Prehodnih nedelju dana sam trenirao u toplom Mediteranskom Alicanteu sa juniorima iz Evrope kao i “Mediteranske Afrike”.

Iako sam imao tu slobodu od trenera (Bobby Mc Gee, Luc Morin, Grega Zore) i kordinatora Željka Bijuka da radim po sopstvenom (trenerovom) programu (na čemu sam im ja naravno zahvalan) jer su učesnici mnogo mlađi od mene (sem Vlade Stoisavljevića iz Pančeva koji je uz klubskog kolegu Petra Ivačkovića i mene “predstavljao” Srbiju u kampu).

Ali mnoge treninge sam odradio sa njima i ukopio se i bilo je super zanimljivo. Pokušao sam da pomognem koliko je to bilo moguće.

Ne čudi me da su svi super brzi na treningu i motivisani, jer se i sam sećam koliko sam bio motivisan i željan treninga i trka npr 2007-e kada sam učestvovao na ITU Svetskom kampu u Tiszaujvarosu. Oni ni sami (ne samo oni, mnogi mladi takmičari širom sveta) ne poznaju još svoje granice stoga verujem da niko od njih nije očeikvao da će odraditi planirani program koji su imali i koji ni malo nije bilo lak uz svakodnevna 3 treninga od kojih je uvek bilo ili neko testiranje ili jak trening.

Tako da je i meni poslužilo za motivaciju videti ove mlade sportiste kako su fokusirani.

Samo još jedan dokaz da u svakoj zemlji i državi postoji talenat i potencijal za svetski vrh, samo je potreban pravi program, plan i kontinuiran rad.

Što se mene tiče i ja sam imao težu nedelju uz dosta treninga. Nakon tranzicione nedelje (i 2 loše trke!) pravo je osveženje vratiti se u pun trening i dalje “opipavati” svoje limite. Alicante je odličan grad za trening uz pristojne vrućine od 30 C. Bazen, staza, dobri putevi za bike i teretana je sve što je potrebno i što Univerzitet Alicante u čijem kampusu smo bili smešteni i ima.

U kampu sam bio od petka do petka i planirao sam nakon što se vratim u petak kući da u subotu radim Državno prvenstvo u Olimpijskom triatlonu u Sivcu. U četvrtak nakon trećeg treninga (1:15 h trčanje sa 6 ubrzanja) noge su otišle u shut down i kada se uzme u obzir da sam spavao samo 5 sati te noći zbog ranijeg leta (praktično sam više trenirao u četvrtak nego što sam spavao) očekivao sam da će u subotu biti dosta teška trka zbog umora.

Trka je prošla, a izveštaj sledi uskoro .

Slike možete videti na ITU sajtu

Završio sam sezonu svojim 11 olimpijskim triatlonom ove godine.

Loša trka jer sam nakon osrednjeg plivanja (prvi krug 1000 m sam isplivao par sekundi iza ali sam ih stigao u drugom kraćem krugu na prvoj bovi) izašao na repu grupe i u dugačkoooj tranziciji nisam išao kako bi trebalo sa obzirom da jedna sekunda u T1 vredi 1 minut na kraju, ali valjda ću se naučiti do sledeće sezone da “stisnem” kada je najpotrebnije.

Međutim početak bikea me je najviše koštao jer sam izabrao pogrešan točak nakon što sam uhvatio par takmičara, jer kada sam par sekundi “seo” iza Jakolke ili Ivanova mislim jedan od njih je pustio i nije išao dovoljno jako tako da je prva grupa otišla u tim trenutcima spajanja… ali to je samo moja krivica jer sam nisam spajao kao što to obično radim, hteo sam da se “odmorim” malo… tako da sam se i odmorio na kraju baš lepo, a zauzvrat sam platio to sa 2.5 minute vremena na bikeu .

Posle toga je trka bila gotova. Malo takmičara, u grupi niko ne želi da radi. Na 500 m brdu, sa jedno 7,8 % nagiba (7 krugova) je neko pao iz čista mira tako da sam ja sam otišao i naredni ceo krug vozio sam između prve i druge grupe. Nakon toga sam ih sačekao jer nije imalo smisla. Nismo bili organizovani, 2,3 nas je samo radilo…

Negde na pola 3 njih iz naše grupe su otišli skroz bezveze na brdu. Nisam ih držao jer sam od pozadi krenuo uspon misleći da ćemo ih stići nizbrdo međutim ništa od toga. Totalo bezveze sam propustio priliku… Na brdu sam se fenomenalno osećao što sam i očekivao jer su treninzi bikea bili super što se brda tiče… Bukvalno sam iz sedišta pratio ostale dok su stojeći “umirali”…

Trčanje rutinski, skoro kao jači trening, jednostavno nije imalo smisla a i već na početku bikea mi je bilo jasna da je pravi rezultat “pobegao”… 18i sam završio, i na kraju je ispalo da sam i mogao uzeti bodove da sam se malo više potrudio, jer mi je 5 % od prvog bilo na nekih 30 sekundi…

Tako da Eilat i nije bio srećno mesto za mene za razliku od 2007-e kada sam pobedio svoj prvi Evropski juniorski kup ovde.

Holiday time now!

Rezultati ovde.

Slike (ITU) ovde.

Nakon ne tako uspešnog vikenda i Svetskog prvenstva u Budimpešti, imao sam veliku motivaciju da u Grčkoj odradim dobru trku, odbranim titulu Balkanskog seniorskog prvaka od prethodne i od pre dve godine, i ostvarim dobar plasman i na Evropskom kupu jer mi je svaki novi ITU bod više nego dragocen.

Sunčano vreme i toplo more su najavili klasičnu trku u pravom letnjem triatlonskom duhu, jer poslednji par godina praktično je više ITU trka u hladnijim mestima u kojima se obično pliva u neoprenu zbog nižih temperatura vode, stoga je svakako uživanje kada se napravi balans između trka t.j. kada se učestvuje na trci koja se odvija u moru i uz more t.j. plažu. Pored eksluzivnih hotela u kojima se održi pasta party, tim još bolje .

Nakon Budimpešte mi je pao imunitet, zbog manjka sna verujem i lošeg vremena tamo, stoga sam u ponedeljak poslepodne osetio malaksalost i skratio trening drugi trening, osećao sam da mi pada imunitet i da ću morati da pređem u “hibernate” fazu. U utorak sam potpuno odmorio, odnosno samo krakto propšetao na Popovici na Fruškoj Gori, i uz sve to, popio galone vode i ceđenjog voća .

U sredu ujutru sam se osećao odlično i odradio planirane treninge, čak šta više na kojima sam se osećao fenomenalno. Krenuo sam sa namerom da vidim kako ide, ali malaksalost je bila iza mene.  To je bio dobar znak pred trku jer u pon. i uto. sam bio zabrinut zbog toga što me je snašlo, što nikako ne može biti dobro u nedelji u kojoj imam važnu trku. Ali dobra stvar u svemu tome je bila superkompenzacija. Nekako sam bio siguran da jedino nepredviđena situacija može da učini trku lošom.

More je bilo uzburkano, uz dosta bezopasnih meduza. Napokon trka koja treba da startuje ujutru, zaista sam bio srećan zbog toga nakon nekoliko čiji je start bio u 15 ili 17 h… Startovali smo u 9:30 h, nas 50-ak, i more je već tako “rano” bilo “nervozno” i plivanje je bilo borba sa talasima. Osećao sam se dobro i konformo. Plivao sam svo vreme u grupi, sa tim da su se dva danca odvojila.

Uz solidnu prvu tranziciju i par prvih km na biciklu spojili smo se u prvu grupu, jedino su danci bili ispred. Događaj koji je obeležio dan je bila greška redara/volontera/policije koji su nas na raskrsnici na kojoj smo ulazili i odrađivali 8 krugova po 4.5 km usmerili levo, umesto desno. Naravno, svi smo znali da treba desno da idemo, na brifiengu je lepo naglašeno, ali je teško poslušati sebe iznutra kada vam zvanični redari mašu ka levo, i to više njih, i još kada cela grupa krene levo, mislim da niko ne može biti “crna ovca” i krenuti sam desno, jer jednostavnoi u tim trenucma nismo znali šta se dešava, nije isključeno da je iz nepoznatih razloga promenjen staza t.j. taj deo.

Međutim danci su skrenuli desno pre nas kao i grk Kromidas (učesnik OI u Sidneju i Atini koji se vratio triatlonu nakon pauze posle 2004-e). To je značilo da smo mi (cela grupa) napravili pola kruga više i izgubli 3,4 minuta u odnosu na njih.

Zaista sam sebi pomutio misli kada sam video Kromidasa koji vozi sam par minuta ispred grupe. Odbrana moje titulete je bila pod velikim znakom pitanja. Grupa je bila neorganizovana, taj potez nas je razorijentisao totalno, plus, mnogi su nam se i priključili na toj raskrsnici pri povratku jer smo praktično dali prednostv od par minuta svima stoja je postalo i opasno voziti se u takvoj velikoj grupi sa par manje iskusnih takmičara…

Grupa je bila ogromna, niko sem nas par nije izlazio na čelo, vozili smo ekstra sporo, čak i pričali o “incidentu”. Čak su i sudije na motoru došle i objasnio sam im šta se desilo ali ništa nisu mogli da učine t.j. da nam skrate tih pola kruga. Danci kao i grk su samo povećavali prednost jer niko nije hteo da radi. Bilo je par pokušaja begova koje smo ispratili. De Kanael i ja smo pokušali da ubrzamo grupu i motivišemo par takmičara ali bezuspešno, svi su samo vrteli pedaei u zavetrini.

Pozicionirao sam se dobro poslednjih par km i ušao u T2 kao treći iza De Kanaela i Gaconda (švajcarci). Bicikl mi je pao sa šipke pa sam tu izgubio par sekundi jer sam morao da ga vratim. Nakon par stotina metara trčanja sustižem vodeću grupicu na trčanju koji su mi pobegli iz tranzicije (ispred su danci na oko 5,6 minuta i grk na oko 4).

Noge su bile O.K. i držao sam se grupe prvi krug (2 km). U međuvremenu ukrajinac Tsvetkov nas je sustigao koji je krenuo kasije iz T2 i prešao, zaista je leteo. Za njim su se odvojili još trojica. Tako da sam posle 2 kruga ostao sa mađarem Keki-jem (kratko su trčali sa nama mađar i austrijanac koji su se bili odvojili ali smo ih stigli i treći mađar takođe, ali su svi brzo otpali jer tempo nije padao ni u jednom trenutku). Nalazili smo se na 8 i 9-om mestu.

Zaista smo trčali lepo. U trećem krugu sam zapamtio na kojem mestu sam se mimoišao sa Kromidasom i u četvrtom kada sam video koliko sam smanjio razliku na tom istom mestu, uvideo sam da postoji, iako veoma mala, šansa da ga sustignem. Tako da poslednjih 3.5 km zaista trčim na granici. Dobar ritam, frekvenca i disanje, kao i kompletan osećaj… baš onakvi kakvi i treba da budu u tim trenutcima. Ispred očiju mi je samo bila tačka koju je činio grk u daljini.

Na Kekija nisam obraćao pažnju, samo sam sustizao Kromidasa i pokušavao da samnjim razliku. U petom krugu na okretu, na kilometar pred kraj imao je prednost od nekih 100 metara, i bukvalno sam krenuo u hvatanje kao da je trka na 1 km u pitanju. U međuvremenu je i Keki otpadao i nije mogao da me prati, tim bolje za mene, više bodova ako tako ostane do kraja . Na oko 300 m do kraja sam uspeo da stignem grka i pređen na vodeću poziciju Balkanskog prvenstva.

U tim trenutcima sam osetio olakšanje, jer sam uspeo da obranim titulu, i trka se okrenula u totalno drugom smeru, mislio sam da nema šanse da na kraju dana budem zadovoljan nakon te kardinalne greške sa početka bicikla. Sa obzirom da sam zaista davao mnogo od sebe u cilj sam ušao gledajajući samo da me mađar ne sustgine u tih poslednjih 100 metara, tako da je on ušao na samo sekund iza iako sam imao dosta veću razliku.

Grk zaista nije mogao da trči i imao je zaostatak od skoro 10 sekudni. Ušao sam u cilj kao 7-i na Evropskom kupu i osvojio i značajne ITU bodove, stoga neka vrsta kompenzacije za prethodni vikend jer je trka bila super, iako uvek može bolje, ko zna šta bi bilo da nismo izbuli tih par minuta. Ali sve u svemu: zadovoljan.

Rezultati ovde.

Zadovoljio sam minimum – nisam bio lošiji nego moj startni broj (startni broj 27 [dobijamo ih po ITU rankingu], 27-o mesto na kraju).

Trka je bila prilično kasno, u 17 h, dok su devojke startovale u 14 h.

One su plivale bez neoprena jer je temperatura pred njihov start izmerena 21.5 stepen mislim, a 1 h pred našu trku je bila 18.5 stepeni :/. Barem su oni tako merili, iako zvuči neverovatno jer je razlika samo par h, a dan je bio topao. Mnogo je toplo-hladnih struja u reci Duro, tačnije samom ulivanje reke u Atlanski Okean, i voda je dosta hladnija na dubini od par destina cm, tako da je ishod merenja mogao biti i drugačiji siguran sam… uglavnom startovali smo sa odelima.

Zakasnio sam koji trenutak jer nisam čuo “on your marks”, i već na prvih par zaveslaja me je neko zakačio za naočare i ništa nisam video na levom oku. Tek na prvoj bovi sam našao sekund u toj gužvi i iskoristio ga da izbacim vodu iz levog dela naočara. Plivao sam solidno, ništa posebno niti kako bi trebalo, ali ne i loše sa obzirom da mi ne leži baš plivanje u odelu.

Ispalivao sam u velikoj grupi, negde bliže nazad, i uz solidnu T1 i solidno brzo skidanje odela na početku bikea sam se našao među par takmičara. Kao i uvek, samo gurnem stopala u sprinterice i pritiskam pedale koliko noge dozvoljavaju. Zatezanje sprinterica kao i stavljanje naočara i pijenje izotonika/vode sledi tek kada se nađem u grupi.

Formirala se brzo manja grupa od nas par, par njih sam uhvatio, i na početku brda od oko 500 metara, dosta jakog, blizu je bila i grupa ispred, međutim u tim trenutcima sam mislio da ćemo ih stići, i to je bila greška, trebao sam dati sve od sebe i sam krenuti da ih hvatam dok su još blizu, jer se ispostavilo da ih nikada nismo ni uhvatili, iako su bili blizu neko vreme i do kraja su bila stalno na oko 45 sekudni da bi bike završili na oko minut.

Tehnički dosta zahtevna staza sa dva jaka uspona u svakom krugu (8 krugova). Osećao sam se OK i lako pratio i davao smene u svojoj grupi, ali sam nekako pospan bio, da li zbog kasnog starta ili nečeg drugo ne znam, uglavnon jako loš osećaj “smorenosti”…

…Ali ništa posebno mi to nije smetalo, ušao sam u T2 kao drugi jer sam dobro pozicinoirao pri kraju bikea (inače, bilo na je 7, 8 u grupi) i uz brzu tranziciju odmah od početka pobegao svojoj grupi i do kraja me niko od njih nije ni stigao. Očekivao sam da će Ritchie Nichols, Evropski U23 prvak iz 2007-e trčati brže i da ću imati koga da pratim, međutim ništa nije bilo od toga.

ITU je ove godine jako strog i uvedena su nova pravila oko penala od 15 sekudni, naočare, odelo, kapa, kaciga – sve to mora da bude u korpi koja stoji u tranziciji. Ako slučajno bacite kapu pored korpe, očekuje vas 15 sekudni stajanja na trčanju… Tako da svakako obraćam dosta pažnje na to, i sve je bilo OK kada sam na tabli na kojoj sudije napiše startne brojeve onih koji moraju na trčanju da odsluže svoje kaznu od 15 sekundi, video da nema mog startnog broja, ali sam bio više nego iznenađen kada sam u drugom krugu video 27 na tabli.

Nisam imao predstavu zašto, uglavnom odlučuo sam da u trećem krugu odslužim “kaznu”. Inače može da se bira krug u kojem će se “stajati i gledati ostali takmičari” kako prolaze pored dok sudija broji sekunde koje traju čitavu večnost… ako se ne stanr u penalty box do cilja, sledi diskvalifikacija…

Ali ni uz tih 15 sekundi stajanja me i dalje niko nije prešao. Do kraja sam uhvatio još par takmičara iz druge grupe i skoro u finišu prestigao još jednog mađara. Sve u svemu, solidno trčanje sa obzirom da sam trčao sam i da je bilo dosta vetra, a takođe nisam familijaran sa solo trčanjem i uvek mogu dosta više da “dam” kada ima neko da me “vuče”, tako da svo vreme držao jak ali koliko se to može nazvati, prijatan tempo.

Trku u Portu (Gaia-i) je startovalo oko 60 takmičara.

Rezultati ovde.

Slike ovde. (ITU) flickr ovde. (nisu sa trke)

U subotu (ne Nedelju) u 17 h (ne 5 h) sam učestvovao na drugom ETU kupu ove godine (posle Antalye).

Skoro 90 takmičara na startnoj liniji! Pravi triatlon…

Plivalo se u jezeru koje se nalazi u ovom gradiću u Slovačkoj. Krenuo sam super, nakon 50ak metara sam imao pola tela prednosti u odnosu na kompletnu “levu stranu” t.j. takmičare koji su imali niže startne brojeve nego ja (bio sam 22.), t.j. bolje rankirane takmičare.

Međutim ubrzo me napušta dobar osećaj, tehnika mi postaje lošija i plivam, ne loše, ali solidno. Izbegao sam gužvu u početku, premestio sam se skroz na levu stranu. Na ovakvim trkama je prednost plivati sam, nego u “draftu” jer je borba u vodi ne opisiva. Evropski kupovi su trke gde se ljudi najviše “udaraju” međusobno jer se ne poznajemo baš najbolje jer nas je uvek mnogo i uvek je velika grupa novih takmičara, za razliku od Svetskih kupova i Dextra gde se takmičari vrlo dobro poznaju stoga je i manje tuče…

Uglavnom, pošto se u odelu plivalo, a meni ove godine odelo i ne leži baš. Da li sam se malo “raširio” u odnosu na prošlu godinu ili se odelo malo smanjilo, neznam , uglavnom zbog mog loše razgibanog ramenog pojasa odelo mi pravi veliki otpor stoga mi se tehnika kvari i trošim mnogo snage.

Prvi krug (1000 m) sam isplivao solidno, negde u sredini, i drugi krug od 500 metara sam otprilike ostao tu. Međutim, nevolja je nastala u T1 kada mi se na levoj nozi zaglavio neopren. Situacija 1/100, a desila mi se već na par prethodnih trka, neverovatno, čista loša sreća, ništa drugo, jer su mi noge t.j. zglobovi i kraj odela bili podmazani vazelinom, tako da sam jednostavno čudno spustio odelo preko noge i ono se zaglavilo.

…Izgubio sam 20 sekudni, bukvalno… a samim tim i drugu veliku grupu. Pokušao sam da spojim sa još par takmičara ali nismo uspeli. Bili su na 10ak sekundi do pred kraj prvog kruga (od 7) ali su kasnije otišli… Odmah čim sam skočio na bike krenuo sam najače koliko sam mogao u tim trenutcima ali falilo mi je pomoći drugih koji u tim trenutcima nisu imali noge nakon plivanja.

Tako da sam vozio u grupi od nas 4 i pred kraj su nas stugli još 3, 4 takmičara među kojima Cebin i Yakovlev.

Vetar je bio ekstremno jak (za promenu), staza je bila tehnički zahteva i bilo je ležećih policajaca. Radio sam dosta na bikeu i istrošio se dosta, barem sam tako mislio. Osećao se vrlo dobro i jako, i uvek sam bio spreman da odgovorim na skok. Držali smo zaostatak od oko minut svo vreme mislim.

U t2 ulazim sa nekoliko sekundi prednosti u odnosu na moju grupu tako da sam obezbedio lakši start trčanja, koji mi uvek prija. Za razliku od mnogih drugih ne mogu da krenem prejaku odmah, mislim mogu ali ne želim da prođem kao i oni – da mi naglo padne tempo . Nakon minut Yakovlev je prošao pored mene kao voz, on je top svetski duatlonac tako da nisam ni pokušao da ga pratim. Inače imao je najbrže vreme trčanja tog dana.

Cebin me je zatim stigao i sa njim sam do kraja trčao. Za mene je trka bila izgubljena još u prvom krugu bikea, tako da nisam išao “do daske”. Vrtlo prijatno mi je bilo iza Cebina, zaista super osećaj. Lagano sam se osećao i imao odličan ritam, bez ikakvog problema sam ga pratio. Pomalo sam i iznenađen jer sam mislio da će težak bike ostaviti traga…

Na oko 1.5 pred kraja ubrzao sam čisto da testitam Bojana i ispratio me je. Zatim je on baš naglo ubrzao i ja sam ga pustio, međutim ispostavilo se da mu je ponestalo snage do kraja jer je samo 2 sekunde stigao ispred. Napravio je razliku ali sam je ja smanjivao do kraja dok sam hvatao još 2,3 takmičara koje sam uspeo da prestignem u poslednjih 300 metara…

Uglavnom, Bojan i ja smo samo prestizali ljude, niko nas nije , ali to nam ništa ne znači jer se radilo od 40.-im mestima… na Evropskom kupu samo prvih 20 dobija bodove.

Analizirajući rezultate, ne-prisustvo u drugoj grupi – koja mi je pripadala plivanje me je koštala bodova. Isplivao sam sa Toftom, dancem koji je bio 19 i uzeo bodove i trčao kao ja, ali sam ja na trčanju imao prostora… Pobedio je poljak Jakolka koji je u Varni prošle godine od nazad udario u moj točak i pao i gadno se povredio nakon toga…

Sledeća trka Evropskog kupa mi je u Belgiji krajem Juna.

Rezultati ovde.

(rezultati plivanja i tranzicije nisu najsjaniji jer su čitači čipova verovatno bili postavljeni na čudnim mestima. prva tranzicija je bila dugačka, tako da je i vreme tranizicije, većeg dela, uračunato u plivanje)

Slike ovde.

Oficijelne slike ovde.

P.S. Nadam se da ću narednih dana uspeti da okačim i video snimke na YouTube.

ETU/ITU “kampanju” sam započeo ove godine u Antalyi, u kojoj se prvi put održavao Evropski kup, za razliku od Alanye, turisitčkog grada na sat i po vremena od Antalye u kojoj će ove godine biti čak 20-i po redu ETU kup.

Hotel (inače 5 zvezdica, sve pohvale organizatorima koji su omogućili da ovaj hotel za više nego prihvatljivu cenu u kojoj je kompletan boravak + transfer bude oficijelni) se nalazio preko 20 km od mesta na kojem se održavala trka. Hotel je na samom istoku Antalye, a trka na zapadu. (na slici skroz na dnu stranice mu to dođe otpirlike tačno “prekoputa”, tamo desno ispod planina koje se jedva vide )

Dan ranije smo išli na trening da vidimo bike stazu kao i plivačku stazu, i busem smo putovali preko 45 minuta. Antalya je ogromna. Pola miliona stanovnika mislim.

Moj cimer na ovoj trci, Bojan Cebin iz Slovenije, i ja smo odlučili da na dan trke ne odemo organizovanim busom do starta trke nego našim bikeovima što bi nam predstavlja malo duže zagrevanje.

Bojan se nakon oficijelnog treninga dan pred trku sam vratio do hotela, tako da sam računao da zna put. I tako smo mi u 15 do 13 h krenuli ka startu, start trke je bio u 14:30 h. Međutim, pretpostavljate, mali problemi… Malo smo se pogubili po gradu, iako uopšte nije delovalo teško stići do starta jer je samo trebalo pratiti more. Ali mnoge jednosmerne ulice, gužva u saobraćaju kao i čudniji putevi i putanje su nas usporile i obmanule, tako da smo lutali. Vreme je odmicalo, start se bližio a mi smo pod turskim Suncem lagano trošili energiju koja je bila namenjna triatlonu…

Tako da stižemo malo nakon 14 h, nakon 1:15 h vožnje i preko 25 pređenih km. Taman na vreme da se čekiramo. Nije baš prijatan osećaj kada se tako nešto dešava. Iako je to bila lagana vožnja, bio sam svestan da Sunce iscrpljuje. Ali veži problem je bio što nisam imao vremena da se zagrejem na trčanju, a na plivanju pogotovo ne, jer je trebalo ostaviti opremu u tranziciju, ali i obući neopren, sa obzriom da je more bilo 19 C stoga se plivalo u odelima. Dan ranije sam plivao bez odela i voda mi je bila prijatna, stoga se ne bih bunio ni kada bi se plivalo bez .

Tako da sam odradio samo par ubrzanja na trčanju, obukao odelo i čekao start. Nisam se opterećivao mislima oko putešestvija Antalyom, niti sam pomišljao da ono može da mi umanji performanse na trci. Opušteno sam dočekao start.

Plivanje je bilo katastrofalno. Da li zbog prethodnog pomenute duže vožnje ili jednostavno jer mi je plivačka forma katastrofa neznam, sledeće trke će pokazati. Užasna tehnika i loš osećaj. Jako loš ritam.. Dosta gužve i guranja. Talasi su bili dosta veliki što mi je dodatno kvarilo tehniku… Ove zime sam dosta povećao kilometražu na plivanju i svakako sam planirao da dignem svoje plivanje na stepenicu iznad u odnosu na prošlu godinu, i preprošlu… i tokom iste sam i imao osećaj da je napravljeno kakvo-takvo poboljšanje, prvenstveno i zbog dosta teretane… ali plivanje na ovoj trci je stvarno dno dna. Mislim da sam prvi krug otplivao O.K., ali kasnije je vodeća grupa bila sve dalja i dalja.

Međutim morao bih da poradim dosta i na pozicioniranju kao i startu trke. Velik procenat gubim upravo na ove dve stavke. Jedva čekam sledeći triatlon, a pogotovo plivanje.

Tranzicija loša. Sve je išlo O.K., dok mi desna noga nije otala u neoprane. Neznam zašto. Tako da na skidanje gubim dragocene sekunde… Kada sam izlazio iz tranzicije okrenuo sam se iza i video… NIKOG! To je bio konačan dokaz katastrofalnog plivanja. Naravno bilo je takmičara iza, ali oni još nisu došli do tranzicije.

Samo sam skočio na bike, gurnuo odmah stopala u sprinterice, spustio ruke na aero-bar i stiskao pedale što sam jače mogao. Vrlo jednostavno, i bez ikakvog izbora jedina opcija u tom trenutku. Trebao sam da spojim grupu. Nakon već kilometra, možda i manje sam ih uvatio, ali sam morao da se pomučim. Tada smo bili treća grupa, ako ne računamo trojicu prvih koji su bili ispred prve grupe.

U početku smo loše i neorganizovano vozili. Prvi krug (5 km) moram priznati sam i ja uglavnom bio pozadi sa obzriom da sam se oporavljao od time-trialinga na početku bikea. Zatim sam uglavnom većinu vremena proveo napred. Organizovali smo napokon i ubrzo stigli drugu grupu. Bilo je potrebno dosta vremena dok se nismo organizovali sa obzriom da mnogi neće da rade. Ali čim je većina nas “ušla” u brze kružne smene, brzinom svetlosti smo stigli takmičare ispred.

Tako da su bile dve kompakte veće grupe. Bili su najmanje minut ispred nas (prva). Bile su jedna ili dve manje grupe iza nas. Nakon spajanja organizacija je opet postala problem. Bilo je dosta skokova, od kojih sam i u par ja učestvovao. Par takmičara ode napred, ja ih stignem i opet ne možemo da radimo kako valja. Oni jednostavno stanu. Ne razumem tu taktiku, ali nema veze. Mnogo puta sam samo ja, uz možda još par takmičara spajao grupu kad je par takmičara išlo napred. Zaista sebična vožnja mnogih. Napisao sam dosta puta, ali ponoviću još jednom, ne razumem kako može da im bude cilj da se bore za 20-o mesto t.j. da čuvaju noge za borbu za 20 mesto, a ne dostizanje prve grupe i možda i uz slabije trčanje zauzimanje 10-og mesta…

2 kruga pred kraj i u poslednjem sam se par puta našao ispred grupe sa još par njih, ali opet je organizacija bila problem. Tako da kao celina ulazimo u T2. Solidno sam se pozicionirano i krenuo na trčanje sa većom grupicom. Malo sam popustio (pojačao u odnosu na neke), jer uvek mi je potrebno neko vreme da uhvatim pravi ritam.

A zatim nakon par kilometara sam samo počeo da sustižem takmičare i obilazim. Iako samo po par njih, dragoceno. Osećao sam se odlično. Obratio sam pažnju na hidrataciju, uzeto sam gelove na 2.5 km kao i na 6.125 km, jer su elektroliti bili esencijalni, jer u to vreme oko 16 h Sunce bilo zaista jako. Nakon 5 km sam još pojačao i uhvatio i prestigao još pokojeg takmičara.

Znao sam da sam oko 20 og mesta i da će svaka pozicija biti i više nego dragocena sa obzirom da se prvih 20 uzima bodove. U poslednjem krugu sam stigao španca koji je tog dana meni pružio najveći otpor Teško je distao iza mene, ali nije puštao. Pojačavao sam par puta, da bi tek nakon par minuta na pravio razliku. Do kraja nisam uspeo da sustignem ukrajinca koji je bio sledeći ispred.

Bilo je zaista lepo videti kasnije da sam 20-i i da sam uzeo dragocene bodove Kao da sam znao da je dostizanje španca u poslednjem krugu od velikog, velikog značaja .

Sve u svemu, zadovoljan sam. Trčanje od 33:40 min na prvoj trci olimpijskog, u Aprilu je odličan znak. Iako nezahvalno, činjenica je da sam mogao i nešto brže trčati, što je lepo znati i imati u vidu gledajući napred ka ostalim trkama koje me očekuju.

Rezultati ovde.

Slike ukoro (ukoliko ih pronađem, sa obzitom da nemam ni jednu svoju konkretno sa trke)

P.S. Dotični Eyjafjallajökull je prouzorkovao mnogo, mnogo glavobolje širom Evrope, pogotovo na severu, tako da nekolicina takmičara uopšte nije uspela ni da stigne u Tursku, Danci npr, britanci… Imao sam sreće tako da sam otišao u petak kada se oblak nije spustio, dok je u ponedeljak kada sam se vratio aerodrum u Beogradu radio normalno, dok je u sub. – Ned. bio zatvoren. Tako da dosta sreće za mene. Znam da su nemci, ali mislim i mnogi drugi ostali u Antalyi jer je kompletna Nemačka bila zatvorena. Mislim da je i Bojan ostao, jer se vraćao preko Minhena.

P.P.S. U isto vreme je održan i Tour Of Turkey, i baš u subotu je bio cilj u Antalyi, dok su u Nedelju vozili od Antalye do Alanye. Imao sam veliku želju da vidim cilj u subotu, ali nažalost zbog udaljenosti hotela kao i oficijelnog briefinga u to vreme, nije bilo šanse ta tim. Ako ništa, na šalteru u Antalyi na aerodrumu sam stajao pored Andre Greipela koji je od 8 etapa pobedio čak 5 njih u Turskoj. Takoše do Istanbula sam išao istim letom sa ISD Neri, Skil Shimano, nekolicinom vozača Xacobeo Galicie… dosta mi raspušteno deluju Ipak je oko njih čitav tim, njihovo je samo da voze, što je totalna suprotnost na nas triatlonce, koji velik, velik deo pažnje moramo da odvojimo na logistiku. Ali možda je tako bolje, lakše će nam biti u životu za mnoge druge stvari jer smo naučenu da rešavamo i borimo se sa more “problema” u istom trenutku…

Pogledaj ovde.

…Poslednja trka ove turbolentne sezone…

Prijavljeno je bilo 86 takmičara, koliko nas je startovalo (možda par njih nije). Zauzeo sam 20.-u poziciju kojom mogu biti zadovoljan.

Imao sam osećaj da se nalazim u koliko – toliko doroj formi za ovaj period godine iako je trening bio zaista “osrednji” zbog predavanja na fakultetu, stoga nisam imao vremena da se 100 % posvetim treningu.  Ali kilometri i kilometri kroz celu sezonu svakako ostaju u nogama…

Inače dobar rezultat od juče je još jedan razlog više za žaljene zbog neodržane trke u Mar Menoru, gde mislim da sam zaista mogao odraditi super trku, a samim tim i zauzeti dobar plasman…

Sa obzirom da je ovo Premium kup, bodove dobija samo 20 takmičara i to više bodova nego na “običnim EK”, što znači da ću i ja dobiti dragocene bodove i polako krenuti u ozbiljniji napredak na ETU Evropskoj seniorskoj listi jer mi je ovo treći EK i treća trka na kojoj ću dobiti bodove.

Start je bio predviđen za 10:30 h, međutim kasnili smo 10-ak minuta, ili čak i 15, zbog problema sa bovom. Na kraju ga ni nisu rešili u potpunosti pa je plivanje bilo duže. Nakon starta smo plivali levo da bi zatim zaobišli bovu i zatim samo plivali napred do pristaništa (samo jedan krug se plivao, tačnije nije krug, nego u ćirilicno slovo g.  Seniorski kup u Alanyi je poznat jer se turustičkim brodom vozimo do plaže sa koje se startuje )

Moj startni broj je bio 35, tako da sam grubo rečeno negde u sredini bio. 80 i više ljudi ne može da pliva, a da pritom nema udaranja, guranja i plivanja jednih preko drugih. Kao ribe u mreži… Nisam zadovoljan plivanjem, zaista je teško bilo izboriti se za poziciju, tako da kada sam i probavao da zaobilazim ljude nije mi išlo za rukom zbog prevelike gužve. Što se osećaja tice O.K. je bio, nije mi bilo teško… ali generalno loše plivanje…

Tranziciju su malo promenili u odnosu na ranije godine tako da je bilo dosta trčanja… Nikako nisam uspevao da zakopčam kacigu, stvarno neznam u čemu je bio problem, tako da sam tek iz trećeg uspeo i tu izgubio više od 5 sekundi… veoma bitnih, grupe se formiraju na početku bike-a, a ja nikako nisam bio u zavidnoj poziciji nakon plivanja.

Čim sam krenuo da vozim primetio sam da mi nema mog dragocenog Pansport bidona ! A imao sam samo jedan veliki… Izgleda je ispao zbog kocke koja je simbol trke u Alanyi.

Već sam predviđao velike probleme samom sebi. Topao dan, olimpijski triatlon, a ja bez kapi tečnosti na 40 km bike-a… Međutim i sam sam viđao razne situacije kada jedni drugima (takmičari) daju tečnost, tako da nisam imao drugog izbora nego da pitam ljude u toku vožnje “za gutljaj” . I to tako jedno 5, 6 puta… Super sam prošao, recimo da mi je 6 njih dalo, a dvoje nije . Uglavnom, nisam dehidrirao što je i najbitnije… a sada što sam popio 6 razlicitih izotonika, voda i sl., nema veze…

Da se vratim na pocetak bike-a… Zbog tih sekudni izgubljenih zbog kacige, morao sam sam da spajam treću grupu. Vozio sam bukvalno 100%. Nakon km ili 2 sam ih uhvatio. Kraći period na početku sam vozio iza nekog, međutim tempo je bio slab tako da sam sam izašao i spajao. Nisam ni zakopčao sprinterice, niti stavio naočare, samo sam stiskao pedale što sam jače mogao. Stigao sam treću grupu, odahnuo malo, zakopčao sprinterice a zatim smo organizovano, i to za primer organizovano, svi zajedno krenuli u sustizanje druge grupe.

Nisu baš blizu bili, međutim složna grupa je u stanju sve da uradi, tako da ih sustižemo 2 ili 3 km pred kraj prvog kruga (10 km). Ubrzo sustižemo i prvu grupu, tako da postajemo jedna velika kompaktna prva grupa. Ostala tri kruga su uglavnom bila “vozikanje” sa po kojim skokom i po kojim intervalom kada smo išli jako. Uglavnom sam gledao da se vozim što bezbednije i pomalo se istegnem, vrtim sa što većom kadencom i spremim za trčanje.

Pošto nas je baš puno bilo, put je bio uzak, tako da nisam rizikovao i probijao se napred da bi ranije ušao u T2, jer bilo je njih koji su baš neoprezno vozili i zaobilazili ljude, jer baš pred kraj nas je i sustigla jedna manja grupa od iza, koja nas je dugo, tačnije skoro 3 kruga vijala. I kada su nas sustigli u istom trenutku su se probijali napre… Na kraju je i deo grupe pogrešno skrenuo jer ima put koji se račva, tako da sam iskoristio taj momenat za ubrzanje i prestizanje nekolicine, jer se grupa malo razredila i razvukla, tako da i nisam baš bukvalno medu poslednjima ušao u T2.

Trčalo se pet krugova sa po jakim usponom od nekih 250 – 300 metara, gde je recimo 100 metara i do 10 %. Krug je nešto duži od 2 km, tako da ukupno izađe najmanje 300 metara duže.

Krenuo sam 45 na trčanje, rezervisano (grubo rečeno) i pametno. Znao sam da će slabija vožnja uticati na to da svi odmah krenu nerealno jakim tempom. Strpljivo sam čekao drugih 5 km, međutim već posle prvog kruga, tempo je većini poceo da pada… Redom sam zaobilazio ljude. Koncentrisao sam se specijalno na ritam na usponu gde sam najviše ljudi i stizao. Kadenca je 80 % trcanja na brdu, verovali vi ili ne, a najviše ih upravu tu greši. Napokon se trcanje na Fruškoj Gori isplatilo . Nakon prvog kruga sam bio 39-i, drugog 30-i, treceg 23-i, četvrtog 20-i kao i na kraju.

Osećaj je bio dobar, prvi i drugi krug su možda prošli u traženju onog pravog ritma i tempa, ali u trećem i četvrtom sam zaista mogao da ubrzavam bez problema i sustižem ljude. Kada sam prestigao Ivana Vasilieva (u rezultatima je greška, piše da je Denis, koji je njegov mlađi brat… inače prošle godine na juniorskom kupu u Alanyi Denis je pobedio kada sam bio drugi) dobio sam malo samopouzdanja, jer kada je moguće da takav takmičar ima loš dan, ili je u lošoj formi, zašto ne bi i ostali… Nakon petog kilometra sam u daljini ugledao i Belaubre-a, trostrukog Evropskog prvaka, i zatim i njega poceo da stižem. I kada god sam sustizao ljude, nisam ni sekunde trčao iza njih, već sam ih odmah zaobilazio. To je zaista psihološki pogubno po njih . Tako je bilo i sa Belaubreom, a na 7 km i sa pobednikom EK u Bugarskoj kada je bilo Balkansko i drugim iz Egirdira – Dauborgom…

U poslednjem krugu nisam uspeo da stignem belgijanca, koji nije dozvloio da mu padne tempo tako da završavam kao 20-i. Nisam znao ni otprilike koji sam, znao sam da sam među 30, tako da sam svakako zadovoljan rezultatom… Trčanje 34:57 min, na nekih 10.3 km, sa jakim usponom, u Oktobru… solidno dobro!

To bi bilo to za ovu sezonu, dugačku sezonu, sezonu sa mnogo preokreta, uspona i padova, loših i dobrih momenata, poraza i pobeda, povreda… nažalost dobri su, barem meni u ovom trenutku, u senci loših… Ovo je bila sezona u kojoj sam naučio mnogo, mnogo o sebi, svom telu, svojim mogućnostima… iako za to nikako nije bila predviđena poslednja junioska, nekom logikom to bi po svemu trebala biti sledeća, prva U23 sezona, ali ispalo je nenamerno tako, da je to bila prava test sezona, test i sticanje OGROMNOG iskustva… Činjenica je da se neću pomiriti niti želim, a niti ću ikada ostaviti iza sebe neuspehe sa Evropskog i Svetskog prvenstva (pa i AYOF-a), jer sam petinu života posvetio jednom cilju, tačnije 4 godine proveo trenirajuci i razmišljajuci samo o tim dvema trkama, i žrtvujuci sve što se isprecilo na tom putu, a bilo je mnogo toga… međutim mogu da se nosim, živim i treniram dalje sa time… Jer mnoge greške su napravljene direktno i indirektno vezano za trening, oporavak… stoga mogu reći da samo nisam imao sreće za pravi rezultat za koji sam bio spreman, tačnije za koji sam mogao, trebao i morao biti spreman posmatrajuci, pa eto i samo 2008.-u godinu, a ne li trening ove zime, proleca i leta… ali to je triatlon i to je vrhunski sport…

Gledam napred i išcekujem iste ali u U23 kategoriji, za koje cu imati naredne 4 sezone, 4 nove sezone, i 4 nove godine za rezultat na najvećim i najprestižnijim takmičenjima, pre svega da bih sebi dokazao koliko mogu, i da su ovogodišnji rezultati sa njih nerealni… a optimističan sam jer mislim da mi olimpijski triatlon ne predstavlja problem. Odličan uvod je napraljen, prošle godine 2 odrađena olimpijska, a ove 6 (non draft, Xterra, 2 Evropska kupa, Svetski kup, Dextro WCS).

Verovatno ću u narednom periodu napisati kratak pregled sezone i trka u njoj…

Rezutati ovde.

Slike ovde.

U raspisu za trku u Sivcu 2007.-e godine je bilo naznačeno da će se trka održati nezavisno od vremenskih prilika (poplave, požari, zemljotresi, vulkani…), međutim to nije važilo za Evropsku kup u Španiji…

U subotu su održane trke kvalifikacija za YOG 2010 – prve Olimpijske igre mladih koje će e se održati u Singapuru (’92 i mlađi), a takođe i ženska trka Evropskog kupa.

Program za Nedelju je bio predviđen za našu mušku seniorsku trku kao i za štafete youth…

U subotu je sve prošlo i najboljem redu sa par oblačaka, međutim ujutru u Nedelju kada sam izažao da se prošetam ujutru kada sam se probudio (nešto posle 6:00 h, mrak je uveliku do pola 8), kiša i vetar su bili nesnošljivi, pravo nevreme… Najavljivali su kišu ali to što sam tada video nije mi se ni malo svidelo…

Par sati kasnije se malo smirilo i to mi je probudilo nadu da će kurs biti suv, međutim posle 8:30 h (trka je bila predviđena za 10:00 h), vreme se pogoršalo i oluja se nastavila… nije izgledalo dobro…

… Sva ograda oko bike kursa je bila porušena, voda je samo tekla ulicama i more je bilo uzburkano. ITU delegat je nakon što smo svi već bili okupljeni u hodniku čekajući zvaničnike jer se ništa nije događalo, check – in nije počinjao, rekao da će ili biti akvatlon ili će trka biti otkazana jer je bilo jasno da je bike segment ekstremno opasan… Od ITU bodova ništa iako bude akvatlon…

Virtuelni akvatlon je pomeren za 11:00 h, međutim samo nakon 10 minuta od te odluke su konačno odlučili da će trka biti potpuno otkazana jer se nevreme samo nastavljalo još jačim intezitetom. A najave koje su dobijali od metereoloških stanica su predviđale još gore nevreme u periodu od 12:00 – 18:00 h…

Oko 50 takmičara je sa nevericom stajalo, ostavljeno “praznih ruku”, ništa od bodova, put za džabe, i što je najvaznije t.j. najtužnije trka nam je uskraćena, t.j. meni je najviše krivo zbog toga. Pred sam start vam reći da nema trke je kao uzeti lizalicu detetu… Imao sam veliko samopouzdanje, konkurencija nije bila ništa posebno, tako da sam se nadao dragocenim ITU i ETU bodovima, i mislim da je forma bila u tom trenutku bila na nivou iz kojeg bi se mogao napraviti bolji rezultat, super sam se osećao… ali šansa za sve nas je protraćena…

… Međutim četvoro nas je otišlo u vodu i plivalo malo, nismo mogli da se pomirimo sa činjenicom da se trka neće održati … takođe smo dokazali i da se barem akvatlon mogao održati…

Što je najtužnije vreme poslepodne je bilo O.K., kiša je prestala i Sunce je pomalo “izranjalo” iza oblaka, međutim nisam siguran da li je put bio poplavljen gde smo trebali da vozimo, jer su mnoge ulice u mestu bukvalno bile pod 30 cm vode…

Pogledajte slike…

Pročitajte člana Bryana Keane-a ovde.

Slike ovde.

Moja (tek) druga odrađena trka juniorskih kupova ove godine, a moguće i poslednja (ukoliko za vikend budem radio ITU Svetski kup u Tiszaujvarosu)…

Trka je dobro prošla i mogu (napokon) biti zadovoljan, iako uvek postoji neki deo ili segment koji “pokvari” kompletnu sliku trke, u ovom slučaju je to plivanje, na kojem sam se zaista slabo osećao, i prvih 400 metara plivao, blago rečeno katastrofa…

Start je bio u 9:30 h. Mogu reći i da mi odgovaraju i da volim trke koje počinju ranije. Obično i na Svetskim prvenstvima (i Evropskim mislim), junirske trke budu ujutru rano (devojke još ranije)…

Plivanje se odvijalo u predivnom velikom jezeru koje podseća na more sa obzirom da Tursku i simboliše more, stoga su svi i imali osećaj da se nalaze na moru, a ne na jezeru… Egirdir je inače na nadmorskoj visini od 900 m, stoga su temperature, max. oko 30 C bile idealne, u poređenju sa preko 40 C, pa i do 45 C koliko su bile u Antalyi na manje od 200 km od Egirdira…

Kao što sam i izneo, loše plivanje. Drugi deo, nakon prve bove sam malo došao sebi i uhvatio ritam i osećao se bolje. Na početku sam malo izgubio vremena jer sam krenuo suviše desno prateći Ruse…

Isplivao sam 7.-i, i svi smo bili jedni iza drugih na par sekudni, jedino nas je jedan južnoafrikanac (i oni su gostovali i ravnopravno se takmičili na kupu, izuzev Evropskih bodova koji im nisu dodeljeni) “uništio” isplivavši i preko minute ispred nas, i to na samo 750 m!

Posle soldine tranzicije na početku bike-a sam uhvatio sve takmičare sem rusa Kalashnikova i pomenutog super brzog afrikanca. U grupi sam bio sa drugim afrikancem – Naude (učestvovao na AYOF-u, drugi sa prvenstva Afrike), izraelcem Cohen-om, trećeplasiranim sa Evropskog prvenstva iz Holadnije – rusom Kozlovim i dancem Fogh-om.

Rus i izraelac nisu baš radili, danac isto u početku nije, tako da samo napred najviše bili Rudolf, danac i ja. Napred su se spojili prva dvojica. Sa obzirom da nismo radili najbolje, a njih dvoje su sigurno jako vozili trudeći se da zadrže prednost, nismo ih sustigli i oni ulaze u T2 oko 45 sekudni pre nas.

Nakon izlaska sam odmah osetio da bih trebao (pa slobodno mogu konstatovati i prvi put ove sezone, ne računajući Canberra-u) trčati kako valja. Kozlov, Fogh, ja i Naude smo krenuli da bi prvo Naude otpao, a nakon što sam video da je dancu teško, pojačao sam malo tako da je i on otpao.

Ostao sam samo sa Rusom koji je na Evropskom, kada je uzeo bronzu (što je bilo pre 3 nedelje), trčao 15:47 min… Trčala su se dva kruga (po kranjenjem vremenu trčanja je jasno da je staza bila duža, koliko tačno, neznam). Na okretu prvog kruga sam napravio malo ubrzanje ali me je ispratio i izašao “napred” jer sam tih stotinjak metara ja bio ipsred njega, tako da u tom trenutku nisam bio siguran kako se oseća i kako mu ide.

Na okretu, na kraju prvog kruga t.j. kretanja u drugi sam uspeo da se odvojim nakon pojačavanja tempa, i sve do kraja sam samo povećavao prednost nad njim i smanjivao prednost vodećih. Išao sam jako, odličan ritam, odličan osećaj. Bilo je pravo uživanje trčati na toj stazi. Ipak na kraju nisam uspeo da sustignem vodeći dvojac.

Da samo prvi krgu trčali brže, t.j. da nisam veći deo pratio Rusa, verovatno bih uspeo da ih dostignem, ali i sa trećim mestom (praktično drugim od Evropskih takmičara) sam zadovoljan…

Inače, prvi put nisam bio jedini takmičar iz Srbije na ETU Evropskom juniorskom kupu, Luka Vujičić (takođe iz “Dynamic”-a) je zauzeo, za prvi put, odlično 15 mesto t.j. 10.-o od evropljana…

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Pogledajte slike ovde. U narednom periodu ću dodati još slika, a takođe ću se potruditi da kompletno sredim flickr…

Do pre 20 dana nisam bio ni siguran da li ću startovati seniorsku trku, u velikoj meri sam sa trenerom počeo da razmilšljam o tome da radim juniorsku trku zbog forme koja je bila na zaista niskom nivou zbog povrede, ali je ipak na kraju sve super ispalo što se tiče prvenstva Balkana za seniore, i solidno dobro što se tiče ETU Evropskog seniorskog kupa…

Start je bio planiran za 12 h, međutim organizatori su napravili dosta propusta, takođe jak pljusak ujutru je verovatno delom uticao na pomeranje satnice (održane su pre elitne trke i trke youth, juniora kao i rekreativna trka, stoga je start iz trenutak u trenutak odlagan da bi na kraju startovali u 14:15 h).

Triatlon je takav sport gde se morate prilagođavati ovakvim stvarima i one ne smeju da budu strane iako može da predstavlja veliki problem zbog “taping”-a doručka i zagrevanja… Stoga su svi takmičari stavljeni na iskušenje i eksperiment.

Vreme je bilo idealno, staza se osušila i temperatura je bila oko 25 – 30 stepeni, iako sam očekivao kako je bilo i najavljivano mnogo veće vrućine.

Startovalo nas je preko 50, za nas sa Balkana trka je imala dupli značaj jer su praktično bile dve trke u jednoj. Masovni start sa plaže, već nakon prvog koraka u vodu naišao sam na rupu i pao, tako da je čitava “linija” takmičara otišla ispred. Malo sam se “progurao”, pojačao tempo i izborio svoje mesto u velikoj grupi.

Prvi krug sam plivao mogu reći bolje nego druge. O.K. plivanje, dosta talasa u drugom krugu. Ipak sam za par sekundi ispustio prvu grupu na kraju… A zatim tranzicija 1 koja je bila dugačka preko 300 metara. Prvo 100 metara po plaži, zatim preko 50 stepenika a onda trčanje po betonu u centru sa nagibom i napokon tranzicija…

Zaista sam davao sve od sebe jer je grupa bila na 50 – 100 metara ispred. Vozilo se 8 krugova i za razliku od prethodnih juniorskih trka, nas 5 – 6 se organizavalo u drugoj grupi i tako da smo i stigli prvu u kojoj je bilo 10 – 15 takmičara. U trećem krugu smo ih sustigli, jer mislim da nisu baš bili složni.

Zatim smo i nastavili kao velika grupa da se uglavnom “vozikamo” sa po kojim ubrzanjem, skokom, ali i jačim okretima. Ja se nisam osećao baš najbolje sve vreme. Jednostavno, 2 nedelje je suviše kratak period treninga, pogotovo što je u pitanju olimpijski triatlon. Tako da sam praktično i znao da na trčanju nemam baš šta da tražim što se tiče recimo plasmana top 10 na Evropskom kupu…Što se tiče Balkanskog prvenstva bio sam u odličnoj poziciji jer sam bio jednini takmičar sa Balkana u prvoj grupi.

Kada smo stigli prvu grupu Jakola (POL) i još jedan poljak su pali, nakon što je neko od njih dvoje udario u moj zadnji točak. Osetio sam silu ali sam bez problema ostao na bike-u dok se iza mene čuo veliki prasak pada njih dvoje… zaista ne prijatan prizor… i prošle godine na Balkanskom sam imao sličan “susret” nakon koga je par takmičara palo. Uglavnom, nisam kriv ni za šta…

Kao što sam i očekivao, trčanje je bilo malo lošije, međutim nisam se mučio (jesam malo nakon 5-og km zbog jakog žulja). Staza trčanja je bila 10.7 km, odnosno 700 metara duža, tako da je realan rezultat ispod 36 min – 36 min, što je O.K. u ovom trenutku plus još kada se uzme u obzir da staza nije bila potpuno ravna, nego sa dva hupsera koja nikako nisu zanemarljiva… Stigao sam kao 16-i na ETU kupu, uzeo nešto bodova što će mi dosta značiti na ETU i ITU rang listama… Takođe sam i odbranio prošlogodišnju titulu Balkanskog seniorskog prvaka što je i bio cilj!

Sve u svemu, mogu biti zadovoljan jer je ovo bila trka koja predstavlja samo jak trening u uzlaznoj formi. Takođe je lepo bilo biti sa velikim srpskim timom – preko 30 takmičara u svim kategorijama koji su učestvovali na ovogodišnjem prvenstvu Balkana u Varni/Bugarskoj…

Rezultati ovde.

Slike uskoro

Iza mene su dve nedelje, nikako lake, u kojima sam odradio treninge sa kojima zaista mogu biti zadovoljan…

Naravno kada se uzme u obzir prethodna pauza, mogu ih okarakterisati i kao odlične.

Kao što sam napomenuo “nimalo lakih”, iz dva razloga: forma sa kojima sam ušao u mikrociklus, a takođe i visoke temperature koje kao da su “opet” došle sa oporavkom moje noge, jer u periodu kada sam bio poverđen, danima t.j. nedeljama je samo kišno bilo…

Sa obzirom da ujutru plivam, praktično mi ne preostaje deo dana kojima mogu da “prigradbim” a da napolju nije jako Sunce i da nisu visoke temperature. Za vikend je bilo malo svežije što mi je zaista prijalo, a ostalih dana su temperature išle i do 38 C, sa prosekom otrpilike oko 33 C.

Naravno najbitnija stvar na takvim treninzima je pravilna hidratacija. Problem predstavlja to što se tečnost u bidonima vrlo brzo ugreje, tako da i ne možete naći baš potpuno zadovoljstvo u njenom ispijanju, ali je od presudnog značaja privići organizam na takve uslove.

Ni u jednom trenutku nisam pomislio da skratim trening, niti da pravim bilo kakve promene što se tiče termina izvođenja treninga, jer Balkansko prvenstvo koje me očekuje u Nedelju će i verovatno biti u sličnim uslovima, sa obzirom da je  Varna pravo morsko letovalište, a trka startuje u 12 h!

Uvek treba naći priliku i dopuniti bidone ukoliko za to postoji šansa na ruti na kojoj vozite (trčite), kao npr. na izvorima na Fruškoj Gori ili izabrati ukoliko je to moguće lokacije, t.j. stadion, stazu za trčanje na kojoj ima česma…

Naredne trke su mi potpuno ravne tako da sam dosta vozio izvan šuma na Fruškoj Gori, odnosno pop utevima na kojim praktično nema hlada, tako da me je Sunce u svakom trenutku “pratilo”.

Hidratacija vodom i izotonicima (naravno zbog mineralnih soli koje su najbitnije komponenta koja se gubi na treningu) je samo jedan deo, jer onaj najbitniji dolazi nakon treninga. Lično, odmah nakon ovakvih treninga već određeno vreme uvek unosim dodatno morsku so (posolim parče limuna), jer kao što sam i napomenuo, ukoliko to ne uradite, sutradan možete da sanjate o kvalitetnom treningu.

Često je to osećaj koji ne možete da objasnite, nije pravi mišićni niti plućni umor nego nešto slično malaksalosti. Tako da ukoliko ste se našli u sličnoj situaciji, u pitanju su mineralne soli sa kojima je vaš organizam u deficitu.

Nisam za varijantu ponovnog uzimanja izotonika (u kojima isto ima soli) nakon treninga, jer onda praktično unosite višak kalorija jer se podrazumeva da ćete nakon treninga imati i pravi obrok (podrazumeva se da ste se pravilno “hranili” i u toku treninga).

Mnogi misle da taj višak kalorija ne može naškoditi jer su konstatno aktivni, ali vrlo je jednostavno, višak kalorija nema gde druge da ode nego u masti t.j. u salo, a jasno je da ukoliko želite “lagano da trčite”, ono mora biti na minimumu…

Prošla nedelja je bila dosta obimna, preko 17 h bike-a i trčanja (uz 6 treninga plivanja i 2 treninga vežbi). Međutim upravo tako nešto mi je i trebalo “da dođem sebi” nakon pauze, jer verujem i da svi koji su aktivniji znaju da je nešto najgore biti prisiljen na mirovanje…

Današnjim treninzima sam praktično završio ovaj mini taping za trku u Nedelju t.j. intenzivnije i duže treninge, i uz lagane treninge sa malo ubrzanja da se ne bi izgubio tonus mišića naredna dva dana, videću kako će sve ispasti. Mislim da nisam bolje mogao da iskorsitim ovaj prethodni period…

Odličan program za vikend: u subotu etapa na Mt Ventoux, a u Nedelju ITU Europen Cup and Balkan Championships Varna (BUL)

Prošla nedelja mi je verovatno bila najgora (u svakom smislu) u 2009.-oj, jednostavno šta god je moglo da pođe naopako – pošlo je…

Nije odmah tako izgledalo jer sam u ponedeljak rano ujutru na Sardiniji, dan nakon trke, odradio uvek prijatan footing, a zatim doručkovao ukusno džemom punjene kroasane .

Međutim, već posle podne, nakon dolaska u Beograd problemi su krenuli – komplet prtljag nije doputovao samnom… Problem za koji verujem da je i prouzrokavao dalje probleme i to da ova nedelja bude tako neuspešna…

Kofer, kao i kutija sa bikeom su se vrzmali po aerodrumima u Italiji dok je kompletna najvažnija oprema za trku i trening u njima… Prvi put mi se to desilo u dosadašnjim putovanjima (nadam se i poslednji). Često se dešavaju ovakve stvari, ali sa obzirom da još posebno plaćam prevoz za bike očekujem da on svaki put stigne samnom!

Nadao sam se da će stići isti letom iz Rima u utorak ili sredu (t.j. dan – dva nakon), međutim uzaludno. Problem je bio u tome što sam u četvrtak planirao polazak na ETU Evropski kup u Beču, stoga bi mi svakako mnogo značilo da prtljag stigne.

Međutim već je izvesno bilo da od toga nema ništa, stoga sam bio svestan da ću morati u staroj opremi da radim trku. Jedina dobra stvar je bila što sam u Italiju nosio naravno MTB, stoga je moj bike bio kod kuće… Jedino su mi pedale i sprinterice falile, kao i neopren koji sam nosio u Italiju (hvala Luki i Vitomiru na pozajmljenim mojim starim stvarima – pedalama, sprintericama i neoprenu ). Triko za trku i patike sam imao stare tako da to i nije bio toliki problem (doduše patike jesu malo…).

Poslednja nada je bila četvrtak poslepodne tako da sam odlučio da ipak krenem u petak ujutru za Beč (u subotu je trka) nadajući se da će prtljag stići u četvrtak, međutim kada sam saznao da i tada nije stigao, ipak krećemo u četvrtak u 18 h jer je i to bolja varijanta nego putovati dan pred trku… Tek uveče t.j ujutru u petak u 00:02 h sam legao (malo sam u kolima spavao), što nikako ne može dobro da se odrazi na trku koje u subotu ujutru…

ETU Evropski juniorski kup Vienna:

Prva trka evropskog kupa ove godine, čak oko 80 takmičara! Jaka konkurencija i veliki broj takmičara su me svakako veselili, sa obzirom u kakvoj meri to može da se iskoristi kao test trka za Evropsko prvenstvo…

Plivanje je bilo dobro, sa obzirom da nisam plivao u svom neprenu koji mi super odgovara. Isplivao sam 6, 10-ak sekudni iza vodećih. Malo sam izgubio priključak jer je takmičar koji plivao ispred mene zaostao malo a ja sam se držao njega…

Zastim očajna prva tranzicija… Plaćena cena neoprena! Jedva sam ga skinuo sa nogu, nikako nisam uspevao i ako sam namazao vazelinom članke i kraj neoprena za lakše skidanje… Tu je otišla prva grupa, a sa tim verovatno i željeni plasman t.j. podium… Pri izlasku iz T1 oko mene su bili takmičari koji su daleko iza isplivali, ali trka ide dalje i ja sam bio nemoćan tada, jedino što mi je preostajalo je da radim jako na bikeu i nadam se da ćemo uhvatiti takmičare ispred.

Prva grupa se formirala od 5,6 njih i bili su na kratkom rastojanju ispred, ne više od 20 sekudni. Na početku bike nakon kraćeg “ganjanja” i uhvaćenih par takmičara video sam da je velika grupa odmah iza nas stoga smo se spojili. Mislim da nas je bilo oko 30,40. Zatim ista stvar kao i u Budimpešti, samo 3 puta gora…

Od preko 30 nas, samo nekoliko nas je radilo napred. Katastorfa, pogotovo jer smo vodeće konstano “gledali” ispred, i samo da smo se bar malo organizovali, da nas je bar pola dalo bar po 5 sekudni jaku smenu, stigli bi ih za 2, 3 minuta… ali ne, samo smo Pucelj, belgijanac, mađar, Janis Arsts, Papišta i ja radili.

Tu sam previše energije bukvalno bacio… Najviše na kraća spajanja na čelu grupe jer sam konstatno bio među prva 2,3,4. To je sigurno taktički očajan potez ali jednostavno nisam mogao ni da sanjam da ih nećemo uhvatiti i da su toliko ne inteligentni i ne proračunljivi, i jednostavno se osećam sigurnije (iako trošim više snage) kada sam na čelu zbog eventualnih begova… ne bih mogao da oprostim sebi da se vozikam pozadi a da čelo grupe ide u beg dok sam ja bespomoćan nazad… Takođe je i mnogo bezbednije biti napred…

Ali kao što rekoh, radi se o dragocenoj energiji koju treba sačuvati za trčanje. Samo jednom sa otišao dublje u grupu jer sam nameštao sprinterice i otkopačavao odelo i neverovatno mi je izgledalo kako na začelju može komotno da “meditira”, malo, malo pa okrećete pedale … o takvoj zavetrini se radi…

Već prolaskom kroz drugu traniziciju i početkom trčanja jasno mi je bilo da nije moj dan. Nikakav ritam, lakoća… Teško mi je od početka bilo. Držao sam grupu koliko sam mogao, da bih ih u trećem krugu (od tri) malo pustio i taj treći trčao na samo par sekundi iza njih. Čak četiri italijana su bila tu, tačnije jedan je otišao napred i na kraju prestigao dvojicu iz prve grupe i bio drugi na kraju, ali ni jedan od njih nije ni jednu smenu dao na bikeu… Jedva čekam evropski kup u Italiji i njihov teren…

Na kraju nisam uspeo da ih stignem, uhvatio sam jednog i prestigao ga dok sam jedno vreme trčao sa austrijancem iz prve grupe koji je uspeo da me otsprinta (u normalnim okolnostima ne bi mogao ni da sanja )… 10 mesto! Izmešana osećanja… žaljenje za očigledno propuštenom prilikom za dobar plasman… takođe sam se osećao manje-više iscrpljeno i prazno… iako ni u jednom trenutku nisam hteo sebi da priznam da će se taj nakupljeni stres a pomalo i umor odraziti na trku, ipak je to bila realnost, jer pred trku mozak mora biti potpuno bistar i rasterećen, a moj svakako nije bio…

Pre dve godine sam na istoj trci bio 9!!! Ali naravno, konkurencija je sada bila mnogo jača, mnogo više takmičara. Najbitnije je svakako da su mi vremena na istoj stazi bolja… Prvo mesto je osvojio mađar kojeg sam otsprintao u Španiji, i kojeg sam na njegove poslednje 4 trke evropskog kupa uspeo jedino ja da pobedim.

Da sam samo krenuo na bike sa švajcarcem koji je isplivao sekund ispred mene, odvozao bike sa njima (verovatno bi mi bilo i lakše jer su složno sigurno radili, nema veze što ih je bilo malo) i otrčao to ioanko ne baš najbolje vreme, zauzeo bih treće mesto, ali od toga “šta bi bilo kad bi bilo” nemam ništa, stoga je ovo možda samo polemisanje na propuštene šanse, kojih i neći imati previše jer planiram i seniorskih kupova da odradim, stoga neću odraditi juniorskih kao prošle dve godine (nadam se, ukoliko baš ne zabrljam i na narednim trkama, pa da moram skupljam bodove, jer se boduju samo tri najbolje trke)…

Za dve nedelje je ETU Evropski kup u Tarzo Revinama u Italiji, stoga se ukazuje nova prilika t.j. popravni. I prošle godine sam na prvoj tri bio sedmi a zatim na naredne tri svaki put bio na podiumu…

Već par sati nakon trke sam krenuo za Novi Sad da bih sutradan u Nedelju učestvovao na pančevačkom triatlonu…

Rezultati ovde.

16. Pančevački triatlon:

Imao sam neki osećaj da će se i u Pančevu nešto iskomplikovati jer kao što sam napisao sve što je moglo da krene naopako krenulo je.I bio sam u pravu…

Naime, totalno nenamerno sam zakasnio na check-in koji inače bio ranije sat vremena nego što je već godinama uobičajeno za trke u Pančevu. Jer biciklovi od takmičara iz kluba su stizali kombijem i kasnili su, tako da su sudije dozvolile kasnije unošenje opreme u traunziciju. Tako da sam mislio da nikakav problem neće biti ukoliko sa njima kasnije ostavim opremu jer sam se kao i uvek zagrevao u to vreme oko sat – sat i po pre trke…

Međutim kada smo svi zajedno došli da odložimo opremu, neka devojka – sudija (prvi put u životu je vidim !?) podrugljivo i drsko rekla “zakasnio si, ne možeš da startuješ trku! ?&!#?&% Nakon mog pitanja “zašto”, odgovor je bio jer nemam broj na ruci!!! Trebao sam da dođem na pravo vreme check-in-a samo da bi mi napisali broj 1 na desnoj ruci i levoj nozi!? Bez opreme? Stvarno čudan check-in… nije moglo da mi padne na pamet tako nešto. Pre svega moj broj, t.j. startni paket je podignut, stoga je valjda to znak da sam tu i da ću startovati trku…

Naravno, da sam znao tu izmišljenu glupost od pravila da sam mogao da dođem bez ičeg i čekiram se samo tako što će mi napisati broj, naravno da mi ne bi bio problem da dođem i odradim to, ali kao što sam napisao, zagrevao sam se…

Nas troje se našlo u problemu. Jedan takmičar je čak iz Požarevca (preko 100 km) došao i oni nisu hteli da ga puste da startuje trku! (kakav apsurd, mislim da to nije mogao da očekuje ni od najvećih neprijatelja…) Zatim su došli i dvoje glavnih sudija i izričito rekli da možemo samo da gledamo trku i da nema šanse da ćemo startovati. 15 minuta pred start mi smo stojali izvan ograđene tranzicije “moleći za njihovu milost”… I ja sam pogrešio ponižavajući se pred nekim umišljenim ETU/ITU/IOC… sudijama. Naravno da su umišljeni kada insistiraju na tako bezazlenim formalnostima koje nemaju veze sa životom. Ni reč ne bih rekao da smo mi na neki način oštetili bilo koga od ostalih takmičara, ali zbog ne napisanog broja na vreme problem mi ne bi pravili ni na svetskom prvenstvu, 100%!

Treba pažljivo sagledati sledeće činjenice:

- Pre samo tri nedelje na DRŽAVNOM PRVENSTVU u duatlonu (ovo nije bilo državno nego samo trka STU kupa) su PRIZNATI REZULTATI takmičarima koji su vozili KRUG MANJE I KRUG VIŠE!!!!!!!!!!

- Ni jednom se nije desilo da takmičari sa biciklovima koji imaju time-trial i ironman aero-barove dobiju zabranu da se sa njima takmiče! A to je ubedljivo najopasnija stvar u drafting triatlonu!

- Ne treba da napominjem pravila koja važe za trikoe, i koliko takmičara ima (nema) pravilne jednodelne trikoe sa pravilnim natpisima, otkopčavanjem nazad i ITU logom…

… SVE SU TO ITU PRAVILA i ako se brdo njih ne poštuje nikad, zbog čega bi se neko još bezazlenije poštovalo? Odgovor je jednostavan – da bi se nahranio ego sudija (tipična stvar u Srbiji – ljudi koji imaju tu moć da odlučuju o tome koja pravila i kada se poštuju, čine to sa nekontrolisano i sa zadovoljstvom)…

Pre dve godine sam takođe nakon plasmana za podium i završene trke u Novom sadu bio diskvalifikovan od istog sudije (ne smatram to uopšte ličnim niti želim da osuđujem nekog, ali svakako da činjenica da je kompletni tim sudija iz Pančeva i Beograda predstavlja nešto…)

Zahvalio bih se Valentini svakako, sudiji koja je pokušala da urazumi ostale sudije i da ih ubedi da je besmisleno to što rade, ali nije imalo efekta… Možda i jeste u njihovoj odluci da nas ipak puste da startujemo trku, ali van konkurencije. Da ni to nisu učinili, stvarno bi trebali da razmisle o svojim postupcima u jednoj Srbiji u kojoj je triatlon i ovako na dnu lestvice sportova i kome je životno neophodna popularizacija i omasovljenje, a na taj način se pravi samo anti reklama. Jer mislim da su takmičari ti koji su najbitniji u celoj priči, a ne pravljenje imaginarnih trka na svetskom nivou, a da one ne zadovoljavaju ni najosnovnije standarde, pre svega bezbednosti takmičara na stazi…

Tako da je na kraju i dobro ispalo, ne bih mogao da zamislim da sam došao u Pančevo i da ne odradim trku… Tako da su nas bukvalno 5 – 10 min pred start pustili da ostavimo opremu i da radimo trku.

Uspeli smo da stignemo na start posle žurnog ostavljanja bike-a, patika, i oblačenja neoprena jer je bilo dozvoljeno plivati u njima…

Što se tiče same trke, i ne toliko zanimljivosti. Isplivao sam odmah ispred Savića nakon dobrog, mogu reći opuštenog plivanja (u svom neoprenu ! stvari su mi stigle u subotu), i zatim i sa njim odvozao biciklistički segment.

Posle bolje odrađene druge tranzicije držao sam prednost nad njim dovoljnu samo da uđem u cilj kao prvi… Ali moram napomentui da je umor od prethodnog dana svakako bio prisutan, i da sam se osećao loše ne trčanju…

Nakon trke je bilo još priče oko toga da li će mi se priznati prvo mesto i da li će se ostaloj dvojici takmičara priznati plasman, ali naravno da ništa od toga nije bilo… U svakom slučaju, i ne toliko bitno sa obzirom da se radi o lokalnoj trci, najbitinije je da je meni savest čista, možda je i bolje da mi nije priznat plasman (čudno da u inostranstvu na daleko većim i ozbiljnijim trkama nisam imao nikada problem [nadam se da ga ni u budućnosti neću imati] nego samo u Srbiji i to dva puta)… ali kao što je Nikola napisao na Hermesu (http://www.hermessrbija.rs/neka-glupa-pravila-u-crno-ognjena-zavila/), za nekoliko godina će sve ovo izgledati smešno (verujem i njima) i svakako je izbrisan jedan bitan trag istorije koja postoji na Pančevačkom triatlonu, jer pre svega pobedio sam na njemu treću godinu za redom a to neće ostati “zapisano”…

Rezultati ovde.

Sa tim je nadam se i završen taj meni ne baš naklonjen period… Sve to mi je dalo samo dodatni motiv i energiju… Najbitnije mi je da sada mogu da “pročistim” mozak i spremim se valjano za predstojeće trke!

… Iskustvo i trka za koje bez sumnje verujem da će doprineti poboljšanju mojih performansi u triatlonu, fizički, ali pre svega i psihički jer se radi o totalno drugačijoj dimenziji trkanja. Uglavnom 2:53:41 h najkvalitetnijeg “treninga”…

U subotu sam, kao sto je i to običaj dan pred trku, otišao da razvozam MTB ne bi li se upoznao sa stazom koja nas (takmičare) očekuje sutradan na trci. Odlučio sam da odvozan jedan krug staze – 16 km (dva se voze na trci). Ubrzo sam doživeo blagi šok sa onime šta me očekuje sutra… loše vesti – jer moj obilazak je trajao sat vremena i petnaest minuta! A sve od 40-og minuta sam bio ubeđen da je “odmah posle ove krivine kraj kruga” ! Neverovatno mi je izgledalo, imao sam osećaj da sam odvozao 25 km, a u pitanju je bilo tek 15… Plus je bilo jako toplo tako da bih na na vrhovima uspona ma koliko lagano vozio bio potpuno mokar!

Međutim najveći izazov su predstavljale stene po kojima je bukvalno nemoguće voziti, nego treba sići sa bike-a, staviti ga na rame i pešaciti/trčati/pentrati se ili jednostavno sesti i plakati… A takvih segmenata je bilo oko 4-5 u krugu… Zaista nisam mogao da verujem. Naravno, u velikoj meri sam upućen u Xterra-u i off road trke i znam kako to sve izgleda, naravno da nisam očekivao aerodrum niti asflat niti leu bike stazu, ali ovo je stvarno brutalno… Čak postoje i “prolazi” kroz koje jedva može da se prođe sa bikeom na ramenu jer su široki tek nešto više od jednog metra…

Nije bilo dugačkih uspona, dva od po oko 700 metara po krugu, međutim bilo ih je kraćih koji su dosta jaki. Sa obzirom da je jako puno kamenja i stena na jakim usponima se mora sići nekoliko puta, nikog nisam video da je uspeo da ih izvoza “u cugu”, jer uz činjenicu da je u toku cele trke padala slaba kišica i to da je sve u kamenju, jednostavno točak prokliže ili vas kamenje presumeri levo ili desno tako da je enormno zahtevno držati ravnotežu i izvovati dalje… ljudi su masovno gurali biciklove na tim delovima…

… Ali moj najveći problem su moje sprinterice koje su za triatlon i imaju masivni SPD uložak za pedale ispod, možete onda zamisliti moje hodanje po tom terenu u tim sprintericama… pa joša kada se napuni blato na njima pa ne mogu da uđu u pedale… ne treba da napominjem da su polu uništene…

Tih 32 km sam izvozao za 1:57:18 h! Uz dosta pentranja sa bikeom, silaženja, BEZ PADOVA!… bio sam jako oprezan, ali takođe mislim da me je to neiskustvo vožnje MTB-a i samim tim i taj osećaj malo naterali da se možda i previše “štedim” jer ja sam bez ikakvog “grča” odvezao to sve, uopšte nisam bio u situacijama da mi je bilo teško. Znao sam da je to sve vid hronometra jer nema vožnje u grupi i da je trka duga, stoga nisam rizikovao da “sagorim”.

Čak sam i od dva gela i proteinske čokoladice koje sam imao na bikeom pojeo samo jedan gel… I popio jedan veći bidon izotoničnog napitka… Takođe delili su bidone sa vodom na stazi, tako da sam poneo samo jedan moj i jedan sa vodom sam uzeo i popio ga… S` jedne strane je ta kišica i dobra, jer nije bio topao i sparan dan, inače bi mi trebalo mnooogo više tečnosti…

Međutim da krenem od početka trke. Voda je bila oko 21 stepen u subotu tako da su odlučili da elita t.j. mi, plivamo bez odela t.j. neoprena… Stoga su dugačka priprema za start (odvajanje age groupera i elite, prozivanje i predstavljanje i td…) koji je bio oko 50 metara od obale jer je plitko, kišica koja je počela, i hladna voda bili zaista i ne baš prijatni, što je prourokovalo masovno drhtanje i tišinu .

Takođe je većina elitnih takmičara imala neopren triko, ne odelo, ali triko za trku koji je dozvoljen van ITU-a (mada ovo je bilo i ETU EP u kros triatlonu stoga nisam siguran da li je zaista bilo dozvoljeno, ali nebitno…) i koji i te kako daju plovnost i poboljšavaju plivačke sposobnosti, a takođe i greju sigurno, barem trup, leđa i kvadricepse na nogama… tako da sam praltično na plivanju bio u lošijoj poziciji od ostalih…

Nakon starta italijan De Gasperi je silovito krenuo i na kraju i isplivao dosta od nas, zatim iza njega olivier Marceau (treći sa Evropskom prvenstvu prošle godine u “normlanom” t.j. ITU olimpijskom triatlonu – u Lisabonu, a takođe i pobednik Xterra Italy prošle godine), a iza Oliviera i ja. Na startu sam odmah stao iza njega sa namerom da pokušam da ga pratim jer znam o kakvom se takmičaru radi (na Olimpijskim Igrama u Sidneju 2000.e je nakon bega na bike-a sve do mislim 7-og kilometra bio vodeći.

Zaista sam bio iznenađen (sobom ) kada sam do prve bove bez imalo muke doplivao iza njega, a onda na pravcu između prve i druge bove ga čak i prestigao! Do kraja prvog kruga sam bio drugi dok su odmah iza i pored mene bili 3,4, 5 njih… Izgbio sam to drugo mesto trčanjem kroz plićak i izlaskom na obalu i zatim trčanjem po pesku između prvog i drugog druga, jednostavno nisam hteo da rasipam previše energije tu. Ali nisam zadovoljan kako sam iskoristio talase, jer sam radio nekoliko specijalnih treninga kada sam bio u Australiji i naučio kako da iskoristim snagu talasa da me “izbaci” prema obali… zaista se može steći velika prednost… inače što se talasa tiče i nisu baš bili zanemraljivi, takođe bih rekao u drugom krugu i malo jači…

Tako da onda nakon trčanja kroz plićak i tog prvog dela drugog druga sam krenuo kao 5,6-i ukupno, sustigao ih malo, i plivao u toj grupici do kraja. Drugi krug mi je malo teži bio jer sam već počeo da se osećam ozbiljno smrznutim, ali i takođe zbog toga jer mi je prvi krug bio baš prijatan i zaista sam zadovoljan lakoćom i tehnikom plivanja u njemu…

Opet izlazak na plažu, duga tranzicija i početak duuugog bikea . Ne bih ništa više posebno dodavao na iznete činjenice o stazi i mojim iskustvima, osim toga da su me ljudi konstatno zaobilazili… čak i age-grouperi… Ali sve vreme sam znao i razmišljao u sebi “vidimo se na trčanju” i bio sam ubeđen da ću ih duplo brže zaobići na trčanju nego što su oni mene tada na bikeu… Jednostavno potrebne su godine iskustva i neverovatna tehnika… ništa više… Ma koliko neko bio “jak” na drumskom biciklu, bez treninga na MTB i ovako teškim i zahtevnim stazama, nemoguće je porediti se profesionalcima koji treniraju veći deo godine na MTB-u…

Nakon više od 2 h trke, stigoh u drugu tranziciju, svež i spreman za trčanje… Stavio sam traku za kosu (što je i te kako presudno, “okidač” za trčanje, hehe)  i krenula je misija koja je osmišljena u toku bike-a, a to je masovno prestizanje takmičara koji su imali hrabrosti da mene pređu na bike-u … Svakih 20 sekudni sam zaobilazio jednog po jednog dok su zadihani pokušavali da pronađu svoj ritam… Mislim da sam za tih 10 km zaobišao oko 50 – 60 takmičara dok sam ja ostao ne prestignut…

Trčanje je offroad naravno, po šumici, između drveća, po stazama od šljunka i kamenja, po pesku i plažama, zatim po mostovima kao iz filmova između dva planinska vrha – vrlo uzak viseći drveni mostić sa ogradom, po kojem kada se trči on odskače po metar u vis, stoga je izuzetno komplikovano preći ga, a bila su dva takva mostića u svakom od dva kruga koja je trebalo pretrčati.

Staza je bila uglavnom ravna, sa par mesta gde se moralo skakati na oko metar dole jer se silazilo sa dela gde je drveće na deo gde je plaža, i obrnuto – t.j. metar gore Najteži delovi su bili po plaži odnosno pesku gde je pesak pravio jako veliki otpor, ali uglavnom je tik uz vodu t.j. more najlakše trčati što se plaže tiče, jer je pesak mokar i čvrst, ali se mora paziti na talase da se patike ne bi poputno natopile vodom…

Sve u svemu što se trčanja tiče, izuzetno sam zadovoljan, pravi tempo, ritam, lakoća, i to sve posle 2 h trke… zaista nisam mogao da predvidim da ću ovako dobro trčati, a pre svega da ću se tako “komforno” osećati (zaista velika doza samopouzdanja za predstojeće olimpijske triatlone i završnih 10 km trčanja na njima)… A takođe i vreme od 37:09 min govori mnogo, na takvoj stazi (staza je tačno izmerena u metar) ja verujem da je to vreme ekvilvalent za sigurno oko 33 i po do max 34 min na ravnoj stazi na asfaltu (možda se i varam, ali retko kada sam nerealan…).

Takođe, imao sam četvrto vreme ukupno, a još kada se uzme u obzir da su drugoplasirani i trećeplasirani trčali samo 10-15 sekudni brže od mene (a takođe, ja sam “vijao” imaginarne takmičare jer sam bio daleko iza elitnih takmičara, tako da sam imao sa kim da trčim, to je moglo biti još bolje), onda i te kako mogu biti zadovoljan jer sam svestan da je u pitanju Evropsko prvenstvo u seniorskoj konkurenciji… (da sam učestvovao u mojoj age groupi sada bih bio Evropski prvak … ali naravno da mi to nije bio, niti će biti cilj, barem ne, nadam se, narednih 15 godina ).

18 mesto od ukupno 18 koliko ih je završilo trku, 5-6 njih nije uspelo da završe, tako da 18 od 23-24 takmičara i nije tako loše, jer kao što rekoh, u pitanju su takmičari ugalvnom mnogo stariji i iskusniji od mene… Pre svega  ovo je dragoceno iskustvo koje će mi i najviše značiti u narednom periodu… verujem da ću se već u subotu na Evropskom juniorskom kupu u Beču kada stanem pored moje kategorije – juniora i kada znam da me očekuje manje od sat vremena trke umesto skoro 3 sata, osećati nadmoćnije od ostalih što je i te kako velika prednost…