Sa Svetskim kupom u Aucklandu sam završio ovu dugačku sezonu, uspešnu ili manje uspešnu u zavisnosti iz kog ugla se gleda. Po mom mišljenju izuzetno vrednu. Rad i trkanje ove sezone će tek da se iskažu u budućnosti dok ih telo absorbuje. Ubeđen sam u to.

Nakon trke u Guatapeu došao sam u Novi Sad u sredu kasno uveče (četvrtak rano ujutru), proveo četvrtak kod kuće i već u petak rano ujutru sam krenuo ka Novom Zelandu. Stigao sam u Auckland u subotu kasno uveče (Nedelju rano ujutru).

Zvuči naporno? Nisam imao taj osećaj ali je telo trpelo (što će se ispostaviti tek kasnije), sa obzirom da sam obišao 3/4 zemljinog ekvatora u samo nekoliko dana. Mogao sam da snimim film “put oko sveta za 72 h” .

U sredu u pauzi između leta iz Bogote i leta ka Beogradu sam trčao u parku – šumi koja je samo jednu metro stanicu od aerodruma u Frankfurtu (ostavim stvari u biznis loži i nakon treninga se istuširam u istoj), i već u petak uradio to isto u pauzi između leta iz Beograda i leta ka Singapuru. Za 48 h 2 trčanja u Frankfurtu a jednim trčanjem kući između. Život triatlonca…

Već u Nedelju sam se privikao na časovnu zonu i bez problema legao “na vreme” uveče i ujutru se budio oko 7 – 8 h bez alarma. To je svakako jako bitna stvar. Mislim da sam srećan što mi telo jako dobro podnosi česte promene zona.

Boravio sam u apartmanu sa Ron Darmonom iz Izraela i Heo Min Hoo-om iz Južne Koreje koji su takođe bili članovi ITU SD tima za ovu trku. Oni su stari drugari i puno puta smo bili zajedno na trkama.

Auckland i ova trka su specijalni iz više razloga. Prvi je taj da će se naredne godine održati Svetsko prvenstvo tj. finale Dextro WCS serije. Svakako će osim Londona sledeće goine prioritet biti U23 Svetsko prvenstvo u Aucklandu.

Druga je stvar je prelep ambijent u kome se održava trka jer se radi o samom centru grada sa vožnjom i trčanjem između nebodera sa plivanjem u okeanu.

A treća i jako bitna stvar je najteža staza, slobodno mogu reći ikada. 10% brda su prosek. 8 krugova, sa jako puno krivina. Znači zahtevna i tehnička staza. Ako imate loše noge, vaš dan je završen! Svedočim o tome iz prve ruke . Nažalost…

Kao i u Huatulcu i Guatapeu moj magični napredak na plivanju je i ovde uzeo maha. Pošto je organizacija bila savršena više od polovine nas se nije zagrejalo u vodi pred trku jer nismo došli u minut kao što je bilo navedeno u programu. Stoga sam se zabrinuo malo jer u Meksiku i Kolumbiji sam imao jako dobar osećaj nakon zagrevanja.

Ali ispostavilo se da to nije igralo ulogu, jer odmah nakon sirene i starta osećaj za vodu je bilo fenomenalan. Ne treba da napominjem da se plivalo u neporenu jer je temperatura bila oko 16 stepeni. Ipak se radi o Tihom okeanu.

Već od prvog zaveslaja nisam gledao napred i uzimao sam vazduh na svaki četvrti. Nakon 30-ak sekundi bio sam među vodećima. Stran osećaj za mene, ali veoma moćan! Napokon su stvari pod kontrolom na plivanju, jer u prošlosti jedina stvar koju sam doživljavao nakon starta je tonjenje na začelje grupe i borba za pozicije.

Pošto nisam imao baš dobru startnu poziciju morao sam da plivam “ulevo” da bih uhvatio vodeće. Učinio sam to dosta brzo i nalazio se oko 10-og mesta sve do izlaska između prvog i drugog kruga. Rutinsko plivanje, “ruka ruku čeka”. Zaista odličan osećaj.

Na početku drugog kruga je počela da se stvara razlika između nekoliko vodećih i Heo-a koji je bio ispred mene, međutim odmah sam reagovao i zaobišao ga i uhvatio noge odličnog “Kiwija” McNeice-a i tako isplivao kao 7-i. U drugom krugu sam imao preko 10 sekudni prednosti na nekoliko takmičara koji su bili samnom na kraju prvog kruga.

Solidna prva tranzicija i već pri prvom okretu pedale stvar se obrnula za 180 stepeni. Jako loš osećaj, bez snage. I na ravnom delu na keju sam se mučio pokušavajući sa Ivanom Ranom i par ostalih da sustignem par novozelanđana i Richarda vargu koji su bili malo ispred, a kada je došlo prvo brdo samo sam ostao usidren. Nikada mi se ništa slično nije dogodilo. Kao da sam vozio pod kočnicama, ili kao da su pakne od kočnica žuljale točak. A siguran sam da nisu jer sam 10 puta proverio bicikl pred trku.

Mislim da ne treba previše da se zadržavam objašnjavajući bike na ovoj trci. Hteo sam da stanem već na prvom brdu, jer je to bilo nešto zaista posebno, kao da nisam trenirao pola godine i da sam došao na trku. Prvu grupu sam ispustio, zatim na drugom brdu me je zaobišla druga grupa, na trećem treća a na četvrtom sam ispustio i četvrtu grupu!

Smejao sam se sam sebi bukvalno. Tokom karijere mi je nekoliko puta ta crna misao odustajanja prolazila kroz glavu ali sada je odzvanjala! Međutim jedan delić mozga ali i savest zbog ITU SD tima me je ipak terao da završim trku makar bio poslednji. Tako je i bilo. Jer toliki put sam prešao da bih odustao? Ni u bunilu.

Na kraju sam vozao sa manjom grupicom i osećaj je bio nešto bolji ali to je bio “počasni krug” do kraja, jer bilo je totalno jasno da mogu da se oprostim od bilo kakvog plasmana sa takvim nogama koje jedva mogu da stisnu pedalu. Kao što sam na početku napisao, ako niste 100%, vaša trka je završena.

U poslednjem krugu sam skočio i vozio sam do T2 (kakva farsa, skočiti iz 5-e grupe…). Osećaj na trčanju je bio sasvim ok osim čudnih bolova u trbušnjacima i grudima, kao upala tih mišića. Ali ignorisao sam to i trčao do cilja koji je označavao odmor koji je telu bezuslovno potreban.

Uopšte nisam imao osećaj pred trku da sam umoran, čak štaviše jako puno sam odmorao ali je jednostavno forma opala zbog mnogo trka, telo se hronično zamorilo od silnog putovanja i jednostavno je organizam digao ruke i otišao na odmor 1.5 h pre vremena…

Skoro 20 takmičara nije završilo trku. Mislim da su reči nakon te činjenice suvišne. A dan tj vreme je bilo idealno! Pravo proleće…

Na kraju 38-a pozicija. Naravno zbog velikog zaostatka za Krisom, trening parterom iz Davosa, 0 ITU bodova zbog “cut off” vremena.

Veliko razočarenje. Zaista sam bio optimističan, pogotovo plivajući na vrhu grupe na pored “Queen Wharfa” sa neverovatnim pogledom na “skyline” metropole, ali triatlon me svakim danom nauči nelim novim. Ovog puta da u sekudni može da se obrne ceo tok trke. A upravo me ta činjenica vodila u prošlosti kada sam loše plivao i kada sam na početku bikea uvek vijao grupe i probijao se napred i kada ni u jednom trenutku nisam odustajao i gubio nadu i kada se na kraju uglavnom ispostavilo da nikada ne treba odustajati jer trka traje 2 sata. Sada se stvar malo obrnula. Ali radi se o tome da sam bio u “oba koša” i da sledeće sezone samo treba da iskoristim iskustvo iz prvog, i iz drugog i posao je obavljen!

Brzo sam zaboravio za trku jer sam i dalje optimističan. Jednostavno mi celo telo i mozak govore da sam sposoban da se trkam napred na tom nivou, od početka do kraja. Potrebno je samo ovogodišnje iskustvo sortirati, odmoriti se, sledeće godine odabrati manje trka i tempirati top formu za njih.

Sergio je rekao jednu smislenu rečenicu a to je da je Kris samo u jednoj sezoni došao iz pakla do vrha. Stoga je to samo poruka da je najgora stvar izgubiti motivaciju, odustati ili bili utučen jednom lošom trkom. Stoga već samo jedne nedelje odmora (a tu su još jedna, dve …) već sam spreman za naporan trening i uzbuđen sam zbog trka u 2012-oj godini!

Uskoro ću napisati i članak sa sažetkom sezone, padovima, usponima, i naučenim lekcijama.

Rezultati sa ITU-a

Slike i video na ITU sajtu

Članak sa ITU sajta 

Guatape, malo mesto sagrađeno visoko na Kolumbijskim Andima je po drugi put ove godine ugostio ITU triatlonce, i nakon Pan Američkog Kupa u junu kada sam bio 5-i, ovoga puta je održana trka višeg ranga – Svetski Kup na kojem je nastupilo 60 takmičara.

Guatape je turističko naselje u delu koji se zove Antioquia i koje je ispresecao gomilom malih zaliva većeg jezera. Najpoznatije mesto u blizini na 80-ak km je Medellin, više poznato po lošem glasu jer je Pablo Escobar živeo u njemu.

Trenutno je kišna sezona stoga je vreme zaista promenljivo. Stigao sam kasno u četvrtak tj. u ranim jutarnjim satima u petak u Guatape i već istog dana sam mogao da vidim kako je vreme čudno, jer 2 h sija Sunce i preko 25 C je, a potom se odjednom naoblači i padne teški pljusak, a zatim nakon 30 min se sve osuši i opet je preko 20 C i tako u krug. Neverovatni prizori.

Za one koji se pitaju zašto sam došao samo 2.5 dana pred trku odgovor je visina jer je Guatape na 1900 m, a pošto nisam bio u prilici da odradim visinske pripreme (jer sam 2 do 3 nedelje fizički morao biti prisutan kući u Novom Sadu zbog administracije tj. sređivanja Kolumbijske i Novozelandske vize čije su ambasade redom u Beču i Hagu…) idealno je bilo stići 2 do 3 dana ranije zbog efekta visine, tj. ukoliko bi stigao 5 ili 6 dana ranije, organizam bi već počeo adaptaciju i forma/imunitet/opšte stanje tela bi počelo da pada. Prva 2, 3 dana efekat još ne započinje.

Ženska trka je bila planirana za 7:00 a naša za 10:00 h ujutru. Noć i jutro pred trku nebo se otvorilo i kiša nije stajala, pravo nevreme… Toliko je kiše palo da je došlo do odrona na brdovitoj biciklističkoj stazi stoga je pola iste moralo biti zatvoreno jer je bilo nemoguće skloniti odrone – blato i glinu.

Stoga su ITU delegati odlučili da se održi sprint triatlon umesto olimpijskog. Bezbednost takmičara je uvek u prvom planu pa je biciklistička staza morala biti prepolovljena.

Takođe, ženska trka je odložena za 1 h. Taman pred kretanje muških na start nešto pre 9 h kiša je potptuno stala i nebo je počeo da se raščisćava, stoga nije bilo problema oko našeg starta u 10 h.

Par minuta pred start je počela da mi curi krv iz nosa (iz čistog mira), izgleda je Kolumbijskih 1900 m nadmorske visine krenulo da utiče na mene!

Ovoga puta sam imao izvrstan start. Uhvatio sam noge Michela, Kubanca iza kojeg sam plivao na ovoj trci i u junu! Izgleda mi je on suđen u Guatapeu. On je izvrstan plivač i kada sam na pontonu stao na 2 mesta pored njega, znao sam šta mi je činiti. Odmah sam prestigao i ubacio se ispred španca koji je stajao izmešu nas i uhvatio talas kubanca. Međutim to nije trajalo dugo jer je izuzetno brzo krenuo i izgubio sam ga ubrzo, ali sam i dalje nastavio odličan tempo i uhvatio sam noge drugog takmičara.

Na prvoij bovi sam bio 5! To je apsolutno moj rekord na Svetskim kupovima. I to rutinski. Napokon mogu reći da sam vratio svoje plivanje na nivo kada sam bio plivač, ili ispravnije, naučio sam triatlonsko plivanje jer i dalje u bazenu moje plivanje nije ništa posebno. Ali tehnika je drugačija i mnogo bolje se snalazim u grupi na trkama.

Takođe velika stvar je bilo to što sam plivao dobro u neoprenu sa kojim se ceo život mučim. Momci iz 19en (Nineteen) neopren brenda su mi poslali najmanje moguće odelo veličine S, stoga sada nije bilo šanse da mi kao u Edmontonu uđe 6 l vode.

Između prve i druge bove sam izgubio značajne pozicije zbog guranja ali nisam paničio jer sam znao da to nije igralo neku ulogu jer će to sve biti prva grupa jer se radi samo o 750 m plivanja stoga ne mogu biti velike razlike.

Isplivao sam 11 -i odmah pored Andy Pottsa koji se vratio u ITU triatlon da pokuša opet da se kvalifikuje za OI za USA tim, posle par godina odsustva zbog Ironmana. Potts ima medalju sa OI iz Atine u plivanju sa Američkom štafetom, stoga vam to jasno govori kakav je plivač.

Nakon solidne prve tranzicije i prva 2 km vijanja takmičara ispred, pred brdo koje smo imali u svakom od 4 kruga po 5 km postali smo kompaktna prva grupa od nekih 15 ljudi. Međutim u 2 krugu smo se još “uvećali” i prvu grupu je činila velika grupa od oko 40 takmičara.

Osećao sam se dobro na bikeu i na brdu u svakom od prva tri kruga. Uvek sam bio dobro pozicioniran napred, što je pogotovo bilo ključno na vrhu brda kada smo okretali i kada se nakon okreta grupa uvek razvlačila zbog jake nizbrdice stoga odmah pri izravnanju ko god je ostao iza je morao bukvalno da sprinta da bi stigao grupu i tako troši dragocenu energiju

U četvrtom krugu je bila premija tj. “prolazni” sprint na kojem ko prvi prođe osvaja premiju od 500 usd. Nikada nisam bio u nekoj posebnoj prilici za ovim niti sam pokušavao ali sada sam bio u dobroj poziciji nekih 500 metara pred liniju tj. prolaz koji je bio na vrhu kraćeg brdašca. Bio sam na 7 ili 8-oj poziciji u grupi u tom momentu i polako prolazio napred. Ispred na čelu je bio “bike-mašina” Matt Chrabot koji je bio “lead out man” za Mark Frettu za ovaj prolaz, jer su oboje amerikanci. Tako da sam znao da sprint neće biti nimalo jednostavan jer su praktično njih dvoje protiv ostalih. Međutim iskusno sam se probijao lagano napred i hvatao zavetrinu, da bih odmah na početku brda kada se Matt pomerio i propustio Mark-a uhvatio Mark-ov točak na kratko, a zatim krenuo sa sprintom zaobilazeći ga, da bih na vrhu brda uspeo da budem samo par cm ispred njega! U tom trenutku nisam bio siguran ko je uzeo premiju ali sam nakon trke dobio potvrdu da sam uspeo. Kul, i zaista zanimljivo, druga dimenizja trkanja. Compaq i Garmin su pokazali na file-u sa trke da mi je maksimalna snaga bila 1600 w, a rekao bih da sam upravo to ostvario na sprintu, stoga nimalo naivno za noge. Ouch.

Na glavnom (nekih 10% dužine oko 600 m) brdu kada su Kris (Gemmell) i Tyler (Buterfield) napali noge su počele da pokazuju slabost i izgubio sam dragocene pozicije do vrha. Kao što sam napisao ranije, to znači dodatna energija nakon nizbrdice a pošto se T2 približvala svi su želeli da budu napred stoga je to značilo da moja pozicija pri ulazku u tranziciju neće biti zadovoljavajuća, a na sprint triatlonu gde se trči samo 5 km to bukvalno odlučuje krajnji plasman.

Tako da budite sigurni da je u današnjem ITU triatlonu nivo takav da bukvalno kao u ovom primeru, poziciju za T2 pokušavate da izborite na pola kruga pred ulaz u tranziciju! Naravno da se uvek nađe neki pametnjaković koji pokušava da zaobilazi takmičare i tako rizikuje masovni pad ili zaobilazi čunjeve na uskoj stazi (što je inače DSQ), ali to su izuzeci

Tako da sam krenuo na trčanje u drugoj polovini. Nadmorska visina, neverovatno brz tempo na početku kao i bike su odigrali ulogu u mom slučaju što se tiče pozicija i kada se na to doda da nikada nisam bio poseban 5 km trkač tj. da mi je uvek više odgovaralo 10 km jer nemam taj neophodni kick za 5 km. Zaista sam loše krenuo, a pogotovo jer je i sama T2 bila loša. Stopala su mi malo bila smrznuta i imao sam manji problem da brzo stavim patike.

U drugom od dva kruga sam pronašao tempo i ritam ali tada je već bilo kasno i završio sam kao 30-i. Šteta zaista što je promenjen format. Mnogi su pukli na kraju trčanja i da je bilo još samo 100 metara stigao bi bar dvojicu. Ulazili smo smo na svake 2 ili 3 sekunde bukvalno, tj. zaostatak za pobednicima mi je bio nešto više od minut.

Ne mogu reći da sam nezadvoljan, pogotovo zbog plivanja, ali i dalje daleko od plasmana za koji sam siguran da sam sposoban i plasmana koji bi mi omogućio broj bodova za kojim težim. Ali znao sam da bez visinskih priprema ne mogu očekivati ništa posebno, jer svi su bukvalno bili na kampu na visini u svrhu priprema za Guatape…

Rezultati na ITU stranici

Video na ITU članku sa trke

Ouch. Pokušaću u što kraćem tekstu (koji će sigurno da bude dugačak) da prenesem barem delić preživljenog na ovoj specifičnoj trci.

Prošle godine sam u Huatulcu bio 30-i. Moje uobičajeno prošlogodišnje loše plivanje i vijanje grupe od nazad, ali uspešno. Na kraju se odvojilo 5, 6 takmičara na bikeu i krenuo sam na trčanje sa velikom grupom i solidnim trčanjem završio na već pomenutoj poziciji. Solidna trka.

Međutim zbog radova na putu biciklistička staza je bila uglavnom ravna bez poznatog brda po kojem je ova trka poznata još od 2008-e godine.

Ove godine se brdo vratilo na “meni”… I to u velikom stilu sa 20% nagiba, ne tako dugačko, 300 – 400 m, ali veoma bolno i “pokvareno” jer se izravna malo, a zatim postoji još jedan mali delić sa jakim nagibom potom nizbrdica kratka, okret oko kružnog toka i zatim to kratko penjanje nazad i dugačak i veoma brz spust.

Brdo samo po sebi nisam mislio da će predstavljati problem jer sam praktično sve treninge koji su prethodili trci odradio na brdovitom terenu. Nisam od takmičara koji ne vole brdo. Takođe kilometri i kilometri vertikalnog penjanja iz Švajcarske ne mogu biti loša priprema za ovu trku…

Start je bio u 10:45, što znači da smo bili svesni da ćemo trčati po ekstremnim vrućinama jer je velika vlažnost stoga će pravi osećaj biti i do 10 C više od realne temperature koja je bila preko 35 C. Na Garminu sam čak i oborio rekord iz Kolumbije gde je u tranziciji pokazao 49 C. Ovde je pokazao čak 50 C! Naravno, to je temperatura kada stoji na Suncu, ali opet, jasno je da se radi o paklenoj vrućini.

Dobro sam startovao sa plaže (dobar refleks), što je dosta bitno zbog pozicije, međutim početak samog plivanja i nije bio baš sjajan, i nisam se nešto trudio da sprintam za poziciju i bilo je par udaraca sa strane. Ali već nakon par stotina metara, obično kad počinjem da propadam nazad u grupu ovoga puta sam ja prestizao takmičare.

I dalje dosta guranja ali sam se bez problema borio za pozicije i nakon prve bove na nekih 500 metara (prvi krug je bio 1000 m a drugi 500 m) je “posao” praktično bio gotov. Nalazio sam se oko 15-e poizicije i konforno plivao iza par takmičara. Isplivao sam prvi krug 15-i zajedno sa ostalima ispred i u drugom prestigao još dvojicu i završio plivanje na do sada najboljoj poziciji (trinaestoj) na Svetskim kupovima, i to rutinski. Samo 12 sekundi ispred super ribe, slovaka Varge koji je najbrži triatlonac na planeti.

Napokon je rad na plivanju i Sergiov trening tj. napkon je moje telo počelo da absorbuje ove dve stvari. Ni malo nisam brži u bazenu, ali imam dosta bolji osećaj za vodu i svakako dosta bolju triatlonsku tehniku. To je ta začkoljica u savremenom top triatlonu.

Zatim 8 krugova po 5 km bikea po vrućini, sparini i brdima. Već u drugom krugu sam bio iznad crvene zone. I to više puta, stoga je već tada načinjena nenadoknadiva trka. Zamislite da trčite 400 metara max. I zatim još jednom, a zastim još jednom. Slobodno se odmorite potom i do sat vremena, ali ćete i dalje biti slomljeni. To je taj osećaj.

Vozili smo ne tako jak tempo osim na brdu. Zbog čega, ne znam. Nizbrdicu dosta sigurno i sporo, bukvalno sam kočio. Tako da smo se dosta trošili bez razloga. Iza su grupe polako stizale ali smo držali razdaljivnu sve do 4-og kruga mislim kada su nas stigli.

U trećem krugu sam spajao pojačanje tempa i grupa (naša prva) se razdovjila i praktično smo činili prvu grupu od samo 10 nas što je u tom trenutku svakako bilo sjajno međutim toliko sam bio izmoren i “zakišeljen” da nisam bas bio toliko optimističan. Ubrzo su nas stigli, čak i druga i treća grupa, stoga nas je bilo skoro 35 u grupi i u sedmom krugu se razdvojila grupa tako da sam ostao u drugoj. 30 – 40 sekundi do traznicije, ne toliko puno ali je kiks jasan. Sramota je da su oni koji su isplivali minut iza došli u T2 skoro minut ispred.

Ali jednostavno su bili jači i imali malo više sreće tog dana. Ne znam zašto sam se osećao loše. Svakako da je potrebno dosta iskustva i desetina hiljada kilometara u nogama za takvu stazu i pre svega “lightweight” telo (top 20 su svi ispod 65 kg, praktično nema veze da li ste mršavi nego bukvalno morate biti niski tj mali i samim tim imati malo kilograma. Zakon zemljine teže je jasan) i da sam ja još uvek mlad za par ostalih takmičara koji su imali sjajan bike…. Ali i dalje naporan, i za njih. Svi su umirali, bukvalno, bez izuzetaka. Vremena sa trčanja (ako se to zvalo trčanje, pre bih rekao masovno preživljavanje) jasno pokazaju težinu bikea u kombinaciji sa ekstremnim vrućinama.

Kao jedinu moju grešku vidim tu što pred trku nisam zaledio bidone. Razlog je jer u hotelu (oficijelnom) nisu imali zamrzivač, verujem ne dovoljno velik jer su mnogi takmičari želeli da urade isto. Na ovakvim trkama uvek veče pred trku zaledim izotonik i vodu i par sat pred trku izvadim i taman kada skočim na bike bidoni su već polu odleđeni da bi nakon sat vremena i kraja bikea popio poslednji gutljaj koji je i dalje ispod 10 C.

To i te kako pravi razliku jer se možete između ostsalog poprskati hladnom vodom. Veoma okrepljujuće i na tim vrućinama vraća u život i sigurno smanjuje temperaturu (unutrašnju) tela što je i ključ ovakvih trka.

Tako da je pijenje mlake tečnosti sigurno loše uticalo, a sad koliko, ne mogu znati.

Stoga sam pre trčanja znao da će biti nešto ne svakidašnje za mene. Najlošije vreme na 10 k u trci mi je 36 min, u poslednje dve godine 35 minuta kada baš loše trčim i bio sam ubeđen da ma koliko umoran bio i ma koliko loše trčao ne mogu da otrčim lošije od 35 minuta na tačno izmerenoj stazi…

Stoga ove godine novi rekord… 39 minuta, tj skoro 40 min! Onda možete zamisliti na čega je to ličilo. Prvi krug sam trčao u polu nesvesti, mislim da sam malo zanosio levo – desno. Kao zmija. Zasita jedina pametna stvar u tom trenutku je bila da stanem, ali mislim da jedino padanje u nesvest može da doprinese tome. Iako nisam baš bio svestan sebe, odustajanje je bila krajnja opcija nakon tolikog paćenja. Učinio bi đavolu uslugu sebi i proklinjao sebe do kraja života. Ako sam trebao stati, to sam trebao da uradim pre pola bikea.

Sreća pa su imali hladnu vodu na 4 okrepne stanice po krugu (4 kruga po 2.5 km, i to sa poštenim usponom u svakom krugu dva puta) stoga dok se nisam polio po sebi sa nekih 5 l vode ukupno na njima, nisam ni došao sebi.

Već u trećem krugu sam trčao normalan tempo da bih u četvrtom već bio prisebniji i pred finiš zamalao odsprintao dvojicu koje sam stizao poslednji kilometar.

Ušao sam u T2 kao drugi iz grupe a izašao ubeljivo poslednji, jer mi je trebalo nekih 15 sekundi da naciljam patike na stopala. Toliko je telo bilo “skršeno”…

31-o mesto. Ne takva katastrofa… da sam dobio poene, ali ništa jer nisam ušao u 5% od pobednika Chrabot-a (USA) koji je rođen za ovu trku i koji je 2009-e pobedio, a prošle godine bio 2-i.

Ko bi rekao da samo za 45 minuta možete da izgubite 7 minuta. U sedmom krugu pred odvajanje sam bio među prvih par pozicija pred brdo da bih za nešto više od 50 minuta ušao čak 7.5 minuta iza pobednika. To je sport. To je triatlon. I to je Meksiko .

Planirao sam U23 Evropsko prvenstvo kao sledeću trku u Eilatu u Izraelu gde bih zaista išao na veoma visok plasman, pre svega zbog peha u Pekingu, a i staza mi dosta odgovara u Eilatu zbog plivanja u moru i brda na bikeu, međutim ITU Svetski Kup u Guatapeu, mestu u Kolumbiji gde sam u junu bio 5-i na Pan Američkom kupu i Iberoameričkom prvenstvu će biti moja sledeća trka.

Razlog su poeni svakako. U23 Evropsko ne nosi ITU i Olimpijske bodove. Zatim kao poslednju trku u ovoj dugoj sezoni ću odraditi ITU Svetski Kup Auckland na Novom Zelandu gde ću biti član ITU tima.

Rezultati Svetskog Kupa Huatuclo

Video i slke sa ITU stranice

…u epizodi “koja trka je lošija prošla?”…

Prošle Nedelje sam u Edmontonu kao član ITU Sport Development tima učestvovao na svom drugom Svetskom kupu ove godine. Svetski kup se vratio u Edmonton nakon 2006-e (kada je Srbija isto imala predstavnika, Svetlanu (Brkić) Blažević).

Nedelje pred trku su bile sjajne, rekao bih da sam bio u životnoj formi po treninzima koje sam odrađivao. Nakon Kolumbije sam poptuno povratio samopouzdanje u svoje plivanje i sama vremena u bazenu kao i ono najvažnije, osećaj za vodu su bili na sasvim zadovoljavajućem nivou.

Trčanje je takođe išlo sasvim dobro, i trka koju sam odradio na Noćnom maratonu je bila samo potvrda da sam na pravom putu.

Kada se uzme još u obzir da sam kao član tima imao perfektnu logističku i fizioterapeutsku podršku stvarno su moja očekivanja bila realno visoka i mislio sam da su dečije greškice i slične stvari prošlost i da će me već solidno stečeno iskustvo i ono najvažnije a to je forma dovesti do dobrog rezultata… ali u ovom sportu u većini slučajeva stvari ne idu onako kako su isplanirane, makar priprema za nju bila 99.9 % savršena.

Doduše mali izuzetak je bio ne stizanje prtljaga, kojeg sam dobio sledeće jutro kao i bicikl sledeće večeri. Iako nisam ništa propustio što se treninga tiče, ipak je to manji psihički stres jer je to najgora stvar koja može da se desi samo par dana pred trku. Ali opušten sam bio svo vreme i znao sam  (verovao) da će stići na vreme da ne ugrozi finalne pripreme za trku.

Kada sam u sredu došao u Edmonton, dočekalo me je pravo letnje vreme i 30 C. Međutim dva dana pred trku je stalno padala kiša i temperatura se spuštala na 10 C, što je prouzrokovalo da se malo jezero u parku u kojem će se trka održati, ohladi. Tako da je sledilo plivanje u neoprenu.

Za divno čudo (haha) opet me je plivanje u odelu koštalo trke. Naime, od ove sezone sam sa Nineteen neprenima koji su odlični, i dosta triatlonaca pliva sa njima, ali sam na sugestiju njihovog menadzera uzeo veličinu, koja je ispala velika. Po tablici je ona čak i mala (po visini i kilaži), ali  za elite takmičare kada se uđe u vodu i kada se uzme rastegljivost odela u obzir (što meni odlično odgovara kod Nineteena zbog ramena, jer mi ne prave otpor) uvek treba uzimati što je manje moguće. Rekao bih da su sve tablice veličina kod brendova za age groupere, koji su svakako “komforniji” i imaju veću kilažu pa na istu visinu im mora odgovarati odelo. Takođe ja imam kraće noge a dugačka leđa što svakako isto ugra ulogu. Izgleda da ču morati po ličnim merama da uradim neopren ukoliko želim plivanje bez ikakvih potencijalnih pehova.

Stoga čim sam uskočio u vodu leva nogavica mi se zavrnula do preko kolena (mislim da sam hteo to da uradim ,da ne bih uspeo iz 20 pokušaja) i nakon par stotina metara mi je kroz vrat ušla voda. Litre i litre vode. Jedva sam dizao desnu ruku iznad površine vode, a kada sam trčao u drugi krug i do prve tranzicije osećao sam se kao da imam 100 kg, jer sam trčao sa odelom punim vode.

Svakako da je to moja i samo moja greška. Odradio sam par treninga sa novim odelom u Kolumbiji i izgledalo je OK, ali sasvim je drugačije krenuti sa sprintom u trci u gužvi i plivati običan trening u istom.

Tako da očajno plivanje, i ako ZNAM da sam komotno mogao isplivati sa prvom grupom.

Na bikeu sam bio treća grupa, ali smo uhvatili drugu i završili kao druga sa oko minut i nešto zaostatka. Dosta sam vozio napred, dobro sam se osećao. Bilo je jedno jako brdo u svakom (od 6) krugova i iz sedišta sam vozio na kadencu gledajući oko sebe ostale kako se muče. Ali to nije ništa značilo je smo mi bila iza…

Stavrno šteta jer sam zaista bio spreman. Trčanje je bilo osrednje, 33 i po minuta, bez problema. Čak sam imao i manje stomačne probleme i nisam mogao u trećem poslednjem krugu da trčim brže. Ali već sam izgubio svu volju za pravim trkanjem, jer makar trčao i 32 min samo par pozicija bi bio bolji. Završio sam kao očajno 44-i, od 70-ak koliko nas je startovalo.

Moram napomenuti da je trka bila zaista jaka i da za Top 30 se moralo trčati ispod 33 minuta.

Rezultati sa Svetskog kupa u Edmontonu

Slike i video na ITU

Isto veče sam otvorio startnu listu za Dextro WCS Hamburg i ugledao svoje prezime!

Planirao sam sa trenerom nedelju odmora (traniziciona nedelja) jer smo “otpisali” Hamburg jer prethodno nisam “upao” na startnu listu. Ali izgleda se odjavio izvestan broj takmičara i ja sam ušao na listu. Stoga je plan pomeren za nedelju dana.

To je značilo samo jedno… organizovanje prevoza, hotela, transfera sa aerodruma iste kasne večeri.

Sutradan (ponedeljak) sam krenuo ka Srbiji i stigao u utorak i već u četvrtak leteo za Hamburg preko Beča.

Učestovati na Dextru je zaista privilegija. Mnoštvo poena na raspolaganju, ali svakako jako teško za osvojiti. Takmičenje i iskustvo sa najbržim triatloncima na planeti. Medijska pažnja, sa desetinom medijskih TV kuća, mnoštvom kamera, helikopterom, koji uživo prenose trke u većini Evropskih zemalja, zatim i 300 000 gledala u Hamburgu (trka sa najviše gledalaca uživo na svetskoj triatlon sceni) i karakterističan kurs u sred Hamburga sa plivanjem u jezeru i tranzicijom ispred gradske kuće (Rathausa).

Stvarno svi uslovi da se osećate kao tratilon rockstar. Ali i dalje (što me nervira ponekad) nikakva trema, “leptirići” i slično. Moraću da odem na bandzi jump da proverim da li je moj organizam možda čuo za hormon po imenu adrenalin…

2007-e sam svoje prvo Svetsko juniorsko prvenstvo radio u Hamburgu, i završio na sasvim dobrom 37-om mestu po kišnom i hladnom danu, na istom kursu.

Subota je osvanula sunčana, ali je bilo jasno da će se plivati u neoprenu zbog temperature od 19 C.

Svakako da sam uzeo stari neopren, koji je dobra veličina ali su ramena jako zategnuta stoga sam znao da ću deo energije “baciti”, ali svakako svestan izbor i bolji nego ulazak vode.

Krenuo sam fenomenalno i bio među par vodećim prvih 100 metara, na snimku sam jasno video. Uhvatio sam dobre “noge”, međutim drugi su me ubrzo okružili i osetio sam zamor u ramenima. Propao sam kroz grupu ubrzo ali ni u jednom trenutku nisam ostao iza grupe. Plivao sam na poslednjih par pozicija u velikoj grupi, i osećaj i brzina nisu bili najbolji ali sasvim “dovoljani”.

Neverovatno koliko je drugačije plivanje na Dextru nego na Svetskim kupovima i kontinetalnim kupovima u smislu guranja i udaranja. Svakako je Dextro mnogo “čistiji”.

Isplivao sam u velikoj grupi, otpirlike 5 od nazad, stoga svi uslovi za komotnu vožnju u velikoj vodećoj grupi. Međutim slabija T1 me je ostavila skoro poslednjeg u ubrzo sam se našao sa Frettom i Shoemakerom (pobednik ove trke 2009-e) u vijanju grupe. Zaboravio sam gumice za sprinterice i prvi put u životu sam vozio bez pripremljene pozicije sprinterica na početku vožnje, stoga sam i tu izgubio dragocene sekunde, ubacujući i ciljajući stopalo u sprintericu.

Ako se pitate zbog čega sam zaboravio gumicu ili zašto nisam pozajmio na tako velikoj i važnoj trci odgovor je jednostavan, neozbiljan sam i previše opušten. Tako da dve stvari za “pod hitno” promeniti.

U svakom slučaju u tim trenucima sam držao Frettin točak ne ispuštajući ga ni delića sekunde. Bilo je to život ili smrt. Stopala na sprintericama, naočare još na kacigi, nisam imao vremena ni gutljaj tečnosti da popijem. Samo hronometar poziija i vijanje po jakom vetru. Grupa je bila samo par sekundi ispred. Nakon oko 2 kilometra smo ih uhvatili. Ubacio sam noge brzo u sprinterice i stavio naočare. Bio sam mrtav. Bukvalno sam krv osetio u ustima od anaerobnog napora nakon plivanja. Mislim da je “problem” bio u tome što sam vozio sa stopalima na spritericama i tako umarao samo jednu grupu mišića jer bez stopala u sprintericama jedino na dole možete da stiskate pedale…

Ostao sam nazad u velikoj grupi (to je bila druga grupa, prva je bila ispred nedaleko i znali smo svi da je samo pitanje vremena kada ćemo ih uhvatiti) jer sam želeo da dođem do daha. Iako znam da je to najgora moguća pozicija zbog “razvlačenja” grupe i potencijalnih padova ipak sam toliko bio umoran da je to bila linija manjeg otpora. Mislio sam valjda će sve biti OK, samo da uhvatim daha i onda idem napred.

Pošto je u svakom krugu bila premija od 500 $ ko prvi prođe kroz “Specialized” kapiju na oko kilometar i po pred kraj kruga, tempo je i dalje bio furiozan na blagoj uzbridici. To je dodatno odložilo moje pozicioniranje napred…

…Da bi u tranizicji koja je sva od velikih kocki poput onih na Paris Roubaixu (dodro, ne baš takvih…) i preko njih tepih, na kraju prvog kruga i ulazka u drugi dvojica takmičara koji su vozili ispred mene, Pereira (POR) i Unger (GER, pobednik Svetskog prvenstva te 2007-e  i pobednik Svetskog kupa 2008-e na istoj stazi tj. trci u Hamburgu) jednostavno izgubili točak ispred i pustili da grupa ode. Ja sam bespomoćno gledao kako se “ceo svet ruši” ispred mene jer to znači da je trka gotova. Nikako nisam mogao sam da lovim grupu opet jer sam se i dalje oporavljao a grupa je furizono lovila grupicu ispred… Oni su posustali i ništa nisu mogli da urade. Prošao sam napred ubrzo ali bilo je kasno. Unger čak nije hteo ni da daje smene. Grupa je samo nestajala napred…

Ubrzo su postali jedna velika prva grupa. Njih dvoje su ubrzo stali i završili sa trkom a ja sam “pokupio” još par njih koji su otpali iz grupe. Ali ubrzo su i oni stali. Svi sem jednog luksemburžanina, isto mlađi poput mene, U23 rekao bih.

Zatim nas je stigla grupa od troje od nazad (Carvahlo, Murray i ne mogu da se setim ko još) ali su i oni vozili samo jedan krug i stali. Zaista sam bio ljut, ne samo zbog toga što su Pereira i Unger pustili tošak i tako obeležili moju sudbinu (svakako da je to samo moja greška, to je odgovornost vožnje na začelju), nego što su svi ostali stajali jer nisu bili u prvoj grupi.

Tako da smo ostali takmičar iz LUX i ja, bespomoćno pedalirajući centrom Hamburga i konstatno gubeći dragocene minute za velikom grupom koja je vozila jako. Vetar je bio zaista jak i nismo imali nikakve šanse da “preživimo”. Međutim opstali smo do poslednjeg kruga i grupa nije bila čak ni toliko blizu da nas “lapira” (krug je 5 km, 8 krugova smo vozili), ali pošto je trčanje na istom kursu, na samo 2 km pred kraj poslednjeg kruga, možda i manje, su nas sudije “sklonile” sa staze jer su već počeli da trče na tom delu.

…Game over. Na kraju krajeva bar smo pokušali i borili se do kraja, dok su ostali koji su otpali ili isplivali iza već uveliko obučeni pratili trku sa tribina.

Svakako ogromno razočarenje i proklinjem lošu sreću, gluposti i svoje lične greške koje su me koštale dve jako važne trke. Olimpijski bodovi, ranking = propuštena prilika. Dodušte uzeo sam nekolicinu bodova u Edmontonu…

Preostaje mi lagana nedelja sa dosta odmora i samo par laganih i kratkih treninga, punjene baterija (u mozgu) a zatim u petak putujem u Alicante na ETU kamp gde će Srbija imati još dva predstavnika. Vraćam se 29-og, i zatim 30-og radim Državno prvenstvo u olimpijskom triatlonu u Sivcu (kao trening) a potom sledi najvažniji pripremni period u godini.

Iskustvo se nakupilo, greške su se nakupile (a tako se najbolje uči), motivacija visoka i jedva čekam da treniram jako, jer je prošlo dosta od pravog treninga zbog trka koje sam imao. Stoga sam se i te kako zaželeo dužih i jakih treninga.

A potom tek u drugom delu augusta (još uvek pitanje) i u septembru slede najvažnije trke.

Rezultati sa Dextro World Championship Series Hamburg trke

Video i slike na ITU izveštaju sa trke

Zaista sam gledao “ka trci” u Ishigakiju i sa zadovoljstvom očekivao da je odradim i mogu reći da je i samopouzdanje bilo tu, ali kao što to obično biva, stvari se nisu baš odvijale po planu.

Ishigaki je trka sa najdužom istorijom održavanja, taj ITU Svetski Kup se održao čak 15 puta zaredom!

Ne treba napominjati na kakav način japanci organizuju trku i sa kakvom preciznošću i entuzijazmom pristupaju istoj.

Start trke je po programu bio u 15:45 h i naravno da je startovala tačno u 15:45 h, iako je prozivanje i prezentacija takmičara pred start morala da se ubrza da se ne bi kasnilo ni minute. Do te mere ide njihova preciznost. Kada pitate npr recepcionara koliko ima do supermarketa, on vam neće reći 5 ili 10 minuta, nego 7 minuta hoda.

Na čitavu katastrofalnu situaciju koja je zadesila Japan u prethodnom periodu, odgovor t.j. odaziv takmičara je stvarno bio izuzetan uz sve nazovimo “opasnosti” koje “vrebaju” tamo. Čak je bio zemljotres od 5.7 stepeni Rihterove skale dan pred trku sa epicentrom na 110 km severno od Ishigakija. Dok sam se ljuljao na 7-om spratu pogledao sam kroz prozor i sve što sam video je da su japanci mrtvi hladni i da šetaju normalno. Izgleda da na sve ispod 7 ne reaguju…

Što se trke tiče… Plivalo se u oko 24 C toplom Pacifiku u jednom ograđenom delu luke, pored Southern Gate mosta koji je praktično simbol trke u Ishigakiju. Oko 70 takmičara na startu.

Plivanje je bilo zaista grubo od starta, dok je na bovama bio pravi pokolj. Najveću grešku na trci sam napravio na početku sa osrednjim, umesto jakim startom. Nadam se da sam napokon naučio da kada je forma tu, da jedino preostaje izboriti se za mesto u grupi na početku, a kada se u tome uspe sve što preostaje je plivanje nekom “na nogama” i završen posao, prva grupa…

Poslednjih 300 metara mi je zaista lagano bilo, bukvalno sam plivao ruka ruku čeka iza Mario Mole. Ali zaobilažnje i pokušavanje prestizanja ostalih takmičara bi jednostavno bilo suviše iscrpljujuće jer smo i dalje svi tesno bili “zgužvani” tako da sam i isplivao tu, na začelju velike grupe u kojoj su svi na sekund izlazili. Isplivao sam negde oko 40 ili 50-og mesta na “samo” 50 sekudni iza prvog (Vasilievi naravno), to dovoljno govori kolio smo svi izjednačeni i koliko je start bitan.

Bukvalno oni koji nekada isplivaju top 10 na Svetskim Kupovima ili Dextro su sada isplivali par sekundi ispred mene, i obrnuto, oni koji i ne plivaju ništa posebnom uz dobar start i malo sreće su isplivali napred. Tako da još jedna važna lekcija za ubuduće je naučena… Na teži način… Zašto? Jer me je opet 6, 7 sekundi koštalo prve grupe.

Od početka sam bio u manjoj drugoj grupi (ne računajući beg od trojice). Stalno smo bili na 30 do 60 sekudni od velike prve grupe. Prvi i drugi krug smo bili bliže ali nismo nešto organizovani bili, a mogli smo ih lako stići… Ja se i nisam nešto posebno dobro osećao na bicikli jer sam novi sponzorski Champion System bike dobio u Ishigakiju kada sam došao par dana pred trku, stoga i uprkos svom studiranju i upoređivanju geometrije ramova i mera prethodnog i novog bikea i podešavanja novog u milimetar poput prethondog, nemoguće je odmah podesiti idealnu poziciju jer sam samo jedan trening odradio na njemu dan pred trku.

Ušli smo na oko minut zaostatka, znači praktično svaki bolji rezultat je odlepršao odavno. Ušao sam u T2 treći iz grupe i krenuo drugi na trčanje ali je osećaj bio loš. Mnogi su me prestigli. Međutim na oko 5 km kao da sam “prešaltao” u ne višu, nego dve više brzine i zatim sam ja krenuo da zaobilazim takmičare da bih na kraju stigao 48-i i osvojim šačicu ITU i Olimpijskih bodova. Drugih 5 km mi je bilo brže za oko minut siguran sam.

Teško je trčati za 45 poziciju, iako deluje da je na psihološkom planu i nije baš, jer je često vožnja sa prvom grupom lakša zbog veličine grupe, tako da je barem kod mene slučaj da kada dođem sa prvom grupom da mnogo bolje trčim i da je lakše naravno dati sve od sebe kada zante da trčite za podiumili top 10 ili top 20, a ne za par bodova.

Sve u svemu i dalje mislim da su svi elementi na svom mestu (forma), potrebne su samo korekcije, malo sreće i malo još iskusta. 50-ak sekudni iza vodećih na plivanju i 2 minuta iza top 5 na trčanju uz nikakvo posebno trčanje, čak šta više lošije, i nije katastrofa, tako da i dalje postoji doza strpljenja jer sam siguran da će na nekom od sledećih Svetskih Kupova ili drugih trka biti moj dan ukoliko stisnem zube nakon sirene na pontonu…

Nažalost, Dextro WCS u Yokohami, trci na kojoj sam planirao da se takmičim, je otkazan do daljenjeg zbog nuklearne uzbune 7-og stepena, tako da će se trka održati verovatno u septembru nakon Pekinga.

Tako da u lovnjenju ITU bodova sledeću trku imam na istom kraju sveta, Filipinima u kojem je ITU Azijski Kup u Subic Bay-u. Tek pre neki dan mi je Sergio predložio da radim trku zbog bodova, stoga već za 6 dana opet 20ak sati leta i 7 – 8 sati promene vremenske zone. Ali već sam potpuno postao familijaran. Preksinoć sam došao kući kasno, legao i probudio se u 7 – 7:30 h, isto kao i ovog jutra. Znači bukvalno sam odmah prešaltao 7 h vremenske razlike između Evrope i Japana. Ali, nije ni malo lako biti potpuno disciplinovan na letovima, jer se na jima vrši adaptacija, ovog puta manjkom sna, stoga mi i nije bio problem da zaspem odmah pri dolazku kući. Odnosno nisam spavao (samo 2 puta kratko po možda 1 h u avionu) nekih 24 sata, jer je đavolja usluga prema sebi ako spavate previše u avionu i onda dođete kući u vreme kada treba da spavate a vama se ne spava. Osim toga najviše pažnje treba obraiti na litre i litre tećnosti, kompresijke čarape i “hlače” (CEP naravno), malo istezanja, šetnja, lagana hrana i male količine hrane i to je to, odrađen posao.

Rezultati www.triathlon.org

Pogledajte kratak video http://www.triathlon.org/news/article/three-time_olympian_hunter_kemper_usa_finds_gold_in_ishigaki/

Moj drugi ITU Svetski kup u sezoni (kao član ITU Sport Development tima sa još 7 takmičara i takmičarki. Lep članak sa ITU-a pročitajte ovde), 10-i olimpijski triatlon u 2010-oj. Sa Holtenom verovatno najteža trka sezone.

U Mexico sam došao znajući da će mi najveći protivnik biti ekstremna vrućina. Davno bejaše pretopli Jul, a realnost poslednjih par nedelja je između ostalog bila i vožnja sa zimskom kapom i rukavicama. Moja priprema za vrućina se svela na jedan trening na tredmilu u teretani .

Međutim par dana adaptacije je sasvim OK, jer je činjenica da svi moraju biti spremni da pate u pravom smislu te reči. Trka nam je startovala u 10:45, što je značilo da ćemo trčati tačno u podne. Ne znam tačnu temperaturu ali znam da je jedini način da ostanemo živi bio to što su okrepne stanice bile na svakih 400 m sa hladnom, hladnom vodom.

Na skoro svakoj sam uzimao vodu, polivao se i pio… Holten, Yokohama Dextro prošle godine i sada Huatulco su verovatno jedine trke na kojima sam izgubio bar 3 l vode iako sam u toku popio isto toliko…

Solidno plivanje. Izgledalo mi je katastrofalno dok nisam izašao nakon 1000 metara iz vode i uskočio u Pacifik za finalnih 500 m. Tada sam video da nisu toliko odmakli i da sam u velikoj grupi. Međutim nije bi bilo teško uopšte ali nemam to pravo plivanje i ne mogu da se izborim za mesto u grupi na ovako velikim trkama…

T1 i prva dva kruga bikea (10 km). Pure suffering… Par puta mi je prošlo kroz misli da jednosavno parkiram bike pored bankine i sednem na istu i zapitam se čemu ovo . Ali u tim trenutcima se “lomi” trka. Vijali smo (nas 5,6,7, par njih smo i uhvatili) prvu veliku grupu. Tempo je bio furiozan, nisam ni hteo da gledam na ciklomaster nakon što sam u jednom trenutku video 50 i nešto km/h na ravnom sa bočnim vetrom.

Ali uspeli smo. Istog trenutka olakšanje za sve nas, bukvalno odmah kao da sam seo na klupu. Toliko razlika u vijanju grupe i trenutka kada sustignete grupu i odmorite malo na začelju. Prbio sam se odmah u sredinu i uglavnom tu i bio do poslednjeg kruga kada sam bio napred da bih izborio dobar ulaz u T2. Ali na brdu (kratko brdo, jače, po dva puta u svakom od osam krugova) su mnogi ubrzali  i kao i uvek sve se svodi na “makljažu” pred ulazak u tranziciju.

Desio se uspešan beg njih 5,6 koji su do kraja bike-a napravili minut mislim. Moj plan je bio da ako se nalazim u dobrom trenutku na pravom mestu da idem u beg, ali pošto mi je trebalo dugo da se oporavim od vijanja grupe nisam ispratio beg, mada nisam bio dobro ni pozicioniran… next time!

U T2 su se nekim čudom moje patike našle sa leve strane a ne sa desne, tako da kada sam “parkirao” bike morao sam da predjem sa suprotne strane, premestim patike i onda ih obuvam. Naravno, za to vreme sam izgubio dragocenih 20 pozicija pri izlasku, iako sam ušao kao 7,8 od veeelike grupe u drugu tranziciju.

Trčanje poredim sa Holtenom. Preživaljavanje od T2 do 10-og kilometra t.j. finiša. Sa još istim kratkim brdom sa bike-a. Nema šanse za bilo kakvim pravim ritmom. Sve se svodi na čekanje naredne okrepne stanice. Pojeo sam dva gela na bikeu, popio pun hladan bidon izotonika i još jedan skoro pun vode, dok sam na trčanje poneo 2 gela.

Obnavljanje soli je sve ili ništa u takvim uslovima. Krenuo sam rezervisanije, jer sam znao da če mnooogo njih popustiti i čak odustati, što se naravno obistinilo, jer je bilo baš pakleno vruće. Pošto sam krenuo sa začelja grupe uglavnom sam ja prestizao, dok je i par takmičara mene stiglo i prestiglo. U poslednja dva kruga (5 km) sam stigao lep broj njih. Mada nisam se osećao dobro, nevezano za vrućinu…

Uglavom ušao sam u cilj kao 30-i što je sasvim dobar plasman. Ove godine je u Huatulcu bila najača konkurencija ikad, tako da novi ITU i Olimpijski bodovi su više nego dobrodošli…

20 ljudi nije završilo trku. Startovalo nas je skoro 70.

Ako je iko uslikao recovery zonu u finišu mislim da mu je zabranjeno da distribuira sliku zbog ugleda ITU trka . Gomila ležaljki sa “izvrnutim” sportistima prekrivenim belim peškirima koji su pokvašeni ledenom vodom. Ali svima isto, i svi se takmičimo i uživamo ma kakvi uslovi bili.

Ovaj put je baš jako malo falilo da budem na podijumu! Španac koji je vozio pored mene pobedi, švajcarac koji je isplivao pored mene bio drugi a “gringo” koji je isto vozio pored mene bio treći… a i “tico” koji je spavao u mojoj sobi bio treći jedno vreme i završio 7-i…

Rezulati ovde.

Slike (ITU) ovde.

Video snimak (ITU) ovde.

Članak “Sportski Žurnal” 12.10.2010. ovde.

Slike su manjkale jer sam ostavio aparat u avionu kada sam sleteo u Beograd, a nisam prebacio prethondo slike sa kartice (!?#$/@). Na sreću Željko je prebacio nekoliko slika iz trke koje sam i stavio u članak…

Međutim dobio sam još super slika od Harry-a, muža Tanje iz Holtena koja živi tamo i koja je srpkinja. Ako se sećate, prethodne godine nakon Evropskog prvenstva mi je poklonila ružu kada je videla da sam učesnik iz njene matične zemlje .

A Harry mislim da se i bavi fotografijom tako su slike stvarno odlične. I veći deo slika koje sam postavio na flickr su od Elizabeth Bravo (takmičarka iz Ekvadora) koja je isto bila u sastavu ITU Development tima, jer smatram da itekako vredi prikazati prelepe pejzaže Holadnije, Holtena i okoline.

Ljudi koji žive tamo zaista znaju da uživaju, i inače sever Evrope je neverovatno prijatan za život zbog prirodnih lepota, ali i samog načina života i mentaliteta ljudi… Kopenhagen i Hamburg, zatim i Oudenaarde u Belgiji su sve neverovatna mesta u kojima sam imao trke i idelna mesta za miran i prijatan život.

Letnji “seoski” turizam je ekstra popularan, i kompleksi u tom delu Evrope su nezamislivo uređeni i prijatni za boravak u prirodi. Twenhaarsveld je bukvalno “grad” pored Holtena koji ima mislim preko 200 bungalova (u stvari pravih kuća sa kuhinjom, kupatilom, dnevnim boravkom). Svi su smešteni u parku u kojem trotoarima hodaju patke, pretrčavaju zečevi, prolaze ježevi. Prava idila. Tu je i nekoliko bazena, igralište za decu i td. Čovek dok se jednom ne nađe i ne boravi na takvom mestu, ne krene da posmatra na primer letnji odmor kao takvo iskustvo, a ne ono ustaljeno letovanje na moru.

Slike pogledajte na flickr-u.

10-og Jula (subota) sam odradio svoj drugi ITU Svetski kup u Holtenu u Holandiji, mestu u kome sam 2008-e učestvovao na ETU Evropskom juniorskom kupu i 2009-e na ETU Evropskom juniorskom prvenstvu.

U Holandiji sam boravio kao član ITU tima (3 muškarca, 3 žene), koji se određuje za 3 – 4 ITU Svetska kupa godišnje. Zaista ogromno iskustvo i prednost za nas koji smo uglavnom sami na većini trka, jer smo bili smešteni zajedno kao tim, zajedno trenirali, imali mehaničara i maserku koji su doputavali čak iz USA i bili nam na raspolaganju 24 h dnevno, kao i koordinatora (komšija Željko Bijuk ).

Startovalo nas je tačno 74. Mnoga velika imena su učestvovala. Ove godine ko god se nađe na startnoj listi (što je izrazito teško zbog ITU rankinga, mnogi ostanu na wait listi) je takmičar koji je vredan pažnje…

Start trke je bio u 13:45, stoga smo svi bili svesni da će uslovi biti nemilosrdni jer je temepratura bila preko 35 stepeni i Sunce je konstano “pržilo”. Zaista neverovatno toplo za Holandiju t.j. sever Evrope. Temperatura vode je bila 25 stepeni što znači da se plivalo na moju radost bez neoprena.

Pre dve godine se oba puta u istom jezeru plivalo u neoprenu, isto u Julu, (2008-e krajem Juna) tako da samim tim što je i jezero dosta toplije dovoljno govori o temperaturama u poslednje vreme u Holtenu…

Nisam najsjanije krenuo, t.j. nisam se izborio za dobro mesto, što je delom posledica ne baš najsajnijeg mesta na pontonu pošto po startnim brojevima biramo mesto (a moj startni broj je bio 70). Međutim uhvatio sam solidan ritam i plivao u grupi sve vreme. Oko bova je bilo dosta guranja, ali na pravcima je grupa lepo išla. Plivanje je duže bilo, što se vidi porezultatima, a i na “oko” se moglo videti kada se pogleda udaljenost bova.

Par puta sam morao dosta da se potrudim da spojim manje razlike, jer se išlo zaista jako, ali sve u svemu nakon T1 sam se našao u grupi od 5,6 takmičara. Ipsred je bila još jedna takva grupa koju smo brzo uhvatili. Napred, ali na nekih 200 metara je bila velika prva grupa.

Prvo se vozi 7 km do Holtena a zatim 5 krugova po nešto više od 6 km sa jakim (10%) usponom od nekih 300, 400 metara, i sa delovima sa velikom kockom! U Holtenu kroz mesto kada se vozi postoji dosta delova sa popločanim putem, ali ne toliko strašno koliko na tom jednom delu od nekih 100 metara… Bike je itekako bio tehnički zahtevan.

Radili smo solidno, i negde na 25 km smo uhvatili prvu grupu. Nisam bio uveren da ćemo to uraditi, govorili su nam pored staze da je razlika uvek oko 10-15 sekundi, međutim pošto nismo ništa preterano jako išli, mislio sam da ćemo imati zaostatak.

Tako da kada smo se spojili, pokušao sam da se probijem što više napred da zauzmem dobru poziciju u slučaju begova i ne daj Bože padova.

Međutim mnogi takmičari ne obraćaju previše pažnje i zaobilaze nesigurno, tako da sam do kraja uglavnom vozio u prednjem delu grupe ali ne skroz napred. Pred T2 (inače T1 i T2 su odvojeni, T1 je pored veštačkpg jezera na 7 – 8 km od Holtena a T2 je u centru Holtena gde je i cilj) sam pokušao da se probijem još, ali nisam previše rizikovao tako da negde oko 15 mesta ulazim.

Tranizicija 2 u Holtenu je traidicionalo haos kada je velika grupa u pitanju. Jedva sam ostavio bicikl od gužve. Prošle godine sam slomio ram upravo u drugoj tranziciji… Nakon što sam obuo patike, stavio vizor i uzeo gel, tek tada je nastala ludnica jer je još teže bilo izaći pošto su konstano stizali takmičari i ostavljali svoje biciklove, tako da sam naletao na njih i bukvalno morao da stanem u jednom trenutku (slika ispod, skroz levo sam iza takmičara sa biciklom koji me je zagradio).

Zatim 10.5 km trčanja. Preživljvanje. Za sve takmičare. Nikako nisam mogao da uhvatim tempo i ritam zbog prevelike vrućine i sparine. Sunce je bilo nemilosrdno… Svi su se mučili. Mnogi su krenuli jače pa sam ih kasnije zaobišao. A mnogi su i odustali. Stvarno trka koja se može okarakterisasti kao pravi, pravi triatlon. Sunce, plivanje bez odela u jezeru, brdo na biciklu i prženje na trčanju – triatlon, letnji sport .

Uglavom sam prestizao po kojeg takmičara do kraja, dok me je samo par njih mene prešlo… Zaista jedna od najtežih trka na trčanju. Na kraju 28-o mesto, što je sasvim solidan rezultat u ovakvoj konkurenciji.

Bar još sat vremena nisam došao potpuno sebi nakon trke zbog “pregrejavanja motora” . Iako sam popio oba puna bidona izotonika i vode i uzeo 2 gela na biciklu, i na svakoj okrepnoj stanici pio vodu i pojeo 2 gela u toku trčanja, to je nedovoljno jer se nikako ne može nadoknaditi izgubljena voda tokom trke. Sreća je bilajer nije komplet trkački kurs “pod” Suncem jer postoji delova sa hladom.

Najbitnije mi je da sam uzeo bodove (prvih 50 uzima, ako uđu u 5% vremena od prvog). Tako da sam praktično sada na simulaciji liste za Olimpijske igre 46-i, što znači da kada bi se sada napravio presek, učestvovao bih na Olimpijskim Igrama u Londonu . Ali za tako nešto u 2012-oj treba sakupiti još mnogo poena i takmičiti se uspešno na još mnogo ITU Svetskih kupova i ITU Dextro Energy serijama ove, sledeće i pola 2012-e godine, i treba imati mnogo sreće, tačnije malo nesreće…

Rezultati ovde. (vreme koje piše za bike je vreme ulaska u T2)

Slike uskoro. (većinu slika sam izgubio jer mi je ostao aparat u avionu, a prethodno ih nisam snimio u lap top…)

… Moj prvi ITU Svetski kup…

U petak posle podne sam doputovao u širom sveta poznato triatlon mesto Tiszaujvaros, još uvek neznajući u potpunosti da li ću u subotu startovati ETU Evropski juniorski kup ili u Nedelju ITU Svetski kup jer sam se nalazio na waiting listi za Svetski kup. Iako sam pre nekoliko nedelja bio na startnoj listi za njega, skinut sam zbog ne pojavljivanja na ETU Evropskom kupu u Irskoj (Athlone),  zbog povrede i problema sa bike-om nakon Evropskog prvenstva u Holandiji…

Ali nakon briefoing-a, ostala su dva slobodna mesta jer se dva takmičara nisu pojavila na njemu, tako da sam se našao na startnoj listi, zajedno sa još jednim austrijancem, i mislim kasnije sa još par mađara, jer izgleda da i više od dva takmičara nisu došla na trku a bili su prethodno prijavljeni…

Start trke je bio predviđen za 13:30 h. Dan nije bio previše topao stoga to nije predstavljalo problem. Svetski kup u Tiszaujvarosu je poznato po tome jer već godinama, godinama ima dve tranzicije. Plivanje se odvija na malo jezeri na 8 km od mesta gde se nalazi i prvi tranzicija, da bi se zatim vozilo do mesta i u njemu 7 krugova, a zatim trčalo 4 kruga oko centra Tiszaujvarosa gde se i nalazi druga tranzicija i finiš.

Znao sam da neću imati baš najsjajnije plivanje i tako je i bilo. Jednostavno osetim da “to nije to”. Iako smo svi bili zajedno, bukvalno i po više nas jedno pored drugih, nisam zadovoljan činjenicom da sam bio u drugom delu grupe pozadi. Pošto nas je čak 80 startovalo, prvih 300 metara je zaista bila prava borba u vodi… a zatim i na prvoj bovi. Kao ribe u mreži…

Iako nisam zadovoljan plivanjem, ne mogu reći da mi je teško bilo i da sam se mučio. Prvi i drugi krug su bili otprilike isti za mene…

Nakon solidne tranzicije, pa sve do Tiszaujvarosa i prvi i mislim i drugi krug bikea sam se zaista mučio. Tempo je bio paklen. Stizali smo (nas 6,7,8) isto toliko brojnu grupu ispred nas, i ni u jednom trenutku tempo nije padao, a vetar je bio jak, plus je staza ekstremno tehnička sa oko 20 skretanja po krugu, stoga su stalna ubrzanja konstatno prisutna…

Spojili smo se, da bi i u 3 ili 4-om krugu i stigli veću grupu ispred. Nakon toga mislim da se bile 2 grupe, prva ispred i naša… Mislim i da je bila i neka grupa iza ali su oni rundovani.

Drugi deo bike-a sam se osećao mnogo bolje. Strahovao sam od padova, neznam zašto, ali ispotavilo se na kraju sa razlogom, jer bukvalno dve krivine pred kraj, 400 metara do T2, ispred mene je, neznam ko, pao, i ja sam produzio napred na sljunak preko bankine. Ostao sam i dalje na biciklu i u tom teškom prenosu koji sam vozio do taga sam sišao sa bankine, ubrzao i uspeo da stignem grupu pred ulaz u T2…

… Ali problem je bio jer sam bio nazad, a grupa je ogromna, stoga se gube dragocene sekunde pred izlazak na trčanje. Kao i uvek, prošlo je nekoliko stotina metara dok nisam “ušao” u ritam, to jest pronašao pravi, i uskladio kadencu, disanje i tempo. Išlo je lepo. Pogotovo sam zadovoljan jer mi tempo nije ni malo pao u drugih pet km-a, čak je možda bio i negativan prolaz pošto sam poslednja dva kilometra značajno jače otrčao nego što sam trčao kompletno vreme do tad.

Svaki krug sam popravljao poziciju za par mesta, a u poslenjem za čak pet, a moglo je i bolje, jer jedino nisam zadovoljan sa tim što su tri takmičara ušla mali ispred mene u cilj jer nisam dao sve od sebe u finišu, a siguran sam da sam mogao da ih prestignem… Uglavnom, nakom što me je australijanac (Josh McHugh, 2007-e je bio na Evropskom kupu u Galipolju u Turskoj gde je bilo i Balkansko prvenstvo)  prestigao na 2 km do kraj, “uhvatio” sam njegov tempo i do kraja smo išli jako. Prestigli smo 4, 5 takmičara. Držao nas je i amerikanac koji je jedno vreme trčao iza mene na početku a zatim oko 2 krug na 5 metara ispred…

Zahvaljući njemu sa otrčao bar 20 sekudni brže, ako ne i više, jer nisam ni znao da mogu da držim takav tempo do kraja. I kao što sam napisao, na oko 200 – 300 metara do kraja sustiglu smo mađara, ali su zatim i on, kao i australijanac i amerikanac (Seymour) ubrzali dok se meni nije dalo i dalje “patiti”… Zameraću to sebi neko vreme…

Ušao sam kao 55-i. Vreme trčanja 34:05 min. Prvi svetski kup, najači u celoj seriji sigurno, extra masovan, stoga bi bilo nezahvalno biti nezadovoljan, pogotovo sa ovim rezultatom trčanja koji može biti odlična “odskočna daska” za dalje, a takođe i bitan reper i pokazatelj da trčanja može i bolje vremenom.

Tiszaujvaros je uz Hamburg trka sa najboljom atmosferom na triatlon trkama štiom sveta, stoga je bilo pravo zadovoljstvo proći svaki put kroz hiljade gledaoca i navijača koji su konstatno bili na nogama, vođeni sjajnim komentatorom Atilom, koji takođe već godinama vodi program u Tiszy-ju i koji će voditi program na Svetskom prvenstvu u Australiji sledećeg meseca…

Od ove godine je uveden i ITU U23 World Ranking, stoga sam uzeo lepu “količinu” bodova za ovaj ranking. Stoga sam sa ovom jednom trkom 56 trenutno. Pogledaj ovde.

Rezultati ovde.

Slike ovde. (flick je sređen, stoga ćete od sada uvek moći da pronađete slike na mojoj stranici na flickr-u. Ali mislim da ću i do kraja ove godine “kačiti” slike u galeriju. Za koji dan ih postavljam u galeriju, a takođe se nadam da ću uskoro i na flickr postaviti još slika sa trčanja)

ITU slike ovde.

ITU video snimak ovde. (ili na naslovnoj stranici ITU-a, sa desne strani izaberite “Tiszaujvaros Man Highlights”)

Verovatno se pomalo čudite naslovu, jer je ovo već 11.-i ITU Svetski kup ove godine, a ja sam do sad samo o jednom pisao. Ali ovde nije toliko poseban Svetski kup koji je bio u Lorientu (FRA) već pobednik Cédric Fleureton – jedinstven takmičar u ITU triatlonu…

Mislim da je Cédric jedini takmičar koji je ujedno i sam sebi jedini trener! Od početka svoje sportske karijere nije imao ni jednog trenera, već, kako kaže, sluša samo svoje telo i samo taj osećaj mu i govori šta da trenira iz dana u dan! (naravno poštuje neka osnovna pravila treninga koji su karakteristična za sportove izdržljivosti)

A to mu zaista i polazi za rukom, jer je u triatlonu već, mislim 14 godina. Ovo mu je druga pobeda na Svetskom kupu, čak posle 4 godine, prethodna je bila Cancun/Mexicu 2004.-godine. I to ne obična, bio je u begu čak 30 km sa samo još jednim francuzem, ali je većim delom on bio napred i vukao, ispred grupe od 40 triatlonaca! I posle takve vožnje i još posle 10 km trčanja je uspeo da obezbedi pobedu za više od minute!

Svakako treba izdvojiti da je 2005.-e i 2006.-e uzastopno bio Evropski vice-šampion.

Zanimljivo je i da on nije došao iz plivanja ili atletike u triatlon, nego se pre bavio snowboarding-om!

Velik problem mu je u početku predstavljalo plivanje, koje ga i danas ponekad košta boljeg plasmana, jer je sa 21-22 godine tek počeo da pliva i njegov najbolji rezultat na 1500 m je skromnih 18:08 min!

Ali kada se pliva u odelima, uspeva dobro da otpliva, jer po pravilu odela mnogo više odgovaraju lošijim plivačima jer oni imaju lošu plovnost…

Nažalost nije uspeo da se kvalifikuje za Olimpijske igre ni pre četiri godine u Atini, a ni ove u Pekingu. Kao da mu nije suđeno da na njima učestvuje, jer je na kvalifikacionoj trci 2004.-e na Svetskom prvenstvu kada se birao francuski Olimpijski tim isplivao samo 4 sekunde iza prve grupe, i tu je za njega trka bila gotova, dok je ove godine imao par lošijih trka, tako da je opet ostao uskraćen.

Međutim, on iako ima skoro 35 godina i dvoje dece kaže da će sigurno pokušati da dođe do medalje u Londonu 2012.-e što je zaista pokazatelj da se ne radi o običnom sportisti…