Nakon dolaska kući kasno u sredu u Novi Sad posle skoro 3 meseca (nakon Čilea sam se vratio u Rio Maior po ostatak stvari i prespavao jednu noć), na cikloberzi sam video da se u Nedelju održava prvo kolo biciklističke lige Srbije 2011 stoga se ta trka ukazala kao odlična prilika za kvalitetan trening.

Nakon ekspresnog licenciranja za dan (hvala Tiboru Tarjanu, ocu Zoltana čija je firma “Cyclomania” [Trigon, DMT, Las, Novatec] koji me je registrovao za njegov klub BK “Elite”) i potvrde trenera da je trka dobra prilika, u petak sam definitvno znao da ću da učestvujem.

To mi je bila prva trka lige, do sada sam vozio par puta Dunavski kup i amatersko Državno prvenstvo, stoga sam srećan bio što sam napokon bio u prilici da vozim najviši rang trka u Srbiji sa najboljim srpskim biciklistima…

Međutim, naravno da trening ni malo nije promenjem u petak i subotu radi trke (intervalno trčanje i plivanje kao i teretana u petak kao i jako plivanje i soldino spajanje u subotu), jedino na šta je trka uticala je skidanje aero bara i stavljanje točkova za trku …

Stoga bez ikakvog odmora nisam očekivao lake “nogice” za trku (tj. trening u mom slučaju), mada odradio sam Compex masažu u subotu veče kao i pravu masažu u petak nakon teretane stoga ne mogu reći ni da sam došao ne znam kako umoran niti sa teškim nogama, ali svakako da je sve bilo podređeno trci u smislu treninga, rezultat je nebitan totalno, samo bezbednost i jak trening su bili objektiv.

Zanimljiva situcaija je bila dobijanje startnog broja 24-i jer sam u Čileu u Valparaisu prethodnu nedelju bio startni broj 24 i broj mi je ostao zalepljen na kacigi , stoga nije bilo ni razloga da kačim dobijeni na dres nazad… mada zakačio sam ga naravno.

Vozilo se na putevima na kojima uglavnom treniram, stoga sam bio upućen u sve rupe, nakon par odrađenih treninga koji su bili podsetnik nakon 3 meseca, a i svakako da nakon jake zime nove rupe ugledaju svetlost Sunca u ovoj državi, nažalost… Hladnoća, so i loš kvalitet su uzrok.

Start je bio u Sremskoj Kamenici na podnožju uspona na Popovicu, vozilo se do Hrvatske granice iza Neština i nazad do pola uspona do Popovice, znači sa par stotina metara uspona ka finišu. Ukupno 74 km, iako je bilo predviđeno 90 km. Ne znam kako je uopšte bilo predviđeno da se vozi 90, ali nebitno… možda smo trebali poneti pasoše , ili skrenuti levo ka Đipši na mestu gde je okret bio, mada tu je put baš katastrofalnog kvaliteta.

Start je bio furiozan, zaista sam se pitao šta radim na trci ako će takav tempo biti do kraja. Međutim već nakon 15 km kada su krenuli hupseri mnogi su počeli da izbacuju jezik dok sam se ja lagano vozio na kratkim usponima, stoga sam tu definitvno shvato da bez problema mogu da vozim u prvoj grupi.

Mislim da je već nakon 10-ak kilometara uspeo beg četvorice. Skok do skoka od samog početka, stoga je bilo pitanje vremena kada će otici grupica. Ja sam do 15-og kilometra bio u sredini – začelju velike grupe i držao se podalje od nevolja. Mogu reći da se nisam osećao sigurno, mnogi biciklisti izleći i ne vode računa o onima oko sebe, a da kada se na to dodaju rupe na putu kao i polu zatvoren saobraćaj… onda svakako treba biti pažljiv.

Polako sam dobio osećaj za vožnju u velikoj grupi i mozak je sam počeo da se orijentiše bez ikakve posebne koncentracije na potencijalne padove. Probio sam se napred kada su krenuli kratki usponi i uskoro je krenula nova serija skokova.

U tom delu od oko 25-og km do 30-og km sam hvatao jedno 10 skokova jer sam verovao da će uspeti da se odvoji grupa. Ali i dalje ne mogu da se načudim zašto ljudi neće da voze nakon uspešnog odvajanja od 50-ak metara. Znači skoči jedan biciklista i nas 4-oro npr isratimo i napravimo razliku grupi i svi odjednom stanu. Totalni non-sense, i onda opet nakon 5 sekundi skok i ista priča, i tako 10 puta za redom.

Znači ili su namerno radili trening snage/sprinteva ili ne razmišljaju baš mnogo, nema trećeg .

Pred okret u Neštinu sam rešio da ne skačem više kada neko pokušava beg jer su noge itekako počele da se pune starom dobrom mlečnom kiselinom, nisam baš previše familijaram sa takvim naglim promenama, tačnije sprintevima… ali svakako da sam znao da kada prestanem da pratim begove da će se odvoiti grupa, klasičan Marifijev zakon.

Moram napomenuti da sam video (ne samo ja, pola grupe je videlo) dvojicu biciklista da se okreću 10 ili 15 m pre čunja, jedan je broj 7 a drugi mislim 21, nisam 100% siguran, sada sam već zaboravio ali rekao bih da je startni broj 21 u pitanju, eventualno 14, mada se ograđujem za 14-icu…

Znači njih dvoje su tim grestom praktično sofisticirano izneli mišljenje da smo mi ostali budale pošto se okrećemo oko čunja, dok oni sa začelja grupe lepo na sred puta okret i eto ih napred. Ah, mrzim takve situacije, ne mogu ih nazvati nesportske, više je vandalizam u pitanju, zato ovako javno i ističem dotične osobe. Nisam naravno spomenuo sudijama, jer ne želim niti je moje da se mešam, ali koliko vidim prvi je prošao totalno ne kažnjeno što znači da ispadne da se mogu provući oni koji ne poštuju pravila (a i drugi takođe ako je u pitanju br. 14, mada mislim da je 21)… što je izrazito loše za sport.

Na recimo 5 km nakon okreta se i potvrdio prethondo navedeni zakon , grupica je otišla nakon što sam ja bio par “točkova” iza. Bilo mi je dosta krivo jer nisam bio uveren da će se realizovati beg tj. da će se stvroriti još jedna grupa između vodećih i nas, ali ispalo je tako.

Kasnije je i opao tempo naše grupe jer niko nije hteo da radi tako da su vodeći samo pravili razliku. Izađem napred, vozim normalno, zatim namerno usporim, ne kočim nego jednostavno ne pedaliram, i dalje niko neće da prođe. Verujem da su se mnogima napunile noge, ali još jedan non-sense… Ali ne bih se previše mešao u taktite biciklista i timova, svkako da ja ne mogu znati šta je čiji plan bio, moj cilj je bio da odvozamo što jače ne bi li odradio što kvalitetniji trening, ali već i u tom trenutku je on bio odlično odrađen jer je prethodni deo vožnje bio jak i sa mnogo promena, tako da sam ja ispunio svoj cilj.

Ostao je samo poslednji uspon do finiša. Svi su se spremali i krili u grupi . Bio sam napred na podnožju, ali noge su bogme teške bile, i odvozao sam do finiša zaista grčevito, iako je samo par njih došlo ispred mene u grupi, loše sam odvozao i delovalo je zaista sporo iako je brzina bila oko 30 km/h na oko 6% uspona što je sasvim OK. Najbitnije je da su noge – butine bile totalno napunjene na vrhu, zar to nije bio i cilj ?

Završio sam ukupno 17-i i kao 7-i U23 stim da su četvorica U23 vozača bila na par sekundi ispred.

Sve u svemu odličan treninga i lepo iskustvo uz jedinu zamerku na par opasnih situacija sa kolima u saobraćaju…

Nakon kraćeg razvozavanja sam i rastrčao 20 minuta jer koliko god razvozao nakon jake vožnje uvek se oseti kasnije umor u nogama, dok za razliku od trčanja to nije slučaj, t.j. lagano trčanje je najbolji način za poboljšanje t.j. ubrzavanje cirkulacije u nogama i ekspresno odstranjivanje mlečne kiseline… tako da biciklisti ako čitate ovaj članak, probajte jednom da rastrčite 15-ak minuta lagano, garantujem bolji oporavak.

Za one koje zanima puls, Suunto file na movescount-u (sa razvozavanjem i rastrčavanjem).

Rezultati sa BSS-a

Mislim da je juče šest nedelja od kada sam raspakovao bike, bez ikakvih planova za ponovno pakovanje u bike kofer u skorijoj budućnosti…

Vreme prolazi, munjevito. Poptuno sam se navikao (pokušavam da se setim gde mi je to teško bilo da se priviknem…) na život i trening ovde. Triatlonci vole da kažu “train, eat, sleep… (repeat)“… ali izgleda je to stvarno prepričan život triatlon treninga.

Udaljen od kuće i mnogih obaveza koje svi imamo kada smo kući, mozak se lako privikao na ovaj svakodnevni scenario, sa malo više train i eat a malo manje sleep, jednostavno nema spoljašnji distrakcija (sem interneta, a čak se ni TV ne može navesti jer ima 3 normalna programa od kojih su 2 portugalske verzije). Rio Maior je sam po sebi nekako mrtav, ali tako je sa svim mestima koji su na ili blizu mora ili okeana u toku zime, njima je ovo depresivno i hladno vreme… dok sam ja ovde (između ostalog) jer oje toplo i super vreme!

Prosto mi je neverovatno da su najteže (grubo rečeno) nedelje prošle (da li su?), izgleda da sam psihički bio spreman i na teži i obimniji period pa sam bez većih problema, ako mogu reći “preživeo”, prethodni period. Treća nedelja od tri udarne je zaista bila naporna, ali moja greška je bila nedovoljno obraćanje pažnje na oporavak, pre svega na suplementaciju (pored živog i zravog Pansporta! fail…), stoga je mogla biti i mnogo bolja.

Možda me je Sergio previše uplašio u decembru kada smo diskutovali o predstojećim pripremama u januaru i februaru. “Trebaće ti ogroman bidon sa izotonikom i svakako gelovi na bazenu, jer kada ti nakon plivanja ujutru i trčanja na drugom plivačkom treningu od 6, 7 km, t.j. skoro 2 sata kažem <Ogi sada 20×100 jako, svakako će ti trebati dodatna energija>”… je jedna od rečenica iz decembra. Ali nije bilo baš bukvalno tako, na moju sreću. Međutim počeo sam da pijem izotonik na plivanju, što ranije nikada nisam praktikovao, stoga izgleda da je zahtevnost plivanja svakako na višem nivou! Sledeći korak su gelovi, ali neka ostanu za sledeću zimu.

A sada su dupla plivanja gotova! Kada sam pogledao ovonedeljni program i video samo jedno plivanje u toku dana, t.j. da su 10+ km u jednom danu iza, nekako mi neverovatno.

Sve u svemu, trening ide svojim putem. Za mene je najveća promena intezitet u ovom periodu. Mogu reći da treniram u dostaj višoj zoni u odnosu na prethodne godine u jan.& feb., obim se ne razlikuje mnogo, nego sam kvalitet treninga. A i brazilci zaista vole da daju gas, pogotovo na brdima na bikeu jer u Brazilu mislim da niko od njih nema brda, stoga na svakom brdu skoro max idu jer ne znaju da voze lagano brda, koliko god to smešno zvučalo. Lagane vožnje su anaerobni prag na usponima, verovali ili ne!

Imao sam laktatno testiranje na bazenu i pomalo sam iznenadio sam sebe, solidno dobro sam odradio (osećaj+vremena. možda i nisam baš toliko katastrofalno očajan na plivanju koliko mislim…). Sećam se da su mi laktati u Medulinu 2009 u aprilu bili preko 10 mmol/l nakon samo 400 m jako, a sada nakon 6 x 300 sa pauzom od 1′ (svaka 300 jače za 3” po 100 m) 5.3 mmol/l čini mi se, i puls ne više od 170 bpm. Međutim činjenica je da Medulin iz 2009-e pamtim kao veoma crnu tačku treninga sa obzirom da sam bio pretreniram i te kako i to samo mojom krivicom. Ali naučena je važna lekcija! Stoga sam nedeljama čak i u odmoru bio “zakišeljen”, jer se sećam da mi je ujutru pred taj test od 400 m vrednost bila ludo visoka, tako da možda Medulin i ne treba porediti.

Prvi put sam plivao prateći lampice na dnu bazena koje smo imali za testiranje, kao i zvučni integrisani signal za start svake serije. Stoga nema greške, zadatak je samo pratiti crveno svetlo ispod sebe koje je u svakoj 300-tci “išlo” brže.

Takođe smo odradili podvodno (i “nadvodno” t.j. “plafonsko”) snimanje tehnike sporog i brzog plivanja zaostalog iz decembra. Uglavnom, treba da razmišljam o 4 ili 5 stvari dok plivam. Toliko kardinalnih grešaka moje plivanje sadrži. Ako ništa, ukoliko uspem da ih ispravim do kraja trebao bih biti dosta brži. Trebao bih.

Veoma bitna stvar, osim što imam društvo i koga da pratim na plivanju, je dosta triatlon specifičnih vežbi, tipa vaterpolo plivanje i plivanje sa triatlon disanjem (ispred sebe). Nikada ranije nisam praktikovao to, niti razmišljao o tome, niti mi je neko dao sugestiju. Sa obzirom da konkretno ja trošim mnogo bespotrebne energije na trci kada treba da izdignem glavu i gledam ispred sebe (jednostavno se “zakočim”) mislim je da ovo pun pogodak, kao i sa strane draftigna (mnogo serija plivamo draftujući se i zaista je neverovatno koliko brže se pliva kada se pravilno draftuje, po nekoliko sekundi po 100 m).

Od prošle Nedelje ne staje kiša (ali moram spomenuti da je jedno 2 nedelje pre toga bilo pravo proleće). Svaki dan sam kisnuo bar jednom, na bikeu, na trčanju… Prošla Nedelja (dan u nedelji, veliko “N”) je bila zaista ne baš toliko prijatna jer smo imali 4 h sa jednim dugačkim usponom jače, međutim odvozao sam nešto manje od 3.5 sata jer nisam imao kabanicu (pre jedno 2-3 nedelje mi je ispala iz zadnjeg džepa u toku vožnje, a pošto me je nerviralo njeno skidanje, nameštanje kao i pokušaj uguravanja u džep uskog windsptopera kada mi je ispala nisam se vratio po nju) stoga sam nakon 5 minuta bio potpuno mokar i nisam osećao ruke već nakon 45 minuta. Ali je ručak nakon toga zato bio vrhunski! Inače Nedeljne dugačke vožnje su zaista za prepričavanje ovde kod nas u grupi jer se uvek ili neko izgubi i dođe posle 6 sati, ili ga policija zaustavi zbog vožnje na autoputu (slučaj sa dvoje dotičnih sa poslednje Nedeljne vožnje), međutim uglavnom se desi da par ljudi uvek napravi jedno 1.5 h do 2 h više zbog pogrešnog skretanja jer se grupa uglavnom raspadne, stoga ručak planiran u 13:30 h uglavnom za neke bude posle 15 h.

Videćemo sutra šta će se samnom desiti, ja sam prošle nedelje bio “soft” jeri nisam odradio trening u potpunosti (ali sam zato u ponedeljak odradio ostatak sa čak i nešto ekstra km! …čisto da se zavede).

Kada prikupim ostatak slika od fotografa (u ovom članku su neke moje, ali sa svima sam se igrao malo u PhotoScape-u, članak deluje ozbiljnije zar ne?) napraviću jednu galeriju pa ću objaviti svakako.

P.S. Za 2 nedelje mart. A proleće oficijelno počinje u martu! …kao što napisah, vreme leti što znači sve manje i manje vremena preostaje za hard yards pred početak sezone.

Bački Petrovac, mesto u Vojvodini na 25 km od Novog Sada u kojem stanuje slovačko stanovništvo, bio je “domaćin” ove trke.

Bački Petrovac je inače česta usputna destinacija mojih “ravnih” vožnji. Panonska ravnica ispresecana njivama, slab saobraćaj i dobri putevi…

2005.-e samo dan nakom mog prvog triatlona u Zagrebu (pod klubskim nastupom) planirao sam da radim olimpijski triatlon u Bačkom Petrovcu. Stigao sam kasno dan pre i u potpunosti bio voljan da samo par nedelja nakon treniranja triatlona odradim olimpijski triatlon .

Međutim trka je ipak skraćena na 1.5 – 27 – 8 km. Odlično sam odradio trku. Isplivao sam prvi ali zbog ne iskustva u tranziciji Sudarov, Savić, Matić, pa i Svetlana Brkić su mi pobegli odmah na bikeu. Sećam se da sam vozio sa Sašom Glušicom i da smo iđli oko 35 km/h konstatno, uz vetar koji je neizostavan na tim otvorenim prostorima Petrovca i ostalih sela.

Trčao sam fenomenalno. Za prvi put, i za takvu distancu nakon 27 km bikea, stvarno solidno. Osećao sam se sve bolje i bolje tokom trčanja. To je bilo malo istorije vezano za ovo selo…

… A sada da se vratim na trku/blisku prošlost. U subotu je održana drumska trka na 52 km, Državno prvenstvo za masterse i amatere po kategorijama, t.j. za bicikliste koji nemaju, nazovimo ih “pro” biciklističke licence. Trebao je da se vozi krug kroz okolna mesta, ali zbog radova na putu u jednom mestu koje je bilo predviđeno za vožnju, trka je pretvorena u 4 kruga po 13 km, baš na istoj stazi gde se održavao triatlon. Koliko sam video, biciklistima je to ogroman problem, okreti, stajanje i promena tempa – ubrzanje, dok je u triatlonu to sastavni deo u 80% slučajeva na trkama.

Nakon starta sam odmah otišao napred i vukao grupu duže vreme jer sam trku radio isključivo u vidu jačeg treninga, i nisam želeo da traćim vreme okrećući pedale u grupi pri brzini od 35 km/h sa vetrom u ledja.

Cilj mi je bio da “napunim” noge, nezavisno od bilo čega drugog. Tako da su begovi, prventveno moje lovljenje begova, skokovi i sl. otprilike scenario trke u par reči. Ni jedan ozbiljan beg se nije desio. 2 puta sam pokušao da pobegnem nakon skokova koje sam ispratio ali jednostavno ostali nisu bili u potpunosti zainteresovani. Uglavnom se sve svodilo na skok pa stajanje, pomalo čudno.

Dosta vremena sam proveo napred sa još par biciklista. Nas 5,6,7 smo i jedini koji smo izlazili. U trećem i četvrtom krugu sam delimično i ispunio cilj – napunio noge , nakon što sam lovio par begova i bukvalno sprintao po par stotina metara.

Na kraju se pobednik odlučio sprintom. Ušao sam oko 7,8 mesta mislim i prvi u kategoriji 20-29 godina. Momci koji su čekali sprint svo vreme su jednostavno bili u velikoj prednosti sa gotovo ne istrošenim nogama. Međutim za mene savršena trka, odličan trening. Pokušao sam da pobegnem, vukao dosta, a nakon trke i spojio sam 30 min trčanja (na kojem sam izgubio medalju, i sada nemam dokaz da sam amaterski prvak države, možda i bolje ), stoga je vredelo “žrtvovati” planirani subotnji, verovatno duži trening za ovaj intenzivniji. Saznao sam u petak za ovu trku, i imao prilično “ne povoljne” treninge za tu trku prethodnih dana, kao i veoma zauzetu i napornu nedelju na fakultetu tako da su noge odlično reagovale na zahteve mozga uprkos i plivanju tog jutra od 4.5 km.

U nedelju je bio hronometar na 13 km, ali to bi već bio luksuz za mene, “umesto” njega sam odradio moj klasični Nedeljni trening – 1.5 h brdskog trčanja kao i 2:40 h bikea (brda), što bi bilo teško odraditi ukoliko bi učestvovao na trci.

Zbog otkazanog akvatlona u Beogradu, na moju sreću imao sam kompletnu nedelju i vikend za trening i za sakupljanje dragocenih kilometara koji će morati da se smanje narednih nedelja jer u narednom periodu opet imam važne trke. Stoga nedelja bez trke ima esencijalni značaj za treninge namenjene predstojećim trkama.

Rezultati ovde. (kada se pojave )

Slike ovde. (slike iz trke © by Igor Bovdiš)

Od nedavno sarađujem sa ovim, ako ne i vodećim svetskim brendom compression čarapa preko firme CEP nogavice iz Slovenije.

…I imam samo reči hvale. Na leto će dve godine od kada koristim compression čarape u svrhu oporavka, poboljšanja performansi kao i u borbi protiv DVT sindroma (protiv spustanja previše limfe u noge tokom avionskog leta). DVT je prvenstveno i uticao na to da ih prvi put kupim, nakon što sam 2008.-e sleteo u Vancouver sa nabubrenim nogama, ličile su mi na noge patke .

A kasnije sam spoznao i pregršt ostalih prednosti…

Nako svakog jačeg treninga prvo što uradim nakon istezanja je da navučem čarape i uživam dok mi one omogućavaju povećanje cirkulacije, a samim tim i mnogo brže odstranjivanje mlečne kiseline zbog povećanje prokrvljenosti.

Međutim koristiti ih i u toku treninga je takođe fenomenalna stvar. Smanjuju vibraciju mišića čime se povećava njihova efikasnost. Često ih nosim prilikom rastrčavanja t.j. treninga oporavka na trčanju i nakon njega je osećaj fenomenalan.

Ranije sam koristio druge, takođe dobre brendove i bio zadovoljan, ali prvi put kada sam navukao CEP O2 running čarape osetio sam razliku, jer je jača kompresija i drugačiji je materijal, ne preovlađuje lycra kao kod npr 2XU-a ili Skinsa.

Radio sam i VO2 max testiranje pre pripreme u njima i odlično su se pokazale, nikakav neprijatan osećaj u listovima nakon, a sa obzirom da sam test radio na traci pod nagibom za očekivati je bilo možda zbog veće angažovanosti listova pri trčanju “uzbrdo”, takođe nikakvu toplinu nisam osetio. To je velika prednost, opet zbog materijala. Trčanje ili vožnja leti ne može pretstavljati problem…

Manji problem ova dva je bio dugotrajnost, jer nakon nekoliko pranja kao da izgube jačinu kompresiju. Sa CEP-om nemam taj problem ni približno.

Tu su i “calves” odnosno one koje ne idu preko stopala nego samo preko listova, i idealne su za triatlon…

“Dokolenice” odnosno O2 running su odlične u svrhu zaštite od žuljeva jer poput specijalno pravljenih čarapa za trčanje imaju ojačanja na svim bitnim delovima u svrhu sprečavanja od žuljeva. Idealne za polumaratone i maratone, ironmane…

Pogledajte:

http://www.nogavice-cep.si/tek.html

http://www.cepsocks.com/cep-compression-running-socks.html

Svetska klasa triatlonaca (prvi na pamet mi pada Andy Potts, Matt Reed, Timo Bracht i td…), trkača, sportista iz zimskih sportova svedoči o kvalitetu činjenicom da se u njima takmiče…

Ukoliko je neko zainteresovan da naruči neka me kontaktira na ogy3athlete@yahoo.com ili triogy@gmail.com.

Veličine možete pogledati ovde.

Iako ne planirano, prošle sezone sam promenio čak 4 bicikla. Naravno, nikom ne preporučujem slične “ludorije” jer sam ja bio prinuđen na to raznim okolnostima…

Stoga se smatram kompetetnim da ocenjujem iste.

Od 2005. ovo mi je šesti bicikl, od kojih su poslednjih pet imali potpuno karbonske ramove, tako da se može reći da sam probao, osetio, i ispitivao razne ramove, raznih proizvođača; točkove: aluminijumske, karbonske, clincher, tabulare; pa zatim razne grupe Shimana, SRAM-a i sl.

Svaki bicikl i svaki deo je na svoj način karakterističan i svojstven. Laiku verovatno svi profesionalni biciklovi pretstavljaju jednu te istu stvar čak i kada bi ih provozao, ali bilo kome ko je ozbiljnije u triatlonu ili biciklizmu i najmanja razlika pravi osetne varijaciju u osećaju vožnje, sigurnosti, ugodnosti t.j. udobnosti kao i lakoći iste.

Bicikl Trigon RQC PRO SL-1 sa SRAM Force 2010 grupom, Trigon lulom i kormanom, TRP kočnicama i Trigon CWT38 karbonskim tabular točkovima sam vozio puna 4 meseca (stim da sada treniram sa Novatec X-Treme J333 karbonskim clincher točkovima).

Tako da sam ga na mnoge načine, na mnogim terenima u toku treninga, kao i na par trka testirao. Skupio sam negde oko 4 ili više hiljada kilometara na njemu. Sada sam potpuno familijaran kada sednem na njega, pa se verujem i da poznajem kompletno sve njegove karakteristike.

Čim sam prvi put seo na njega i odvozao trening, prvo što sam zapazio je promena u težini. Sa tačno 7 kg sa Trigon CWT38 točkovima i full opremom, bicikl je ekstra lagan, tako da sam vozeći brda zaista osetio razliku.

Druga veoma bitna stvar je svakako krutoća koja je od esencijalne važnosti. A ovaj ram i viljuška je poseduje svakako u velikim razmerama. Smanjenjem težine nije se ni malo žrtvovala krutoća i udobnost. Prilikom ustajanja na brdima, krivinama, spustovima, ja kao vozač sam se osećao potpuno pouzdano i bike u mojim rukama je delovao poptpuno kontrolisano. Prilikom svakog ustajanja, ili sprinta na ravnom, nisam imao osećaj ni da se delić energije “rasipa” okolo, odnosno moj osećaj je da se 99 % energije i snage koje prenesem na pedale prenosi samo na kretanje bike-a ka napred. Nikakvo uvijanje, bike jednostavno svakom promenom snage i jačim pritiskom pedala ide samo napred.

Pošto prvi put imam karbonsku lulu i volan, i tu sam osetio mnoge prednosti. Osim što je plus svakako dobijen na težini (smanjena težina), oseća se krutoća i te kako, i čak šta više siguran sam da je prenos vibracija i apsorpcija utoliko bolja da je prijatniji osećaj za ruke i zglobove šaka kada se vozi po neravnijem terenu ili lošijem putu. Mislim da se kompletna celina bike-a, ukoliko je svaka komponenta karbonska, ponaša drugačije u pozitivnijem smislu. Oseća je takav da je bike bukvalno jedna celina, da ne postoje posebni delovi i komponente…

Točkovi su posebna priča za sebe sa svojih samo 1250 g! Ekstra, ekstra lagani, sa 38 mm u profilu, predstavljaju ništa drugo nego svetlu tačku za brdsku vožnju, bez ikakvog kompromisa za ravan teren. Do uvijanja nakon ubrzanja na brdu ne dolazi, jer su čvrsti i nisu široko profilisani. Ista promena osećaja sa prelaska karbonskih clincher 48 mm točkova na njih se osetila i kada sam sa njih opet prešao na karbonske clincher 38 mm. Prvi trening nakon zamene, specijalno na brdu je delovao kao da je malo opala forma, ili da sam se previše najeo pre treninga  J.

SRAM Froce za ovu godinu je jednom rečju fenomenalan. Predlažem da pročitate opšitan izveštaj sa cyclingnews-a ovde.

Itekako se može porediti sa najvišom grupom –  “Red”, i ne samo da se može porediti nego razlike  i nema praktično, a ukoliko se uzme u obzir da sam krem PRO TOUR karavana vozi SRAM Red, ne treba se previše zadržavati prenoseći utiske sa vožnje. Ono što je najvažnije vozaču je funkcionalnost i preciznost, a upravo su to glavne odlike Force-a. Eventualni problem prve nedelje nakon prelaska sa Shimana ili Campagnola može biti privikavanje ne samo na drugačiji sistem menjanja brzina (po meni najefikasniji), nego i na oblik t.j. veličinu šamaraljki t.j. glave šamarljke gde se drže ruke. Ali kao što napisah, nakon nedelju dana imaćete osećaj da ste rođeni na SRAM-u. Opcija da se bira boja gume od šamaraljki je fenomenalna… Crne, bele, žute, crvene, roze J…

TRP kočnice nisu samo lepe, već i pouzdane kao i lagane sa obzirom da su kombinacija karbona i titanijuma… Team CSC je vozio i testirao a u cikokros svetu važe kao vodeći brend. Uz Swiss Stop pakne koje idu uz njih, ne možete tragati za boljim…

…Sve u svemu kombinacija visoko kontrolisane vožnje, čak i po lošijim putevima, uz istovremeno uživanje zbog geometrije i krutoće rama kao i težina celog bike-a pretstavljaju ono što ovaj bicikl sa prethodno navedenim vrhunskim komponentama i kompozitnim materijalima čini odličnim.

Pogledajte ovde.

Juče sam vozio poslednju ovogdišnju trku iz serije biciklističkih trka dunavskog kupa. Bile su dve poluetape od 25 km, jedna od Sremske Kamenice do Koruške (Banoštor), a druga od Banoštora do Popovice…

Ovo je ruta gde provodim sigurno bar 80 % svojih biciklističkih treninga stoga sam potpuno familijaran, i što bi se reklo, znam gde se nalazi svaki kamenčić.

Prva poluetapa je uglavnom valovita sa par kraćih uspona. Cilj je bio na usponu dugačkom nekih 200 metara. Mislim da nas je startovalo oko 50 – 60 takmičara u svim kategorijama. Trka je propraćena skokovima, ali samo jedan je bio uspešan kada je jedan takmičar pobegao i bio napred nekih možda 10 km, sustigli smo ga 300 metara pred kraj. Sve vreme sam bio napred i “redom” propratio skokove. Samo mala grupica nas je izlazila na smenu dok se većina samo vozila iza.

Poslednji kilometar je počinjao usponom, zatim ide deo koji je relativno ravan t.j. blag uspon a zatim je poslednjih 200 – 300 metara brdo sa većim nagibom. Tačno sam znao da nakon tog uspona na kilometar pred kraj treba da napadnem, iz više razloga… mnogi će biti izmoreni u tom trenutku zbog tog uspona, a takođe retko ko će očekivati da ću tu napasti jer se za napade uglavnom vezuje početak uspona i slično.

… To sam i uradio, iako je bilo zaista teško jer ko god vozi zna je najteže baš u trenutku kada se popnete na uspon i kada naiđe ravan deo, međutim bez problema sam se odvojio. Pogledao sam ispod ruke i video da grupa ostaje iza, i da je samo jedan takmičar krenuo prema meni. Pošto je cilj još uvek bio na oko 300 metara, sačekao sam ga misleći da će mi biti lakše stići do cilja sa nekim. Poslednjih 200 metara na usponu sam bio iza njega što je bila greška, mislio sam da ću preći na vrhu samo jednim sprintom, ali ispalo je da me je  zaista za “dlaku” pobedio.

Grupa je stigla koji sekund iza. Dobio sam bonifikaciju 6 sekudni. Naravno, pobednik etape se računa sabiranjem vremena obe poluetape.

Start druge poluetape je bio 4 – 5 km “nazad” prema Novom Sadu na ulazu u Banoštor da bi se zatm vozilo do cilja na Popovice. Pauza je bilo ok 20 minuta između poluetapa. Uspon na Popovicu je oko 5 km što jasno daje do znaja da će najbolji brdaši odlučivati o pobedi cele etape. Bio sam dosta samouveren što se brda tiče tako da sam krenuo u sredini grupe i planirao samo da “vrtim” do početka uspona a zatim da odvezem jako do cilja.

To i nije bila najbolja ideji, jer bio sam baš u sredini okružen mnogim vozačima. Par begova je bilo teško ispratiti jer sam morao da se “probijam” napred, takođe pre svega veliki je rizik od pada na tom mestu ugrupi.

Vozio sam se tako oko 7 – 8 km da bi se kod Beočina dogodio, upravo pad! Vozač ispred mene je pao (nakon što je policajac mislim na motoru protutnjao pored grupe), i ja nikako nisam mogao da izbegnem pad jer sam imao vozače i sa leve i sa desne strane. U narednom trenutku sam se i ja našao na podu, ležeći preko mog bike-a koji je prešao preko bikea vozača koji je pao. Na meni se našao još jedan takmičar.

U sekudni sam “pojurio” i podigao bike nakon “ispetljavanjanja” iz drugog bikea u koji mi se korman, pedale i neznam šta još zaglavilo. Čini mi se da je samo par nas ostalo na “podu”… Ustao sam, skočio na bicikl i krenuo dalje. Pre toga sam naravno krajičkom oka pogledao i video ono najvažnije, da ništa nije slomljeno na bikeu. Sebe nisam ni pokušavao da “pregledam”, ustao sam, znači “motor” je ne oštećen .

Ni jednom momentu nisam pomislio na ništa drugo nego da pokušam da ih stignem, bukvalno mi je ispred očiju bila samo grupa i cilj. Ne bih sebo oprostio poraz (ma šta god to bilo) na putevima na kojim sam proveo petnaestinu života … Čim sam nastavio sa vožnjom dijagnostikovao sam da mi je korman okrenut bar 20 stepeni u desno zbog pada. Morao sam da ga držim kao da skrećen naglo desno da bih ištao pravo . Takođe, graničnik na zadnjem menjaču je otišao ispod držača menjača što je onemogućilo sajlu da menja brzine, tako da je lanac ostao na zadnjoj kaseti na brzini kojom sam vozio do tada, što je negde u sredini, tako da sam i tu imao sreće. Predni menjač je radio, tako da sam mogao da biram između dve brzine .

U narednim trenutcima u toj gužvi (grupa je uveliko otišla) našao sam se iza jednog i dva vozača koji su isto verovatno pali. Međutim jako teško mi je bilo da ih držim, a ubrzu sam i shvatio zašto, naime čeljusti od kočnica su se pomerile takođe tako da sam vozio pod otporom. Zatim je sledilo otpuštanje i pokušaj njihovog pomeranja u toku vožnje, što nije bilo ni malo jednostavno jer je teško bilo upraljati jednom rukom iskrivljenim kormanom.

Ali sredio sam nekako to i napokon koliko toliko imao funkcionalan bike. Što se tiče povreda na telu, levu nogu kod kuka sam ogrebao zupčanicima i većina mi ih se površinski zarila u kožu (izgleda kao da me je mačka, tačnije 6 mačaka ogrebalo, slika ovde.). Video sam malo krvi na levoj ruci na mala dva prsta i tek uveče sam video ogrebotinu na skočnom zglobu. Ali u tim momentima kada sam bio zagrejan, nikakav problem mi nisu predstavljale te “dečije” povrede…

Dva vozača su bila na nekih 100 metara ispred a grupa još uvek na vidiku, bar 45 sekudni ispred. Iako ni sam nisam verovano u dostizanje iste, jer nisam baš video svoje šanse protiv 50 vozača u grupi, ali nisam prestajao da stišćem pedale što jače sam mogao. Bilo je sve ili ništa. Nakon nekog vremena sustižem dvojicu, jedan je odmah otpao (Miki iz Fanatica koliko se sećam), tako da smo ostali nas dvoje u pokušaju hvatanja grupe. Mislim da je vozač iz Kikinde. Super smo radili zajedno, odlično nam je išlo i brzina nikako nije padala ispod 40 na tom blago valovitom kursu.

Grupa se nije odaljavala što mi je ulivalo nadu, ali zaista ni sam neznam kako sam uspevao da vozim tako jako sa takvim kormanom, i sa takvim prenosom koji je bio dosta težak, a navikao sam da vozim na kadencu… verovatno je adrenalin nakon pada odradio posao…

Nakon nekih 8 kilometara i odlične vožnje i mog bodrenja takmičara da možemo da ih stignemo , i uspevamo u tome! I to tačno na početku uspona na Popovicu. To jest uhvatili smo rep grupe tada jer se većina već odvojila i krenula da vozi uspon.

Sledeći problem, osim potencijalne iscprljenosti nakon te jurnjave je bio prenos, dosta težak za uspod od oko 6, 7, 8 %. Međutim noge su već postale familijarne sa mlečnom kiselinom , i posledice sam mogao samo da očekujem u narednih par sati. Takmičare sam redom počeo da stiže i prestižem. Nisam usporavao i išao koliko su noge mogle.

Grupice su se ređale i ostajale iza. Poslednji kilometar sam sustigao i prvu grupicu, dok je samo jedan takmičar iz Partizana (koji je bio drugi na brdskom hronometru u Bukovcu ove godine iza mene) bio 15ak sekudni ispred. 100 metara pred kraj sam ubrzao i ostavio ih iza i tako ušao drugi u cilj.

Ni za čim nisam žalio, čak štaviše bio sam prezadovoljan pre svega jer nisam klonuo voljom nakon pada, plus spavao sam tu noća manje od 5 sati, takođe sam i subotu imao 3 jača treninga. Volja je 80 % u sportu izdržljivosti, u to me niko ne može razuveriti, a ovo je samo jedan od milion dokaza.

Na kraju sam i ukupno bio drugi jer je prvoplasirani stigao 15, 20 sekudni ispred u toj drugoj poluetapi na Popovici.

Rezultati ovde.

P.S. Jedna zanimljivost. Slučajno pronađoh link ka svom web-sajtu na stranici jednog triatlon kluba iz Nemačke, i to sve zajedno sa linkovima Svetskih prvaka u Ironmanu Normann Stadlera i Chris McCormacka (pogledaj ovde.) … zanimljivo…

Kao i prošle godine, u Nedelju sam učestvovao na dve biciklističke trke “Dunavskog kupa”…

Tradicionalno, prva, zajedno sa ligom srbije, održana je trka na “Mišeluku”. Kružna, sa tim da ove godine nismo vozili preko mosta nego baš na stazi na “Mišeluku”. Vozilo se 12 krugova, jedan krug mislim da ima oko 3 km… Start je bio u 13 h.

Prvih nekoliko krugova je bilo dosta skokova, uglavnom sam ja bio taj koji je spajao, krenuli smo dobrim tempom… Par takmičara je još ujedno zajednom samnom trku provelo napred. Međutim kasnije smo se manje-više vozikali, i to mi je malo smetalo jer se suviše taktiziralo na tako bezazlenoj trci…

Moram spomenuti jednog dečka (možete ga videti na donjoj slici) koji je vozio u nečemu tipa triatlon triko, jednodnelno, zatim u običnim patikama, i na biciklu starom oko 15 godina… ali najzanimljivije je to što je čak tri puta bežao i nakon što bi ga stigli on je i dalje vukao grupu neko vreme. Iako je taktički totalno pogrešno, tačnije samoubistvo, zaslužio je sve pohvale jer je pokazao da ima “srce” i ogromno volju, i mnogima koji su celo vreme proveli iza dao primer.

Nekih 500-600 metara pred kraj pobegao sam grupi i pokušao da održim to do cilja, međutim na bukvalno 50 m pred ciljnom ravninom su me sustigli… jednostavno grupa je mnogo brža nego ja sam koji sam u tim trenutcima već bio ostao bez snage jer sam sprintao prethodno, a plus je bio i mali uspon…

…Meni najgora varijanta, da je bar bilo pravo kraće brdo (kao prošle godine, što se nalazi sa druge strane “Mišeluka”), sigurno bi bolje prošao… Ali nebitno, pokušao sam i tako je ispalo . Mislim da sam sedmi ušao u cilj, jer kada sam “kroz ruke” sprintajući video da me stižu usporio sam jer sam u tom trenutku shvatio da nema šanse da pobedim.

Druga trka je bio brdski hronometar, nešto malo više od 3 km, u Bukovcu, sa startom u 16 h. Sa obzirom da sam prošle godine bio drugi na obe trke, 7.-o mesto mi je bilo razočaravujuće tako da sam sebi zadao jasan cilj na brdu – pobeda

Tako je i bilo, pobedio sam sa vremenom 7:52 min, ispred drugo i trećeplasiranog koji su imali vremena 8:14 i 8:19 min. Dobro sam se osećao, t.j. nisam osećao umor od prethodne trke, a takođe sam popravio prošlogodišnje vreme na istoj stazi za skoro pola minuta, što je i najbitnije i što je nabolje merilo.

Lep dan, druženje, trkanje a pre svega trening…

Rezultati ovde.

Pripreme za AYOF 2009. su počele još nakon jednonedeljnog potpunog odmora, posle poslednje trke u Alanyi, međutim malo sam ometen u planiranom treningu zbog manje upale pripoja mišića na levoj nozi.

Tako da sam u poslednjih 10 dana samo plivao i vozio biciklo.

Uzrok ovakvim manjim povredama može biti mnogo faktora. Jedan od mogućih je obimna nedelje koja je prethodila osećaju bola prošlog ponedeljka, jer sam trčao svaki dan od utorka pa do Nedelje.

Kao i uvek, i te prošle Nedelje uradio sam dužinu trčanja od sat i po na Fruškoj Gori i dobro se istegao, bez ikakve naznake bola tokom trčanja. Uveče, nakon što što se noga potpuno ohladila osetio sam manjuu upalu.

Tako da su ovakve upale vrlo sofisticiranog karaktera i mogu se pojaviti vrlo lako i najmanjom iritacijom.

Stoga samo treba biti pažljiv i odmoriti malo, i nikako ni pri najmanjem bolu forsirati aktivnost koja može samo pogoršati stanje.

Samokontrola je najbitnija, iako je vrlo teško “udaljiti” se sa treninga, pogotovo kod nas u sportovima izdržljivosti.

U mestu u kojem sam trenutno zbog sutrašnje trke Evropskog juniorskog kupa, Oudernaade/Flandrija/Belgija, nalazi se muzej – biciklistički centar “Ronde Van Vlaanderen” u kojem se nalazi veliki broj unikata, od majica do biciklova… što ni malo ne čudi jer je Belgija, a pogotovo njena pokrajina – Flandrija, poznata po razvijenom biciklizmu. Kroz Oudenaarde prolazi velika trka, prolećni klasik “Tour Of Flanders” ili “Ronde Van Vlaanderen” o kojoj sam već pisao ove godine (pogledaj članak ovde.). Tako da sam uz jutarnju šetnju mestom svratio u muzej i napravio dosta reprezentativnih slika. Svakako pogledajte…

“Stadhuis”, centar Oudernaade-a

Ulaz

Sve četiri majice sa potpisima, Tour De France 2007

Bicikl koji je vozio Lance Armstrong na time-trial-u na Tour De France-u

Bicikl koji je vozio Jan Ullrich na time-trial-u na Tour De France-u, i njegova kaciga

“Trijumfalna kapija” na Jelisejskim poljima u Parizu

Pregršt majica od raznih timova

Biciklovi Vladimira Guseva, Eddy Merckxa… još uvek su netaknuti, odnosno blatnjavi

Još originalnih majica… Belgijski tim Mapei – sadašnji Quick Step

Novi “Cervelo soloist” za 2009. godinu

Slike, suveniri i kamenje koje se tradicionalno deli na trkama na severu Evrope

Majice Nemačkog i Svetskog šampiona

Roger Ilegems, pobednik Olimpijade 1984. godine u L.A., sa ramom Eddy Merckx-a

Majica Patrick Sercu-a, pobednika Olimpijade u Tokyo-u 1964, godine

Lance Armstrong-ova majica sa njegovog poslednjeg Tour De France-a 2005.

Naravno, tu je i shop u kome mozete kupiti opremu većine pro-tour i Belgijskih timova

Tom Boonen je još uvek nacinalni heroj, uprkos skandalu sa kokainom

Dok sam razgledao i slikao, u jednom trenutku se začuo neverovatan prasak… biciklista koji je ulazio (inače potpuno opremljen kao vozač Belgijskog tima “Silence Lotto”, iako je rekreativac , nisam ga uslikao) je valjda zakačio ulazna staklena vrata i ona su se samo rasprštila na sve strane… Kao bomba da je pala… Međutim niko nije povređen, osim što taj biciklista ima par manjih rana od stakla na nogama…

Madre mia…

TRIATLON: Ishigaki BG Triathlon World Cup ; BICIKLIZAM: Paris – Roubaix ; TRCANJE: Flora London Marathon ; PLIVANJE: Svetsko prvenstvo u toku (Manchester)…

Kao i prolse godine i ove su se druge nedelje u Aprilu poklopile mnoge velike svetske sportske manifestacije (procitaj clanak od prosle godine ovde.)

Svetski kup u Ishigaki-ju (Japan):

Treci je ove sezone po redu, posle Mooloolabe i New Plymouth-a.

U muskoj kopnkurenciji poredak je sledeci: Simon Whitfield (CAN), Rasmus Henning (DEN), Ivan Vasiliev (RUS), dok je kod devojaka: Emma Snowsill (AUS), Erin Densham (AUS), Avil Hollie (GBR).

Inace Avil Hollie je aktulena svetska juniorska prvakinja koja je moje godiste (1990) i ovo joj je prvi Svetski Kup i vec na prvom se nasla na postolju.

Paris – Roubaix:

Belgijanac Tom Boonen (QSI) odneo je pobedu ispred Fabianna Cancelare (CSC) i Alessandra Ballana (LAM) u sprintu u poslednjih 200 metara na velodrumu u mestu Roubaix.

Flora London Marathon:

Odlican rezultat pobednika Martina Lel-a (Kenija) od 2:05:15 h obelezio je dan.

Kod zena pobednica je Kazahstanka koja se takmici za Nemacku Irina Mikitenko, rezultat 2:28:31 h.

Belgijski vozac Stijn Devolder (QSI) pobedio je 92. izdanje Tour of Flanders.

Iza njega su usli u cilj sprintajuci jos jedan vozac iz Belgije – Nick Nuyens, sa 15 sekundi zaostatka, i Juan Antonio Flecha (Spanija). Njih dvoje nisu uspeli da stignu Devoldera ocitavih 15 poslednjih kilometara.

Devolder, nacionalni sampion Belgije koji vozi za tim “Quick-Step Innergetic”, prevalio je 264 kilometara za 6 sati, 24 minuta, 2 sekunde.

Trka kroz severnu Belgiju u Nedelju je bila propracena kisom, jakim vetrom, snegom, dok je temperatura na vecem delu staze bila samo 4 stepena. Neverovatno teska trka, sa veoma jakim brdima, cak i do 22 % nagiba. Vecina vozaca je i gurala biciklove uz brdo. Opravdano je zovu jos i “pakao severa”.

Timski kolega favorita Tom Boonen-a, koji je celu trku i radio za njega, napravio je beg 25 kilometara pred kraj. Na 17.-om brdu “Wall of Geraardsbergen”, jos uvek je imao prednost 17 sekundi. Sa svojim “time-trial” sposobnostima, dok je Boonen odustajao polako, Devolder je nastavio da zadrzava prednost.

Zatim je J.A. Flecha napravio beg pokusavajuci da stigne Devoldera, ali je bilo kasno. Dosao je na zaostatak od 9 sekundi ali nije uspeo da ga sustigne. N. Nuyens se pridruzio Flechi 2 km pred kraj i pobedio ga u sprintu za drugo mesto.

Iza Fleche, proslogodisnji sampion Alessandro Ballan (Italija) je zauzeo cetvrto mesto, pobedivsi americkog veterana Georga Hincapiea i drugog Italijana Filippa Pozzata.

Trostruki svetski sampion Oscar Freire pokusao je beg 50 kilometara pred kraj, ali bezuspesno.

Ovo je bila treca pobeda Devoldera ove sezone (hronometar i ukupna pobeda na Tour of Algarve).

Trka je drugi prolecni klasik ove sezone. Svajcarski vozac Fabian Cancellara je pobedio Milan-San Remo klasik pre dve nedelje. Sledeci i treci prolecni klasik je mozda i najveci i najpoznatiji “Paris-Roubaix”, koji se vozi sledece Nedelje (13. April).

Prvi put sam ucestvovao u biklistickoj trci, koja je vozena u dve polu-etape. Prvo je odrzana trka od skoro 40 km u 11:30 h, na Miseluku, iznad Novog Sada. Dok je poslepodne oko 15:30 h krenuo start brdskog hronometra (svaki tamicar je imao svoje vreme starta) u mestu Bukovac, duzine oko 3.5 km .

Oduvek sam zeleo da se oprobam na nekoj biciklistickoj trci, cisto da osetim atmosferu i dinamiku samog sporta.

Danas mi se i ostvarila zelja, odrzano je trece i cetvrto kolo trke “Dunavski kup” na kojem pravo ucesca imaju takmicari i koji nemaju UCI licencu.

1. Kruzna trka, 40 km, Miseluk:

Startovalo nas je oko 50 takmicara. Trebalo je odvozati 7 krugova.

Staza je relativno ravna sa blagim usponom (odnosno spustom) na mostu, dok ima jace brdo od 200 metara nakon izlaska sa mosta, odnosno tunela.

Trka je krenula uz stalne skokove, medjutim grupa je bila kompaktna tek do treceg kruga kada je jedan takmicar skocio i uspeo da pobegne, sve zahvaljuci neverici ostatka grupe da on moze da se zadrzi napred.

Medjutim, posto niko nije hteo da daje smene (napred su stalno bila 3-4 vozaca BK “Partizan”, jos eventualno 2-3 vozaca i Ja), takmicar koji nam je bio u begu konstantno je povecavao prednost.

Ubrzali bi samo ukoliko bi neko skocio. Negde u petom krugu sam ja skocio ne bi li pokusali da ga stignemo, medjutim niko me nije ispratio tako da mi je bilo nebulozno da sam smanjujem razliku od preko 1.5 minut.

Tako da sam samo sakecao grupu i nastavio voznju sa njima.

U poslednjem krugu svakog trenutka se cekao zavrsni beg ili sprint, medjutim tek pola kilometra pred kraj, na pomenutom brdu napadam i odvajam se od grupe i tako ulazim u cilj kao drugoplasirani iza momka koji je bio u begu 4 kruga!

Veoma sam zadovoljan trkom kao i trenutnom biciklistickom formom. Posto sam imao povredu stopala ove zime pa nisam trcao skoro mesec dana, dosta sam radio na biciklu sto sada i osecam.

Bez vecih poteskoca sam zavrsio, prakticno odvozao jaci trening. Ova nedelja mi je bila zaista teska sto se tice treninga, od ponedeljka do petka sam svaki dan imao jedan jak trening, uz jos jedan laksi trening (juce sam samo rastrcao), tako da sam pomalo i iznenadjen sa kojom sam lakocom odvozao.

Vreme mi je bio 58:40 min, odsnosno srednja brzina mi/nam je bila 41 km/h, sto je uz dosta kalkulacija i jak vetar na ovakvoj stazi solidna srednja brzina.

2.Brdski hronometar, 3.5 km, Bukovac:

Srednje teska brdovita staza, sa delovima gde je nagib i preko 10 %.

Kretali smo pojedinacno na intervalima od po jedan minut.

Zadovoljan sam kako sam odradio i ovu trku, jer skoro da nisam ni osecao umor od prepodnevne trke.

Ove zime (kao i ranijih godina) sam vozio dosta treninga na brdima.

Tako da sa obzirom da sam na Miseluku zauzeo drugo mesto, koja je prakticno sprinterska etapa, ocekivao sam da odvozam ovaj brdski hronometar brze od ostalih , jer mi brdo dobro ide (i uvek je islo), i koju god sam brdsku triatlon trku vozio, uvek sam trosio manje snage od ostalih takmicara (sto se u triatlonu uvek vidi kasnije na trcanju). [pogledaj clanak sa Evropskog Kupa na Bledu (SLO) ovde.]

Vreme mi je bilo 8:27 min i zauzeo sam drugo mesto iza prvoplasiranog koji je bio 7 sekundi brzi.

Dve trke – dva druga mesta, za prvi put nije lose .

Rezultati kruzne trke ovde.

Rezultati brdskog hronometra ovde.

Danas je odzano i 99.-o izdanje prolecnog biciklistickog klasika, velikog Milan – San Rema, jednodnevne trke koja je dugacka neverovatnih 300 km…

Vec na 50 km se odvojila grupa od cetvoro bicklista, medjutim nakon sto je jedan, grupa od preostale trojice nastavlja vodjstvo cak 25 km pred kraj, odnosno do pretposlednjeg uspona na trci (poznati uspon Cipressa).

Zatim, u istom trenutku, aktuelni Svetski sampion – Paolo Bettini napada i formira grupu sa impresivnim vozacima, odnosno sa Paolo Salvodelliem (pobednik Giro D` Italia 2005.), David Rebellinom (pobednik ovogodisnje jednonedeljne trke Paris – Nice koja je zavrsena prosle nedelje), Philippe Gilbertom (prosle godine je bio u begu sve do 1 km pred cilj) i Thomas LÖvkvist (treci sa trke Tirreno – Adriatico, trke koja je zavrsnea pre 4 dana, tacnije u utorak!) ali uzalud, grupa je nedugo zatim dostignuta.

Potom je vozeno i poslednje nadaleko poznato brdo u svetu biciklizma – Poggio, uspon koji je mnogo puta odlucivalo o pitanju pobednika ovog klasika, jer predstoji posle cak 290 odvozenih kilometara, tako da iako je nagib 5-6% (8% na najstrmijem kracem delu), on predstavlja najvecu muku takmicarima.

Medjutim ove godine bez vecih begova na Poggiu. Odlucujuci trenutak se desio na 2 km pred ciljem kada se odvojio sjajni Fabian Canellara (Team CSC), aktuelni Svetski prvak u hronometru (pogledaj clanak ovde…), i bez vecih problema stigao na cilj kao pobednik u vremenu od oko 7 casova i 23 minute!

Za njim u cilj ulazi cela grupa, a u spirnt-finisu drugo mesto zauzima Filippo Pozzato (Liquigas) a treci Philippe Gilbert (Francaise des Jeux).

Inace, neverovatno je da je F. Cancellara pobedio i ovogodisnji Tirenno – Adriatico, jednonedeljnu trku koja je zavrsena na njegov 27.-i rodjendan, odnosno pre samo 4 dana.

Osim dva naslova Svetskog sampiona na hronometar (ili TT – Time Trial), danasnje pobede na Milan – San Remu, bitno je napomenuti da je on pobedio i verovatno najpoznatiji klasik Paris – Roubaix 2006.-e godine (ova jednodnevna trka je dugacka preko 260 km., a cak 60 km se vozi po putu isplocanim od kockica sto znatno otezava voznju).

Tako da je sasvim realno ocekivati od Cancellare da mozda u predstojecim sezonama, ukoliko poboljsa svoje performanse na brdskim etapama konkurise i za pobedu od nekih “Grand Tour” UCI Pro trka (Tour De France, Giro, Vuelta).

Zanimljivo je da je nekadasnji visestruki Svetski prvak Mario Cipolini (koji se inace ove godine opet vratio u biciklizam), pre trke prognozirao pobedu Cancellare iako je sprint finis bio ocekivan…

U Nedelju sam vozio biciklistički trening duzine (izdrzljivosti ) 4 h i 20 min i potpuno utvrdio i dokazao (da je efikisan) svoj način ishrane i hidratacije koji praktikujem u poslednjih skoro 12 meseci, a koji sam izmislio i uspešno prilagodio svom organizmu…

Potrošio sam skoro 3600 KCal, srednji puls mi je bio 149 bpm, dok sam prešao 120 km.

Hidratacija:

Svakih 10 min sam pio po nekoliko gutljaja tečnosti. Poneo sam dve velike flaše, u jednoj mi je bio izotonični napitak “Iso Tec” (ugljeni hidrati sa višim glikemijskim indeksom) a u drugoj obična voda. Tako da sam na 10, 30, 50, 70, … minuta pio “Iso Tec” a na 20, 40, 60, 80, … minuta običnu vodu… U toku voznje sam jednom dopunio flašu sa vodom, tako da sam ukupno popio oko 2 litre tečnosti.

Ishrana:

Poneo sam dve male čokoladice “grancereale cacao” (Mulino Bianco) i jedan”power bar” gel. Na 1:30 h sam prvi put uzeo pola čokoladice, zatim na 2:00 h pola gela, pa na 2:30 h drugu polovinu čokoladice, na 3:00 h ostalu polovinu gela, i na 3:30 h i 4:00 h po pola druge čokoladice.

Na kraćim treninzima prvi put uzmem cokoladicu ili gel na 1 h 15 min pa dalje na svakih pola sata kao i na ovo treningu, dok tečnost uvek pijem na intervale od po 10 min.

Siguran sam da je ishrana bila ključni faktor da se izvanredno osećam tokom treninga jer retko kad vozim vise od 3 h, a još sam vozio na Fruškoj Gori, tako da sam napravio visinsku razliku od preko 3 a mozda i 4 km što je sigurno učinilo trening tezim.