ETU/ITU “kampanju” sam započeo ove godine u Antalyi, u kojoj se prvi put održavao Evropski kup, za razliku od Alanye, turisitčkog grada na sat i po vremena od Antalye u kojoj će ove godine biti čak 20-i po redu ETU kup.

Hotel (inače 5 zvezdica, sve pohvale organizatorima koji su omogućili da ovaj hotel za više nego prihvatljivu cenu u kojoj je kompletan boravak + transfer bude oficijelni) se nalazio preko 20 km od mesta na kojem se održavala trka. Hotel je na samom istoku Antalye, a trka na zapadu. (na slici skroz na dnu stranice mu to dođe otpirlike tačno “prekoputa”, tamo desno ispod planina koje se jedva vide )

Dan ranije smo išli na trening da vidimo bike stazu kao i plivačku stazu, i busem smo putovali preko 45 minuta. Antalya je ogromna. Pola miliona stanovnika mislim.

Moj cimer na ovoj trci, Bojan Cebin iz Slovenije, i ja smo odlučili da na dan trke ne odemo organizovanim busom do starta trke nego našim bikeovima što bi nam predstavlja malo duže zagrevanje.

Bojan se nakon oficijelnog treninga dan pred trku sam vratio do hotela, tako da sam računao da zna put. I tako smo mi u 15 do 13 h krenuli ka startu, start trke je bio u 14:30 h. Međutim, pretpostavljate, mali problemi… Malo smo se pogubili po gradu, iako uopšte nije delovalo teško stići do starta jer je samo trebalo pratiti more. Ali mnoge jednosmerne ulice, gužva u saobraćaju kao i čudniji putevi i putanje su nas usporile i obmanule, tako da smo lutali. Vreme je odmicalo, start se bližio a mi smo pod turskim Suncem lagano trošili energiju koja je bila namenjna triatlonu…

Tako da stižemo malo nakon 14 h, nakon 1:15 h vožnje i preko 25 pređenih km. Taman na vreme da se čekiramo. Nije baš prijatan osećaj kada se tako nešto dešava. Iako je to bila lagana vožnja, bio sam svestan da Sunce iscrpljuje. Ali veži problem je bio što nisam imao vremena da se zagrejem na trčanju, a na plivanju pogotovo ne, jer je trebalo ostaviti opremu u tranziciju, ali i obući neopren, sa obzriom da je more bilo 19 C stoga se plivalo u odelima. Dan ranije sam plivao bez odela i voda mi je bila prijatna, stoga se ne bih bunio ni kada bi se plivalo bez .

Tako da sam odradio samo par ubrzanja na trčanju, obukao odelo i čekao start. Nisam se opterećivao mislima oko putešestvija Antalyom, niti sam pomišljao da ono može da mi umanji performanse na trci. Opušteno sam dočekao start.

Plivanje je bilo katastrofalno. Da li zbog prethodnog pomenute duže vožnje ili jednostavno jer mi je plivačka forma katastrofa neznam, sledeće trke će pokazati. Užasna tehnika i loš osećaj. Jako loš ritam.. Dosta gužve i guranja. Talasi su bili dosta veliki što mi je dodatno kvarilo tehniku… Ove zime sam dosta povećao kilometražu na plivanju i svakako sam planirao da dignem svoje plivanje na stepenicu iznad u odnosu na prošlu godinu, i preprošlu… i tokom iste sam i imao osećaj da je napravljeno kakvo-takvo poboljšanje, prvenstveno i zbog dosta teretane… ali plivanje na ovoj trci je stvarno dno dna. Mislim da sam prvi krug otplivao O.K., ali kasnije je vodeća grupa bila sve dalja i dalja.

Međutim morao bih da poradim dosta i na pozicioniranju kao i startu trke. Velik procenat gubim upravo na ove dve stavke. Jedva čekam sledeći triatlon, a pogotovo plivanje.

Tranzicija loša. Sve je išlo O.K., dok mi desna noga nije otala u neoprane. Neznam zašto. Tako da na skidanje gubim dragocene sekunde… Kada sam izlazio iz tranzicije okrenuo sam se iza i video… NIKOG! To je bio konačan dokaz katastrofalnog plivanja. Naravno bilo je takmičara iza, ali oni još nisu došli do tranzicije.

Samo sam skočio na bike, gurnuo odmah stopala u sprinterice, spustio ruke na aero-bar i stiskao pedale što sam jače mogao. Vrlo jednostavno, i bez ikakvog izbora jedina opcija u tom trenutku. Trebao sam da spojim grupu. Nakon već kilometra, možda i manje sam ih uvatio, ali sam morao da se pomučim. Tada smo bili treća grupa, ako ne računamo trojicu prvih koji su bili ispred prve grupe.

U početku smo loše i neorganizovano vozili. Prvi krug (5 km) moram priznati sam i ja uglavnom bio pozadi sa obzriom da sam se oporavljao od time-trialinga na početku bikea. Zatim sam uglavnom većinu vremena proveo napred. Organizovali smo napokon i ubrzo stigli drugu grupu. Bilo je potrebno dosta vremena dok se nismo organizovali sa obzriom da mnogi neće da rade. Ali čim je većina nas “ušla” u brze kružne smene, brzinom svetlosti smo stigli takmičare ispred.

Tako da su bile dve kompakte veće grupe. Bili su najmanje minut ispred nas (prva). Bile su jedna ili dve manje grupe iza nas. Nakon spajanja organizacija je opet postala problem. Bilo je dosta skokova, od kojih sam i u par ja učestvovao. Par takmičara ode napred, ja ih stignem i opet ne možemo da radimo kako valja. Oni jednostavno stanu. Ne razumem tu taktiku, ali nema veze. Mnogo puta sam samo ja, uz možda još par takmičara spajao grupu kad je par takmičara išlo napred. Zaista sebična vožnja mnogih. Napisao sam dosta puta, ali ponoviću još jednom, ne razumem kako može da im bude cilj da se bore za 20-o mesto t.j. da čuvaju noge za borbu za 20 mesto, a ne dostizanje prve grupe i možda i uz slabije trčanje zauzimanje 10-og mesta…

2 kruga pred kraj i u poslednjem sam se par puta našao ispred grupe sa još par njih, ali opet je organizacija bila problem. Tako da kao celina ulazimo u T2. Solidno sam se pozicionirano i krenuo na trčanje sa većom grupicom. Malo sam popustio (pojačao u odnosu na neke), jer uvek mi je potrebno neko vreme da uhvatim pravi ritam.

A zatim nakon par kilometara sam samo počeo da sustižem takmičare i obilazim. Iako samo po par njih, dragoceno. Osećao sam se odlično. Obratio sam pažnju na hidrataciju, uzeto sam gelove na 2.5 km kao i na 6.125 km, jer su elektroliti bili esencijalni, jer u to vreme oko 16 h Sunce bilo zaista jako. Nakon 5 km sam još pojačao i uhvatio i prestigao još pokojeg takmičara.

Znao sam da sam oko 20 og mesta i da će svaka pozicija biti i više nego dragocena sa obzirom da se prvih 20 uzima bodove. U poslednjem krugu sam stigao španca koji je tog dana meni pružio najveći otpor Teško je distao iza mene, ali nije puštao. Pojačavao sam par puta, da bi tek nakon par minuta na pravio razliku. Do kraja nisam uspeo da sustignem ukrajinca koji je bio sledeći ispred.

Bilo je zaista lepo videti kasnije da sam 20-i i da sam uzeo dragocene bodove Kao da sam znao da je dostizanje španca u poslednjem krugu od velikog, velikog značaja .

Sve u svemu, zadovoljan sam. Trčanje od 33:40 min na prvoj trci olimpijskog, u Aprilu je odličan znak. Iako nezahvalno, činjenica je da sam mogao i nešto brže trčati, što je lepo znati i imati u vidu gledajući napred ka ostalim trkama koje me očekuju.

Rezultati ovde.

Slike ukoro (ukoliko ih pronađem, sa obzitom da nemam ni jednu svoju konkretno sa trke)

P.S. Dotični Eyjafjallajökull je prouzorkovao mnogo, mnogo glavobolje širom Evrope, pogotovo na severu, tako da nekolicina takmičara uopšte nije uspela ni da stigne u Tursku, Danci npr, britanci… Imao sam sreće tako da sam otišao u petak kada se oblak nije spustio, dok je u ponedeljak kada sam se vratio aerodrum u Beogradu radio normalno, dok je u sub. – Ned. bio zatvoren. Tako da dosta sreće za mene. Znam da su nemci, ali mislim i mnogi drugi ostali u Antalyi jer je kompletna Nemačka bila zatvorena. Mislim da je i Bojan ostao, jer se vraćao preko Minhena.

P.P.S. U isto vreme je održan i Tour Of Turkey, i baš u subotu je bio cilj u Antalyi, dok su u Nedelju vozili od Antalye do Alanye. Imao sam veliku želju da vidim cilj u subotu, ali nažalost zbog udaljenosti hotela kao i oficijelnog briefinga u to vreme, nije bilo šanse ta tim. Ako ništa, na šalteru u Antalyi na aerodrumu sam stajao pored Andre Greipela koji je od 8 etapa pobedio čak 5 njih u Turskoj. Takoše do Istanbula sam išao istim letom sa ISD Neri, Skil Shimano, nekolicinom vozača Xacobeo Galicie… dosta mi raspušteno deluju Ipak je oko njih čitav tim, njihovo je samo da voze, što je totalna suprotnost na nas triatlonce, koji velik, velik deo pažnje moramo da odvojimo na logistiku. Ali možda je tako bolje, lakše će nam biti u životu za mnoge druge stvari jer smo naučenu da rešavamo i borimo se sa more “problema” u istom trenutku…

…Poslednja trka ove turbolentne sezone…

Prijavljeno je bilo 86 takmičara, koliko nas je startovalo (možda par njih nije). Zauzeo sam 20.-u poziciju kojom mogu biti zadovoljan.

Imao sam osećaj da se nalazim u koliko – toliko doroj formi za ovaj period godine iako je trening bio zaista “osrednji” zbog predavanja na fakultetu, stoga nisam imao vremena da se 100 % posvetim treningu.  Ali kilometri i kilometri kroz celu sezonu svakako ostaju u nogama…

Inače dobar rezultat od juče je još jedan razlog više za žaljene zbog neodržane trke u Mar Menoru, gde mislim da sam zaista mogao odraditi super trku, a samim tim i zauzeti dobar plasman…

Sa obzirom da je ovo Premium kup, bodove dobija samo 20 takmičara i to više bodova nego na “običnim EK”, što znači da ću i ja dobiti dragocene bodove i polako krenuti u ozbiljniji napredak na ETU Evropskoj seniorskoj listi jer mi je ovo treći EK i treća trka na kojoj ću dobiti bodove.

Start je bio predviđen za 10:30 h, međutim kasnili smo 10-ak minuta, ili čak i 15, zbog problema sa bovom. Na kraju ga ni nisu rešili u potpunosti pa je plivanje bilo duže. Nakon starta smo plivali levo da bi zatim zaobišli bovu i zatim samo plivali napred do pristaništa (samo jedan krug se plivao, tačnije nije krug, nego u ćirilicno slovo g.  Seniorski kup u Alanyi je poznat jer se turustičkim brodom vozimo do plaže sa koje se startuje )

Moj startni broj je bio 35, tako da sam grubo rečeno negde u sredini bio. 80 i više ljudi ne može da pliva, a da pritom nema udaranja, guranja i plivanja jednih preko drugih. Kao ribe u mreži… Nisam zadovoljan plivanjem, zaista je teško bilo izboriti se za poziciju, tako da kada sam i probavao da zaobilazim ljude nije mi išlo za rukom zbog prevelike gužve. Što se osećaja tice O.K. je bio, nije mi bilo teško… ali generalno loše plivanje…

Tranziciju su malo promenili u odnosu na ranije godine tako da je bilo dosta trčanja… Nikako nisam uspevao da zakopčam kacigu, stvarno neznam u čemu je bio problem, tako da sam tek iz trećeg uspeo i tu izgubio više od 5 sekundi… veoma bitnih, grupe se formiraju na početku bike-a, a ja nikako nisam bio u zavidnoj poziciji nakon plivanja.

Čim sam krenuo da vozim primetio sam da mi nema mog dragocenog Pansport bidona ! A imao sam samo jedan veliki… Izgleda je ispao zbog kocke koja je simbol trke u Alanyi.

Već sam predviđao velike probleme samom sebi. Topao dan, olimpijski triatlon, a ja bez kapi tečnosti na 40 km bike-a… Međutim i sam sam viđao razne situacije kada jedni drugima (takmičari) daju tečnost, tako da nisam imao drugog izbora nego da pitam ljude u toku vožnje “za gutljaj” . I to tako jedno 5, 6 puta… Super sam prošao, recimo da mi je 6 njih dalo, a dvoje nije . Uglavnom, nisam dehidrirao što je i najbitnije… a sada što sam popio 6 razlicitih izotonika, voda i sl., nema veze…

Da se vratim na pocetak bike-a… Zbog tih sekudni izgubljenih zbog kacige, morao sam sam da spajam treću grupu. Vozio sam bukvalno 100%. Nakon km ili 2 sam ih uhvatio. Kraći period na početku sam vozio iza nekog, međutim tempo je bio slab tako da sam sam izašao i spajao. Nisam ni zakopčao sprinterice, niti stavio naočare, samo sam stiskao pedale što sam jače mogao. Stigao sam treću grupu, odahnuo malo, zakopčao sprinterice a zatim smo organizovano, i to za primer organizovano, svi zajedno krenuli u sustizanje druge grupe.

Nisu baš blizu bili, međutim složna grupa je u stanju sve da uradi, tako da ih sustižemo 2 ili 3 km pred kraj prvog kruga (10 km). Ubrzo sustižemo i prvu grupu, tako da postajemo jedna velika kompaktna prva grupa. Ostala tri kruga su uglavnom bila “vozikanje” sa po kojim skokom i po kojim intervalom kada smo išli jako. Uglavnom sam gledao da se vozim što bezbednije i pomalo se istegnem, vrtim sa što većom kadencom i spremim za trčanje.

Pošto nas je baš puno bilo, put je bio uzak, tako da nisam rizikovao i probijao se napred da bi ranije ušao u T2, jer bilo je njih koji su baš neoprezno vozili i zaobilazili ljude, jer baš pred kraj nas je i sustigla jedna manja grupa od iza, koja nas je dugo, tačnije skoro 3 kruga vijala. I kada su nas sustigli u istom trenutku su se probijali napre… Na kraju je i deo grupe pogrešno skrenuo jer ima put koji se račva, tako da sam iskoristio taj momenat za ubrzanje i prestizanje nekolicine, jer se grupa malo razredila i razvukla, tako da i nisam baš bukvalno medu poslednjima ušao u T2.

Trčalo se pet krugova sa po jakim usponom od nekih 250 – 300 metara, gde je recimo 100 metara i do 10 %. Krug je nešto duži od 2 km, tako da ukupno izađe najmanje 300 metara duže.

Krenuo sam 45 na trčanje, rezervisano (grubo rečeno) i pametno. Znao sam da će slabija vožnja uticati na to da svi odmah krenu nerealno jakim tempom. Strpljivo sam čekao drugih 5 km, međutim već posle prvog kruga, tempo je većini poceo da pada… Redom sam zaobilazio ljude. Koncentrisao sam se specijalno na ritam na usponu gde sam najviše ljudi i stizao. Kadenca je 80 % trcanja na brdu, verovali vi ili ne, a najviše ih upravu tu greši. Napokon se trcanje na Fruškoj Gori isplatilo . Nakon prvog kruga sam bio 39-i, drugog 30-i, treceg 23-i, četvrtog 20-i kao i na kraju.

Osećaj je bio dobar, prvi i drugi krug su možda prošli u traženju onog pravog ritma i tempa, ali u trećem i četvrtom sam zaista mogao da ubrzavam bez problema i sustižem ljude. Kada sam prestigao Ivana Vasilieva (u rezultatima je greška, piše da je Denis, koji je njegov mlađi brat… inače prošle godine na juniorskom kupu u Alanyi Denis je pobedio kada sam bio drugi) dobio sam malo samopouzdanja, jer kada je moguće da takav takmičar ima loš dan, ili je u lošoj formi, zašto ne bi i ostali… Nakon petog kilometra sam u daljini ugledao i Belaubre-a, trostrukog Evropskog prvaka, i zatim i njega poceo da stižem. I kada god sam sustizao ljude, nisam ni sekunde trčao iza njih, već sam ih odmah zaobilazio. To je zaista psihološki pogubno po njih . Tako je bilo i sa Belaubreom, a na 7 km i sa pobednikom EK u Bugarskoj kada je bilo Balkansko i drugim iz Egirdira – Dauborgom…

U poslednjem krugu nisam uspeo da stignem belgijanca, koji nije dozvloio da mu padne tempo tako da završavam kao 20-i. Nisam znao ni otprilike koji sam, znao sam da sam među 30, tako da sam svakako zadovoljan rezultatom… Trčanje 34:57 min, na nekih 10.3 km, sa jakim usponom, u Oktobru… solidno dobro!

To bi bilo to za ovu sezonu, dugačku sezonu, sezonu sa mnogo preokreta, uspona i padova, loših i dobrih momenata, poraza i pobeda, povreda… nažalost dobri su, barem meni u ovom trenutku, u senci loših… Ovo je bila sezona u kojoj sam naučio mnogo, mnogo o sebi, svom telu, svojim mogućnostima… iako za to nikako nije bila predviđena poslednja junioska, nekom logikom to bi po svemu trebala biti sledeća, prva U23 sezona, ali ispalo je nenamerno tako, da je to bila prava test sezona, test i sticanje OGROMNOG iskustva… Činjenica je da se neću pomiriti niti želim, a niti ću ikada ostaviti iza sebe neuspehe sa Evropskog i Svetskog prvenstva (pa i AYOF-a), jer sam petinu života posvetio jednom cilju, tačnije 4 godine proveo trenirajuci i razmišljajuci samo o tim dvema trkama, i žrtvujuci sve što se isprecilo na tom putu, a bilo je mnogo toga… međutim mogu da se nosim, živim i treniram dalje sa time… Jer mnoge greške su napravljene direktno i indirektno vezano za trening, oporavak… stoga mogu reći da samo nisam imao sreće za pravi rezultat za koji sam bio spreman, tačnije za koji sam mogao, trebao i morao biti spreman posmatrajuci, pa eto i samo 2008.-u godinu, a ne li trening ove zime, proleca i leta… ali to je triatlon i to je vrhunski sport…

Gledam napred i išcekujem iste ali u U23 kategoriji, za koje cu imati naredne 4 sezone, 4 nove sezone, i 4 nove godine za rezultat na najvećim i najprestižnijim takmičenjima, pre svega da bih sebi dokazao koliko mogu, i da su ovogodišnji rezultati sa njih nerealni… a optimističan sam jer mislim da mi olimpijski triatlon ne predstavlja problem. Odličan uvod je napraljen, prošle godine 2 odrađena olimpijska, a ove 6 (non draft, Xterra, 2 Evropska kupa, Svetski kup, Dextro WCS).

Verovatno ću u narednom periodu napisati kratak pregled sezone i trka u njoj…

Rezutati ovde.

Slike ovde.

Moj prvi Evropski seniorski kup, kao i prvo Balkansko prvenstvo u seniorskoj konkurenciji… Na prvenstvu Balkana sam zauzeo 1. mesto, dok sam na Evropskom kupu stigao 8.-i (trka je ujedno bila i Državno prvenstvo u olimpijskom triatlonu, gde sam takođe prvi).

Prvo bih napomenuo VETAR, odnosno uragan. Kladovo ima specifičan geografski položaj, nalazi se na Dunavu (na širokom delu), dok su okolo na nekoliko kilometara niža brda, tako da je JAK vetar karakterističan za ovaj deo. Prošle godine smo u Augustu bili na pripremama u Kladovu, i tada je duvao dosta jako, ali ne može da se poredi sa jačinom koja nas je zadesila u toku trke i koja je generalno ovih dana tamo…

Start trke je bio u 15:00 h, na malo jezeru, koje je bilo oko 15-16 stepeni, tako da se (na moju žalost) moralo plivati u neoprenu…

Plivanjem i nisam nešto zadovoljan, plivao sam (opet) sa par litara vode u odelu, tako da uopšte nisam imao plovnost koja ja karakteristična za plivanje u neoprenu t.j. odelima.

Izašao sam u sredini druge grupe. Prvu grupu su činila 3 triatlonca.

Vozilo se čak 9 krugova po izuzetno tehničkoj stazi, sa oko 10 okreta po krugu, i kada se na to doda još prejak vetar, bike nikako ne može da bude lak…

Prvi krug smo išli dosta jako, zaista mi je teško bilo. Dok smo već posle prvog drastično smanjili tempo jer je grupa bila krajnje ne efikasna, 90 % smena smo davali samo Poljak i ja i to sve do 5-6 kruga, kada su nas stigli Vlada i još jedan Poljak.

Međutim tada je većina takmičara davala smene, ali ne dovoljno jake, što je prouzrokovalo da nam prva grupa daje i po 20 sekudni zaostatka po krugu… Kasnije nas sustiže i Slovenac Pleše (bio drugi u Zagrebu).

Znam da je on izvrstan vozač tako da sam odmah krenuo iza njega međutim to se dešavalo sve u krivini, i pri izlasku iz krivine on i takmičar iz Turske (kojeg smo za krug prestigli pa nam se “zakačio”) su se sudarili sa strane jer su zajedno ušli u krivinu, a takođe i zbog prejakog vetra nisu mogli da iskontrolišu situaciju, i dešava se to da takmičar iz Turske pada, a zatim i jedan Mađar, i to baš ispred mene!

U tom trenutku ja sam samo pregazio nečiji bicikl od njih dvojice, bukvalno sam prešao preko celog bicikla… ali sam ostao na svom, nisam pao! Ni sam neznam kako! Zaista i sada kada se prisećam tog trenutka nije mi sve najjasnije, jer pri brzini od oko 40 km/h preći preko bicikla, SA SVOJIM BICIKLOM, i ostati na njemu je zaista magija …

… Mislim da sam video kako mi se točkovi uvijaju i zatim odmah vraćaju u normalan položaj. Tako da moram napomenuti koliko su Mavic Ksyrium (bilo koji model) odlični točkovi… perfektni su za sve uslove vožnje. Ubeđen sam da sam imao neke druge točkove da bih pao!

Da se vratim “trci”… Pleše nam je, posle pada u grupi, odmah i pobegao, jer je jedino on u tom trenutku bio ispred takmičara koji su pali, a ja nisam uspeo da ga stignem u tom trenutku jer sam dosta usporio nakon prelaska preko tog bicikla, a takođe mi je i svest bila malo poljuljanja zbog te novonastale situacije… zaista me je viša sila spasila od pada…

Ulazim u T2 prvi iy grupe i nakon dobro odrađene tranzicije i krećem kao prvi na trčanje, odnosno ukupno kao peti (jednom takmičaru od prve trojice koji su isplivali je pukla guma, tako da su pre mene u T2 ušla ostala dvojica od njih troje, Belgijanac koji je sve vreme sam vozio i Pleše).

Ja nisam imao predstavu koji sam u tom trenutku… A nisam mnogo ni razmišljao o tome…

Takođe, i na trčanju je trebalo preći 9 krugova… U trenutku mog izlaska iz T2 i prvoplasirani i drugoplasirani takmičari sa Novog Zelanda i iz Mađarske su taman završavali prvi prvi krug i kretali u drugi tako da zajedno krećemo…

Tu nam se priključuje Poljak, Čeh i drugi Mađar iz moje grupe. Već u tom prvom ili drugom krugu prvoplasirana dvojica otpadaju od nas (ali su i dalje krug ispred ). Do kraja trke bilo je dosta manjih promena. Čeh i poljak su nas ostavili nakon par kilometara. Zatim sam ja stigao Poljaka, pa je mene kasnije stigao drugi takmičar sa Novog Zelanda (koji je 95 % bike-a bio nazad i nije davao smene!)…

Trčao sam dosta dobro, odmah sam krenuo jači tempo, za razliku od Zagreba kada sam se štedeo prvih 5 km, ali prvi put mi je bio da radim olimpijski, tako da se ne kajem ni malo.

… I uspeo sam da ga održim do kraja trčanja, samo sam na oko 3 kruga pred kraj imao manju krizu od recimo 500 metara kada sam malo usporio ali je brzo prošla. Za osmo mesto sam u sprint finišu pobedio tog Novozelanđanina koji me je sustigao par krugova pred kraj. Trčanje mi je oko 35:20 min mislim, ali sa obzirom na jak vetar, realan rezultat je, 100% sam ubeđen 34 nisko, jer sam prilično jači tempo imao nego u Zagrebu kada sam trčao 34:47 min.

Od Balkanskih takmičara zauzimam prvo mesto, što je odličan rezultat. Junior sam i naredne godine a već ove sam postao najbolji senior na Balkanu… Drugo mesto je Vlada Savić, treće Vuk Vučković… Vlada Stojsavljević je bio prvi u juniorskoj konkurenciji, a Svetlana Blažević druga u seniorskoj ženskoj. Srbija je pokazala superiornost u odnosi na ostale države na Balkanskom poluostrvu

Opet, najvažnija stvar koji bih izdvojio je fenomenalan osećaj po završetku i u toku trke. Zaista mi nije bio problem da odradim olimpijski triatlon, i što je još važnije, na 10 km trčanja, sem male krize, sam se osećao kao da trčim 5 K!

… To mi daje zaista puno samopuzdanja za budućnost, koja mi je svakako na olimpijskom triatlonu u seniorskoj konkurenciji…

Slike ovde.

Rezultati ovde. (T1 spada u bike a T2 u trčanje!)