Moje poslednje Evropsko juniorsko prvenstvo… i nažalost (očekivano) ispod zacrtanih planova na početku sezone…

…Ali to je sve triatlon, i nikada ne znate sta vas može sprečiti ka ostvarenju cilja.

Naravno, ovde je u pitanju povreda, koja egzistira već mesec dana. Praktično zanemarljiva, ali iritirajuća, čudna i dovoljna za udaljivanje od treninga… Stoga ceo jun sam proveo trenirajući samo u bazenu (+ vežbe, malo teretana), sa samo par treninga bike-a i trčanja…

Iz toga se jasno zaključuje da sam morao da očekujem da forma bude na prilično niskom nivou…

Čak preko 70 takmičara na startnoj liniji. Za raliku od prošle godine (Evropski jun. kup), plivalo se bez neoprena t.j. odela. Voda je bila topla, a takođe je i vreme bilo “pravo letnje” jer u Holandiji u ovom periodu zaista klima koja nije baš karakteristična za njih. Sve vode u zemlji su dosta toplije od proseka…

Loše mi je krenulo. Kao da sam osetio malu rampu na 200 – 300 metara, ali i ostali su dosta jako krenuli. Kasnije hvatam željeni tempo i ritam i prestižem nekolicinu takmičara do kraja, jer su mnogo popuštali tempo… Izašao sam u prvoj polovini grupe, i ne mogu reći da sam zadovoljan sa obzirom da je plivanje i jedina disciplina koju sam trenirao, ali je činjenica da u izostanku vožnje i trčanja i plivačka forma ne može biti na najvišem nivou jer se radi o specifično triatlonskom plivanju.

Solidna tranzicija i onda stiskanje do daske. Krenuo sam kao neka 3,4 ili čak i peta grupa, ne mogu da se setim tačno. Međutim nekoliko nas je zaista jako radilo, preko 50 km/h smo držali i samo hvatali takmičare ispred.

Vozilo se do Holtena od jezera u kojem smo plivali a zatim još dva kruga oko Holtena sa brdom u svako krugu. Već do Holtena (7.5 km) smo se svi “složili” i “pohvatali” tako da smo činili jednu veliku grupu koja je bila i prva grupa.

Mislim da nas je oko 40 bilo. Konstatno se išlo jako. Teška staza, dosta kocke kroz mesto, takođe i dosta tehnički zahtevna. Mogu reći da mi je dosta teško bilo, a pogotovo na brdu… to je izgledalo jadno, ali plaćen je danak zbog forme u kojoj se nalazim…

Na usponu od nekih 300 metara sam samo “tonuo” nazad i jedva uspeo i da zadržim vodeću grupu u prvom krugu. U drugom krugu sam već znao šta me očekuje, tako da sam se pozicionirao napred, tako da kada sam očekivano “potonuo” nazad, i dalje sam bio među vodećina …

Frustrirajuće, oduvek sam smatrao da će mi to biti prednost i mesecima razmišljao o specijalnom spremanju upravo za taj uspon, ali jednostavno nisam mogao da biram. Zaista sam osećao onu pravu slabost na brdu koja proističe samo zbog odsustva sa treninga…

Tranzcija dva, zbrka, more takmičara… Sudario sam se sa jednim takmičarem tako da mi je bike čak i ispao tako da sam se par metara i vraćao po njega… U tom trenutku sam video da mi je ispao držač sa bidonom zajedno sa bidonom. Mislio sam da je pukao, ali nakon trke me je dočekalo neprijatno iznenađenje kada sam video da je držač izbijen kompletno sa šrafovima i da je ram napukao… Zaista je neverovatna gužva i zbrka bila u tranziciji, nikakav red…

Trčanje užasno. T.j. odlično uz sve okolnosti, ali rezultat od 17:20 min, i posle jakog bike-a je smešan… 30 mesto ukupno, od 73 koliko ih je startovalo. Ali činjenica je da su juniori totalno haotični i siguran sam da je trka bila sutradan da bi rezultati u velikoj meri bili izokrenuti… Primer je Rus koji je bio treći na ovom Evropskom, a u Alanyi u Oktobru prošle godine završio je trku kao 10, dok sam ja bio 2… Uvek sam Evropska odrađivao ispod očekivanja, iako je ovo specijalna okolonost.

Prvih 40 se kvalifikuje za Svetsko tako da barem nisam zabrljao što se toga tiče. Upravo to takmičenje je sledeći cilj. Ukoliko povredu potpuno saniram u skorijem periodu, svakako da neću ni sekundu gubiti da se vratim treningu, svojoj pravoj formi i pripremama isključivo za poslednju veliku trku u svojoj juniorskoj karijeri.

Učestvovali su još i Savić i Zivlak u age-group-ama, i barem je Vlada uspeo da odbrani čast našeg tima osvojivši prvo mesto!

P.S. Na zvaničnom sajtu takmičenja je izašao članak o našem (srpski tim) susretu sa meštanima Holtena koji su poreklom Srbi i koji su nas čak i ugostili “na kafi” , i jedna od te dve žene mi je čak poklonila ružu nakon trke jer je u startnoj listi videla da sam iz Srbije i planski me našla nakon trke… uvek je lepo doživati ovakva iskustva. Prošle godine sam takođe sreo jednu ženu srpkinju u Holtenu, međutim ona je iz nekod drugog dela Holadnije. Pročitajte članak.

Rezultati ovde.

Slike ovde. ; ovde. i ovde.

Ove godine, po prvi put, prvenstvo je održano u Sivcu, tačnije na Malom Staparu…

Događaj je svakako obeležila kiša i nevreme… Pljusak pred trku (i slabija kiša u toku) su učinili stazu zahtevnijom zbog mokrog (i jako blatnjavog!) asfalta.

Međutim, kao i uvek, nezavisno od vremenskih prilika trka je održana u najboljem redu. Zaista treba pohvaliti nivo na kojem je organizovan triatlon. TK “Dynamic” i Vitomir Nićetin su bili “domaćini”, odnosno organizatori.

Održana je i mala trka, kao i trka štafeta (čisto da ne bi zaostajali za Hy-Vee-om ,  a takođe i nagrade, ne samo novčane, nego i robne u svim trkama su bile dostojne prvenstva Srbije).

Trci je data i nova dimenzija zbog “premija” za najbolje vreme plivanja, bike-a i trčanja pojedinačno, prvi put kod nas…

Plivanje se odvijalo u kanalu, ali za razliku od ranijih godina u drugom delu gde ima manje kanalske trave i kojekavog bilja koje zna da se upetlja među ruke i noge i onemogući normalno plivanje.

Kao i uvek, Vlada i ja smo otplivali zajedno. Krenuo sam iza njega. Na okretu oko druge bove posel prvog kruga sam se kanap koji je bio uz bocu upetljao u ruku tako da sam se malo mučio pri oslobađanju od istog (slika ispod, taman nakon okreta oko te žute bove).

U drugom krugu na polovini distance između bove oko koje smo okretali i kraja plivanja sam krenuo da ga prestignem, međutim borba za premiju na plivanju je bila gusta, i pošto se još trebali okrenuti oko jedne bove na 20.-ak metara pred kraj, zbog njegove manje prednosti prvi ušao u okret oko nje, tako da on isplivava prvi. Kardinalna greška je bila jer nisam ranije krenuo da ga prestižem. Trebao sam to da učinim na okretu na polovinu drugog druga… Ne mora da znači da bi ga i tada prestigao ali taj jači tempo nakon ubrzanja sam mogao i duže da držim…

Nakon tranzicije koja je bila u parkiću, vozilo se 3 kruga po 7 km milsim. Prvo što mi padne na pamet kada se setim te deonice je blato… svuda po meni. Osim što vam takmičar ispred vas, u ovom slučaju Vlada, daje zavetrinu kada ste iza, njegov bicikl, tačnije točak vam isto tako nesebično daje i velike količine blata… Dobar potez je bio korišćenje naočare sa svetlijim staklima jer bi u suprotnom i u očima imao blata…

Povreda me još uvek nije prošla. Skoro već tri nedelje samo plivam, sa ponekim kraćim bike treningom i samo par treninga trčanja koji su čist test za nogu, ali i dalje je manji bol nakon trke prisutan… Zaista je frustrirajuće živeti sa tim u sred sezone. Na sve načine sam pokušao da se oporavim… 3 najbitinije nedelje treninga pred Evropsko prvenstvo su manje-više propale… ali sada bih bio zadovoljan kada bi me samo skroz prošla…

Samim tim i zbog malo km u nogama, praktično zanemarljivo, nisam se osećao ni malo jako na bike-u… Nije mi bilo teško, ali je osećaj bio pomalo stran. Pošto sam krenuo iza Vlade na bike, sada sam samo trebao sići ispred njega za bolje vreme biciklističkog segmenta, tako da sam u poslednjih 300 – 400 metara uneo malo dinamike napravivši ubrazanje.

Uštao sam prvi u T2 i nakon malo muke pri obuvanju leve patike krenuli smo zajedno na trčanje. Trčalo se 5 krugova, stim da je jedan krug bio oko 1150 metara, tako da je ukupna distanca trčanja bila duža, vremenski sigurno oko 2:30 min… Prvi krug smo trčali zajedno, da bi u drugom nakon okreta Vlada popustio, tako da je trka praktično tu bila rešena. Do kraja sam lagano povećao prednost i odbranio titulu seniorskog Državnog prvaka u sprint-triatlonu.

Lepo sam se osećao na trčanju. Pomalo sam iznenađen jer sam mislio da će mi trčanje biti najveći problem, jer sam očekivao najviše od mog plivanja, t.j. da mi je plivanje na mnogo višem niovu od ostale dve discipline sa obzirom da je 90% mog treninga bilo u bazenu u prethodnom periodu… ali u triatlonu se nikada ne mogu praviti grube podele, i postoji mnogo faktora koji igraju ulogu, tako da uz činjenicu da sam ja konstatno bio aktivan iako ne trčeći, moja trkačka forma je verovatno samo malim delom opala…

U četvrtak putujemo u Holandiju na Evropsko prvenstvo, za koje predstavu nemam šta će mi doneti…

Rezultati ovde.

Slike ovde.

… Iskustvo i trka za koje bez sumnje verujem da će doprineti poboljšanju mojih performansi u triatlonu, fizički, ali pre svega i psihički jer se radi o totalno drugačijoj dimenziji trkanja. Uglavnom 2:53:41 h najkvalitetnijeg “treninga”…

U subotu sam, kao sto je i to običaj dan pred trku, otišao da razvozam MTB ne bi li se upoznao sa stazom koja nas (takmičare) očekuje sutradan na trci. Odlučio sam da odvozan jedan krug staze – 16 km (dva se voze na trci). Ubrzo sam doživeo blagi šok sa onime šta me očekuje sutra… loše vesti – jer moj obilazak je trajao sat vremena i petnaest minuta! A sve od 40-og minuta sam bio ubeđen da je “odmah posle ove krivine kraj kruga” ! Neverovatno mi je izgledalo, imao sam osećaj da sam odvozao 25 km, a u pitanju je bilo tek 15… Plus je bilo jako toplo tako da bih na na vrhovima uspona ma koliko lagano vozio bio potpuno mokar!

Međutim najveći izazov su predstavljale stene po kojima je bukvalno nemoguće voziti, nego treba sići sa bike-a, staviti ga na rame i pešaciti/trčati/pentrati se ili jednostavno sesti i plakati… A takvih segmenata je bilo oko 4-5 u krugu… Zaista nisam mogao da verujem. Naravno, u velikoj meri sam upućen u Xterra-u i off road trke i znam kako to sve izgleda, naravno da nisam očekivao aerodrum niti asflat niti leu bike stazu, ali ovo je stvarno brutalno… Čak postoje i “prolazi” kroz koje jedva može da se prođe sa bikeom na ramenu jer su široki tek nešto više od jednog metra…

Nije bilo dugačkih uspona, dva od po oko 700 metara po krugu, međutim bilo ih je kraćih koji su dosta jaki. Sa obzirom da je jako puno kamenja i stena na jakim usponima se mora sići nekoliko puta, nikog nisam video da je uspeo da ih izvoza “u cugu”, jer uz činjenicu da je u toku cele trke padala slaba kišica i to da je sve u kamenju, jednostavno točak prokliže ili vas kamenje presumeri levo ili desno tako da je enormno zahtevno držati ravnotežu i izvovati dalje… ljudi su masovno gurali biciklove na tim delovima…

… Ali moj najveći problem su moje sprinterice koje su za triatlon i imaju masivni SPD uložak za pedale ispod, možete onda zamisliti moje hodanje po tom terenu u tim sprintericama… pa joša kada se napuni blato na njima pa ne mogu da uđu u pedale… ne treba da napominjem da su polu uništene…

Tih 32 km sam izvozao za 1:57:18 h! Uz dosta pentranja sa bikeom, silaženja, BEZ PADOVA!… bio sam jako oprezan, ali takođe mislim da me je to neiskustvo vožnje MTB-a i samim tim i taj osećaj malo naterali da se možda i previše “štedim” jer ja sam bez ikakvog “grča” odvezao to sve, uopšte nisam bio u situacijama da mi je bilo teško. Znao sam da je to sve vid hronometra jer nema vožnje u grupi i da je trka duga, stoga nisam rizikovao da “sagorim”.

Čak sam i od dva gela i proteinske čokoladice koje sam imao na bikeom pojeo samo jedan gel… I popio jedan veći bidon izotoničnog napitka… Takođe delili su bidone sa vodom na stazi, tako da sam poneo samo jedan moj i jedan sa vodom sam uzeo i popio ga… S` jedne strane je ta kišica i dobra, jer nije bio topao i sparan dan, inače bi mi trebalo mnooogo više tečnosti…

Međutim da krenem od početka trke. Voda je bila oko 21 stepen u subotu tako da su odlučili da elita t.j. mi, plivamo bez odela t.j. neoprena… Stoga su dugačka priprema za start (odvajanje age groupera i elite, prozivanje i predstavljanje i td…) koji je bio oko 50 metara od obale jer je plitko, kišica koja je počela, i hladna voda bili zaista i ne baš prijatni, što je prourokovalo masovno drhtanje i tišinu .

Takođe je većina elitnih takmičara imala neopren triko, ne odelo, ali triko za trku koji je dozvoljen van ITU-a (mada ovo je bilo i ETU EP u kros triatlonu stoga nisam siguran da li je zaista bilo dozvoljeno, ali nebitno…) i koji i te kako daju plovnost i poboljšavaju plivačke sposobnosti, a takođe i greju sigurno, barem trup, leđa i kvadricepse na nogama… tako da sam praltično na plivanju bio u lošijoj poziciji od ostalih…

Nakon starta italijan De Gasperi je silovito krenuo i na kraju i isplivao dosta od nas, zatim iza njega olivier Marceau (treći sa Evropskom prvenstvu prošle godine u “normlanom” t.j. ITU olimpijskom triatlonu – u Lisabonu, a takođe i pobednik Xterra Italy prošle godine), a iza Oliviera i ja. Na startu sam odmah stao iza njega sa namerom da pokušam da ga pratim jer znam o kakvom se takmičaru radi (na Olimpijskim Igrama u Sidneju 2000.e je nakon bega na bike-a sve do mislim 7-og kilometra bio vodeći.

Zaista sam bio iznenađen (sobom ) kada sam do prve bove bez imalo muke doplivao iza njega, a onda na pravcu između prve i druge bove ga čak i prestigao! Do kraja prvog kruga sam bio drugi dok su odmah iza i pored mene bili 3,4, 5 njih… Izgbio sam to drugo mesto trčanjem kroz plićak i izlaskom na obalu i zatim trčanjem po pesku između prvog i drugog druga, jednostavno nisam hteo da rasipam previše energije tu. Ali nisam zadovoljan kako sam iskoristio talase, jer sam radio nekoliko specijalnih treninga kada sam bio u Australiji i naučio kako da iskoristim snagu talasa da me “izbaci” prema obali… zaista se može steći velika prednost… inače što se talasa tiče i nisu baš bili zanemraljivi, takođe bih rekao u drugom krugu i malo jači…

Tako da onda nakon trčanja kroz plićak i tog prvog dela drugog druga sam krenuo kao 5,6-i ukupno, sustigao ih malo, i plivao u toj grupici do kraja. Drugi krug mi je malo teži bio jer sam već počeo da se osećam ozbiljno smrznutim, ali i takođe zbog toga jer mi je prvi krug bio baš prijatan i zaista sam zadovoljan lakoćom i tehnikom plivanja u njemu…

Opet izlazak na plažu, duga tranzicija i početak duuugog bikea . Ne bih ništa više posebno dodavao na iznete činjenice o stazi i mojim iskustvima, osim toga da su me ljudi konstatno zaobilazili… čak i age-grouperi… Ali sve vreme sam znao i razmišljao u sebi “vidimo se na trčanju” i bio sam ubeđen da ću ih duplo brže zaobići na trčanju nego što su oni mene tada na bikeu… Jednostavno potrebne su godine iskustva i neverovatna tehnika… ništa više… Ma koliko neko bio “jak” na drumskom biciklu, bez treninga na MTB i ovako teškim i zahtevnim stazama, nemoguće je porediti se profesionalcima koji treniraju veći deo godine na MTB-u…

Nakon više od 2 h trke, stigoh u drugu tranziciju, svež i spreman za trčanje… Stavio sam traku za kosu (što je i te kako presudno, “okidač” za trčanje, hehe)  i krenula je misija koja je osmišljena u toku bike-a, a to je masovno prestizanje takmičara koji su imali hrabrosti da mene pređu na bike-u … Svakih 20 sekudni sam zaobilazio jednog po jednog dok su zadihani pokušavali da pronađu svoj ritam… Mislim da sam za tih 10 km zaobišao oko 50 – 60 takmičara dok sam ja ostao ne prestignut…

Trčanje je offroad naravno, po šumici, između drveća, po stazama od šljunka i kamenja, po pesku i plažama, zatim po mostovima kao iz filmova između dva planinska vrha – vrlo uzak viseći drveni mostić sa ogradom, po kojem kada se trči on odskače po metar u vis, stoga je izuzetno komplikovano preći ga, a bila su dva takva mostića u svakom od dva kruga koja je trebalo pretrčati.

Staza je bila uglavnom ravna, sa par mesta gde se moralo skakati na oko metar dole jer se silazilo sa dela gde je drveće na deo gde je plaža, i obrnuto – t.j. metar gore Najteži delovi su bili po plaži odnosno pesku gde je pesak pravio jako veliki otpor, ali uglavnom je tik uz vodu t.j. more najlakše trčati što se plaže tiče, jer je pesak mokar i čvrst, ali se mora paziti na talase da se patike ne bi poputno natopile vodom…

Sve u svemu što se trčanja tiče, izuzetno sam zadovoljan, pravi tempo, ritam, lakoća, i to sve posle 2 h trke… zaista nisam mogao da predvidim da ću ovako dobro trčati, a pre svega da ću se tako “komforno” osećati (zaista velika doza samopouzdanja za predstojeće olimpijske triatlone i završnih 10 km trčanja na njima)… A takođe i vreme od 37:09 min govori mnogo, na takvoj stazi (staza je tačno izmerena u metar) ja verujem da je to vreme ekvilvalent za sigurno oko 33 i po do max 34 min na ravnoj stazi na asfaltu (možda se i varam, ali retko kada sam nerealan…).

Takođe, imao sam četvrto vreme ukupno, a još kada se uzme u obzir da su drugoplasirani i trećeplasirani trčali samo 10-15 sekudni brže od mene (a takođe, ja sam “vijao” imaginarne takmičare jer sam bio daleko iza elitnih takmičara, tako da sam imao sa kim da trčim, to je moglo biti još bolje), onda i te kako mogu biti zadovoljan jer sam svestan da je u pitanju Evropsko prvenstvo u seniorskoj konkurenciji… (da sam učestvovao u mojoj age groupi sada bih bio Evropski prvak … ali naravno da mi to nije bio, niti će biti cilj, barem ne, nadam se, narednih 15 godina ).

18 mesto od ukupno 18 koliko ih je završilo trku, 5-6 njih nije uspelo da završe, tako da 18 od 23-24 takmičara i nije tako loše, jer kao što rekoh, u pitanju su takmičari ugalvnom mnogo stariji i iskusniji od mene… Pre svega  ovo je dragoceno iskustvo koje će mi i najviše značiti u narednom periodu… verujem da ću se već u subotu na Evropskom juniorskom kupu u Beču kada stanem pored moje kategorije – juniora i kada znam da me očekuje manje od sat vremena trke umesto skoro 3 sata, osećati nadmoćnije od ostalih što je i te kako velika prednost…

…ETU Evropsko prvenstvo u duatlonu – Budimpešta i Državno prvenstvo u akvatlonu – Beograd…

U subotu sam nastupio prvi put na Evoprskom prvenstvu u duatlonu. Nikakve posebne pripreme nisam imao, ali jednostavno zbog dobrog “položaja” u kalendaru trka kao i blizine Budimpešte, svakako je moje učešće na ovoj trci u svakom pogledu dobar potez, prvenstvo jer se sledeće godine Svetsko prvenstvo u triatlonu (odnosno Dextro Energy ITU World Championship Series Grand Final) održava na istoj stazi u Budimpešti stoga je to dragoceno iskustvo koje bi svakako trebalo da posluži za verovatno najbitniju trku naredne sezone…

Zazuzeo sam 15. mesto sa kojim mogu biti zadovoljan jer je u pitanju kontinetalno prvenstvo, a takođe i sport sa čijim disciplinama nisam imao nikakav kontakt do leta 2005.-e

Trka je iz mog ugla i konrektno što se mene i mojih performansi na njoj tiče dosta menjala tok. Nakon starta su svi jako krenuli. Prvu grupu sam već posle recimo 500 m “izgubio”. Nisam se baš najbolje osećao i mogu reći da mi je bilo teško istrčati tih prvih 5 km. Razočaravujuće sam ušao u T1 – kao 25.-i. Međutim vreme od 16:17 i nije toliko loše.

Prvih par je istrčalo ispod fenomenalnih 15:30 min, ali to su uglavnom takmičari “specijalizovani” za trčanje i duatlon. Kod mene ne postoji uopšte velika razlika između 5 km na “suvo” i 5 km u triatlonu, tako da nisam zabrinut, pogotovo što je forma u uzlaznoj putanji.

Međutim, kao što sam već napomenuo, jasno mi je bilo da je većina ostalih nakon tih 5 km preforsirana i da su zaboravili da posle prvog trčanja ima još 20 km bike-a, a zatim još 2.5 km trčanja – veoma karakteristično za juniore

Iako sam i ja bio u cvenoj zoni nakon prvog trčanja, već na početku bike-a sam redom počeo da sustižem takmičare i da ih prestižem. Vozilo se četiri kruga i već do polovine prvog sam, nakon što sam uhvatio par manjih grupica i onda ih prestizao da bih hvatao grupe ispred, uhvatio drugu grupu koja se već formirala. Prva je bila na 20-30 sekudni ispred. Zaista mi taj prelaz sa plivanja a evo i sa trčanja na bike-a i sam početak bike-a odgovaraju i uglavnom uvek nadoknadim eventualni zaostatak. Primera radi u toj drugoj grupi su bili takmičari koji su istrčali prvih 5 km za manje od 15:50 min što je i više nego 20 sekundi brže nego ja…

U grupi je samo nas troje – četvoro radilo (zanimljivo da su to uglavnom prijatelji koje znam od ranije – britanac Jeremy Gilmour (učestvovao je na AYOF-u kao i ja), izraelac Ron Darmon (bili smo u kampu u Tiszy-u prošle godine), rus Kalashnikov (njega ne znam) i ja)

Zaista takve situacije nekada znaju da budu frustrirajuće. Nas preko 10 je u grupi, prva grupa ispred je na pola minute što znači da imamo ogromne šanse da ih stignemo, a samo nas par je na čelu i smenjujemo se. Nikada neću moći dopreti u njihove mozgove i shvatiti kako može da im bude značajnije da čuvaju snagu da bi se borili za 15 mesto umesto da svi zajedno složno radimo i da se onda bore za podium…

Ali u većini slučajeva je tako, stoga sam naviknut. Ali konstatno na okretima su nam bili blizu, i držali smo istu razliku iako je bilo trenutaka da niko nije hteo napred, stoga je očigledno bilo da su nam “na dohvat ruke” i da oni imaju “problema” jer sigurno ni kod njih svi nisu hteli da rade kada nisu povećavali prednost…

Jeremy je napao u poslednjem krugu, ispratili smo ga nas par, i naravno na kraju smo se svi spojili, jer su mnogi sačuvali tu “dragocenu” snagu “vrteći” pedale iza.

Da sam se bolje osećao nakon trčanja sigurno bih i ja napao, ako treba i više puta… ali ostavljam to za neki drugi i dragoceniji put.

Poslednjih 2.5 km sam se osećao bolje nego prvih 5 km, ali i dalje nisam zadovoljan, mislim da sam pogrešio što nisam odmah krenuo jače i što nisam držao jači tempo jer sam sigurno mogao… Na kraju sam uhvatio švajcarca i slovaka i sa njima istrčao poslednji km. Takođe mi je krivo što nisam odsprintao slovaka na kraju, ali zaslužio je to 14-o mesto jer se u cilju srušio i doživeo manji kolaps…

Odličan intenzivni trening, ali i trka naravno. Raduje me osećaj na bike-u jer sam malo strepeo da ću biti “slab”, jer kao što sam napomenuo ranije – imao sam samo par jačih treninga na bike-u, ali sa obzirom kako je on prošao (biciklistički segment) očigledno da trenerov sistem i program “radi”

Slike ovde.

Rezultati ovde.

Istog dana t.j. večeri sam se vratio u Novi Sad, a zatim sam u Nedelju učestvovao na Državnom prvenstvu u akvatlonu u Beogradu.

Malo za promenu, kiša je iznenadila i pljusak bukvalno nije stajao za vreme trke. Trčanje sa natopljenim patikama po asfaltu na kojem ne možete izbeći lokve… zanimljiva i lepa trka

Plivala su se dva kruga po 500 m. Pošto je izgleda prva trka kod nas u kojoj ima plivanja (bio je duatlon pre 2 ned.), start je bio dosta “oštar”. Svi su krenuli jako. Mogu reći da sam se zabrinuo kada sam na prvoj bovi bio u sred grupe, a Vuk je bio koji metar ispred.

Međutim odmah nakon toga sam samo nastavljajući da plivam svoj tempo prešao par njih koji su bili oko mene, zatim uhvatio Vuka i plivajući lagano sa njim do prve bove (na oko 250 m) prešao i njega i otplivao sam do kraja držeći tempo – jači tempo.

Lepo sam se osećao, nisam u potpunosti siguran da li je moje stanje plivanja vidno popravljeno, ali za par nedelja ću poptuno biti upoznat sa tom informacijom, nakon što odradim nekoliko jačih trka u inostranstvu…

Trčanje sam rutinski odradio uživajući na svežini Ade i kiši koja nekada zna da bude i mnogo bolja varijanta od npr. trke u 13 h po 35 stepeni, bez dobre okrepe…

Tako da je i titula Državnog seniorskog prvaka u akvatlonu “odbranjena”…

P.S. Ako se pitate zbog čega “br. 1″ u naslovu, to je zbog toga jer me najverovatnije očekuje još vikenda tokom kojih ću odraditi 2 trke. Već za dve nedelje će vikend najverovatnije izgledati: subota – ETU Junior Cup Beč (neznam zašto, ali baš sa zadovoljstvom iščekujem učešće na EK-u u Beču opet nakon dve godine ; Nedelja: Triatlon Pančevo…)

Ekstremno jak vetar i veoma tehnicki zahtevna staza sa mnogo krivina i zavoja obelezili su ovo Evropsko prvenstvo…

Kasnjenje organizatora od 15-20 min sa sredjivanjem tranzicije (zenska seniorska trka je bila pre nase muske juniorske) prouzrokovalo je to da odmah nakon ostavljanja opreme u tranziciju obucemo neopren i zagrejemo se u vodi samo 2-3 minuta, odnosno check-in je kasnio a trka je startovala po planiranom vremenu…

Tako da se skoro niko od nas juniora nije zagrejao na trcanju, nego smo bukvalno usli i rasplivali 50-100 metara…

Zatim zvuk sirene i start.. Silovito sam krenuo jer znam da skoro 80 ljudi na startu nikako nisu nezni u vodi, tako da je dragoceno izboriti se za sto bolju poziciju na plivanju… Do jedno 200 metara bio sam medju prvima u liniji, medjutim posto se nisam ni priblizno zagrejao kao sto sam navikao pre svake trke, poceo sam da gubim snagu zaveslaja i tehnika mi se pokvarila tako da je do kraja moje plivanje bilo samo jaci tempo u grupi sa ostalima…Izlazak iz vode i prvi problemi u T1 ili prvoj traniziciji… nikako nisam mogao da otkopcam odelo (neopren), i samo sam “trckarao” pokusavajuci da ga otkpcam dok su me ostali zaobilazili…Uspeo sam nekako da ga otkpcam ali zatim je sledilo gubljenje jos dragocenih sekundi na stavljanje kacige!?Bicikl sam morao odmah jako da krenem, ne jako, nego skoro max… Krenuo sam sa sustizanjem takmicara dok smo svi u prvom krugu bili razbacani… bar tri puta sam morao da spajam grupu jer jednostavno neki takmicari koji su na u sredini grupe ispred mene posustanu i ne mogu da drze tempo tako da ukoliko ne bih napravio skok do vodecih u grupu samo bi se “preselio” u grupu iza…

Moja grupa od nas par krenula je kao 5 grupa a onda smo sustigli jos dve do kraja drugog kruga i tako “postali” treca i velika grupa takmicara, dok je njih troje bilo u begu (Luis (FRA), koji je stigao prvi, Silva (POR) koji je zauzeo drugo mesto i Vasiliev (RUS) koji je stigao deveti na kraju) i izmedju moje grupe i njih troje je bila jos jedna grupa od njih mozda 8.Taj treci i cetvrti krug i voznja u grupi su zaista bili vozikanje u odnosu na napore koje sam preziveo u prva dva kruga, mislim da su tih 10-15 minuta bili najtezih u mom zivotu, bukvalno, ali pocuen iskustvom od prosle godine sa Evrospkog iz Kopenhagena (Danska) bio sam svestan da nikako nisam smeo da pustam da se grupa razvuce a da ja pri tome ostanem nazad, tako da sam morao da spajam, odnosno da kada se napravi “elastik” sam sustizem njih 10…Da nikad ne zaboravim ovaj pakleni bicikl pobrinula se i sreca koju sam imao, mislim na kraju drugog ili treceg kruga, ne mogu tacno da se setim, kada se jedan takmicar sudario samnom u krivini sa leve strane pri brzini od preko 45 km/h, tada je moj bicikl zajedno samnom odskocio od zemlje na na levu stranu prema bankini, ali sam se nagnuo desno i uspeo nekako da ispravim bike i tako ne padnem… u tom trenutku sam bio ubedjen da cu se naci na zemlji, ali ipak sam “preziveo”.

Moram napomenuti da sam iznenadjen koliko takmicara vozi nesigurno i opasno po druge u grupi, sto jasno pokazuju i cinjenice jer sam najmanje trojicu video kako su pali…Zatim poslednje skretanje ka velikoj i glamuroznoj dvorani (Pavilhao Atlantico) i ulazak u T2, obuvanje patika i poslednih 5k trcanja…Dosta izmoren na biciklu pokusao sam da pronadjem pravi tempo, medjutim nisam zadovoljan otrcanim rezultatom kao ni brojem takmicara iz grupe koji su stigli pre mene…Na kraju 34 mesto od 73 takmicara koliko nas je startovalo, i direktan plasman na Svetsko prvenstvo u Vankuveru koje je za manje od 4 nedelje. Kao sto mozete videsti na poslednjem video-snimku svaki sekund je bio dragocen jer smo ulazili u cilj bukvalno jedan za drugim sto samo dokazuje jacinu i kvalitet svih takmicara…P.S. Da bi vam docarao koliko je trka bila teska, postavio sam par slika posle trke na kojim mozete videti koliko su se takmicari (ukljucujuci i mene) iscrpljenim osecali…

Rezultati ovde

Slike ovde.

Startna lista (juniori – muski) ovde.

Uveliko se nalazim u zavrsnom pripremnom periodu za Evropsko prvenstvu u Lisabonu (oficijelni web sajt ovde.), odnosno ove i prethodne tri nedelje sam radio treninge visokog inteziteta, ili jednostavno – teske treninge…

Ali… “No pain no gain” …

Zadovoljan sam kompletno odradjenim pripremama od Decembra pa sve do danas. Izdvojio bih samo Januar i trcanje, odnosno povredu koja me je udaljila sa staze.

Mislim da sam najvise napredovao na biciklu, sto je i rezultat povecanog obima u Januaru (zbog “ne-trcanja”) kao i inteziteta koji sam poceo da radim nesto ranije, pre dva meseca, a takodje i jacih treninga na trenazeru cak i u Decembru-Januaru-Februaru!

Danas sam odradio zaista odlicne treninge, ujutru sam plivao 4x(10×50) kraul (2.-a i 4.-a serija sa lopaticama) na rezim 50′, i svih 40 puta sam isao oko 33-34′.

Zatim sam imao spajanje 1 h tempo + 30 min jako bicikl + 2 km ubrzanje trcanje, i uz malo jurcanja po gradu biciklom kao i uz malo srece (bukavalno na svim semaforima kroz koje sam prosao je bilo zeleno svetlo ), uspeo sam da uskladim da mi se tacno 30 min jakog bicikla zavrsi pri ulasku u stadion i da onda odmah otrcim 2 km ubrzanje na stazi.

Tih 30 min je bilo sve valovito-brdovito uz jedno jako brdo od 10% (400-500 m) i jedno oko 6 % (2 km), plus uz jaci vetar, tako da sam sa srednjom brzinom od 38.6 km/h i vise nego zadovoljan (odnosno predjenih 19.3 km za tih 30 min)…

2 km na trcanju sam isao od 1:30 do 1:13 min (prolazi po 400 metara).

(ceo trening se moze videti na polar fajlu, kliknite na sliku pa ce se kompletna uvecati)

Sledece subote (10.04.) je moja (juniorska) trka, tako da u 13:30 h upalite tri cast stranicu na triathlon.org i navijajte .