Sneg vs. Trening
14. 02. 2009. | Autor: Ognjen
Svetsko prvenstvo u alpskom skijanju u Val d`Isère-u (Francuska), Svetsko prvenstvo u biatlonu u Pyeongchang-u (Južna Koreja) kao i Svetsko prvenstvo u zimskom triatlonu u Gaishornu (Austria)…. su krivi što je i u Novom Sadu ovih dana sneg i temperature oko nule… 
Nakon mog dolaska kući prošle srede, vreme u Novom Sadu je bilo fenomenalno, pravo proleće. Tri – četiri dana su temperature bile i do 16 stepeni uz sunčano vreme…
Međutim od ponedeljka je usledilo pogoršanje vremena, dok je od srede konstatno sneg.
Očekivao sam jedan period lošijeg vremena nakon dolazska iz Australije jer je još uvek Februar, a poslednjih par godina Februar zna da bude i gori od Januara. Međutim ove godine sam izbegao najgore temperature u Januaru (do – 17 stepeni), što se može smatrati uspehom …
Tako da sa obzirom da konstantno vozim bike već preko 3 godine bez ikakvih zimskih pauza (koje u triatlonu ne postoje), sneg me nije sprečio da nastavim kontinuitet i ovih dana. Jer ne mogu sebi da dopustim takav luksuz u ovom periodu priprema – da ne vozim preko 3-4 dana…
Nisam se mnogo obazirao na činjenice da će mi biti hladno i da će mi sva oprema kao i bicikl biti poptpuno blatnjavi. Tako da ga sad ne ni perem dok ne dođe lepše vreme. Eto, postoje i neke prednosti …
Nisam ranije vozio baš po ovakvom vremenu, uglavnom je to bila obična kiša ili vreme kada je manje snega i kada se već skoro otopio, ali evo juče i danas sam zaključio da se i po ovakvom vremenu može voziti, čak je i zanimljivo, međutim oprez pri vožnji mora biti na dalekom višem nivou jer je podloga dosta klizavija.
Doduše, ne više od sat – sat i po, ali i to je nešto, sigurno bolje nego ništa, i bolje nego trenažer … Najveći problem su periferni delovi tela, stopala pogotovo i šake (i lice pomalo). Jednostavno ne mogu ostati zagrejana dugo vremena, najveći krivac je osim hladnog vazduha voda po putu, koja vrlo brzo završi po nogama, leđima, kao i na ostalim delovima tela a i bike-a naravno… mislim da ne bi pogrešio ako bi stavio blatobrane! … ali sam lenj da ih potražim, kupim i montiram…
Juče i danas sam radio spajanja, i osećaj na početku trčanja je sličan onom sa Svetskog iz Vankuvera, kada su vam stopala sleđena…Čudan i ne prijatan osećaj…
Danas sam nakon jutarnjeg plivanja uradio spajanje sa ligom (5 km trčanja)a, a desilo mi se i to da mi je u toku vožnje pukla sajla od zadnjeg menjača [a prošle nedelje od prednjeg u toku treninga!] tako da sam par brda koje nisam mogao “da izbegnem” vozio na najmanjem zupčaniku nazad, tako da je to bio trening snage, jer mi je kadenca tada bila manja od 60… verovatno su hladnoća i blato uticali na pucanje.
Čim sam završio sa bikeom i presvukao se, krenuo sam da trčim. Prva dva kilometra su bila katastrofa (3:35 – 3:40 min/km), međutim posle 2.5 km, nakon što je krv posle dužeg vremena stigla do stopala, heh, bilo je super, i bez većih napora, čak štaviše trčao sam normalnim jačim tempom i poslednja dva kilometra su bila po 3:24 min/km. (treći je bio oko 3:30 min/km)
Mislim da može biti dosta korisno, jedan kraći period tokom godine, uraditi ovakve malo “čudnije” treninge u uslovima na koje nismo navikli, eksperimentisati malo t.j. kreirati dužinu i kvalitet treninga u toku treninga, jer je to totalno drugačija dimenzija treniranja i dolazi do prilagođavanja u prethodno ne ispitanim uslovima što je u stvari i novo iskustvo, a novo iskustvo se uvek može dobro iskoristiti…
A i ako se u toku velikih napora u trci setite ovakvih treninga, mislim da će vam se ona uvek prisutna “ideja o odustajanju” momentalno udaljiti od uma, zato i mislim da je cilj ovakvih treninga psihička vežba, jer realno fizički to je samo joše jedan, čak i kraći nego obično, aerobni trening…
