Juče je održana prva trka kupa Hrvatske u triatlonu u Bilju nadomak Osijeka “3. Biljski triatlon Večernjeg lista”.

Nemanja Korać, Nikola Tošić i ja smo došli u petak predveče u Belišće, još jedno mesto u blizini gde nas je ugostio organizator Boris Nago. Dejan Patrčević je takođe bio gost.

Trka je počinjala u pola 10 stoga se trebalo dići malo ranije. Pošto je vreme bilo tmurno i hladnije odlučili smo da što kasnije krenemo ka mestu gde se trka održavala jer nije baš imalo smisla npr stojati i kisnuti dok je u toku organizacija.

Međutim potrebno je nekih 40 minuta do tog mesta, a plus smo promašili malo put i izbubili još 10ak minuta, tako da smo stigli knap. Ne volim to, nikako.

Na brzinu sam morao kratko i nedovoljno da se zagrejem, ostavim opremu u traniziciju, obučem, neoprem u poslednjem minutu pred start… Inače voda je bila oko 20ak stepeni pa su dozvolili neopren. Plivalo se u lepom jezercetu.

Na plivanju se nisam ni zagrejao, nisam znao gde se vozi, ni gde se trči, ništa nisam znao (kako profesionalno i ozbiljno). Ali takav splet okolnosti je bio, u triatlonu će vam se često desiti ovakve stvari ne planirano i upravo onaj ko može da se izbori sa time najbolje prolazi.

Kišica je padala, mokar put je bio, ali trka nije kasnila ni minut, dok obilčno u takvim situacijama trke uvek kasne …

Krenuli smo, osećao sam se solidno. Ne katastrofalno kao u Turskoj sa obzriom da se u odelu plivalo ali ne ni ništa posebno. Da sam se zagrejao i rasplivao malo mislim da bi bolje bilo. Lukina, zatim Kovačić, Milovan i ja. Takav redosled je bio nakon plivanja. U par sekundi smo izašli sva četvorica.

Solidna prva tranzicija i nalazimo se kao kompaktna grupa. Lukina je radio štafetu stoga je biciklista nastavio njihovu štafetu. Lepo smo radili, uglavnom Milovan, Kovačić i ja dok je biciklista samo kratko davao par smena…

Patrčević i Papišta su bili na nekih minut iza nas. U početku verovatno manje ali je prednosta porasla mislim i na minut i po.

Put je bio mokar i teško je bilo voziti direktno na točku jer je sva voda i prljavština išla direktno u facu. Vetar je takođe igrao veliku ulogu. Ulgavnom, dobro sam se osećao na biciklu.

Tranzicija 2, i Kovačić i Milovan izlaze kao iz topa ispaljeni . Pratim ih i posle kraćeg vremena Matia polako plaća danak brzom startu dok Jaro drži sasvim lep tempo. Planirao sam da ga pratim do kraja i svoju priliku ugrabim u spirnt finišu jer dan nakon toga (danas) treba da radim Državno prvenstvo u sprint duatlonu, stoga svaka ušteda energije mi može dobro doći.

Iako ni jednog trenutka nisam želeo da žrtvujem tu trku zarad sutrašnje, jer samim tim što sam odlučio da radim obe u dva dana znači da dajem sve na obema, ali svakako ako se može uštedeti energije za isti plasman, što da ne.

Do kraja smo trčali sasvim dobar tempo (vreme trčanja od 16:13 min potvrđuje to). Video sam da Jari ide po frekvenci i disanju, ali i dalje sam bio pouzdan u sprint finiš – nešto što mi je nebrojeno puta koristilo u dosadašnjoj triatlon karijeri.

…Ali problem je bio što ja nisam znao gde je finiš. Očekivao sam slavoluk (veliki finiš) u blizini tranzicije ali ispostavilo se da je finiš linija obeležena sprejom na polu šljunku – polu betonu. Video sam nekolicinu publike koje je stojala tu, i tu je takođe bio neki kombi stoga mi je još čudnije bilo zamisliti da je to finiš.

Ubrzao sam malo, čisto da vidim kako će reagovati… i Jaro je ubrzao… i nakon par trenutaka publika je počela da navija, i nekako sam u u treptaju sekunde skontao da je tu negde finiš kod njih, i da se radi o lini koju treba da pređemo… ali nažalost kasno. Krenuo sam u sprint, ali ta zbunjenost me je koštala, kao i naravno loš tajming…

U cilju muk… zanemeo sam i nisam znao šta me je snašlo. Potpuna zbunjenost, gorčina i neverica… Zaista neki loš unutrašnji osećaj, kao da sam dete i da su mi ukrali lizalicu… ali to je sport, to je triatlon, zato je i poseban sport. Naravno, u pitanju je moja greška i moja neiformisanost igrom slučaja. Sve čestitke Jari, zaslužena pobeda. Iako je u pitanju bilo samo 3 cm t.j. 12.5 stotinki .

…Toliko puta na trenizizima – jakim trkačkim intervalima, ubrzanjima i sprintevima pred trke vizualiziram sprint finiš u tim trenutcima kada je najteže i kada dajem sve od sebe, i uvek se time nateram da još malo ubrzam… ali sada nije upalilo, jer jednostavno moj mozak od zbunjenosti nije bio prisutan tu, a sprint finiš je upravo psiha i nešto iznutra, što bi Frodeno rekao “lavlje srce”. Nema veze sa fizičkom pripremljenošću ni 5 %, bukvalno je sve u glavi…

Lepa trka, lepa organizacija, sve pohvale i zahvalnice Borisu na gostoprimstvu i strpljenju. Nažalost uslovi su bili možda i ne tradicinlano triatlonski, ali nikakvih problema nisam imao sa tim. Ionako sam prošle nedelje pokisao na bikeu par puta .

Rezultati ovde.

Slike ovde.

P.S. Izveštaj sa rezultatima i slika iz Pančeva sledi narednih dana

Nakon mesec i po dana sam se vratio Umag, ali ovaj put ne zbog priprema nego zbog trke, duatlona…

Umag je potpuno drugačiji, proleće mu je dalo totalno novu dimenziju, iako se već u Februaru osećalo da zima više nije prisutna. Nekako je atmosfera bila više jesenja zbog kišnih dana… Takođe je življe, u odnosu na prošli period kada sam imao osećaj da je grad t.j. turističko naselje poptuno napušteno…

Gledanjem startne liste se bez dvoumljenja moglo uočiti da će to biti najača duatlon trka na ovim prostorima u ovoj dekadi. Zaista veliki uspeh sa obzirom da se radi o održavanju prvog sprint triatlona u Umagu. Mada uglavnom je to tako što se tiče organizovanja prvih trka u nekim mestima, uvek odaziv bude veliki. Sada je izazov održati kvalitet i kvantitet i narednih godina…

Opuštena atmosfera, pomalo čudno sa obzriom da je svima bila prva trka sezone. Međutim nakon davanja starta nastao je pravi stampedo. Par takmičara koji iz Švajcarske i još po neki su probali da obore Boltov rekord na 100 i 200 m, uz korišćenje borilačkih veština …

Međutim već nakon minut se iskristalisalo čije noge su najsprenije dočekale početak sezone. Bojan Cebin (Ribnica, SLO), Vid Pucelj (Ribnica, SLO), Gordan Petković (Zrinski Novatec, CRO) i ja (nastupao sam za Zrinski Novatec) smo se izdvojili. Sasvim očekivano, sa moje strane, uz možda nedostatak još po nekog. Noge su bile odlične, imao sam pravi trkački osećaj. Na 1.5 – 2 km su Bojan i Vid planski napali i odvojili se.

Očekivao sam to, ali nisam odreagovao (kao ni Gordan) jer sam svestan da su bolji trkači od mene. Tako da smo Gogo i ja držali naš tempo dok su njih dvoje bili ne više od 10 ak metara ispred. Zatim su napravili grešku, produžili su napred, međutim u momentu im je Gordan sportski viknuo da se vrate, tako da smo opet bili zajedno, prošli kao grupa prvih 2.5 km da bi se njih dvoje opet odvojili i krenuli kao dvojac u drugi krug…

U tranziciju su ušli 15 sekudni ispred nas. Nisam znao vreme tih 5k ali sam nio uveren da nikada nisam trčao brže. Doduše moja najbolja vremena su uvek bila u triatlonima jer nikada nisam išao max na stazi i slično. 15:50 zvanično vreme. Staza je skroz tačna, a ima i manjih uspona, faktor vetra je takođe bio prisutan… tako da sam i više nego zadovoljan. Prva je trka, April mesec, forma naravno ni približno (ili jeste približno ) nije bila tempirana za ovu trku tako da pretrčani kilometri ove zime kreću da se isplaćuju…

Nakon tranzicije, pri naskoku na bike umalo da padnem, ni sam neznam tačno zbog čega. Da li zbog naleta vetra ili sam se spetljao nešto, nisam rasvetlio … Uglavnom sve je prošlo O.K. i nakon brda koje je odmah pri izlazu iz T1, i čistog mučenja svih mišića na istom , krenuli smo na 3 kruga bicikla.

Vetar je bio nemilosrdan, jednom rečju. Nismo baš po svaku cenu pokušavali da ih stignemo, ali smo Gogo i ja vozili sasvim lepo… Bili su nam stalno na istoj razdaljani. Previše krivina, mali krug, vetar… nekako nas je to omelo da uhvatimo pravi chasing ritam i stignemo ih. Plus, Gogina loša vožnja u krivinama nas je koštala, bar 20 sekundi na kraju .

Na poslednjem brdu pred skretanje u drugu tranziciju se odjednom pojavio švajcarac pored nas. Gogo je rekao “u je*ote” i skočio za njim, ja sam ispratio odmah naravno i u toj zbrci sam se najbolje snašao, ubrzao malo i ušao prvi u tranziciju (nakon Cebina i Pucelja).

Istračao sam, iza mene odmah Gogo i Matej. Malo sam zbunjen bio kada sam čuo da se par njih iz publike oglasilo sa “ajde Matej”, jer sam uveren bio da je neki, prethodno spomenuti švajcarac stigao. Međutim radilo se o tome da nas je grupa od njih 4 stigla, švajcarac, Matej, Vištica i Uroš Seme. Ali ja to nisam znao u tim trenutcima.

Gordan i ja smo opet otišli ispred odmah na početku i između nas se odlučivalo treće i četvrto mesto. Video sam ispred da se Pucelj poprilično muči. Međutim obezbedio je dovoljnu razliku da i sa ne baš najsajnijim trčanje dođe do srebra. Bojan je u potpunosti kontrolisao trku rekao bih.

Na oko km pred kraj na brdu od jedno 80 metara sam planirao da napadnem Gordana, osećao sam se super, koliko je to moguće u tim trenutcima, dok mi on nije delovao najsajnije. Međutim odlučio sam da ipak sačekam finiš, što je bila velika greška. Nakon par minuta mi se “nije dalo” držati njegov tempo tako da se polako odvojio i otrčao do trećeg mesta. U cilju sam izgubio par sekundi jer sam stao pre cilja, neka linija me je zbunila koja je bila pre druge linije koja je označavala cilj. Inače, 100 metara pred kraj sam iskrenuo desnu nogu, ništa strašno ali radi se o tome da sam je iskrenuo ni manje ni više nego pred cilj… Danas malo više osećam bol, mada ništa novo. Desni zglob sam iskrenuo mnogo puta u prošlosti tako da je to normalna pojava kod istog . Mislim da sam naleteo na šaht ili na udubljenje na trotoaru, a u trkačkim tankim patikama sa lasticima koji nisu previše stegnuti to je bilo neizbežno…

“CEP” army

Poslednjih 2.5 km je bile duže, što se lako može i zaključiti iz rezultata. Jer je trebalo još nekih 200 metara pretrčati do cilja. Tih, recimo 2700 metara smo takođe otrčali u zadovoljavajućem tempu koji ništa značajno sporiji nije bio nego što je bio na prvih 5 km.

Da sumiram: odlična trka, odličan trening. Pre svega lep i zdrav osećaj u nogama i formi. Kada se uzme u obzir da je Bojan Cebin dvostruki Svetski prvak u U23 kategoriji u duatlonu, da je prošle godine bio 4 na U23 Svetskom, da je Vid Pucelj prošle godine bio 4 na Svetskom juniorskom u duatlonu i da je Gordan Petković bio 5 na Svetskom U23 pre dve godine, onda sama činjenica da sam se ja izmešao sa njima govori da nesmem biti nezadovoljan, a i petoplasirani Matej Šporar je duatlonac – 8 sa Evropskog U23 prošle godine. A plus i ne gajim preveliku ljubav prema duatlonima .

Trka je bila glavni test pred ETU Evropski kup u Antalya-i sledećeg vikenda.

Rezultati ovde.

Slike ovde.

U Istri sam 11 dana i iza mene je period dobro odrađenih treninga, čak i nešto više od planiranog programa…

Obiman mikrocuklus sa povećanim intezitetom. Veliki broj treninga i dosta časova provedenih na njima. Prošle nedelje sam imao oko 25 h, odnosno 16 treninga (spajanje bike+trčanje računam kao jedan trening) + 3 treninga kućnih “core” vežbica što je još oko 2.5 h…

Takođe, odradio sam i nekoliko testova koju su bili prilično razočaravajući, gledajući rezultate, međutim uzimajući u obzir količinu treninga, t.j. umor, kao i tip treninga koji je iza mene, ne bih trebao da se brinem… trener se ne brine, to je važno …

Međutim otpornost na laktate mi je zaista velika, u petak sam na testu (intervalno trčanje) imao skoro 12 mmol/l posle prve serije intervala a oko 11 mmol/l posle druge, ali sam se osećao dosta umorno pa ni nisam mogao da dam više od sebe. Ali naravno dobra stvar je što bez većih problema mogu da održavam takvu “kiselost” u mišićima.

Jutros na plivanju sam imao preko 11 mmol/l, a na trčanju (3 km jako) čak 13.9 mmol/l! Phelpsovih-ovih 5.9 mmol/l nakon trke su meni nisko aerobna aktivnost

Sutra imam još jedan test na bike-u…

Vreme je bilo sasvim dobro, sa par dana jakog vetra i hladnijom temperaturom, ali podnošljivo. Jedino je danas poslepodne bio pljusak, ali se kasnije koliko-toliko prosušio asfalt pa nije bio problem…