Poput one u Lisabonu, i danas smo učestvovali na uličnoj trci (kao test trening na 10 km) u mestu Grândola na oko 70, 80 km južno od Lisabona. Super trka, ali moj problem je taj što sam previše “uživao” .

Veliko razočaranje za razliku od Lisabona koja je bila sasvim dobra trka sa obzirom na samo 15-ak dana uvodnog treninga pre nje. A sada nakon 2 meseca dobrog treninga, samo 33:09 min (dužina je tačno 9.98 km). Iako se dva puta trčalo preko nadvožnjaka sa jačim nagibom, po kamenju i zemlji oko 2 km i sa blagim uzbrdicama kao i dosta krivina, vremenom nikako ne mogu biti zadovoljan iz prostog razloga što sve one triatlonce iz grupe (sa kojima treniram ovde u Rio Maior-u) koje sam pobedio u Lisabonu sam sada “pustio” odmah na početku.

Jednostavno se nisam dovoljno trudio, tako bi najlakše opisao trku. Krenuo sam rezervisano (jer sam u Lisabonu krenuo jače), ali je to ispalo čisto kontraproduktivno jer su svi otišli napred.

Osećaj je bio dobar, ali jednostavno sam bio nekako nezainteresovan da dam više. Definitvno najveća greška je što nisam krenuo jače sa nekim iz grupe od početka. Inače nakon duatlona u Umagu prošle godine prva trka-trening da sam u Cep-kama (compression čarapama) i “hlačama” (prvi test za nove atletske, prošle su bile triatlonske sa tankim uloškom zbog bike-a) trčao, obično ih koristim samo za oporavak.

Na 5 km sam uzeo pola gela i na oko 8 km drugu polovinu, i tu sam izgubio par sekundi i triatlonca iz naše grupe. Bio sam ubeđen da ću ga poslednji km stići kada pojačam ali sam odjednom osetio neki loš osećaj u stomaku tačno na obeleženih 9 km tako da na kraju ništa nije bilo ni od barem brzog poslednjeg kilometra.

Puls pre svega pokazuje da nije dovoljno uloženo, prosečno je za 5 otkucaja niži za razliku od Lisabona. Na 3 km je prolaz bio oko 9:30 min, na 5 km 16:20 min, ali sa obzirom da se razlikuje staza, drugi deo pogotovo zbog tih manjih i blažih uzbrdica, mada i vetar nije baš zanemarljiv, teško je upoređivati posebno kilometra, ispadne da sam usporavao ali mislim da je otprilike sve ujednačeno bilo računajući različite profile određenih delova staze. Naravno start, t.j. prvi km je uvek najbrži, protiv inercije se ne može kada je puno takmičara, i određeni deo veoma brzih takmičara.

…Loš osećaj kada ste okruženi sportistima koju su vas otperjali (svi su išli od 30:50 preko 31 i 32 min, sa samo jednim brazilcem koji je stigao 2 sekunde pre mene, t.j. kojeg nisam uspeo da stignem do kraja) . Ali još jedna od važnih lekcija. Bio sam 29-i ukupno, oko 850 učesnika. Objaviću rezultate kada izađu zvanično.

Četvrti ukupno (prvo troje oko 29:50 min) je bio rus Yuriy Abramov koji trči maraton 2:15 h. Prošle godine na Evropskom prvenstvu u maratonu je vodio na 10-om kilometru. Veoma specifična tehnika, mislim da je visok oko 2 m . Startovao sam pored njega danas i kada me je zaobišao pomislih “kakva smešna tehnika”, i tek na kraju sam skontao t.j. prepoznao o kome se radi jer sam gledao deo tog maratona iz Barselone ’10 letos…

Još jedan zanimljiv detalj – atletičar koji je bio drugi ukupno sa već napisanih 29:40 – 29:50 min je pre 2 nedelje ovde u Rio Maioru na stazi trčao neke intervale i jedan od braće Altermana (Izraelci) je hteo da mu u sred pauze da foto aparat da uslika nas triatlonce . Sergio mu je odmah rekao “jesi dobro, želiš da zaustaviš trkača koji trči 10 km 29 min u sred jakog treninga da te uslika?”. Bilo je zanimljivo videti ga na postolju danas i pokazati ga Altermanu sa rečenicom “a da ga pitaš da te slika?” …

Suunto file sa trke (Movescount) http://www.movescount.com/moves/move1228836

Rezultati http://www.revistaatletismo.com/Resultados/res_grandola11_geral.txt

Nakon mesec i po dana sam se vratio Umag, ali ovaj put ne zbog priprema nego zbog trke, duatlona…

Umag je potpuno drugačiji, proleće mu je dalo totalno novu dimenziju, iako se već u Februaru osećalo da zima više nije prisutna. Nekako je atmosfera bila više jesenja zbog kišnih dana… Takođe je življe, u odnosu na prošli period kada sam imao osećaj da je grad t.j. turističko naselje poptuno napušteno…

Gledanjem startne liste se bez dvoumljenja moglo uočiti da će to biti najača duatlon trka na ovim prostorima u ovoj dekadi. Zaista veliki uspeh sa obzirom da se radi o održavanju prvog sprint triatlona u Umagu. Mada uglavnom je to tako što se tiče organizovanja prvih trka u nekim mestima, uvek odaziv bude veliki. Sada je izazov održati kvalitet i kvantitet i narednih godina…

Opuštena atmosfera, pomalo čudno sa obzriom da je svima bila prva trka sezone. Međutim nakon davanja starta nastao je pravi stampedo. Par takmičara koji iz Švajcarske i još po neki su probali da obore Boltov rekord na 100 i 200 m, uz korišćenje borilačkih veština …

Međutim već nakon minut se iskristalisalo čije noge su najsprenije dočekale početak sezone. Bojan Cebin (Ribnica, SLO), Vid Pucelj (Ribnica, SLO), Gordan Petković (Zrinski Novatec, CRO) i ja (nastupao sam za Zrinski Novatec) smo se izdvojili. Sasvim očekivano, sa moje strane, uz možda nedostatak još po nekog. Noge su bile odlične, imao sam pravi trkački osećaj. Na 1.5 – 2 km su Bojan i Vid planski napali i odvojili se.

Očekivao sam to, ali nisam odreagovao (kao ni Gordan) jer sam svestan da su bolji trkači od mene. Tako da smo Gogo i ja držali naš tempo dok su njih dvoje bili ne više od 10 ak metara ispred. Zatim su napravili grešku, produžili su napred, međutim u momentu im je Gordan sportski viknuo da se vrate, tako da smo opet bili zajedno, prošli kao grupa prvih 2.5 km da bi se njih dvoje opet odvojili i krenuli kao dvojac u drugi krug…

U tranziciju su ušli 15 sekudni ispred nas. Nisam znao vreme tih 5k ali sam nio uveren da nikada nisam trčao brže. Doduše moja najbolja vremena su uvek bila u triatlonima jer nikada nisam išao max na stazi i slično. 15:50 zvanično vreme. Staza je skroz tačna, a ima i manjih uspona, faktor vetra je takođe bio prisutan… tako da sam i više nego zadovoljan. Prva je trka, April mesec, forma naravno ni približno (ili jeste približno ) nije bila tempirana za ovu trku tako da pretrčani kilometri ove zime kreću da se isplaćuju…

Nakon tranzicije, pri naskoku na bike umalo da padnem, ni sam neznam tačno zbog čega. Da li zbog naleta vetra ili sam se spetljao nešto, nisam rasvetlio … Uglavnom sve je prošlo O.K. i nakon brda koje je odmah pri izlazu iz T1, i čistog mučenja svih mišića na istom , krenuli smo na 3 kruga bicikla.

Vetar je bio nemilosrdan, jednom rečju. Nismo baš po svaku cenu pokušavali da ih stignemo, ali smo Gogo i ja vozili sasvim lepo… Bili su nam stalno na istoj razdaljani. Previše krivina, mali krug, vetar… nekako nas je to omelo da uhvatimo pravi chasing ritam i stignemo ih. Plus, Gogina loša vožnja u krivinama nas je koštala, bar 20 sekundi na kraju .

Na poslednjem brdu pred skretanje u drugu tranziciju se odjednom pojavio švajcarac pored nas. Gogo je rekao “u je*ote” i skočio za njim, ja sam ispratio odmah naravno i u toj zbrci sam se najbolje snašao, ubrzao malo i ušao prvi u tranziciju (nakon Cebina i Pucelja).

Istračao sam, iza mene odmah Gogo i Matej. Malo sam zbunjen bio kada sam čuo da se par njih iz publike oglasilo sa “ajde Matej”, jer sam uveren bio da je neki, prethodno spomenuti švajcarac stigao. Međutim radilo se o tome da nas je grupa od njih 4 stigla, švajcarac, Matej, Vištica i Uroš Seme. Ali ja to nisam znao u tim trenutcima.

Gordan i ja smo opet otišli ispred odmah na početku i između nas se odlučivalo treće i četvrto mesto. Video sam ispred da se Pucelj poprilično muči. Međutim obezbedio je dovoljnu razliku da i sa ne baš najsajnijim trčanje dođe do srebra. Bojan je u potpunosti kontrolisao trku rekao bih.

Na oko km pred kraj na brdu od jedno 80 metara sam planirao da napadnem Gordana, osećao sam se super, koliko je to moguće u tim trenutcima, dok mi on nije delovao najsajnije. Međutim odlučio sam da ipak sačekam finiš, što je bila velika greška. Nakon par minuta mi se “nije dalo” držati njegov tempo tako da se polako odvojio i otrčao do trećeg mesta. U cilju sam izgubio par sekundi jer sam stao pre cilja, neka linija me je zbunila koja je bila pre druge linije koja je označavala cilj. Inače, 100 metara pred kraj sam iskrenuo desnu nogu, ništa strašno ali radi se o tome da sam je iskrenuo ni manje ni više nego pred cilj… Danas malo više osećam bol, mada ništa novo. Desni zglob sam iskrenuo mnogo puta u prošlosti tako da je to normalna pojava kod istog . Mislim da sam naleteo na šaht ili na udubljenje na trotoaru, a u trkačkim tankim patikama sa lasticima koji nisu previše stegnuti to je bilo neizbežno…

“CEP” army

Poslednjih 2.5 km je bile duže, što se lako može i zaključiti iz rezultata. Jer je trebalo još nekih 200 metara pretrčati do cilja. Tih, recimo 2700 metara smo takođe otrčali u zadovoljavajućem tempu koji ništa značajno sporiji nije bio nego što je bio na prvih 5 km.

Da sumiram: odlična trka, odličan trening. Pre svega lep i zdrav osećaj u nogama i formi. Kada se uzme u obzir da je Bojan Cebin dvostruki Svetski prvak u U23 kategoriji u duatlonu, da je prošle godine bio 4 na U23 Svetskom, da je Vid Pucelj prošle godine bio 4 na Svetskom juniorskom u duatlonu i da je Gordan Petković bio 5 na Svetskom U23 pre dve godine, onda sama činjenica da sam se ja izmešao sa njima govori da nesmem biti nezadovoljan, a i petoplasirani Matej Šporar je duatlonac – 8 sa Evropskog U23 prošle godine. A plus i ne gajim preveliku ljubav prema duatlonima .

Trka je bila glavni test pred ETU Evropski kup u Antalya-i sledećeg vikenda.

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Od nedavno sarađujem sa ovim, ako ne i vodećim svetskim brendom compression čarapa preko firme CEP nogavice iz Slovenije.

…I imam samo reči hvale. Na leto će dve godine od kada koristim compression čarape u svrhu oporavka, poboljšanja performansi kao i u borbi protiv DVT sindroma (protiv spustanja previše limfe u noge tokom avionskog leta). DVT je prvenstveno i uticao na to da ih prvi put kupim, nakon što sam 2008.-e sleteo u Vancouver sa nabubrenim nogama, ličile su mi na noge patke .

A kasnije sam spoznao i pregršt ostalih prednosti…

Nako svakog jačeg treninga prvo što uradim nakon istezanja je da navučem čarape i uživam dok mi one omogućavaju povećanje cirkulacije, a samim tim i mnogo brže odstranjivanje mlečne kiseline zbog povećanje prokrvljenosti.

Međutim koristiti ih i u toku treninga je takođe fenomenalna stvar. Smanjuju vibraciju mišića čime se povećava njihova efikasnost. Često ih nosim prilikom rastrčavanja t.j. treninga oporavka na trčanju i nakon njega je osećaj fenomenalan.

Ranije sam koristio druge, takođe dobre brendove i bio zadovoljan, ali prvi put kada sam navukao CEP O2 running čarape osetio sam razliku, jer je jača kompresija i drugačiji je materijal, ne preovlađuje lycra kao kod npr 2XU-a ili Skinsa.

Radio sam i VO2 max testiranje pre pripreme u njima i odlično su se pokazale, nikakav neprijatan osećaj u listovima nakon, a sa obzirom da sam test radio na traci pod nagibom za očekivati je bilo možda zbog veće angažovanosti listova pri trčanju “uzbrdo”, takođe nikakvu toplinu nisam osetio. To je velika prednost, opet zbog materijala. Trčanje ili vožnja leti ne može pretstavljati problem…

Manji problem ova dva je bio dugotrajnost, jer nakon nekoliko pranja kao da izgube jačinu kompresiju. Sa CEP-om nemam taj problem ni približno.

Tu su i “calves” odnosno one koje ne idu preko stopala nego samo preko listova, i idealne su za triatlon…

“Dokolenice” odnosno O2 running su odlične u svrhu zaštite od žuljeva jer poput specijalno pravljenih čarapa za trčanje imaju ojačanja na svim bitnim delovima u svrhu sprečavanja od žuljeva. Idealne za polumaratone i maratone, ironmane…

Pogledajte:

http://www.nogavice-cep.si/tek.html

http://www.cepsocks.com/cep-compression-running-socks.html

Svetska klasa triatlonaca (prvi na pamet mi pada Andy Potts, Matt Reed, Timo Bracht i td…), trkača, sportista iz zimskih sportova svedoči o kvalitetu činjenicom da se u njima takmiče…

Ukoliko je neko zainteresovan da naruči neka me kontaktira na ogy3athlete@yahoo.com ili triogy@gmail.com.

Veličine možete pogledati ovde.