…u epizodi “koja trka je lošija prošla?”…

Prošle Nedelje sam u Edmontonu kao član ITU Sport Development tima učestvovao na svom drugom Svetskom kupu ove godine. Svetski kup se vratio u Edmonton nakon 2006-e (kada je Srbija isto imala predstavnika, Svetlanu (Brkić) Blažević).

Nedelje pred trku su bile sjajne, rekao bih da sam bio u životnoj formi po treninzima koje sam odrađivao. Nakon Kolumbije sam poptuno povratio samopouzdanje u svoje plivanje i sama vremena u bazenu kao i ono najvažnije, osećaj za vodu su bili na sasvim zadovoljavajućem nivou.

Trčanje je takođe išlo sasvim dobro, i trka koju sam odradio na Noćnom maratonu je bila samo potvrda da sam na pravom putu.

Kada se uzme još u obzir da sam kao član tima imao perfektnu logističku i fizioterapeutsku podršku stvarno su moja očekivanja bila realno visoka i mislio sam da su dečije greškice i slične stvari prošlost i da će me već solidno stečeno iskustvo i ono najvažnije a to je forma dovesti do dobrog rezultata… ali u ovom sportu u većini slučajeva stvari ne idu onako kako su isplanirane, makar priprema za nju bila 99.9 % savršena.

Doduše mali izuzetak je bio ne stizanje prtljaga, kojeg sam dobio sledeće jutro kao i bicikl sledeće večeri. Iako nisam ništa propustio što se treninga tiče, ipak je to manji psihički stres jer je to najgora stvar koja može da se desi samo par dana pred trku. Ali opušten sam bio svo vreme i znao sam  (verovao) da će stići na vreme da ne ugrozi finalne pripreme za trku.

Kada sam u sredu došao u Edmonton, dočekalo me je pravo letnje vreme i 30 C. Međutim dva dana pred trku je stalno padala kiša i temperatura se spuštala na 10 C, što je prouzrokovalo da se malo jezero u parku u kojem će se trka održati, ohladi. Tako da je sledilo plivanje u neoprenu.

Za divno čudo (haha) opet me je plivanje u odelu koštalo trke. Naime, od ove sezone sam sa Nineteen neprenima koji su odlični, i dosta triatlonaca pliva sa njima, ali sam na sugestiju njihovog menadzera uzeo veličinu, koja je ispala velika. Po tablici je ona čak i mala (po visini i kilaži), ali  za elite takmičare kada se uđe u vodu i kada se uzme rastegljivost odela u obzir (što meni odlično odgovara kod Nineteena zbog ramena, jer mi ne prave otpor) uvek treba uzimati što je manje moguće. Rekao bih da su sve tablice veličina kod brendova za age groupere, koji su svakako “komforniji” i imaju veću kilažu pa na istu visinu im mora odgovarati odelo. Takođe ja imam kraće noge a dugačka leđa što svakako isto ugra ulogu. Izgleda da ču morati po ličnim merama da uradim neopren ukoliko želim plivanje bez ikakvih potencijalnih pehova.

Stoga čim sam uskočio u vodu leva nogavica mi se zavrnula do preko kolena (mislim da sam hteo to da uradim ,da ne bih uspeo iz 20 pokušaja) i nakon par stotina metara mi je kroz vrat ušla voda. Litre i litre vode. Jedva sam dizao desnu ruku iznad površine vode, a kada sam trčao u drugi krug i do prve tranzicije osećao sam se kao da imam 100 kg, jer sam trčao sa odelom punim vode.

Svakako da je to moja i samo moja greška. Odradio sam par treninga sa novim odelom u Kolumbiji i izgledalo je OK, ali sasvim je drugačije krenuti sa sprintom u trci u gužvi i plivati običan trening u istom.

Tako da očajno plivanje, i ako ZNAM da sam komotno mogao isplivati sa prvom grupom.

Na bikeu sam bio treća grupa, ali smo uhvatili drugu i završili kao druga sa oko minut i nešto zaostatka. Dosta sam vozio napred, dobro sam se osećao. Bilo je jedno jako brdo u svakom (od 6) krugova i iz sedišta sam vozio na kadencu gledajući oko sebe ostale kako se muče. Ali to nije ništa značilo je smo mi bila iza…

Stavrno šteta jer sam zaista bio spreman. Trčanje je bilo osrednje, 33 i po minuta, bez problema. Čak sam imao i manje stomačne probleme i nisam mogao u trećem poslednjem krugu da trčim brže. Ali već sam izgubio svu volju za pravim trkanjem, jer makar trčao i 32 min samo par pozicija bi bio bolji. Završio sam kao očajno 44-i, od 70-ak koliko nas je startovalo.

Moram napomenuti da je trka bila zaista jaka i da za Top 30 se moralo trčati ispod 33 minuta.

Rezultati sa Svetskog kupa u Edmontonu

Slike i video na ITU

Isto veče sam otvorio startnu listu za Dextro WCS Hamburg i ugledao svoje prezime!

Planirao sam sa trenerom nedelju odmora (traniziciona nedelja) jer smo “otpisali” Hamburg jer prethodno nisam “upao” na startnu listu. Ali izgleda se odjavio izvestan broj takmičara i ja sam ušao na listu. Stoga je plan pomeren za nedelju dana.

To je značilo samo jedno… organizovanje prevoza, hotela, transfera sa aerodruma iste kasne večeri.

Sutradan (ponedeljak) sam krenuo ka Srbiji i stigao u utorak i već u četvrtak leteo za Hamburg preko Beča.

Učestovati na Dextru je zaista privilegija. Mnoštvo poena na raspolaganju, ali svakako jako teško za osvojiti. Takmičenje i iskustvo sa najbržim triatloncima na planeti. Medijska pažnja, sa desetinom medijskih TV kuća, mnoštvom kamera, helikopterom, koji uživo prenose trke u većini Evropskih zemalja, zatim i 300 000 gledala u Hamburgu (trka sa najviše gledalaca uživo na svetskoj triatlon sceni) i karakterističan kurs u sred Hamburga sa plivanjem u jezeru i tranzicijom ispred gradske kuće (Rathausa).

Stvarno svi uslovi da se osećate kao tratilon rockstar. Ali i dalje (što me nervira ponekad) nikakva trema, “leptirići” i slično. Moraću da odem na bandzi jump da proverim da li je moj organizam možda čuo za hormon po imenu adrenalin…

2007-e sam svoje prvo Svetsko juniorsko prvenstvo radio u Hamburgu, i završio na sasvim dobrom 37-om mestu po kišnom i hladnom danu, na istom kursu.

Subota je osvanula sunčana, ali je bilo jasno da će se plivati u neoprenu zbog temperature od 19 C.

Svakako da sam uzeo stari neopren, koji je dobra veličina ali su ramena jako zategnuta stoga sam znao da ću deo energije “baciti”, ali svakako svestan izbor i bolji nego ulazak vode.

Krenuo sam fenomenalno i bio među par vodećim prvih 100 metara, na snimku sam jasno video. Uhvatio sam dobre “noge”, međutim drugi su me ubrzo okružili i osetio sam zamor u ramenima. Propao sam kroz grupu ubrzo ali ni u jednom trenutku nisam ostao iza grupe. Plivao sam na poslednjih par pozicija u velikoj grupi, i osećaj i brzina nisu bili najbolji ali sasvim “dovoljani”.

Neverovatno koliko je drugačije plivanje na Dextru nego na Svetskim kupovima i kontinetalnim kupovima u smislu guranja i udaranja. Svakako je Dextro mnogo “čistiji”.

Isplivao sam u velikoj grupi, otpirlike 5 od nazad, stoga svi uslovi za komotnu vožnju u velikoj vodećoj grupi. Međutim slabija T1 me je ostavila skoro poslednjeg u ubrzo sam se našao sa Frettom i Shoemakerom (pobednik ove trke 2009-e) u vijanju grupe. Zaboravio sam gumice za sprinterice i prvi put u životu sam vozio bez pripremljene pozicije sprinterica na početku vožnje, stoga sam i tu izgubio dragocene sekunde, ubacujući i ciljajući stopalo u sprintericu.

Ako se pitate zbog čega sam zaboravio gumicu ili zašto nisam pozajmio na tako velikoj i važnoj trci odgovor je jednostavan, neozbiljan sam i previše opušten. Tako da dve stvari za “pod hitno” promeniti.

U svakom slučaju u tim trenucima sam držao Frettin točak ne ispuštajući ga ni delića sekunde. Bilo je to život ili smrt. Stopala na sprintericama, naočare još na kacigi, nisam imao vremena ni gutljaj tečnosti da popijem. Samo hronometar poziija i vijanje po jakom vetru. Grupa je bila samo par sekundi ispred. Nakon oko 2 kilometra smo ih uhvatili. Ubacio sam noge brzo u sprinterice i stavio naočare. Bio sam mrtav. Bukvalno sam krv osetio u ustima od anaerobnog napora nakon plivanja. Mislim da je “problem” bio u tome što sam vozio sa stopalima na spritericama i tako umarao samo jednu grupu mišića jer bez stopala u sprintericama jedino na dole možete da stiskate pedale…

Ostao sam nazad u velikoj grupi (to je bila druga grupa, prva je bila ispred nedaleko i znali smo svi da je samo pitanje vremena kada ćemo ih uhvatiti) jer sam želeo da dođem do daha. Iako znam da je to najgora moguća pozicija zbog “razvlačenja” grupe i potencijalnih padova ipak sam toliko bio umoran da je to bila linija manjeg otpora. Mislio sam valjda će sve biti OK, samo da uhvatim daha i onda idem napred.

Pošto je u svakom krugu bila premija od 500 $ ko prvi prođe kroz “Specialized” kapiju na oko kilometar i po pred kraj kruga, tempo je i dalje bio furiozan na blagoj uzbridici. To je dodatno odložilo moje pozicioniranje napred…

…Da bi u tranizicji koja je sva od velikih kocki poput onih na Paris Roubaixu (dodro, ne baš takvih…) i preko njih tepih, na kraju prvog kruga i ulazka u drugi dvojica takmičara koji su vozili ispred mene, Pereira (POR) i Unger (GER, pobednik Svetskog prvenstva te 2007-e  i pobednik Svetskog kupa 2008-e na istoj stazi tj. trci u Hamburgu) jednostavno izgubili točak ispred i pustili da grupa ode. Ja sam bespomoćno gledao kako se “ceo svet ruši” ispred mene jer to znači da je trka gotova. Nikako nisam mogao sam da lovim grupu opet jer sam se i dalje oporavljao a grupa je furizono lovila grupicu ispred… Oni su posustali i ništa nisu mogli da urade. Prošao sam napred ubrzo ali bilo je kasno. Unger čak nije hteo ni da daje smene. Grupa je samo nestajala napred…

Ubrzo su postali jedna velika prva grupa. Njih dvoje su ubrzo stali i završili sa trkom a ja sam “pokupio” još par njih koji su otpali iz grupe. Ali ubrzo su i oni stali. Svi sem jednog luksemburžanina, isto mlađi poput mene, U23 rekao bih.

Zatim nas je stigla grupa od troje od nazad (Carvahlo, Murray i ne mogu da se setim ko još) ali su i oni vozili samo jedan krug i stali. Zaista sam bio ljut, ne samo zbog toga što su Pereira i Unger pustili tošak i tako obeležili moju sudbinu (svakako da je to samo moja greška, to je odgovornost vožnje na začelju), nego što su svi ostali stajali jer nisu bili u prvoj grupi.

Tako da smo ostali takmičar iz LUX i ja, bespomoćno pedalirajući centrom Hamburga i konstatno gubeći dragocene minute za velikom grupom koja je vozila jako. Vetar je bio zaista jak i nismo imali nikakve šanse da “preživimo”. Međutim opstali smo do poslednjeg kruga i grupa nije bila čak ni toliko blizu da nas “lapira” (krug je 5 km, 8 krugova smo vozili), ali pošto je trčanje na istom kursu, na samo 2 km pred kraj poslednjeg kruga, možda i manje, su nas sudije “sklonile” sa staze jer su već počeli da trče na tom delu.

…Game over. Na kraju krajeva bar smo pokušali i borili se do kraja, dok su ostali koji su otpali ili isplivali iza već uveliko obučeni pratili trku sa tribina.

Svakako ogromno razočarenje i proklinjem lošu sreću, gluposti i svoje lične greške koje su me koštale dve jako važne trke. Olimpijski bodovi, ranking = propuštena prilika. Dodušte uzeo sam nekolicinu bodova u Edmontonu…

Preostaje mi lagana nedelja sa dosta odmora i samo par laganih i kratkih treninga, punjene baterija (u mozgu) a zatim u petak putujem u Alicante na ETU kamp gde će Srbija imati još dva predstavnika. Vraćam se 29-og, i zatim 30-og radim Državno prvenstvo u olimpijskom triatlonu u Sivcu (kao trening) a potom sledi najvažniji pripremni period u godini.

Iskustvo se nakupilo, greške su se nakupile (a tako se najbolje uči), motivacija visoka i jedva čekam da treniram jako, jer je prošlo dosta od pravog treninga zbog trka koje sam imao. Stoga sam se i te kako zaželeo dužih i jakih treninga.

A potom tek u drugom delu augusta (još uvek pitanje) i u septembru slede najvažnije trke.

Rezultati sa Dextro World Championship Series Hamburg trke

Video i slike na ITU izveštaju sa trke

Ovaj blog je postavljen 19. 07. 2011. u 14:23 u kategoriji 2011, Dextro Energy World Championship Series, Edmonton, Hamburg, ITU Svetski kup, Trke.