-i npr. Kroz dobru prvu tranziciju (za mene koji se često muči sa T1 kad se pliva u neoprenima) odmah smo na bikeu vozili do daske jer se tu trka lomi. Bio sam sa Alexandrom Bryukhankovim koji je trenutno vodeću u Seriji i koji je No. 1, tako da vozeći sa njim i „loveći“ grupice ispred jasno mi je bilo da i nisam imao tako loše plivanje kada sam isplivao ispred njega a on je redovno u top 5 na plivanju. Ne možet biti loše kada ste iz vode izašli sa bilo kojim rusem…
Tehnička staza sa dosta krivina, sa 5 km po krugu. Najvažnije je pozicioniranje i ako ostanete nazad pred krivinu mnogo više energije se troši zbog ubrzavanje i „elastik efekta“. U drugom krugu smo stigli i „pokupili“ sve takmičare koji su bili ispred i u tom trenutku smo bili prva grupa, ali su u trećem pobegli četvorica. Upravo zbog pozicinioranja i moje pozicije u sredini nisam ni video kada su otišlei a imao sam odličan osećaj tokom cele vožnje i osećao da je sve pod kontrolom čitavo vreme iako smo vozili po 50 km/h konstantno. Da sam ih uočio sigurno bi odreagovao i pokušao beg sa njima jer nisam imao šta da izgubim, znao sam da nemam nikakve šanse sa gazelama na trčanju koji će sigurno trčati vremena od 14 minuta. Plus, bilo je 10 000 dolara na raspolaganju za odbegle ako uspeju da stignu do T2 sa 30 ili više sekundi u odnosu na prvu grupu. (5000 usd je premija po trci ali ako je niko ne uzme prenosi se na sledeću. Verujem da će je niko neće uzeti sve do Grand Finala u Aucklandu, kada će troje ljudi da pokupi nekih 25 000 :)).
U drugu tranziciju sam ušao manje više na lošoj poziciji, ali ne možete da zamislite kakav je tempo poslednja 2 kilometra i koliko mora da se rizikuje radi borbe oko mesta pred ulazak u tranziciju. A čitavu situaciju otežava popločan put pred ulazak, gde vrlo lako može da se izgubi ravnoteža dok npr izvlačite nogu iz sprinterice. Uz dobru T (18 sekudni što je drugo vreme dana, samo je jednom takmičaru trebalo je 17 sekundi), našao sam se oko 30-og mesta na trčanju na početku (ušao sam oko 40-e). Obećavajuće noge na početku, iako u poređenju sa ostalima, svakako nedovoljno brzo. Ali kada imate Richarda Murraya, Javiera Gomeza, Justusa, Frodena i ostale (njih 50 na tom niovu :)), relativno je razmatrati šta je brzo, a šta sporo. Meni, kao nekom ko nema brzinu na 5 km, vreme od 15 i nešto minuta predstavlja dobro trčanje. U svakom slučaju ogromna razlika u odnosu na Tiszaujvaros gde sam krenuo trčanje poptuno prazan. Međutim sa druge strane ogrmona razlika što se tiče plivanja+bike, na World Series trkama lošiji plivači ne mogu da se izvuku. Prošlonedeljni pobednik moje polufinalne trke i američki prodidži Verzbicas je ubedljivo trijunfovao u Mađarskoj ali se na ovoj trci nije prosalvio jer nije ni video prvu grupu, i na kraju je trčao preko 15 minuta. Sličan slučaj sa italijanom Uccellarijom i td…
Bio sam sa Sebastianom Rankom koji je prethodne godine bio 4-i na ovoj trci! Tako da sam tada linijom manjeg otpora razmišljao „Rank je 4 bio proše godine, znači da ti ide solidno“. U toku trke, tj u toku svih trka najveću borbu vodite sa svojim mozgom, budite uvereni u to. A ne sa ostalim takmičarima ili sa sobom! U trenucima patnje kad vam mlečna kiselina teče venama umesto krvi, mozak vam stalno govori „zašto to radiš sebi“, „uspori“, „odustani“, tražeći prečice ili bilo kakve izgovore. Pobeda je odupreti se i reći mu „ne“ ili ga ignorisati i po potrebi isključiti ako je moguće. Na to morate biti spremni pred svaku trku. Boleće, itekako, i morate imati vizualizovan otpor tih teških trenutaka. Ne možete očekivati nešto tipa „trenirao sam jako, u top formi sam, lako će biti“. Uvek će biti teško i što pre prihvatite te činjenice lakše će vam biti da se nosite sa njima.
Kada me je stigao Herve Banti, dobar drug iz Monaka, koji će predstavljati svoju zemlju u Londonu za za 10-ak dana, ostatak trke sam proveo sa njim dok se Rank odvojio malo napred. Npr u tom trenutku je mozak pobedio borbu protiv mene i mojih nogu. Linijom manjeg otpora sam ostao sa Herveom iako sam sigurno mogao da nastavim sa Sebastianom (Rankom). Iako su sitnice u pitanju upravo to pravi razliku na kraju. Osećao sam se zaista dobro i imao jak korak i odskok i dobru kadencu i ritam. Čuvao sam se za kraj (uslovno rečeno), iako nisam trebao jer mi je ostalo snage na kraju da stignem još par takmičara. Naravno, odsprintao sam Hervea i samo u 100 metara mu dao 3 sekunde. Završio sam kao 45-i. Mesto kao mesto, rekli bi loše, ali sa obzirom da su ovo Olimpijske Igre pre Olimpijskih Igara (2 nedelje pred iste, odličan test sa obzirom da je sprint triatlon, tako da su svi sem Brownlee-ja došli da provere formu i isprave šta se može ispraviti za tako kratko vreme) i da sam pobedio preko 10 takmičara koji će se naći u Londonu, kao i to što sam većinu trke proveo sa najbržima na svetu svakako daje uspešnu finalnu ocenu trke, i mogu reći da sam zadovoljan jer sam pre svega povratio uvek bitno samopouzdanje koje sam pomalo izgbuio u Tiszjauvarosu, i sada me ništa ne može razuveriti da se mogu trkati na istom nivou kao i sam krem ITU triatlona.
Dobrom trkom smo Mehdi, član nemačkog olimpijskog tima Maiki Petzold, Christian Prochow i ja zaslužili piće u živom Hamburgu subotom uveče koji odiše kulturom severa Evrope, koja je totalno drugača, i meni omiljena u odnosu na atmosferu naših krajeva.
Voz taman stiže na glavnu stanicu u Alicanteu i vreme je da završim „esej“ i pozdravim vas do sledećeg javljanja za koje verujem da neće biti skoro. Predstoji 5 nedelja, nakon 3 dana potpunog odmora, priprema za Evropsko U23 prvenstvo koje će se održati samo na 1.5 h od Alicantea u Aguilasu, mestu gde sam 2008-e (tačnije mestu pored, u Pulpiju) odradio najbolju juniorsku trku i pobedio Evropski kup, takođe početkom septembra. Svakako da tome težim i 4 godine kasnije!
Rezultati ovde (napomena: opasno po de-motivaciju za osetljive)
ITU snimak i galerija ovde
Ogy
retko ti kada sebe pohvališ i kažeš da si zadovoljan. baš mi je drago da sada to čitam :)