…ETU Evropsko prvenstvo u duatlonu – Budimpešta i Državno prvenstvo u akvatlonu – Beograd…

U subotu sam nastupio prvi put na Evoprskom prvenstvu u duatlonu. Nikakve posebne pripreme nisam imao, ali jednostavno zbog dobrog “položaja” u kalendaru trka kao i blizine Budimpešte, svakako je moje učešće na ovoj trci u svakom pogledu dobar potez, prvenstvo jer se sledeće godine Svetsko prvenstvo u triatlonu (odnosno Dextro Energy ITU World Championship Series Grand Final) održava na istoj stazi u Budimpešti stoga je to dragoceno iskustvo koje bi svakako trebalo da posluži za verovatno najbitniju trku naredne sezone…

Zazuzeo sam 15. mesto sa kojim mogu biti zadovoljan jer je u pitanju kontinetalno prvenstvo, a takođe i sport sa čijim disciplinama nisam imao nikakav kontakt do leta 2005.-e

Trka je iz mog ugla i konrektno što se mene i mojih performansi na njoj tiče dosta menjala tok. Nakon starta su svi jako krenuli. Prvu grupu sam već posle recimo 500 m “izgubio”. Nisam se baš najbolje osećao i mogu reći da mi je bilo teško istrčati tih prvih 5 km. Razočaravujuće sam ušao u T1 – kao 25.-i. Međutim vreme od 16:17 i nije toliko loše.

Prvih par je istrčalo ispod fenomenalnih 15:30 min, ali to su uglavnom takmičari “specijalizovani” za trčanje i duatlon. Kod mene ne postoji uopšte velika razlika između 5 km na “suvo” i 5 km u triatlonu, tako da nisam zabrinut, pogotovo što je forma u uzlaznoj putanji.

Međutim, kao što sam već napomenuo, jasno mi je bilo da je većina ostalih nakon tih 5 km preforsirana i da su zaboravili da posle prvog trčanja ima još 20 km bike-a, a zatim još 2.5 km trčanja – veoma karakteristično za juniore

Iako sam i ja bio u cvenoj zoni nakon prvog trčanja, već na početku bike-a sam redom počeo da sustižem takmičare i da ih prestižem. Vozilo se četiri kruga i već do polovine prvog sam, nakon što sam uhvatio par manjih grupica i onda ih prestizao da bih hvatao grupe ispred, uhvatio drugu grupu koja se već formirala. Prva je bila na 20-30 sekudni ispred. Zaista mi taj prelaz sa plivanja a evo i sa trčanja na bike-a i sam početak bike-a odgovaraju i uglavnom uvek nadoknadim eventualni zaostatak. Primera radi u toj drugoj grupi su bili takmičari koji su istrčali prvih 5 km za manje od 15:50 min što je i više nego 20 sekundi brže nego ja…

U grupi je samo nas troje – četvoro radilo (zanimljivo da su to uglavnom prijatelji koje znam od ranije – britanac Jeremy Gilmour (učestvovao je na AYOF-u kao i ja), izraelac Ron Darmon (bili smo u kampu u Tiszy-u prošle godine), rus Kalashnikov (njega ne znam) i ja)

Zaista takve situacije nekada znaju da budu frustrirajuće. Nas preko 10 je u grupi, prva grupa ispred je na pola minute što znači da imamo ogromne šanse da ih stignemo, a samo nas par je na čelu i smenjujemo se. Nikada neću moći dopreti u njihove mozgove i shvatiti kako može da im bude značajnije da čuvaju snagu da bi se borili za 15 mesto umesto da svi zajedno složno radimo i da se onda bore za podium…

Ali u većini slučajeva je tako, stoga sam naviknut. Ali konstatno na okretima su nam bili blizu, i držali smo istu razliku iako je bilo trenutaka da niko nije hteo napred, stoga je očigledno bilo da su nam “na dohvat ruke” i da oni imaju “problema” jer sigurno ni kod njih svi nisu hteli da rade kada nisu povećavali prednost…

Jeremy je napao u poslednjem krugu, ispratili smo ga nas par, i naravno na kraju smo se svi spojili, jer su mnogi sačuvali tu “dragocenu” snagu “vrteći” pedale iza.

Da sam se bolje osećao nakon trčanja sigurno bih i ja napao, ako treba i više puta… ali ostavljam to za neki drugi i dragoceniji put.

Poslednjih 2.5 km sam se osećao bolje nego prvih 5 km, ali i dalje nisam zadovoljan, mislim da sam pogrešio što nisam odmah krenuo jače i što nisam držao jači tempo jer sam sigurno mogao… Na kraju sam uhvatio švajcarca i slovaka i sa njima istrčao poslednji km. Takođe mi je krivo što nisam odsprintao slovaka na kraju, ali zaslužio je to 14-o mesto jer se u cilju srušio i doživeo manji kolaps…

Odličan intenzivni trening, ali i trka naravno. Raduje me osećaj na bike-u jer sam malo strepeo da ću biti “slab”, jer kao što sam napomenuo ranije – imao sam samo par jačih treninga na bike-u, ali sa obzirom kako je on prošao (biciklistički segment) očigledno da trenerov sistem i program “radi”

Slike ovde.

Rezultati ovde.

Istog dana t.j. večeri sam se vratio u Novi Sad, a zatim sam u Nedelju učestvovao na Državnom prvenstvu u akvatlonu u Beogradu.

Malo za promenu, kiša je iznenadila i pljusak bukvalno nije stajao za vreme trke. Trčanje sa natopljenim patikama po asfaltu na kojem ne možete izbeći lokve… zanimljiva i lepa trka

Plivala su se dva kruga po 500 m. Pošto je izgleda prva trka kod nas u kojoj ima plivanja (bio je duatlon pre 2 ned.), start je bio dosta “oštar”. Svi su krenuli jako. Mogu reći da sam se zabrinuo kada sam na prvoj bovi bio u sred grupe, a Vuk je bio koji metar ispred.

Međutim odmah nakon toga sam samo nastavljajući da plivam svoj tempo prešao par njih koji su bili oko mene, zatim uhvatio Vuka i plivajući lagano sa njim do prve bove (na oko 250 m) prešao i njega i otplivao sam do kraja držeći tempo – jači tempo.

Lepo sam se osećao, nisam u potpunosti siguran da li je moje stanje plivanja vidno popravljeno, ali za par nedelja ću poptuno biti upoznat sa tom informacijom, nakon što odradim nekoliko jačih trka u inostranstvu…

Trčanje sam rutinski odradio uživajući na svežini Ade i kiši koja nekada zna da bude i mnogo bolja varijanta od npr. trke u 13 h po 35 stepeni, bez dobre okrepe…

Tako da je i titula Državnog seniorskog prvaka u akvatlonu “odbranjena”…

P.S. Ako se pitate zbog čega “br. 1″ u naslovu, to je zbog toga jer me najverovatnije očekuje još vikenda tokom kojih ću odraditi 2 trke. Već za dve nedelje će vikend najverovatnije izgledati: subota – ETU Junior Cup Beč (neznam zašto, ali baš sa zadovoljstvom iščekujem učešće na EK-u u Beču opet nakon dve godine ; Nedelja: Triatlon Pančevo…)