Sa Svetskim kupom u Aucklandu sam završio ovu dugačku sezonu, uspešnu ili manje uspešnu u zavisnosti iz kog ugla se gleda. Po mom mišljenju izuzetno vrednu. Rad i trkanje ove sezone će tek da se iskažu u budućnosti dok ih telo absorbuje. Ubeđen sam u to.

Nakon trke u Guatapeu došao sam u Novi Sad u sredu kasno uveče (četvrtak rano ujutru), proveo četvrtak kod kuće i već u petak rano ujutru sam krenuo ka Novom Zelandu. Stigao sam u Auckland u subotu kasno uveče (Nedelju rano ujutru).

Zvuči naporno? Nisam imao taj osećaj ali je telo trpelo (što će se ispostaviti tek kasnije), sa obzirom da sam obišao 3/4 zemljinog ekvatora u samo nekoliko dana. Mogao sam da snimim film “put oko sveta za 72 h” .

U sredu u pauzi između leta iz Bogote i leta ka Beogradu sam trčao u parku – šumi koja je samo jednu metro stanicu od aerodruma u Frankfurtu (ostavim stvari u biznis loži i nakon treninga se istuširam u istoj), i već u petak uradio to isto u pauzi između leta iz Beograda i leta ka Singapuru. Za 48 h 2 trčanja u Frankfurtu a jednim trčanjem kući između. Život triatlonca…

Već u Nedelju sam se privikao na časovnu zonu i bez problema legao “na vreme” uveče i ujutru se budio oko 7 – 8 h bez alarma. To je svakako jako bitna stvar. Mislim da sam srećan što mi telo jako dobro podnosi česte promene zona.

Boravio sam u apartmanu sa Ron Darmonom iz Izraela i Heo Min Hoo-om iz Južne Koreje koji su takođe bili članovi ITU SD tima za ovu trku. Oni su stari drugari i puno puta smo bili zajedno na trkama.

Auckland i ova trka su specijalni iz više razloga. Prvi je taj da će se naredne godine održati Svetsko prvenstvo tj. finale Dextro WCS serije. Svakako će osim Londona sledeće goine prioritet biti U23 Svetsko prvenstvo u Aucklandu.

Druga je stvar je prelep ambijent u kome se održava trka jer se radi o samom centru grada sa vožnjom i trčanjem između nebodera sa plivanjem u okeanu.

A treća i jako bitna stvar je najteža staza, slobodno mogu reći ikada. 10% brda su prosek. 8 krugova, sa jako puno krivina. Znači zahtevna i tehnička staza. Ako imate loše noge, vaš dan je završen! Svedočim o tome iz prve ruke . Nažalost…

Kao i u Huatulcu i Guatapeu moj magični napredak na plivanju je i ovde uzeo maha. Pošto je organizacija bila savršena više od polovine nas se nije zagrejalo u vodi pred trku jer nismo došli u minut kao što je bilo navedeno u programu. Stoga sam se zabrinuo malo jer u Meksiku i Kolumbiji sam imao jako dobar osećaj nakon zagrevanja.

Ali ispostavilo se da to nije igralo ulogu, jer odmah nakon sirene i starta osećaj za vodu je bilo fenomenalan. Ne treba da napominjem da se plivalo u neporenu jer je temperatura bila oko 16 stepeni. Ipak se radi o Tihom okeanu.

Već od prvog zaveslaja nisam gledao napred i uzimao sam vazduh na svaki četvrti. Nakon 30-ak sekundi bio sam među vodećima. Stran osećaj za mene, ali veoma moćan! Napokon su stvari pod kontrolom na plivanju, jer u prošlosti jedina stvar koju sam doživljavao nakon starta je tonjenje na začelje grupe i borba za pozicije.

Pošto nisam imao baš dobru startnu poziciju morao sam da plivam “ulevo” da bih uhvatio vodeće. Učinio sam to dosta brzo i nalazio se oko 10-og mesta sve do izlaska između prvog i drugog kruga. Rutinsko plivanje, “ruka ruku čeka”. Zaista odličan osećaj.

Na početku drugog kruga je počela da se stvara razlika između nekoliko vodećih i Heo-a koji je bio ispred mene, međutim odmah sam reagovao i zaobišao ga i uhvatio noge odličnog “Kiwija” McNeice-a i tako isplivao kao 7-i. U drugom krugu sam imao preko 10 sekudni prednosti na nekoliko takmičara koji su bili samnom na kraju prvog kruga.

Solidna prva tranzicija i već pri prvom okretu pedale stvar se obrnula za 180 stepeni. Jako loš osećaj, bez snage. I na ravnom delu na keju sam se mučio pokušavajući sa Ivanom Ranom i par ostalih da sustignem par novozelanđana i Richarda vargu koji su bili malo ispred, a kada je došlo prvo brdo samo sam ostao usidren. Nikada mi se ništa slično nije dogodilo. Kao da sam vozio pod kočnicama, ili kao da su pakne od kočnica žuljale točak. A siguran sam da nisu jer sam 10 puta proverio bicikl pred trku.

Mislim da ne treba previše da se zadržavam objašnjavajući bike na ovoj trci. Hteo sam da stanem već na prvom brdu, jer je to bilo nešto zaista posebno, kao da nisam trenirao pola godine i da sam došao na trku. Prvu grupu sam ispustio, zatim na drugom brdu me je zaobišla druga grupa, na trećem treća a na četvrtom sam ispustio i četvrtu grupu!

Smejao sam se sam sebi bukvalno. Tokom karijere mi je nekoliko puta ta crna misao odustajanja prolazila kroz glavu ali sada je odzvanjala! Međutim jedan delić mozga ali i savest zbog ITU SD tima me je ipak terao da završim trku makar bio poslednji. Tako je i bilo. Jer toliki put sam prešao da bih odustao? Ni u bunilu.

Na kraju sam vozao sa manjom grupicom i osećaj je bio nešto bolji ali to je bio “počasni krug” do kraja, jer bilo je totalno jasno da mogu da se oprostim od bilo kakvog plasmana sa takvim nogama koje jedva mogu da stisnu pedalu. Kao što sam na početku napisao, ako niste 100%, vaša trka je završena.

U poslednjem krugu sam skočio i vozio sam do T2 (kakva farsa, skočiti iz 5-e grupe…). Osećaj na trčanju je bio sasvim ok osim čudnih bolova u trbušnjacima i grudima, kao upala tih mišića. Ali ignorisao sam to i trčao do cilja koji je označavao odmor koji je telu bezuslovno potreban.

Uopšte nisam imao osećaj pred trku da sam umoran, čak štaviše jako puno sam odmorao ali je jednostavno forma opala zbog mnogo trka, telo se hronično zamorilo od silnog putovanja i jednostavno je organizam digao ruke i otišao na odmor 1.5 h pre vremena…

Skoro 20 takmičara nije završilo trku. Mislim da su reči nakon te činjenice suvišne. A dan tj vreme je bilo idealno! Pravo proleće…

Na kraju 38-a pozicija. Naravno zbog velikog zaostatka za Krisom, trening parterom iz Davosa, 0 ITU bodova zbog “cut off” vremena.

Veliko razočarenje. Zaista sam bio optimističan, pogotovo plivajući na vrhu grupe na pored “Queen Wharfa” sa neverovatnim pogledom na “skyline” metropole, ali triatlon me svakim danom nauči nelim novim. Ovog puta da u sekudni može da se obrne ceo tok trke. A upravo me ta činjenica vodila u prošlosti kada sam loše plivao i kada sam na početku bikea uvek vijao grupe i probijao se napred i kada ni u jednom trenutku nisam odustajao i gubio nadu i kada se na kraju uglavnom ispostavilo da nikada ne treba odustajati jer trka traje 2 sata. Sada se stvar malo obrnula. Ali radi se o tome da sam bio u “oba koša” i da sledeće sezone samo treba da iskoristim iskustvo iz prvog, i iz drugog i posao je obavljen!

Brzo sam zaboravio za trku jer sam i dalje optimističan. Jednostavno mi celo telo i mozak govore da sam sposoban da se trkam napred na tom nivou, od početka do kraja. Potrebno je samo ovogodišnje iskustvo sortirati, odmoriti se, sledeće godine odabrati manje trka i tempirati top formu za njih.

Sergio je rekao jednu smislenu rečenicu a to je da je Kris samo u jednoj sezoni došao iz pakla do vrha. Stoga je to samo poruka da je najgora stvar izgubiti motivaciju, odustati ili bili utučen jednom lošom trkom. Stoga već samo jedne nedelje odmora (a tu su još jedna, dve …) već sam spreman za naporan trening i uzbuđen sam zbog trka u 2012-oj godini!

Uskoro ću napisati i članak sa sažetkom sezone, padovima, usponima, i naučenim lekcijama.

Rezultati sa ITU-a

Slike i video na ITU sajtu

Članak sa ITU sajta 

Ovaj blog je postavljen 29. 11. 2011. u 07:56 u kategoriji Auckland, ITU Sport Development, ITU Svetski kup, Novi Zeland, Trke.