Završio sam sezonu svojim 11 olimpijskim triatlonom ove godine.

Loša trka jer sam nakon osrednjeg plivanja (prvi krug 1000 m sam isplivao par sekundi iza ali sam ih stigao u drugom kraćem krugu na prvoj bovi) izašao na repu grupe i u dugačkoooj tranziciji nisam išao kako bi trebalo sa obzirom da jedna sekunda u T1 vredi 1 minut na kraju, ali valjda ću se naučiti do sledeće sezone da “stisnem” kada je najpotrebnije.

Međutim početak bikea me je najviše koštao jer sam izabrao pogrešan točak nakon što sam uhvatio par takmičara, jer kada sam par sekundi “seo” iza Jakolke ili Ivanova mislim jedan od njih je pustio i nije išao dovoljno jako tako da je prva grupa otišla u tim trenutcima spajanja… ali to je samo moja krivica jer sam nisam spajao kao što to obično radim, hteo sam da se “odmorim” malo… tako da sam se i odmorio na kraju baš lepo, a zauzvrat sam platio to sa 2.5 minute vremena na bikeu .

Posle toga je trka bila gotova. Malo takmičara, u grupi niko ne želi da radi. Na 500 m brdu, sa jedno 7,8 % nagiba (7 krugova) je neko pao iz čista mira tako da sam ja sam otišao i naredni ceo krug vozio sam između prve i druge grupe. Nakon toga sam ih sačekao jer nije imalo smisla. Nismo bili organizovani, 2,3 nas je samo radilo…

Negde na pola 3 njih iz naše grupe su otišli skroz bezveze na brdu. Nisam ih držao jer sam od pozadi krenuo uspon misleći da ćemo ih stići nizbrdo međutim ništa od toga. Totalo bezveze sam propustio priliku… Na brdu sam se fenomenalno osećao što sam i očekivao jer su treninzi bikea bili super što se brda tiče… Bukvalno sam iz sedišta pratio ostale dok su stojeći “umirali”…

Trčanje rutinski, skoro kao jači trening, jednostavno nije imalo smisla a i već na početku bikea mi je bilo jasna da je pravi rezultat “pobegao”… 18i sam završio, i na kraju je ispalo da sam i mogao uzeti bodove da sam se malo više potrudio, jer mi je 5 % od prvog bilo na nekih 30 sekundi…

Tako da Eilat i nije bio srećno mesto za mene za razliku od 2007-e kada sam pobedio svoj prvi Evropski juniorski kup ovde.

Holiday time now!

Rezultati ovde.

Slike (ITU) ovde.

Nakon ne tako uspešnog vikenda i Svetskog prvenstva u Budimpešti, imao sam veliku motivaciju da u Grčkoj odradim dobru trku, odbranim titulu Balkanskog seniorskog prvaka od prethodne i od pre dve godine, i ostvarim dobar plasman i na Evropskom kupu jer mi je svaki novi ITU bod više nego dragocen.

Sunčano vreme i toplo more su najavili klasičnu trku u pravom letnjem triatlonskom duhu, jer poslednji par godina praktično je više ITU trka u hladnijim mestima u kojima se obično pliva u neoprenu zbog nižih temperatura vode, stoga je svakako uživanje kada se napravi balans između trka t.j. kada se učestvuje na trci koja se odvija u moru i uz more t.j. plažu. Pored eksluzivnih hotela u kojima se održi pasta party, tim još bolje .

Nakon Budimpešte mi je pao imunitet, zbog manjka sna verujem i lošeg vremena tamo, stoga sam u ponedeljak poslepodne osetio malaksalost i skratio trening drugi trening, osećao sam da mi pada imunitet i da ću morati da pređem u “hibernate” fazu. U utorak sam potpuno odmorio, odnosno samo krakto propšetao na Popovici na Fruškoj Gori, i uz sve to, popio galone vode i ceđenjog voća .

U sredu ujutru sam se osećao odlično i odradio planirane treninge, čak šta više na kojima sam se osećao fenomenalno. Krenuo sam sa namerom da vidim kako ide, ali malaksalost je bila iza mene.  To je bio dobar znak pred trku jer u pon. i uto. sam bio zabrinut zbog toga što me je snašlo, što nikako ne može biti dobro u nedelji u kojoj imam važnu trku. Ali dobra stvar u svemu tome je bila superkompenzacija. Nekako sam bio siguran da jedino nepredviđena situacija može da učini trku lošom.

More je bilo uzburkano, uz dosta bezopasnih meduza. Napokon trka koja treba da startuje ujutru, zaista sam bio srećan zbog toga nakon nekoliko čiji je start bio u 15 ili 17 h… Startovali smo u 9:30 h, nas 50-ak, i more je već tako “rano” bilo “nervozno” i plivanje je bilo borba sa talasima. Osećao sam se dobro i konformo. Plivao sam svo vreme u grupi, sa tim da su se dva danca odvojila.

Uz solidnu prvu tranziciju i par prvih km na biciklu spojili smo se u prvu grupu, jedino su danci bili ispred. Događaj koji je obeležio dan je bila greška redara/volontera/policije koji su nas na raskrsnici na kojoj smo ulazili i odrađivali 8 krugova po 4.5 km usmerili levo, umesto desno. Naravno, svi smo znali da treba desno da idemo, na brifiengu je lepo naglašeno, ali je teško poslušati sebe iznutra kada vam zvanični redari mašu ka levo, i to više njih, i još kada cela grupa krene levo, mislim da niko ne može biti “crna ovca” i krenuti sam desno, jer jednostavnoi u tim trenucma nismo znali šta se dešava, nije isključeno da je iz nepoznatih razloga promenjen staza t.j. taj deo.

Međutim danci su skrenuli desno pre nas kao i grk Kromidas (učesnik OI u Sidneju i Atini koji se vratio triatlonu nakon pauze posle 2004-e). To je značilo da smo mi (cela grupa) napravili pola kruga više i izgubli 3,4 minuta u odnosu na njih.

Zaista sam sebi pomutio misli kada sam video Kromidasa koji vozi sam par minuta ispred grupe. Odbrana moje titulete je bila pod velikim znakom pitanja. Grupa je bila neorganizovana, taj potez nas je razorijentisao totalno, plus, mnogi su nam se i priključili na toj raskrsnici pri povratku jer smo praktično dali prednostv od par minuta svima stoja je postalo i opasno voziti se u takvoj velikoj grupi sa par manje iskusnih takmičara…

Grupa je bila ogromna, niko sem nas par nije izlazio na čelo, vozili smo ekstra sporo, čak i pričali o “incidentu”. Čak su i sudije na motoru došle i objasnio sam im šta se desilo ali ništa nisu mogli da učine t.j. da nam skrate tih pola kruga. Danci kao i grk su samo povećavali prednost jer niko nije hteo da radi. Bilo je par pokušaja begova koje smo ispratili. De Kanael i ja smo pokušali da ubrzamo grupu i motivišemo par takmičara ali bezuspešno, svi su samo vrteli pedaei u zavetrini.

Pozicionirao sam se dobro poslednjih par km i ušao u T2 kao treći iza De Kanaela i Gaconda (švajcarci). Bicikl mi je pao sa šipke pa sam tu izgubio par sekundi jer sam morao da ga vratim. Nakon par stotina metara trčanja sustižem vodeću grupicu na trčanju koji su mi pobegli iz tranzicije (ispred su danci na oko 5,6 minuta i grk na oko 4).

Noge su bile O.K. i držao sam se grupe prvi krug (2 km). U međuvremenu ukrajinac Tsvetkov nas je sustigao koji je krenuo kasije iz T2 i prešao, zaista je leteo. Za njim su se odvojili još trojica. Tako da sam posle 2 kruga ostao sa mađarem Keki-jem (kratko su trčali sa nama mađar i austrijanac koji su se bili odvojili ali smo ih stigli i treći mađar takođe, ali su svi brzo otpali jer tempo nije padao ni u jednom trenutku). Nalazili smo se na 8 i 9-om mestu.

Zaista smo trčali lepo. U trećem krugu sam zapamtio na kojem mestu sam se mimoišao sa Kromidasom i u četvrtom kada sam video koliko sam smanjio razliku na tom istom mestu, uvideo sam da postoji, iako veoma mala, šansa da ga sustignem. Tako da poslednjih 3.5 km zaista trčim na granici. Dobar ritam, frekvenca i disanje, kao i kompletan osećaj… baš onakvi kakvi i treba da budu u tim trenutcima. Ispred očiju mi je samo bila tačka koju je činio grk u daljini.

Na Kekija nisam obraćao pažnju, samo sam sustizao Kromidasa i pokušavao da samnjim razliku. U petom krugu na okretu, na kilometar pred kraj imao je prednost od nekih 100 metara, i bukvalno sam krenuo u hvatanje kao da je trka na 1 km u pitanju. U međuvremenu je i Keki otpadao i nije mogao da me prati, tim bolje za mene, više bodova ako tako ostane do kraja . Na oko 300 m do kraja sam uspeo da stignem grka i pređen na vodeću poziciju Balkanskog prvenstva.

U tim trenutcima sam osetio olakšanje, jer sam uspeo da obranim titulu, i trka se okrenula u totalno drugom smeru, mislio sam da nema šanse da na kraju dana budem zadovoljan nakon te kardinalne greške sa početka bicikla. Sa obzirom da sam zaista davao mnogo od sebe u cilj sam ušao gledajajući samo da me mađar ne sustgine u tih poslednjih 100 metara, tako da je on ušao na samo sekund iza iako sam imao dosta veću razliku.

Grk zaista nije mogao da trči i imao je zaostatak od skoro 10 sekudni. Ušao sam u cilj kao 7-i na Evropskom kupu i osvojio i značajne ITU bodove, stoga neka vrsta kompenzacije za prethodni vikend jer je trka bila super, iako uvek može bolje, ko zna šta bi bilo da nismo izbuli tih par minuta. Ali sve u svemu: zadovoljan.

Rezultati ovde.

U subotu (ne Nedelju) u 17 h (ne 5 h) sam učestvovao na drugom ETU kupu ove godine (posle Antalye).

Skoro 90 takmičara na startnoj liniji! Pravi triatlon…

Plivalo se u jezeru koje se nalazi u ovom gradiću u Slovačkoj. Krenuo sam super, nakon 50ak metara sam imao pola tela prednosti u odnosu na kompletnu “levu stranu” t.j. takmičare koji su imali niže startne brojeve nego ja (bio sam 22.), t.j. bolje rankirane takmičare.

Međutim ubrzo me napušta dobar osećaj, tehnika mi postaje lošija i plivam, ne loše, ali solidno. Izbegao sam gužvu u početku, premestio sam se skroz na levu stranu. Na ovakvim trkama je prednost plivati sam, nego u “draftu” jer je borba u vodi ne opisiva. Evropski kupovi su trke gde se ljudi najviše “udaraju” međusobno jer se ne poznajemo baš najbolje jer nas je uvek mnogo i uvek je velika grupa novih takmičara, za razliku od Svetskih kupova i Dextra gde se takmičari vrlo dobro poznaju stoga je i manje tuče…

Uglavnom, pošto se u odelu plivalo, a meni ove godine odelo i ne leži baš. Da li sam se malo “raširio” u odnosu na prošlu godinu ili se odelo malo smanjilo, neznam , uglavnom zbog mog loše razgibanog ramenog pojasa odelo mi pravi veliki otpor stoga mi se tehnika kvari i trošim mnogo snage.

Prvi krug (1000 m) sam isplivao solidno, negde u sredini, i drugi krug od 500 metara sam otprilike ostao tu. Međutim, nevolja je nastala u T1 kada mi se na levoj nozi zaglavio neopren. Situacija 1/100, a desila mi se već na par prethodnih trka, neverovatno, čista loša sreća, ništa drugo, jer su mi noge t.j. zglobovi i kraj odela bili podmazani vazelinom, tako da sam jednostavno čudno spustio odelo preko noge i ono se zaglavilo.

…Izgubio sam 20 sekudni, bukvalno… a samim tim i drugu veliku grupu. Pokušao sam da spojim sa još par takmičara ali nismo uspeli. Bili su na 10ak sekundi do pred kraj prvog kruga (od 7) ali su kasnije otišli… Odmah čim sam skočio na bike krenuo sam najače koliko sam mogao u tim trenutcima ali falilo mi je pomoći drugih koji u tim trenutcima nisu imali noge nakon plivanja.

Tako da sam vozio u grupi od nas 4 i pred kraj su nas stugli još 3, 4 takmičara među kojima Cebin i Yakovlev.

Vetar je bio ekstremno jak (za promenu), staza je bila tehnički zahteva i bilo je ležećih policajaca. Radio sam dosta na bikeu i istrošio se dosta, barem sam tako mislio. Osećao se vrlo dobro i jako, i uvek sam bio spreman da odgovorim na skok. Držali smo zaostatak od oko minut svo vreme mislim.

U t2 ulazim sa nekoliko sekundi prednosti u odnosu na moju grupu tako da sam obezbedio lakši start trčanja, koji mi uvek prija. Za razliku od mnogih drugih ne mogu da krenem prejaku odmah, mislim mogu ali ne želim da prođem kao i oni – da mi naglo padne tempo . Nakon minut Yakovlev je prošao pored mene kao voz, on je top svetski duatlonac tako da nisam ni pokušao da ga pratim. Inače imao je najbrže vreme trčanja tog dana.

Cebin me je zatim stigao i sa njim sam do kraja trčao. Za mene je trka bila izgubljena još u prvom krugu bikea, tako da nisam išao “do daske”. Vrtlo prijatno mi je bilo iza Cebina, zaista super osećaj. Lagano sam se osećao i imao odličan ritam, bez ikakvog problema sam ga pratio. Pomalo sam i iznenađen jer sam mislio da će težak bike ostaviti traga…

Na oko 1.5 pred kraja ubrzao sam čisto da testitam Bojana i ispratio me je. Zatim je on baš naglo ubrzao i ja sam ga pustio, međutim ispostavilo se da mu je ponestalo snage do kraja jer je samo 2 sekunde stigao ispred. Napravio je razliku ali sam je ja smanjivao do kraja dok sam hvatao još 2,3 takmičara koje sam uspeo da prestignem u poslednjih 300 metara…

Uglavnom, Bojan i ja smo samo prestizali ljude, niko nas nije , ali to nam ništa ne znači jer se radilo od 40.-im mestima… na Evropskom kupu samo prvih 20 dobija bodove.

Analizirajući rezultate, ne-prisustvo u drugoj grupi – koja mi je pripadala plivanje me je koštala bodova. Isplivao sam sa Toftom, dancem koji je bio 19 i uzeo bodove i trčao kao ja, ali sam ja na trčanju imao prostora… Pobedio je poljak Jakolka koji je u Varni prošle godine od nazad udario u moj točak i pao i gadno se povredio nakon toga…

Sledeća trka Evropskog kupa mi je u Belgiji krajem Juna.

Rezultati ovde.

(rezultati plivanja i tranzicije nisu najsjaniji jer su čitači čipova verovatno bili postavljeni na čudnim mestima. prva tranzicija je bila dugačka, tako da je i vreme tranizicije, većeg dela, uračunato u plivanje)

Slike ovde.

Oficijelne slike ovde.

P.S. Nadam se da ću narednih dana uspeti da okačim i video snimke na YouTube.

ETU/ITU “kampanju” sam započeo ove godine u Antalyi, u kojoj se prvi put održavao Evropski kup, za razliku od Alanye, turisitčkog grada na sat i po vremena od Antalye u kojoj će ove godine biti čak 20-i po redu ETU kup.

Hotel (inače 5 zvezdica, sve pohvale organizatorima koji su omogućili da ovaj hotel za više nego prihvatljivu cenu u kojoj je kompletan boravak + transfer bude oficijelni) se nalazio preko 20 km od mesta na kojem se održavala trka. Hotel je na samom istoku Antalye, a trka na zapadu. (na slici skroz na dnu stranice mu to dođe otpirlike tačno “prekoputa”, tamo desno ispod planina koje se jedva vide )

Dan ranije smo išli na trening da vidimo bike stazu kao i plivačku stazu, i busem smo putovali preko 45 minuta. Antalya je ogromna. Pola miliona stanovnika mislim.

Moj cimer na ovoj trci, Bojan Cebin iz Slovenije, i ja smo odlučili da na dan trke ne odemo organizovanim busom do starta trke nego našim bikeovima što bi nam predstavlja malo duže zagrevanje.

Bojan se nakon oficijelnog treninga dan pred trku sam vratio do hotela, tako da sam računao da zna put. I tako smo mi u 15 do 13 h krenuli ka startu, start trke je bio u 14:30 h. Međutim, pretpostavljate, mali problemi… Malo smo se pogubili po gradu, iako uopšte nije delovalo teško stići do starta jer je samo trebalo pratiti more. Ali mnoge jednosmerne ulice, gužva u saobraćaju kao i čudniji putevi i putanje su nas usporile i obmanule, tako da smo lutali. Vreme je odmicalo, start se bližio a mi smo pod turskim Suncem lagano trošili energiju koja je bila namenjna triatlonu…

Tako da stižemo malo nakon 14 h, nakon 1:15 h vožnje i preko 25 pređenih km. Taman na vreme da se čekiramo. Nije baš prijatan osećaj kada se tako nešto dešava. Iako je to bila lagana vožnja, bio sam svestan da Sunce iscrpljuje. Ali veži problem je bio što nisam imao vremena da se zagrejem na trčanju, a na plivanju pogotovo ne, jer je trebalo ostaviti opremu u tranziciju, ali i obući neopren, sa obzriom da je more bilo 19 C stoga se plivalo u odelima. Dan ranije sam plivao bez odela i voda mi je bila prijatna, stoga se ne bih bunio ni kada bi se plivalo bez .

Tako da sam odradio samo par ubrzanja na trčanju, obukao odelo i čekao start. Nisam se opterećivao mislima oko putešestvija Antalyom, niti sam pomišljao da ono može da mi umanji performanse na trci. Opušteno sam dočekao start.

Plivanje je bilo katastrofalno. Da li zbog prethodnog pomenute duže vožnje ili jednostavno jer mi je plivačka forma katastrofa neznam, sledeće trke će pokazati. Užasna tehnika i loš osećaj. Jako loš ritam.. Dosta gužve i guranja. Talasi su bili dosta veliki što mi je dodatno kvarilo tehniku… Ove zime sam dosta povećao kilometražu na plivanju i svakako sam planirao da dignem svoje plivanje na stepenicu iznad u odnosu na prošlu godinu, i preprošlu… i tokom iste sam i imao osećaj da je napravljeno kakvo-takvo poboljšanje, prvenstveno i zbog dosta teretane… ali plivanje na ovoj trci je stvarno dno dna. Mislim da sam prvi krug otplivao O.K., ali kasnije je vodeća grupa bila sve dalja i dalja.

Međutim morao bih da poradim dosta i na pozicioniranju kao i startu trke. Velik procenat gubim upravo na ove dve stavke. Jedva čekam sledeći triatlon, a pogotovo plivanje.

Tranzicija loša. Sve je išlo O.K., dok mi desna noga nije otala u neoprane. Neznam zašto. Tako da na skidanje gubim dragocene sekunde… Kada sam izlazio iz tranzicije okrenuo sam se iza i video… NIKOG! To je bio konačan dokaz katastrofalnog plivanja. Naravno bilo je takmičara iza, ali oni još nisu došli do tranzicije.

Samo sam skočio na bike, gurnuo odmah stopala u sprinterice, spustio ruke na aero-bar i stiskao pedale što sam jače mogao. Vrlo jednostavno, i bez ikakvog izbora jedina opcija u tom trenutku. Trebao sam da spojim grupu. Nakon već kilometra, možda i manje sam ih uvatio, ali sam morao da se pomučim. Tada smo bili treća grupa, ako ne računamo trojicu prvih koji su bili ispred prve grupe.

U početku smo loše i neorganizovano vozili. Prvi krug (5 km) moram priznati sam i ja uglavnom bio pozadi sa obzriom da sam se oporavljao od time-trialinga na početku bikea. Zatim sam uglavnom većinu vremena proveo napred. Organizovali smo napokon i ubrzo stigli drugu grupu. Bilo je potrebno dosta vremena dok se nismo organizovali sa obzriom da mnogi neće da rade. Ali čim je većina nas “ušla” u brze kružne smene, brzinom svetlosti smo stigli takmičare ispred.

Tako da su bile dve kompakte veće grupe. Bili su najmanje minut ispred nas (prva). Bile su jedna ili dve manje grupe iza nas. Nakon spajanja organizacija je opet postala problem. Bilo je dosta skokova, od kojih sam i u par ja učestvovao. Par takmičara ode napred, ja ih stignem i opet ne možemo da radimo kako valja. Oni jednostavno stanu. Ne razumem tu taktiku, ali nema veze. Mnogo puta sam samo ja, uz možda još par takmičara spajao grupu kad je par takmičara išlo napred. Zaista sebična vožnja mnogih. Napisao sam dosta puta, ali ponoviću još jednom, ne razumem kako može da im bude cilj da se bore za 20-o mesto t.j. da čuvaju noge za borbu za 20 mesto, a ne dostizanje prve grupe i možda i uz slabije trčanje zauzimanje 10-og mesta…

2 kruga pred kraj i u poslednjem sam se par puta našao ispred grupe sa još par njih, ali opet je organizacija bila problem. Tako da kao celina ulazimo u T2. Solidno sam se pozicionirano i krenuo na trčanje sa većom grupicom. Malo sam popustio (pojačao u odnosu na neke), jer uvek mi je potrebno neko vreme da uhvatim pravi ritam.

A zatim nakon par kilometara sam samo počeo da sustižem takmičare i obilazim. Iako samo po par njih, dragoceno. Osećao sam se odlično. Obratio sam pažnju na hidrataciju, uzeto sam gelove na 2.5 km kao i na 6.125 km, jer su elektroliti bili esencijalni, jer u to vreme oko 16 h Sunce bilo zaista jako. Nakon 5 km sam još pojačao i uhvatio i prestigao još pokojeg takmičara.

Znao sam da sam oko 20 og mesta i da će svaka pozicija biti i više nego dragocena sa obzirom da se prvih 20 uzima bodove. U poslednjem krugu sam stigao španca koji je tog dana meni pružio najveći otpor Teško je distao iza mene, ali nije puštao. Pojačavao sam par puta, da bi tek nakon par minuta na pravio razliku. Do kraja nisam uspeo da sustignem ukrajinca koji je bio sledeći ispred.

Bilo je zaista lepo videti kasnije da sam 20-i i da sam uzeo dragocene bodove Kao da sam znao da je dostizanje španca u poslednjem krugu od velikog, velikog značaja .

Sve u svemu, zadovoljan sam. Trčanje od 33:40 min na prvoj trci olimpijskog, u Aprilu je odličan znak. Iako nezahvalno, činjenica je da sam mogao i nešto brže trčati, što je lepo znati i imati u vidu gledajući napred ka ostalim trkama koje me očekuju.

Rezultati ovde.

Slike ukoro (ukoliko ih pronađem, sa obzitom da nemam ni jednu svoju konkretno sa trke)

P.S. Dotični Eyjafjallajökull je prouzorkovao mnogo, mnogo glavobolje širom Evrope, pogotovo na severu, tako da nekolicina takmičara uopšte nije uspela ni da stigne u Tursku, Danci npr, britanci… Imao sam sreće tako da sam otišao u petak kada se oblak nije spustio, dok je u ponedeljak kada sam se vratio aerodrum u Beogradu radio normalno, dok je u sub. – Ned. bio zatvoren. Tako da dosta sreće za mene. Znam da su nemci, ali mislim i mnogi drugi ostali u Antalyi jer je kompletna Nemačka bila zatvorena. Mislim da je i Bojan ostao, jer se vraćao preko Minhena.

P.P.S. U isto vreme je održan i Tour Of Turkey, i baš u subotu je bio cilj u Antalyi, dok su u Nedelju vozili od Antalye do Alanye. Imao sam veliku želju da vidim cilj u subotu, ali nažalost zbog udaljenosti hotela kao i oficijelnog briefinga u to vreme, nije bilo šanse ta tim. Ako ništa, na šalteru u Antalyi na aerodrumu sam stajao pored Andre Greipela koji je od 8 etapa pobedio čak 5 njih u Turskoj. Takoše do Istanbula sam išao istim letom sa ISD Neri, Skil Shimano, nekolicinom vozača Xacobeo Galicie… dosta mi raspušteno deluju Ipak je oko njih čitav tim, njihovo je samo da voze, što je totalna suprotnost na nas triatlonce, koji velik, velik deo pažnje moramo da odvojimo na logistiku. Ali možda je tako bolje, lakše će nam biti u životu za mnoge druge stvari jer smo naučenu da rešavamo i borimo se sa more “problema” u istom trenutku…

Ukratko ću opisati proteklu sezonu, od priprema pa do trka koje sam odradio, kako sam na njima prošao, kako sam se osećao na treninzima u određenom periodu i koji su mi bili ciljevi…

Sredina Decembra 2007.-e – početak Marta:

Bazne pripreme sam započeo, može se reći kasnije nego što je uobičajeno – tek sredinom Decembra, jer sam 02. Decembra imao trku ETU Jun. kupa u Izraelu.

Nekoliko dana pred kalendarski početak nove godine odlazim u Medulin u Hrvatsku na glavne zimske pripreme. Tamo sam proveo malo više od 3 nedelje.

Pripreme su dobro prošle, međutim povredio sam levo stopalo (lakša stresna fraktura) što me je dosta koštalo, mesec dana t.j. i malo više vremena nisam uopšte mogao da trčim, a u tom periodu sam trebao da uradim ključne trkačke treninge.

Možda ovo zvuči malo čudno, ali plan i program treninga mog trenera što se tiče trčanja u zimskom periodu i nije uobičajen u triatlonu (više je za trkače).

Dok uglavnom svi trče samo lagane dužine i fartleke, ja (osim takvog treninga) imam i intervale i to od samog početka pripremnog perioda.

Naravno da su ti intervali duži i sa više ponavljanja od onih leti i da je intezitet slabiji, ali to su mi jedni od najtežih treninga.

Takmičarsku sezonu sam započeo veoma rano, 08. Marta. Tada sam učestvovao na Prvenstvu Afrike u Tunisu i zauzeo 4. mesto izgubivši bronzu u sprint-finišu.

Uzimajući u obzir da je to bila trening-trka na koju sam otišao iz polu-baznog perioda i to da nisam trčao od početka godine pa do Februara, mogu biti zadovoljan.

Mart – sredina Maja

Ovaj period je bio podređen Evropskom prvenstvu.

12. Maja završavam 34. na E.P. u Portugalu. Dosta skromno za moja očekivanja i mogućnosti. Veoma teška trka sa lošim plivanjem i trčanjem. Nadam se da ću sledeće godine prekinuti tradiciju loše urađenih E.P.-a, i to ekstremno!

Sredina Maja – početak Juna

Period u kome “dolazim sebi”. Kao da sam tada počeo da ulazim u pravu formu, iz trke u trku…

Za 3 nedelje postajem Državni prvak u duatlonu, akvatlonu i triatlonu (sprint).

Osećaj da sam spreman mi je dao samopuzdanje za predstojeći period.

Početak Juna – Jul:

05. Jun – Svetsko prvenstvo u Kanadi. 27. mesto. Ekstremna hladnoća i pljusak su možda malo poremetili realni poredak, ali sve u svemu mogu biti zadovoljan.

Dobar plasman, i što je najbitnije – iskustvo koje će mi sledeće godine mnogo pomoći na Svetkom prvenstvu koje uz Evropsko treba da bude vrhunac sezone.

21. Jun – moj prvi olimpijski triatlon u Zagrebu, 4 mesto ukupno.

Odlična trka, zaista mi je ostala u lepom sećanju pre svega zbog lakoće sa kojom sam je odradio. Uz malo sreće moglo je biti i mnogo bolje, ali tu je naučena nova lekcija – da 10 sekundi na plivanju može da vredi 210 na bikeu!

Nedelju dana kasnije meni prva trka ETU Jun. kupa u Holandiji. Mogu reći odlično plivanje i bike, ali i loše trčanje… 6 mesto.

Jul – kraj Augusta

Zatim sledi E.K. u Belgiji. Loše plivanje, ali uz dobar bike i odlično trčanje, 3. mesto.

Mislim da od te trke moje trčanje prelazi na jedan nivo “iznad”.

Zatim pripreme u Lepenskom viru. Samo 5-6 dana za mene jer je kamp počeo kada sam bio u Belgiji, ali odličan mini-ciklus dugačkih treninga.

Kišan period i nešto hladnije i svežije vreme su mi odlično došli, pogotovu u planinama istočne Srbije, zbog do tad pretoplog perioda leta.

Od trke u Belgiji do početka Augusta trening je bio podređen Evropskom seniorskom kupu u Turskoj. Ali pošto sam zakasnio na avion, trka mi propada (ali naravno ne i trening!) i odrađujem trku u Apatinu (1. mesto).

Zatim sledi oko dve nedelje treninga na kojem mi je nebrojeno puta pukla guma (na 3 različita točka), par puta sam morao i da prekinem trening jer nisam imao 2 rezervne gume ili čak i nijednu. Uvrnuto! Ali tu sam “dobio” malo pozitivnog besa koje se uvek može dobro iskoristi, što na treninzima to i na trkama. Inat je čudo!

Sredinom Augusta trka na Boračkom jezeru i treće mesto ukupno. Uz dobro plivanje i odličan osećaj na bikeu, trčanje je bilo blagi užas.

U Augustu sam imao puno treninga spajanja (bike + trčanje). Čak i do pet puta nedeljno!

Nedelja posle Boračkog jezera je bila “udarna”, mogu reći i cele takmičarske sezone. To je za mene bio mini Tour De France.

Početak Septembra – 20. Septembar

Trka E.K.-a u Španiji. Prvo mesto.

Ali ono najvažnije, ako je u Belgiji moje trčanje na višem nivou, mogu reći da je od ove pobede, verovatno i najveće u mojoj dosadašnjoj karijeri, psiha na višem nivou! Trka je bila pravi psihički test.

Još jedna bitna činjenica je da sam dobio ogromnu količinu samopouzdanja i video da mogu da se nosim sa svim juniorskim takmičarima. Ovo iskustvo će mi neograničeno pomoći sledeće godine na Evropskom i Svetskom prvenstvu.

Potom ITU kamp u Mađarskom Tiszaujvarosu. Uspeo sam (uprkos planu koji je bio sastavljen za sve učesnike kampa) da odradim pripremni trening za Balkansko prvenstvu i prvi seniorski Evropski kup.

Tih nedelju dana sam potpuno isključio mozak, kao da je kraj sezone, i tako i ušao u samu trku u Kladovu (t.j. prvenstvo Balkana i sen. E.K.) – ispostavilo se da nisam pogrešio.

Prvo mesto na Balkanu, seniroska konkurencija, i 8. mesto na trci Evropskog sen. kupa. Loše plivanje, ali odlični bike i trčanje, kada se uračuna surovost vetra koji je obeležio trku.

20. Septembar – kraj Oktobra:

Posle trke u Kladovu usledilo je par dana odmora, a zatim je trening bio usredsređen na poslednji ovogodišnji nastup – E.K. u Turskoj.

Prva nedelja i nije prošla najbolje. Nisam se osećao najbolje na treninzima, plus, bilo je jako hladno i kišno u tom periodu.

Zatim sve dolazi na svoje, i trening ide svojim normalnim tokom.

Cilj mi je bio jednostavan – medalja. U mojoj glavi nije bilo ništa drugo. Bio sam ubeđen u osvajanje nekog od prva tri mesta… Tako je i bilo – srebro.

U konačnom poretku ETU Evropskog juniorskog kupa za 2008.-u godinu zauzimam drugo mesto.

Poredak ovde.

Moja treća sezona u triatlonu je upravo završena osvajanjem drugog mesta na ETU E.J. Kup-u u Alanyi…

Start je bio rano, u 8:15 h (zbog pomeranja vremena za -1:00 h, mada ne vıdim kakve to veze ima).

Tako da sam već u 4:00 h morao da se probudim, međutim nije mi teško palo sa obzirom da sam legao prethodnu noć u 20:00 h.

Plivanje je krenulo O.K.. I do kraja sam lepo plivao, međutim ipak sam zaostao nekoliko sekundi za vodećima, ali sam ih kroz tranzicıju i prvih 500 metara bike-a stigao.

Ali ispred su bili Denis Vasiliev (vicešampion sveta) i Igor Polyanskiy (7.-i na Svetskom).

U drugom (od dva) krugu sustižemo Polyanskog, uglavnom zahvaljujući Andreyu Brukhankovu i meni, jer smo nas dvoje najviše vremena provodili na čelu grupe.

U grupi nas je bilo šest, t.j. pet pre nego što smo ga stigli.

Nakon 20 km “turske kocke”, od kojih se i ruke prilično umore (pogledajte samo moj lanac na slici ovde.!), krenuo sam na trčanje zajedno sa Igorom i Andreyem, posle dobro odrađene T2.

Denis mislim da je usao u T2 oko minut pre nas… iako je sam vozio… Ali njegovo plivanje i bike su na višem nivou u odnosu na nas sve ostale… Prethodnih par meseci je na Svetskim kupovima (seniorskim naravno, juniorski ne postoje) bez problema stizao u T2 sa prvom grupom, tako da ta prednost ne treba da čudi ni malo (ako ništa, barem imam najbolje vreme bike-a posle njega )…

Trčala su se tri kruga sa dosta jakim brdom, oko 150-200 metara. Sva trojica smo se držali zajedno prva dva kruga, da bi na početku brda u trećem krugu Andrey ubrzao, a za njim i ja. Igor nije mogao da nas isprati, tako da sam već tada osigurao medalju, ali preostala je borba za srebro…

U sprint finišu sam uspeo da dobijem Brukhankova, Rusa kojeg sam i na Evropskom dobio u poslednjih 100-200 metara.

Bilo je zaista neizvesno do samog kraja. Tek 10 metara pred ciljem sam osigurao drugo mesto.

Trčanje mi je lepo išlo, ali nije bio to onaj osećaj sa kojim znam da trčim, jer ipak je kraj Oktobra. Ali pošto sam ovim završavao takmičarsku sezonu, stisao sam zube i dao sve od sebe.

Rezultati ovde.

Slike ovde.

U Nedelju me očekuje trka kojom ću završiti ovu, mogu reći, dugu sezonu…

To je ETU Evropski juniorski kup u Alanyi/Turska, na kojoj sam prošle godine takođe učestvovao i zauzeo ne baš dobro 9.-o mesto. Pročitaj članak od prošle godine ovde.

Startna lista ovde. Pošto sam od svih učesnika najbolje plasirani takmičar na ETU rang listi (treći), zasluženo ću biti startni broj 1 .

Tradicionalno, Rusi i domaćini Turci su najmnogobrojniji uz ostale zemlje istočne Evrope poput Ukrajine i Kazahstana…

Nakon trke me očekuje kompletni odmor od nedelju dana…

Moj treći Evropski juniorski kup ove godine, jedna od retkih trka na kojima ste 99% zadovoljni učinjenim. Jednostavno je bio moj dan… ali do samog početka trke sve je izgledalo kao da sam “ustao na levu nogu”.

Naime, prvo sam dobio žuti karton od sudija jer kada sam se zagrevao pretrčao sam put na kojem su za to vreme trčale juniorke. Iako sam dobro pogledao i video da niko nije nailazio u tom momentu…

Sledeća stvar je ta da uopšte nisam ušao u vodu pre trke, t.j. nisam se zagrejao na plivanju jer su čak 15 minuta pred start zabranili zagrevanje iako smo zatim 10 minuta stajali bezveze da bi nas prozvali i da bi zatim startovali.

Ja nisam obratio pažnju na to, verovatno je pisalo u satnici, tako da nisam planirao da moram se zagrejem u moru skoro pola sata pred trku…

Zatim pred sam start, kada smo birali pozicije na dugačkom tepihu (nezavisno od startnog broja), stao sam skroz levo jer je to mesto najblize prvoj bovi jer čitav tepih nije postavljen u liniji sa bovom.

Međutim takmičar iz Mađarske je stao zajedno samnom, i kada su sudije to videle rekle su da jedan mora da se pomeri jer je jedno mesto samo za jednog takmičara, bez izuzetaka.

Ja sam rekao da sam prvi stao, kao i što jesam, međutim pošto on nije hteo da se pomeri, sudija je pogledao da je on startni broj 2, a ja 4 pa mi je rekao da imam 5 sekudni da se pomerim ili ću dobiti žuti karton jer je on ispred mene u kupu za ovu godinu!!!

…A pošto sam već imao jedan u “kolekciji” nisam imao izbora… (a da stvar bude još gora, u stvari sam ja trebao da budem broj 2 jer mi nisu sabrali bodove iz Holtena/Holandije jer još nisu izašli zvanični rezulati…)

…I za to vreme dok sam “mlatio praznu slamu” pokušavajući da objasnim sudijama da sam prvi došao i da startni broj nema veze sa mestom gde stojimo (to su oni sami rekli na briefing-u dan pre trke!) svi ostali takmičari su zauzeli redom sve pozicije prema desno…

…Tako da mi je samo ostalo da stanem skroooz desno, na najudaljenije mesto od bove do koje smo prvo trebali da doplivamo…

Zaista sam se osećao “oštećeno” i bio sam ljut i jednostavno sam u inat (neznam kome), valjda od stresa, kroz celu trku video samo ciljnu liniju, i ništa me drugo nije zanimalo osim da ih jednostavno pobedim sve.

Krenuo sam odmah skoro max. Talasi su bili ogromni, i trebalo je privh 30 metara trčati kroz vodu. Super mi je krenulo plivanje, samo sam ih zaobilazio plivajući više levo nego napred da bi došao do vodećih takmičara koji su plivali u liniji sa bovom.

Izlazim dosta dobro iz vode, sa obzirom da sam plivao preko 800 metara, par sekundi iza repa vodeće grupe.

Dosta jako sam morao da trčim kroz prvu tranziciju koju je bila i dosta dugačka da ne bih izgubio priključak. Kada sam krenuo da vozim bili su mi na manje oko 50 metara, tako da sam jednostavno stiskao pedale što sam jače mogao jer znam da je ta grupa ispred u stvari cela moja trka…

I uspeo sam da ih stignem… Ali ispred su bila još tri takmičara, i pošto ostatak grupe nije bio baš raspoložen, a ja sam se super osećao, otišao sam napred, ponovio isto sa početka bike-e i stigli (stigao) smo ih…

Kasnije se ispostavilo da bi dobro prošao i da nisam na početku uspeo da uhvatim grupu jer je nas stigla poveća grupa iza, jer je kod nas bilo dosta taktiziranja pošto je došlo dosta reprezentacija sa 5 i više takmičara, a samo je mislim 4-5 Rusa bila samnom u grupi…

U T2 ulazimo kao grupa od možda i preko 15 takmičara. Super je odrađujem jer sam bio skoro skroz napred pri ulasku u T2 (kao i ceo bike) i zajedno sa Rasmusem (DEN) [inače on je pobedio u Oudernaade-u] krećem prvi na trčanje.

Ubrzo se tu pojavio i onaj isti takmičar zbog kojeg sam plivao 50 metara više, Mađar… I on je isto pobedio ove godine Evropski kup u Tiszaujvarošu…

Na 2 km ostajemo samo ja i on jer Rasmus nije mogao da nas drži.

Ostatak grupe je prilično zaostajao sve vreme… tako da mi je jasno bilo da će najverovatnije sprint finiš odlučivati pobednika, ukoliko uspem da ga držim za vreme dok pokuša da ubrza, a znao sam da hoće… jer iz iskustva sa ranijih trka znam da to uvek pokušavaju… da me ostave iza seben na 1 km ili 500 metara pred kraj, ali kada već dođem do te “tačke” u trci, to je za njih nemoguća misija .

Naravno, tako je i bilo, i uspeo sam da ga ispratim. Zatim sam ja, 100 metara pred cilj, krenuo max i odmah sam video da je ostao iza… zaista ne bih oprostio sebi da mi je “pred nosom” uzeo zlato takmičar zbog kojeg mi je cela trka mogla propasti…

Tako da je ipak sve ispalo super. Kao što sam napisao na početku, sve je išlo kako sam zamišljao, zaista nemam zamerki ni za jedan segment trke. Imao sam šesto vreme bicikla, drugo vreme trčanja, četvrto vreme T1 i najbržu drugu tranziciju…

Da sve bude još dramatičnije juče, pred proglašenje je isti onaj sudija koji mi je dao žuti karton prišao i beskrajno mi se izvinjavao, ali ne što mi je dao karton (logično), nego zato jer sam morao da proverim da li je himna koju su imali u kompjuteru Srpska, pošto su trebali da je puste na mom proglašenju, a pošto je to verovatno prvi put u istoriji ITU-a da je puštaju i uz činjenicu da je mi sami menjamo svakih par godina, nisu bili sigurni, ali su ipak potrefili, iz prvog su mi pustili “Bože pravde” …

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Nakon trke na Boračkom jezeru (subota), već od ponedeljka me je čekala jedna od najtezih nedelja posle zimskog perioda, odnosno izrazito povećan obim u odnosu na letnji period.

Imao sam 6 treninga plivanja, od kojih su od pon. do čet. svi bili jaki, 5 spajanja (bike+trčanje) i 2 treninga intervalnog trčanja.

Što se brojki tiče: skoro 25 sati treninga, preko 350 km bicikla, preko 50 km trčanja i preko 12170 potrosenih kcal (bez plivanja)…

…Sve u svrhu pravljenja mini baze za glavnu trku koja me očekuje do kraja sezone – ETU Evropski Kup i Balkansko prvenstvo u Kladovu, kojoj ćemo mi (Srbija) biti domaćini, ali na kojem ću ipak učestvovati u seniorskoj konkurenciji, t.j. radiću olimpijski triatlon jer sam propustio isti u Turskoj, a planirano mi je bilo za ovu godinu da odradim dva…

Tako da iako sam i ove, a i naredne godine junior, neću braniti titulu balkanskog juniorskog prvaka od prošle godine iz Galipolja (Turska).

…Ali ko kaze da neću stići do druge, pa makar i u seniorskoj konkurenciji .

U Nedelju je XIII Novosadski triatlon, a nedelju dana kasnije me očekuje novi Evropski juniorski kup u Španiji, a potom ITU BG Evropski kamp u Tiszaujvarosu (Mađarska) nakon kojeg direktno idem za Kladovo…

Dan posle Evropskog kupa sam započeo pripreme, kao i 2006.e – u planinskom predelu istočne Srbije…

Za 4 i po dana priprema (došao sam u pon. uveče, a zavšio u subotu ujutru), odradio sam zaista kvalitetne treninge, kako i duzine tako i inteziteta, oko 15 h ukupno treninga.

Vreme je uglavnom bilo kišovito ali sam uspeo da odradim ceo program. Uvek je prijatno voziti po planinskim predelima tog dela Srbije, što zbog promene staza na kojim stalno treniram, to i zbog klime – na vrhovima zna da bude i po 8-10 stepeni hladnije, a takođe oblačno i dosta maglovito…

Postoji jedan krug (staza za biciklo) dugačak oko 80 km, sa oko 20 km uspona (bezprekidno )koji počinje već posle 5 km od hotela. Vrh je iznad mesta, koje je inače poznato i po rudnom bogatstvu – Majdanpek. To je krug koji uglavnom vozimo kada smo tu na pripremama.

…Dok sam 2 puta vozio taj krug prisećao sam se 2006.-e i mučenja na tim brdima, ove godine mi je to samo rutinski trening, neuporedivo lakše nego pre 2 god., iako sam ove god. vozio i dosta brze… ali 2 godine je velik period za napredovanje , tako da se nadam da ću i za 2 napredovati još dosta

Sledeći vikend je Evropski kup u Egiridiru, na kojem iz Srbije nastupano Vladimir Savić i Ja… To će mi biti drugi i ujedno poslednji olimpijski triatlon za ovu sezonu 2008. godine…