… Iskustvo i trka za koje bez sumnje verujem da će doprineti poboljšanju mojih performansi u triatlonu, fizički, ali pre svega i psihički jer se radi o totalno drugačijoj dimenziji trkanja. Uglavnom 2:53:41 h najkvalitetnijeg “treninga”…

U subotu sam, kao sto je i to običaj dan pred trku, otišao da razvozam MTB ne bi li se upoznao sa stazom koja nas (takmičare) očekuje sutradan na trci. Odlučio sam da odvozan jedan krug staze – 16 km (dva se voze na trci). Ubrzo sam doživeo blagi šok sa onime šta me očekuje sutra… loše vesti – jer moj obilazak je trajao sat vremena i petnaest minuta! A sve od 40-og minuta sam bio ubeđen da je “odmah posle ove krivine kraj kruga” ! Neverovatno mi je izgledalo, imao sam osećaj da sam odvozao 25 km, a u pitanju je bilo tek 15… Plus je bilo jako toplo tako da bih na na vrhovima uspona ma koliko lagano vozio bio potpuno mokar!

Međutim najveći izazov su predstavljale stene po kojima je bukvalno nemoguće voziti, nego treba sići sa bike-a, staviti ga na rame i pešaciti/trčati/pentrati se ili jednostavno sesti i plakati… A takvih segmenata je bilo oko 4-5 u krugu… Zaista nisam mogao da verujem. Naravno, u velikoj meri sam upućen u Xterra-u i off road trke i znam kako to sve izgleda, naravno da nisam očekivao aerodrum niti asflat niti leu bike stazu, ali ovo je stvarno brutalno… Čak postoje i “prolazi” kroz koje jedva može da se prođe sa bikeom na ramenu jer su široki tek nešto više od jednog metra…

Nije bilo dugačkih uspona, dva od po oko 700 metara po krugu, međutim bilo ih je kraćih koji su dosta jaki. Sa obzirom da je jako puno kamenja i stena na jakim usponima se mora sići nekoliko puta, nikog nisam video da je uspeo da ih izvoza “u cugu”, jer uz činjenicu da je u toku cele trke padala slaba kišica i to da je sve u kamenju, jednostavno točak prokliže ili vas kamenje presumeri levo ili desno tako da je enormno zahtevno držati ravnotežu i izvovati dalje… ljudi su masovno gurali biciklove na tim delovima…

… Ali moj najveći problem su moje sprinterice koje su za triatlon i imaju masivni SPD uložak za pedale ispod, možete onda zamisliti moje hodanje po tom terenu u tim sprintericama… pa joša kada se napuni blato na njima pa ne mogu da uđu u pedale… ne treba da napominjem da su polu uništene…

Tih 32 km sam izvozao za 1:57:18 h! Uz dosta pentranja sa bikeom, silaženja, BEZ PADOVA!… bio sam jako oprezan, ali takođe mislim da me je to neiskustvo vožnje MTB-a i samim tim i taj osećaj malo naterali da se možda i previše “štedim” jer ja sam bez ikakvog “grča” odvezao to sve, uopšte nisam bio u situacijama da mi je bilo teško. Znao sam da je to sve vid hronometra jer nema vožnje u grupi i da je trka duga, stoga nisam rizikovao da “sagorim”.

Čak sam i od dva gela i proteinske čokoladice koje sam imao na bikeom pojeo samo jedan gel… I popio jedan veći bidon izotoničnog napitka… Takođe delili su bidone sa vodom na stazi, tako da sam poneo samo jedan moj i jedan sa vodom sam uzeo i popio ga… S` jedne strane je ta kišica i dobra, jer nije bio topao i sparan dan, inače bi mi trebalo mnooogo više tečnosti…

Međutim da krenem od početka trke. Voda je bila oko 21 stepen u subotu tako da su odlučili da elita t.j. mi, plivamo bez odela t.j. neoprena… Stoga su dugačka priprema za start (odvajanje age groupera i elite, prozivanje i predstavljanje i td…) koji je bio oko 50 metara od obale jer je plitko, kišica koja je počela, i hladna voda bili zaista i ne baš prijatni, što je prourokovalo masovno drhtanje i tišinu .

Takođe je većina elitnih takmičara imala neopren triko, ne odelo, ali triko za trku koji je dozvoljen van ITU-a (mada ovo je bilo i ETU EP u kros triatlonu stoga nisam siguran da li je zaista bilo dozvoljeno, ali nebitno…) i koji i te kako daju plovnost i poboljšavaju plivačke sposobnosti, a takođe i greju sigurno, barem trup, leđa i kvadricepse na nogama… tako da sam praltično na plivanju bio u lošijoj poziciji od ostalih…

Nakon starta italijan De Gasperi je silovito krenuo i na kraju i isplivao dosta od nas, zatim iza njega olivier Marceau (treći sa Evropskom prvenstvu prošle godine u “normlanom” t.j. ITU olimpijskom triatlonu – u Lisabonu, a takođe i pobednik Xterra Italy prošle godine), a iza Oliviera i ja. Na startu sam odmah stao iza njega sa namerom da pokušam da ga pratim jer znam o kakvom se takmičaru radi (na Olimpijskim Igrama u Sidneju 2000.e je nakon bega na bike-a sve do mislim 7-og kilometra bio vodeći.

Zaista sam bio iznenađen (sobom ) kada sam do prve bove bez imalo muke doplivao iza njega, a onda na pravcu između prve i druge bove ga čak i prestigao! Do kraja prvog kruga sam bio drugi dok su odmah iza i pored mene bili 3,4, 5 njih… Izgbio sam to drugo mesto trčanjem kroz plićak i izlaskom na obalu i zatim trčanjem po pesku između prvog i drugog druga, jednostavno nisam hteo da rasipam previše energije tu. Ali nisam zadovoljan kako sam iskoristio talase, jer sam radio nekoliko specijalnih treninga kada sam bio u Australiji i naučio kako da iskoristim snagu talasa da me “izbaci” prema obali… zaista se može steći velika prednost… inače što se talasa tiče i nisu baš bili zanemraljivi, takođe bih rekao u drugom krugu i malo jači…

Tako da onda nakon trčanja kroz plićak i tog prvog dela drugog druga sam krenuo kao 5,6-i ukupno, sustigao ih malo, i plivao u toj grupici do kraja. Drugi krug mi je malo teži bio jer sam već počeo da se osećam ozbiljno smrznutim, ali i takođe zbog toga jer mi je prvi krug bio baš prijatan i zaista sam zadovoljan lakoćom i tehnikom plivanja u njemu…

Opet izlazak na plažu, duga tranzicija i početak duuugog bikea . Ne bih ništa više posebno dodavao na iznete činjenice o stazi i mojim iskustvima, osim toga da su me ljudi konstatno zaobilazili… čak i age-grouperi… Ali sve vreme sam znao i razmišljao u sebi “vidimo se na trčanju” i bio sam ubeđen da ću ih duplo brže zaobići na trčanju nego što su oni mene tada na bikeu… Jednostavno potrebne su godine iskustva i neverovatna tehnika… ništa više… Ma koliko neko bio “jak” na drumskom biciklu, bez treninga na MTB i ovako teškim i zahtevnim stazama, nemoguće je porediti se profesionalcima koji treniraju veći deo godine na MTB-u…

Nakon više od 2 h trke, stigoh u drugu tranziciju, svež i spreman za trčanje… Stavio sam traku za kosu (što je i te kako presudno, “okidač” za trčanje, hehe)  i krenula je misija koja je osmišljena u toku bike-a, a to je masovno prestizanje takmičara koji su imali hrabrosti da mene pređu na bike-u … Svakih 20 sekudni sam zaobilazio jednog po jednog dok su zadihani pokušavali da pronađu svoj ritam… Mislim da sam za tih 10 km zaobišao oko 50 – 60 takmičara dok sam ja ostao ne prestignut…

Trčanje je offroad naravno, po šumici, između drveća, po stazama od šljunka i kamenja, po pesku i plažama, zatim po mostovima kao iz filmova između dva planinska vrha – vrlo uzak viseći drveni mostić sa ogradom, po kojem kada se trči on odskače po metar u vis, stoga je izuzetno komplikovano preći ga, a bila su dva takva mostića u svakom od dva kruga koja je trebalo pretrčati.

Staza je bila uglavnom ravna, sa par mesta gde se moralo skakati na oko metar dole jer se silazilo sa dela gde je drveće na deo gde je plaža, i obrnuto – t.j. metar gore Najteži delovi su bili po plaži odnosno pesku gde je pesak pravio jako veliki otpor, ali uglavnom je tik uz vodu t.j. more najlakše trčati što se plaže tiče, jer je pesak mokar i čvrst, ali se mora paziti na talase da se patike ne bi poputno natopile vodom…

Sve u svemu što se trčanja tiče, izuzetno sam zadovoljan, pravi tempo, ritam, lakoća, i to sve posle 2 h trke… zaista nisam mogao da predvidim da ću ovako dobro trčati, a pre svega da ću se tako “komforno” osećati (zaista velika doza samopouzdanja za predstojeće olimpijske triatlone i završnih 10 km trčanja na njima)… A takođe i vreme od 37:09 min govori mnogo, na takvoj stazi (staza je tačno izmerena u metar) ja verujem da je to vreme ekvilvalent za sigurno oko 33 i po do max 34 min na ravnoj stazi na asfaltu (možda se i varam, ali retko kada sam nerealan…).

Takođe, imao sam četvrto vreme ukupno, a još kada se uzme u obzir da su drugoplasirani i trećeplasirani trčali samo 10-15 sekudni brže od mene (a takođe, ja sam “vijao” imaginarne takmičare jer sam bio daleko iza elitnih takmičara, tako da sam imao sa kim da trčim, to je moglo biti još bolje), onda i te kako mogu biti zadovoljan jer sam svestan da je u pitanju Evropsko prvenstvo u seniorskoj konkurenciji… (da sam učestvovao u mojoj age groupi sada bih bio Evropski prvak … ali naravno da mi to nije bio, niti će biti cilj, barem ne, nadam se, narednih 15 godina ).

18 mesto od ukupno 18 koliko ih je završilo trku, 5-6 njih nije uspelo da završe, tako da 18 od 23-24 takmičara i nije tako loše, jer kao što rekoh, u pitanju su takmičari ugalvnom mnogo stariji i iskusniji od mene… Pre svega  ovo je dragoceno iskustvo koje će mi i najviše značiti u narednom periodu… verujem da ću se već u subotu na Evropskom juniorskom kupu u Beču kada stanem pored moje kategorije – juniora i kada znam da me očekuje manje od sat vremena trke umesto skoro 3 sata, osećati nadmoćnije od ostalih što je i te kako velika prednost…

Ovaj blog je postavljen 03. 06. 2009. u 02:55 u kategoriji ETU, Evropsko prvenstvo, ITU, Italija, MTB, Sardinia, Sardinija, Triatlon, Trke, Vesti, Xterra.