Hope you will like my story.

A lot more to come, as I have feeling that I have a lot more inside me to give for this wonderful sport.

Nakon završetka prethodne sezone trkom na Novom Zelandu napisao sam u članku da ću uskoro objaviti rekapitulaciju/pregled cele sezone međutim taj članak bi verovatno bio veličine 10-ak A4 stranica i oduzeo bi mi nedelju dana pisanja, stoga sam napravio ovaj filmić koji velikim delom prenosi atmosferu i stečeno iskustvo tokom sezone. Ne kažu za džabe da slika vredi hiljadu reči…

Zaista sam gledao “ka trci” u Ishigakiju i sa zadovoljstvom očekivao da je odradim i mogu reći da je i samopouzdanje bilo tu, ali kao što to obično biva, stvari se nisu baš odvijale po planu.

Ishigaki je trka sa najdužom istorijom održavanja, taj ITU Svetski Kup se održao čak 15 puta zaredom!

Ne treba napominjati na kakav način japanci organizuju trku i sa kakvom preciznošću i entuzijazmom pristupaju istoj.

Start trke je po programu bio u 15:45 h i naravno da je startovala tačno u 15:45 h, iako je prozivanje i prezentacija takmičara pred start morala da se ubrza da se ne bi kasnilo ni minute. Do te mere ide njihova preciznost. Kada pitate npr recepcionara koliko ima do supermarketa, on vam neće reći 5 ili 10 minuta, nego 7 minuta hoda.

Na čitavu katastrofalnu situaciju koja je zadesila Japan u prethodnom periodu, odgovor t.j. odaziv takmičara je stvarno bio izuzetan uz sve nazovimo “opasnosti” koje “vrebaju” tamo. Čak je bio zemljotres od 5.7 stepeni Rihterove skale dan pred trku sa epicentrom na 110 km severno od Ishigakija. Dok sam se ljuljao na 7-om spratu pogledao sam kroz prozor i sve što sam video je da su japanci mrtvi hladni i da šetaju normalno. Izgleda da na sve ispod 7 ne reaguju…

Što se trke tiče… Plivalo se u oko 24 C toplom Pacifiku u jednom ograđenom delu luke, pored Southern Gate mosta koji je praktično simbol trke u Ishigakiju. Oko 70 takmičara na startu.

Plivanje je bilo zaista grubo od starta, dok je na bovama bio pravi pokolj. Najveću grešku na trci sam napravio na početku sa osrednjim, umesto jakim startom. Nadam se da sam napokon naučio da kada je forma tu, da jedino preostaje izboriti se za mesto u grupi na početku, a kada se u tome uspe sve što preostaje je plivanje nekom “na nogama” i završen posao, prva grupa…

Poslednjih 300 metara mi je zaista lagano bilo, bukvalno sam plivao ruka ruku čeka iza Mario Mole. Ali zaobilažnje i pokušavanje prestizanja ostalih takmičara bi jednostavno bilo suviše iscrpljujuće jer smo i dalje svi tesno bili “zgužvani” tako da sam i isplivao tu, na začelju velike grupe u kojoj su svi na sekund izlazili. Isplivao sam negde oko 40 ili 50-og mesta na “samo” 50 sekudni iza prvog (Vasilievi naravno), to dovoljno govori kolio smo svi izjednačeni i koliko je start bitan.

Bukvalno oni koji nekada isplivaju top 10 na Svetskim Kupovima ili Dextro su sada isplivali par sekundi ispred mene, i obrnuto, oni koji i ne plivaju ništa posebnom uz dobar start i malo sreće su isplivali napred. Tako da još jedna važna lekcija za ubuduće je naučena… Na teži način… Zašto? Jer me je opet 6, 7 sekundi koštalo prve grupe.

Od početka sam bio u manjoj drugoj grupi (ne računajući beg od trojice). Stalno smo bili na 30 do 60 sekudni od velike prve grupe. Prvi i drugi krug smo bili bliže ali nismo nešto organizovani bili, a mogli smo ih lako stići… Ja se i nisam nešto posebno dobro osećao na bicikli jer sam novi sponzorski Champion System bike dobio u Ishigakiju kada sam došao par dana pred trku, stoga i uprkos svom studiranju i upoređivanju geometrije ramova i mera prethodnog i novog bikea i podešavanja novog u milimetar poput prethondog, nemoguće je odmah podesiti idealnu poziciju jer sam samo jedan trening odradio na njemu dan pred trku.

Ušli smo na oko minut zaostatka, znači praktično svaki bolji rezultat je odlepršao odavno. Ušao sam u T2 treći iz grupe i krenuo drugi na trčanje ali je osećaj bio loš. Mnogi su me prestigli. Međutim na oko 5 km kao da sam “prešaltao” u ne višu, nego dve više brzine i zatim sam ja krenuo da zaobilazim takmičare da bih na kraju stigao 48-i i osvojim šačicu ITU i Olimpijskih bodova. Drugih 5 km mi je bilo brže za oko minut siguran sam.

Teško je trčati za 45 poziciju, iako deluje da je na psihološkom planu i nije baš, jer je često vožnja sa prvom grupom lakša zbog veličine grupe, tako da je barem kod mene slučaj da kada dođem sa prvom grupom da mnogo bolje trčim i da je lakše naravno dati sve od sebe kada zante da trčite za podiumili top 10 ili top 20, a ne za par bodova.

Sve u svemu i dalje mislim da su svi elementi na svom mestu (forma), potrebne su samo korekcije, malo sreće i malo još iskusta. 50-ak sekudni iza vodećih na plivanju i 2 minuta iza top 5 na trčanju uz nikakvo posebno trčanje, čak šta više lošije, i nije katastrofa, tako da i dalje postoji doza strpljenja jer sam siguran da će na nekom od sledećih Svetskih Kupova ili drugih trka biti moj dan ukoliko stisnem zube nakon sirene na pontonu…

Nažalost, Dextro WCS u Yokohami, trci na kojoj sam planirao da se takmičim, je otkazan do daljenjeg zbog nuklearne uzbune 7-og stepena, tako da će se trka održati verovatno u septembru nakon Pekinga.

Tako da u lovnjenju ITU bodova sledeću trku imam na istom kraju sveta, Filipinima u kojem je ITU Azijski Kup u Subic Bay-u. Tek pre neki dan mi je Sergio predložio da radim trku zbog bodova, stoga već za 6 dana opet 20ak sati leta i 7 – 8 sati promene vremenske zone. Ali već sam potpuno postao familijaran. Preksinoć sam došao kući kasno, legao i probudio se u 7 – 7:30 h, isto kao i ovog jutra. Znači bukvalno sam odmah prešaltao 7 h vremenske razlike između Evrope i Japana. Ali, nije ni malo lako biti potpuno disciplinovan na letovima, jer se na jima vrši adaptacija, ovog puta manjkom sna, stoga mi i nije bio problem da zaspem odmah pri dolazku kući. Odnosno nisam spavao (samo 2 puta kratko po možda 1 h u avionu) nekih 24 sata, jer je đavolja usluga prema sebi ako spavate previše u avionu i onda dođete kući u vreme kada treba da spavate a vama se ne spava. Osim toga najviše pažnje treba obraiti na litre i litre tećnosti, kompresijke čarape i “hlače” (CEP naravno), malo istezanja, šetnja, lagana hrana i male količine hrane i to je to, odrađen posao.

Rezultati www.triathlon.org

Pogledajte kratak video http://www.triathlon.org/news/article/three-time_olympian_hunter_kemper_usa_finds_gold_in_ishigaki/

Dan nakon trke u Santiagu smo (Denis, 3 ruskinje i ja) otputovali u Valparaiso gde se održala druga trka zaredom Pan Američkog kupa u Čileu.

Nedelja nije prošla najbolje jer nikako nisam mogao da izbacim šlajm iz pluća. Stanje mi se dosta pogoršalo nakon trke, prvu noć sam jedva i zaspao. Odmorio sam sutradan i zatim par puta pokušavao normalno da treniram između trka ali bezuspešno. Jednostavno loš osećaj zbog nemogućnosti normalnog disanja, iako se uopšte nisam osećao malaksalo niti sam imao osećaj da mi je imunitet imalo “poljuljan”, jednsotavno sam stalno kašljao izbacivajući šlajm.

Danima sam se inhalirao sa biljnim čajevima i to je dosta pomoglo za iskašljvanje, ali u životu nisam više od 2, 3 dana iskašljavao stoga je ovo sve zaista fenomen sa moje tačke gledišta. Vreme je prolazilo, ja sam se nadao da ću u četvrtak, petak najkasnije biti 100%, ali nažalost i Nedeljnog jutra na dan trke sam i dalje osetio male smetnje. Grlo me je prošo skroz, ali na dan trke t.j. u toku trke nikako ne želite ni najmanju smetnju, a kamoli tako krucijalne smetnje poput tih sa disanjem. U toku trke se škrge otvaraju da bi se disalo, a da ne pričam onda da pluća ne da moraju da budu 100% nego i više .

Ali kao i pred Santiago, nisam se uopšte opterećivao time. Čekao sam trku da dam sve od sebe. Uveren sam bio da mogu da je odradim lepo. Jako puno sam odmarao prošle nedelje zbog navedenih razloga tako da sam očekivao efekat superkompenzacije, što je pozivitna stvar. Nažalost i Denis je imao problema sa grlom od srede, četvrtka, kao i sa iskašljavanjem i disanjem, stoga smo bili kao dva pacijenta u bolničkoj sobi. Čajevi i inhaliranje po ceo dan, uz pauze sa propolisom i ispiranje grla soli i sodom bikarbonom, uz čak i grejane nozdrva kuvanim jajima .

Plivalo se u prohladnom okeanu, u neoprenima naravno. Start je bio “mass beach start“. Dobro sam krenuo, iako se nisam zagrevao u vodi jer je hladna, nisam imao problema pri ulazku što se tiče trčanja kroz plićak. To je veoma bitno jer teren na dnu varira i uvek ima dosta rupa i mnogi jednostavno “propadnu” trčeći kroz plićak. A pošto nisam hteo da ulazim u vodu zbog hladnoće i pluća nisam imao predstavu kakav je teren, tako da sam zadovoljan svojim startom.

Plivanje je isto krenulo lepo. Dva kruga su se plivala sa izlazkom iz vode trčanjem oko bove na plaži. Prvi krug je bio solidan ali već drugi ne kako bi trebalo. Mislim da je opet problem do disanja i pluća i da su nakon što se hladnoća “uvukla”  performanse opale. Jednsotavno mi je nije bilo teško ali nisam mogao da plivam kako treba. Bacao sam ne artikulisano ruke kroz vode i mislim da sam imao putanju kao zmija i tako preplivao jedno 100 metara više…

Tako da sam plivao lošije nego i u Santiagu kada se sve sabere. T1 je solidna bila, i već na početku bikea smo složno radili ka hvatanju grupa. Bilo na je 4 ili 5 a zatim 6, 7. Uhvatili smo par takmičara u prvih par krugova (vozilo se 8). Mnogi su i otpadali kada smo ih uhvatili jer se vozilo 1 km jako brdo u svakom krugu. Garmin file sa trke:

Osećao sam se solidno. Pratio sam bez problema na brdu iako su dostsa jako išli. Svaki put sam iz sedišta vozio jer je to najbolji način za konzervisanje energije. Ponekad sam samo ustajao kada bi neko skočio u grupi. Ispred nas je bilo 2 ili 3 veće grupe. Zatim su se mislim 1 i 2-a spojile ili 2 i 3-a, nisam siguran, uglavnom su bile 2 grupe nakon nekog vremena, da bi se na kraju obe spojile i načinile jednu veliku prvu grupu.

Ali mi smo nastavili da vozimo lepo i u poslednjem krugu smo uspeli da uhvatimo veliku prvi grupu, samo nekih 3 km pred kraj. Stvarno nisam verovao da ćemo uspeti i stvarno je retkost da se tako nešto desi. Ako se grupa ne uhvati u prvih 10-ak km obično do kraja prednost vodećih samo naraste. Ali ovo je samo dokaz da složna grupa čuda čini…

Odmah nakon hvatanja sam se probio napred i koncentrisao na što bolju poziciju pred T2. Na početku brda sam otišao sa strane, i nakon što je australijanac Bailey skočio malo, ispratio sam ga i zatim i zaobišao i na brdu okrenuo kao drugi. Ostalo je zatim samo spuštanje tih oko kilometar do T2. Tranzicija je odmah na podnožju brda. Međutim spust (kao i uspon) je sa dosta krivina, i stvarno treba biti oprezan i dosta se mora kočiti.

U prvih par krivina sam obišao trening kolegu Marcusa (brazilac) i tako sam izbio na vodeću poziciju, na idealno mesto pred T2. Zaista mnogo znači dobar položaj pri ulazku u traziciju, jer ako grupa pobegne makar i 3 sekudne pri izlasku iz T2 na trčanje, zaista enormna količina energije mora da se potroši na dostizanje, stoga nisam mogao tražiti više, sve je bilo perfektno u tom trenutku jer na tehničkoj nizbrdici nije bilo šanse da me bilo ko zaobiće, postojala je samo mogućnost da ja napravim još koji sekund prednosti nad razvučenom grupom.

Međutim, samo jedan momenat, jedan delić sekudne… i ja ne znam šta se događa. Točak je odjednom zablokirao i ja “letim” kočeći, tačnije driftujući. I dalje u šoku, pre svega situacijom da sam ja i dalje na biciklu, da nisam pao, pokušavam da okrećem pedale ali bicikl se jedva pokreće. Tabular je zbog velike sile i velike brzine u krivini skliznuo sa točka, i zatim i pukao zbog trenja sa podlogom nakom što se točak zablokirao, verovali ili ne. Vozio sam 50-ak metara na točku bez tabulara na trotoaru sa strane dok me je cela grupa zaobilazila brzinom svetlosti. Gledaoci su dobacivali “hej, po putu vozi” . Možda, da imam gumu na točku…

Zatim sam sišao sa bicikla i krenuo da trčim gurajući bike pored sebe. Adrenalin je svakako učinio svoje, iako i dalje nisam mogao da verujem da mi se to desilo 400 m metara pred ulazak u zranziciju, refleksno sam trčao što sam brže mogao i nije bilo razloga za osvrtanje, šta se desilo desilo se, na meni je bilo da probam samo da umanjim štetu.

Ušao sam u T2 dok su svi uveliko već trčali i nestajali na horiznotu ispred mene… Loša sreća me je koštala ni sam ne znam koliko, minut, minut i po, skoro 2 mislim…

Krenuo sam odmah jako na trčanje i dalje sam gajio nadu da ću uspeti da stignem dovoljan broj takmičara da uđem u Top 20 i uzmem bodove. Na prvom okretu sam brojao i video sam da u tom trenutku 20-i takmičar ima sigurno 300, 400 metara prednosti i da je između njega i mene još desetak triatlonaca.

Nastavio sam sa jakim trčanjem, znao sam da će mnogi posustati jer je bike bio brdovit, a i trčanje se odvijalo delom na brdu. 3 kruga sa oko 400 metara iste uzbrdice sa bikea. Hvatao sam ih polako i najveću razliku t.j. najviše sam dobijao na nizbrdicama jer sam već godinama radim na tehnici, odnosno kada god trčim brda a to je često ramišlajm na nizbrdicama i eksperimentišem kako bih video kako se najbrže spuštam. To je zaista specifičan, ja bih rekao fenomen, jer trčanje nizbrdo nema veze sa formom, ili fizičkim performansama (možda samo par procenata), nego sa osećajem, tehnikom.

Sve što treba je opustiti se i “pustiti se” da sila teže čini svoje. Naravno, to nije ni malo jednostavno i zahteva dosta rada ili jednostavno prirodan talenat za tako nešto. Dugačak korak i samoubistveno spuštanje . Bukvalno je smešno bilo kako sam ostavljao ljude iza sebe na nizbrdici. Sećam se, i prošle godine u Huatulcu na ITU Svetkom Kupu sam dosta prednosti pravio na manjoj nizbrdici…

Uglavnom, u prvom krugu sam uhvatio grupicu od 3, 4 i ostavio ih iza, zatim još jednog, pa drugog, zatim u drugom krugu još jednu grupicu od mislim 3 ljudi… Već na nizbrdici u drugom krugu sam uspeo da uhvatim Adriana, brazilca sa kojim sam trenirao u Portugalu u decembru. Tako da je veliko olakšanje došlo tada. Preostao je još jedan krug i ja sam 20-i, znači nekolicina bodova je tu.

Nije imalo šanse da me neko od nazad stigne stoga je na meni bilo samo da probam da se dokopam još bolje pozicije. Međutim prvi takmičar ispred je bio zaista daleko i imao veliku prednost. Nastavio sam sa lepim tempom. Zaista sam se osećao dobro. Mislim da je inat zajedno sa adrenalinom od mogućeg pada na bikeu odradio veliki posao. Jednostavno čitav taj splet je učinio da me još više motiviše za jako trčanje, kao što sam napisao više je sve bilo neki inat lošoj sreći i dokazivanje samom sebi da ma šta god se desilo da ću završiti trku najbolje što mogu.

Približavao sam se sve vreme ali jednosavno do kraja je falilo nekih 300 metara da uhvatim još trojicu ispred. Međutim to nije bilo toliko bitno, najvažnije je bilo ne završiti 21-i ili lošije. Ušao sam u finiš sa dobrim osećajem. Iako sam išao jako nije bilo znakova iscrpljenosti, svakako da su okolnosti bile drugačije i da sam trčao u grupi da sam mogao i brže. Iako sam morao svakih par minuta da “tresem” nos t.j izbacujem šlajm, osećaj je bio daleko bolji nego u Santiagu gde sam trčao jednu od lošijih trka u životu.

Znao sam da če mi vreme biti dobro na trčanju ali nisam imao predstavu da sam trčao samo 30 sekundi lošije nego trećeplasirani i oko 50 sekundi lošije nego pobednik! Kada sam video rezultate, zaista mi je bilo krivo, ne mogu reći krivo, jer sam rezultate tek video kada sam došao u Portugal u sredu. Više neka pomešana osećanja, slatko kisela, heh.

Do tog trenutka nisam mario uopšte, triatlon je neverovatan sport, nevetovatno zanimljiv i uzbudljiv i svako mora na dan trke osim dobre forme imati i taj delić dobre sreće, ma koliko bio spreman, tako da znam da se kad tad tako nešto moralo desiti. Možda je i sreća u nesreći što se to desilo pred kraj bicikla, jer da se desilo ranije ne bih bio u mogućnosti da pretrčim tu distancu sa biciklom.

Takođe, daleko je najvažnije da ja nisam pao sa bicikla i da sam ostao 100% nepovređen. Stoga ni sekudne nisam imao crne misli, već sam na sve gledao sa pozitivne strane… ali kada sam video rezultate, ipak mi je pomalo žao što je to stvarno bila dobra prilika za odličan rezultat čak i uprkos problemima sa grlom i plućima. Sa tim vremenom trčanja bih bio 6-i, a siguran sam da nakon ulazka u T2 kao vodeći i tom prednošću sa sporijim startom i zatim trčanjem sa vodećima da bih mogao i brže trčati svakako, četvrti i peti su trčali ne više od 10 sekundi brže. Ja uvek mogu više da dam od sebe kada imam koga da pratim…

Ali pisao sam u prošlom postu, nema “ako”, “bih” i “šta bi bilo kad bi bilo”. 20-i sam, i tu se završava priča. Svestan sam da sam tog dana bio isto ako ne i spreniji od ostalih i to je ono što je meni najbitnije. Početak je sezone. Naučio sam da je u triatlonu daleko najvažnija stvar strpljenje!

Rezultati  www.triathlon.org

Hmm, ne baš najbolji start sezone. Zasada!

Pripreme su kao što sam pisao u prethodnim postoviam sasvim dobro prošle i nema dvoumljenja da sam spremniji nego ikad… Ali… uvek postoji to ali…

Profesionalni sport i trkanje na najvišem nivou može da razume samo onaj ko se i sam trkao na velikim takmičenjima. Kada je organizam t.j. telo najspremnije, i u najboljoj formi, ono je tada najviše “lomljivo”, reče mi Franja jedanput… i to je bezuslovna istina!

Naime, prehladio sam grlo tačnije dobio upalu u četvrtak – petak… Tako mizerna i nesmotrena situacija ali opet se ponovila (u Australiji, Gold Coast 2009-e sam isto prehladio grlo par dana pred Svetsko prvenstvo)… ali ovaj put zbog vode iz frižidera koji hladi na ne više od 3, 4 C. Iako mi je pri svakom pijenju bilo nekomforno, uopšte nisam razmišljao. Uveče kada sam osetio da sam nadražio grlo već je bilo kasno.

Da stvar bude još gora pojeo sam ledeni sladoled nakon ručka… a takođe i u petak, dan nakon sam “overio” grlo drugim ledenim sladoledom ! Santiago je baš topao, nakon podneva je Sunce izrazito jako tako da sam se odmah prešaltao u letnju fazu… što me je koštalo!

Zvuči skroz bezveze, ali i radi se o tome da se mora voditi računa o zilion stvari i biti isprogramiran kao robot da bi tog dana u to i to vreme kada je trka performans bio 100%. Samo to se računa, ko prvi, drugi i treći prođe kroz cilj. Uopšte nije bitno što je 12-i plivao 10 km dnevnom, ili što se 11-om zapetljala nogu u jezeru na alge ili korov, što je 25-i trčao 29:30 min na treningu, ili što je 32-i uganuo nogu dva dana ranije ili što 45-i nije “imao dan” ili što je 52-om izleteo pas na bike-u…

Upravo zbog toga je hendikep na mojoj trci totalno nebitan i sve što se važi je to da sam ja završio 20-i, a ne 5-i.

Pred trku sam se osećao dobro, kašljao sam pomalo, disanje možda nije bilo 100% i kao da sam tek tek u plućima osetio neku težinu, šlajm, stoga ni trenutka nisam bio zabrinut već sam strpljivo čekao da dam sve od sebe pa kako bude.

Plivanje je bilo bez neoprena iako je prvobitno trebalo u njemu da se pliva, mada voda u malom jezeru 20-ak kilometara severno od Santiaga je sigurno bila prijatnih 24, 25 stepeni što je sasvm OK.

Startovao sam pored Denisa Vasilieva koji u svakom trenutku može na bilo kojoj trci na svetu da ispliva u Top 3 i pokušao sam nakon 50-ak metara da ga pratim draftujući se (tako smo se dogovorili pred trku), što je na treningu bilo svakako izvodljivo (Denis je cele zime isto bio u Rio Maioru samnom), plus sam još nedeljama i nedaljama radio na draftu, međutim nakon 10 sekundi mi je bilo jasno da je to samo san.

Opet onaj stari osećaj nemoći u vodi. Ali siguran sam da je to uzrokovano oslabljenim organizamom koji se preventivno stavio pod “hibernaciju” zbog te upale. Isplivao sam na kraju i ne tako katastrofalno gledajući plasman i ostale, ali je itekako predamnom bio težak bike za dostizanje vodećih.

T1 je isto užas bila i tada mi je bilo jasno da nema šta da tražim na trci i da je definitvno problem nešto što je izvan moje kontrole jer sam trčao kroz tranziciju kao da sam imao tegove i na rukama i na nogama.

Od početka bikea do kraja sam bio u crvenoj zoni. Lovili smo (brazilci Carvahlo i Igor Amorelli koji je isto trenirao samnom u Rio-u, i mađar Faldum) drugu grupu prvo i nakon sustizanja smo svi zajedno lovili prvu grupu a zatim i vodeću četvorku koja je daleko ispred svih isplivala, uključujući i Denisa, kao i pobednika japanca Tayamu.

Nisam mogao da dajem smene jer sam se i iza njih mučio. Mada i Carvalho i Igor su neverovatni jaki na bike-u. Igor je bio 5-i na Svetskom prvenstvu u half-ironmanu prošle godine (u pro kategoriji naravno). Profil staze nije brdovit, ali nije ni ravan nikako. Vozi se pola kruga nazovimo blagi uspon, ali konstatno, jedno 3, 4, 5 % i zatim nazad. Garmin profil staze (startovao sam tek u trećem krugu, jednostavno nije bilo vremena za pritiskanje ekrana ranije!):

Ulovili smo drugu grupu nakon čini mi se 10-ak kilometara t.j. dva kruga, a prvu nakon 20-ak dok smo vodeću četvorku stigli tek na oko 30 kilometara. Zamor, ali ne klasičan nego onaj kada se iznutra nekako osećate slabo, istrošeno, isceđeno, je bio očigledan i stvarno je jedino čudo moglo da se desi da bih očekivao dobro trčanje… Pribojavao sam se onog što se i desilo, a to je katastrofalna poslednja disciplina.

Čim sam ja u drugoj polovini u T2, to je uvek znak da ću loše trčati . Od početka prazan osećaj, iako sam konstatno pio izotonik i pojeo gel na bikeu, stoga energetske zalihe sigurno nisu bile problem. Krenuo sam lagano gajeći nadu da će se noge “prešaltati” ali ništa od toga. Kako sam krenuo tako sam i završio.

Trčao sam kao devojčica… juniorka… ne talentovana… koja je došla iz plivanja… sa 10-ak kg viška… bukvalno!

Ali sam itekako bio zadovoljan što sam uzeo bodove 20-im mestom. Prava katastrofa bi bila da sam završio 21 i ostao praznih džepova. Ovako nije kraj sveta ni najmanje. Jedna stvar u svemu ovome bi trebala da bude dobra za narednu trku koja je u Nedelju. Stvar koja od sportiste čini supermena… a to je superkompenzacija! Tako da što više padnem t.j. što sam dublje pao , to ću više odskočiti! (puj, puj)

I ako sam juče i danas katastrofalan i dalje i konstatno sam na čajevima, propolisu/kamilici/jasminu, bombonicama za grlo i td i td, jer mi je i na pluća šlajm otišao jer svakako da je trka samo još više iziritirala sve, molim Boga da ću več u četvrtak i definitvno petak moći reći da sam potpuno zdrav, a kada se budem osećao 100% zdrav, onda je sve super.

Rezultati http://www.triathlon.org/results/results/2011_santiago_itu_triathlon_pan_american_cup/6013/

P.S. Mislim da sam na aerodrum u Rio de Janeiru (preko kojeg sam išao za Santiago iz Lisabona) doputovao zajedno sa mr. Obamom:

P.P.S. Obama je juče (ponedeljak) bio u posti Santiagu! Hmmm…

2011 Dextro Energy Series počinju trkom u Sidneju 10-og aprila, a zatim se WCS seli u Yokohamu, Japan. Ta trka bi trebala da bude jedina trka iz WCS serije na kojoj ću učestvovati ove godine. U Pekingu na WCS Grand Final učestvujem na U23 Svetskom prvenstvu koja će biti i pik sezone. 2009-e sam bio u Yokohami i završio kao 32-i. Inače to mi je i jedina odrađena trka iz Dextro serije seniorskih elitnih Svetskih prvenstava. Ali pre toga, i to već ove Nedelje počinje moja triatlon sezona 2011!

Nakon ne tako uspešnog vikenda i Svetskog prvenstva u Budimpešti, imao sam veliku motivaciju da u Grčkoj odradim dobru trku, odbranim titulu Balkanskog seniorskog prvaka od prethodne i od pre dve godine, i ostvarim dobar plasman i na Evropskom kupu jer mi je svaki novi ITU bod više nego dragocen.

Sunčano vreme i toplo more su najavili klasičnu trku u pravom letnjem triatlonskom duhu, jer poslednji par godina praktično je više ITU trka u hladnijim mestima u kojima se obično pliva u neoprenu zbog nižih temperatura vode, stoga je svakako uživanje kada se napravi balans između trka t.j. kada se učestvuje na trci koja se odvija u moru i uz more t.j. plažu. Pored eksluzivnih hotela u kojima se održi pasta party, tim još bolje .

Nakon Budimpešte mi je pao imunitet, zbog manjka sna verujem i lošeg vremena tamo, stoga sam u ponedeljak poslepodne osetio malaksalost i skratio trening drugi trening, osećao sam da mi pada imunitet i da ću morati da pređem u “hibernate” fazu. U utorak sam potpuno odmorio, odnosno samo krakto propšetao na Popovici na Fruškoj Gori, i uz sve to, popio galone vode i ceđenjog voća .

U sredu ujutru sam se osećao odlično i odradio planirane treninge, čak šta više na kojima sam se osećao fenomenalno. Krenuo sam sa namerom da vidim kako ide, ali malaksalost je bila iza mene.  To je bio dobar znak pred trku jer u pon. i uto. sam bio zabrinut zbog toga što me je snašlo, što nikako ne može biti dobro u nedelji u kojoj imam važnu trku. Ali dobra stvar u svemu tome je bila superkompenzacija. Nekako sam bio siguran da jedino nepredviđena situacija može da učini trku lošom.

More je bilo uzburkano, uz dosta bezopasnih meduza. Napokon trka koja treba da startuje ujutru, zaista sam bio srećan zbog toga nakon nekoliko čiji je start bio u 15 ili 17 h… Startovali smo u 9:30 h, nas 50-ak, i more je već tako “rano” bilo “nervozno” i plivanje je bilo borba sa talasima. Osećao sam se dobro i konformo. Plivao sam svo vreme u grupi, sa tim da su se dva danca odvojila.

Uz solidnu prvu tranziciju i par prvih km na biciklu spojili smo se u prvu grupu, jedino su danci bili ispred. Događaj koji je obeležio dan je bila greška redara/volontera/policije koji su nas na raskrsnici na kojoj smo ulazili i odrađivali 8 krugova po 4.5 km usmerili levo, umesto desno. Naravno, svi smo znali da treba desno da idemo, na brifiengu je lepo naglašeno, ali je teško poslušati sebe iznutra kada vam zvanični redari mašu ka levo, i to više njih, i još kada cela grupa krene levo, mislim da niko ne može biti “crna ovca” i krenuti sam desno, jer jednostavnoi u tim trenucma nismo znali šta se dešava, nije isključeno da je iz nepoznatih razloga promenjen staza t.j. taj deo.

Međutim danci su skrenuli desno pre nas kao i grk Kromidas (učesnik OI u Sidneju i Atini koji se vratio triatlonu nakon pauze posle 2004-e). To je značilo da smo mi (cela grupa) napravili pola kruga više i izgubli 3,4 minuta u odnosu na njih.

Zaista sam sebi pomutio misli kada sam video Kromidasa koji vozi sam par minuta ispred grupe. Odbrana moje titulete je bila pod velikim znakom pitanja. Grupa je bila neorganizovana, taj potez nas je razorijentisao totalno, plus, mnogi su nam se i priključili na toj raskrsnici pri povratku jer smo praktično dali prednostv od par minuta svima stoja je postalo i opasno voziti se u takvoj velikoj grupi sa par manje iskusnih takmičara…

Grupa je bila ogromna, niko sem nas par nije izlazio na čelo, vozili smo ekstra sporo, čak i pričali o “incidentu”. Čak su i sudije na motoru došle i objasnio sam im šta se desilo ali ništa nisu mogli da učine t.j. da nam skrate tih pola kruga. Danci kao i grk su samo povećavali prednost jer niko nije hteo da radi. Bilo je par pokušaja begova koje smo ispratili. De Kanael i ja smo pokušali da ubrzamo grupu i motivišemo par takmičara ali bezuspešno, svi su samo vrteli pedaei u zavetrini.

Pozicionirao sam se dobro poslednjih par km i ušao u T2 kao treći iza De Kanaela i Gaconda (švajcarci). Bicikl mi je pao sa šipke pa sam tu izgubio par sekundi jer sam morao da ga vratim. Nakon par stotina metara trčanja sustižem vodeću grupicu na trčanju koji su mi pobegli iz tranzicije (ispred su danci na oko 5,6 minuta i grk na oko 4).

Noge su bile O.K. i držao sam se grupe prvi krug (2 km). U međuvremenu ukrajinac Tsvetkov nas je sustigao koji je krenuo kasije iz T2 i prešao, zaista je leteo. Za njim su se odvojili još trojica. Tako da sam posle 2 kruga ostao sa mađarem Keki-jem (kratko su trčali sa nama mađar i austrijanac koji su se bili odvojili ali smo ih stigli i treći mađar takođe, ali su svi brzo otpali jer tempo nije padao ni u jednom trenutku). Nalazili smo se na 8 i 9-om mestu.

Zaista smo trčali lepo. U trećem krugu sam zapamtio na kojem mestu sam se mimoišao sa Kromidasom i u četvrtom kada sam video koliko sam smanjio razliku na tom istom mestu, uvideo sam da postoji, iako veoma mala, šansa da ga sustignem. Tako da poslednjih 3.5 km zaista trčim na granici. Dobar ritam, frekvenca i disanje, kao i kompletan osećaj… baš onakvi kakvi i treba da budu u tim trenutcima. Ispred očiju mi je samo bila tačka koju je činio grk u daljini.

Na Kekija nisam obraćao pažnju, samo sam sustizao Kromidasa i pokušavao da samnjim razliku. U petom krugu na okretu, na kilometar pred kraj imao je prednost od nekih 100 metara, i bukvalno sam krenuo u hvatanje kao da je trka na 1 km u pitanju. U međuvremenu je i Keki otpadao i nije mogao da me prati, tim bolje za mene, više bodova ako tako ostane do kraja . Na oko 300 m do kraja sam uspeo da stignem grka i pređen na vodeću poziciju Balkanskog prvenstva.

U tim trenutcima sam osetio olakšanje, jer sam uspeo da obranim titulu, i trka se okrenula u totalno drugom smeru, mislio sam da nema šanse da na kraju dana budem zadovoljan nakon te kardinalne greške sa početka bicikla. Sa obzirom da sam zaista davao mnogo od sebe u cilj sam ušao gledajajući samo da me mađar ne sustgine u tih poslednjih 100 metara, tako da je on ušao na samo sekund iza iako sam imao dosta veću razliku.

Grk zaista nije mogao da trči i imao je zaostatak od skoro 10 sekudni. Ušao sam u cilj kao 7-i na Evropskom kupu i osvojio i značajne ITU bodove, stoga neka vrsta kompenzacije za prethodni vikend jer je trka bila super, iako uvek može bolje, ko zna šta bi bilo da nismo izbuli tih par minuta. Ali sve u svemu: zadovoljan.

Rezultati ovde.

Prošlo je več više od nedelju dana od kada sam se vratio iz Budimpešte u kojoj sam učestvovao na Svetskom prvenstvu u akvatlonu u elite kategoriji (seniori) i na triatlonu u svojoj U23 kategoriji.

Kompletno, Budimpešta je za mene bila loše iskustvo. Trke sam loše odradio, zbog lošeg plivanja sam ispaštao u obe trke, a i sreća me nije baš pratila.

Akvatlon je bio u sredu 08-og. Plivalo se 1000 m i trčalo 2.5 km. Kada ne može da se održi normalan format akvatlona što podrazumeva 2.5 km trčanje – 1 km plivanje i – 2.5 km trčanje zbog hladne vode, onda se prvo pliva u neoprenu 1 km i zatim trči 5 km, ali je iz nepoznatih razloga distanca trčanje skraćena na 2.5 km što mi ne odgovara, ne samo jer nisam ekstra plivač nego jer nisam spreman za trke takvog formata koje podrazumevaju veliku eksplozivnost i spremnost na kraćim distancama i ekstremnu brzinsku izdržljivost.

Imao sam startni broj 1 jer sam prošle godine bio 4 na Svetskom prvenstvu u elite katetgoriji, stoga sam svakako u trku ušao bez ikakvog fokusa na glavnu trku koju sam imao u subotu u U23 kategoriji, odnosno nisam ni pomišljao da se “štedim”.

…Ali nakon lošeg plivanja u hladnoj vodi Dunava (16 stepeni) i još očajnije T1 jer sam se mučio da obujem patike zbog slabog osećaja prstiju i stopala, bilo mi je jasno da nemam nikakve šanse za ozbiljniji plasman makar trčao kao da mi je to poslednje. Stoga sam otrčao jači tempo i odradio jak trening što je dobra priprema za subotu. Međutim nisam se ni osećao najbolje, jednostavno nije bio moj dan, tako da i ne mislim da sam mogao nešto ekstra brže, međutim odradio sam trku rutinski kada se sve sabere.

Zauzeo sam 9-o mesto, što je relano dobar rezultat ali sa obzriom da nas je bilo samo 20-ak trku karakterišem kao velik poraz. Nisam gubio motivaciju i verovao sam da u subotu mogu da napravim dobar rezultat, jer je praktično to glavna trke sezone za mene.

I u U23 trci sam imao odličan startni broj (16, od 80 takmičara) što mi je davalo još više nade za dobar plasman, ali kao i u sredu, svojim sada još katastrofalnijim plivanjem sam zapečatio svoj takmičarski dan (mislim da sam izgubio ekstra sekunde zbog novog odela koje se mi je veliko, iako je u prvi mah izgledalo idealno, ali moja greška što menjam odelo pred trku). Inače kišan, tmuran i prohladan dan. Isplivao sam daleko, daleko iza vodećih, iako u “grupi” to je bio sam njen izduženi rep.

Uz solidnu T1, vozio sam solidno jako na početku i stizao takmičare zajedno sa prošlogodišnjim prvakom sveta u juniorskoj konkurenciji i 5-im sa Dextro-a iz Londonda – Mario Mola-om. Stigli smo dosta ljudi i spojili par manjih grupica i oformili 3-ću grupu. Kasnije su se prva i druga spojila i nastala je jedna ogromna grupa ali nismo imali šanse da ih sustignemo jer nismo bili složni, najviše je Mola radio.

Da trka bude još gora pobrinuo se mehanički problem sa donjim malim točkićem sa kojeg je spadao lanac tako da sam na intervale vozio sa otporom, zbog kojeg sam par puta mogao i da izgubim grupu i zbog kojeg se se moje noge punile više nego što bi trebale. Tako da sam morao da vodim dosta računa, osim na veoma tehnički zahtevnu mokru stazu, oštre zavoje i krivine, i na svoj kvar. Prebacivao sam lanac sa velike na malu šajbnu jer je to jedini način da mi se bar na kratko lanac vrati na točkić. Posledni krug sam vozio skroz na maloj šajbni.

Uglavnom srećan sam što sam uopšte i završio bike. U T2 ulazim kao prvi međutim izgubio sam par sekundi u istoj i krećem na trčanje sa grupicom. Od početka sam pomislio da ću super trčati, jer obično samo ubrzavam i osećam se bolje ali ubrzo sam osetio da su mi noge punije zbog kvara na bikeu, a i motivacija je bila zaista nisko jer sam trčao za 50 mesto, što je zaista loš rezultat za mene…

Na kraju sam završio među prva 3 iz svoje grupe mislim, i zauzeo 51-o mesto. Dosta ljudi nije završilo trku, ali jedini rezultat sa kojim bi bio zadovoljan je da sam završio bike sa vodećom grupom i otrčao najbrže što mogu.

Ali tu je sledeća godina, kao i naredne 2 nakon toga, stoga je za mene to samo bio loš dan i loša trk/e.

Rezultati akvatlon ovde.

Rezultati triatlon ovde.

Nakon Evropskog prvenstva u Portugalu sam sleteo u Budimpeštu i zatim se direkt uputio za Tiszaujvaros gde sam zajedno sa još 20-ak triatlonaca i triatlonki boravio u kampu koji je u sastavu ITU Sport Developmenta bio pripremna baza za predstojeće Svetsko prvenstvo t.j. Dextro Grand Final u Budimpešti.

Suvišno je ponavljati da su ovakvi kampovi sjajni, jer smo praktično svi skoro iz različitih zemalja, sa različitih kontinenata. Ove godine je kamp imao ozbiljniji pristup i pozvani su samo određeni sportisti (većina sa impozantnim rezultatima iza sebe), nije postojala prilika da se aplicira za isti stoga je svakako čast biti deo ekipe koju je Libby Burrell, direktor ITU Sport Developmenta izabrala.

Plus, svi smo odseli u Garden Panzio apartmanima, t.j. velikoj kući, u kojoj sam već dva puta boravio i čiji je vlasnik Judith Markus koja nam je svakodnevno sa neverovatnom energijom i ljubalju za triatlon na raspolaganju. Njen muž Gabor je predsednik (mislim!) mađarske unije i začetnik poznatog triatlon kluba TVK Mali iz Tiszaujvarosa.

Njihov sin je ITU delegat Markus koji je ujedno i ETU sekretar i glavni sudija na svim velikim trkama, kao i na Olimpijskim igrama u Atini i Pekingu. Imali su i drugog sina koji je bio uspešan triatlonac međutim poginuo je nažalost pre 10-godina kada su ga nesrećom udarila kola dok je vozio bicikl…

…Stoga se u Garden-u stvarno osećam kao kod kuće. Tiszaujvaros je od prošle godine i ITU (prvi) akreditovani trening centar, i ima 50 m otvoreni bazen, 25 m zatvoreni, stazu u tom istom kompleksu, prostorije klub sa trenažerima i tredmilom, ice bath-om, saunom… zatim su tu i termalni bazeni i td. Više nego odlični uslovi na jednom mestu, stoga je organizovati trening više nego jednostavno.

I treneri su već “tradicionalno” odabrani – Bobby Mc Gee iz Amerike, “mag” za trčanje, Mick Delamote iz Australije, “domaći” Tibor Lehmann i Željko Bijuk koji je i novoizabrani SD kordinator za Evropu!

U kampu nas je bilo iz čak 12 zemalja, sa trenerima iz 14 (Jordan, Egypt, Ecuador, Costa Rica, Croatia, Guatemala, Israel, Mauritius, Mexico, Namibia, Serbia, United States of America).

Članci sa ITU ovde. i ovde.

Slike ovde.

Prvi put u istoriji ITU-a održano je Svetsko prvenstvo (ELITE) u sprint triatlonu u Olimpijskom gradu Lausanne-i na jezeru Geneve (Ženeva) u Švajcarskoj.

Nisam u potpunosti tempirao formu za ovu trku (zbog U23 Evropskog prvenstva u Vila Nova de Gaia-i 28-og Augusta) i nakon Sivca sam imao 3 jake i obimne nedelje treninga kao i jednu srednje (prošlu) jaku uz samo 2-3 dana lakšeg treninga pred trku, stoga nisam očekivao super rezultat, ali sam svakako bio spreman da dam sve od sebe, jer ni manje ni više to je Svetsko prvenstvo i to u elite (seniorskoj) konkurenciji.

Međutim zbog lošijeg plivanja, i mnogo guranja i udaranja u vodi  (70 takmičara, sprint triatlon), nisam se “stavio” u situaciji za dobru grupu na bikeu, tako da nisam uspeo da uhvatim veliku vodeću grupu, iako sam prvih par km vozio sa Brynanom (IRL) i Bennettom (AUS- USA) koji su uhvatili prvu grupu na kraju jakog brda, koje nas je “čekalo” u svakom od četiri kruga, 10.5 % srednji nagib, dužina preko 500 metara.

Pratio sam nakon tranzicije do uspona, ali su jednostavno bili jači i imali svežije noge a i ne samo to, ko imalo poznaje triatlon zna da je Bennettom jedan od najačih biciklista među triatloncima (OI Atina 2004 – 4 mesto), a i Bryan se profesionalno bavio biciklizmom i čak i učestvovao na trci kroz Srbiju pre nekoliko godina , tako da se nakon uspona formirala manja druga grupa od nas 5,6…

Vozili smo solidno ali za mene je trka bila završena t.j. trka za bolji plasman, jer su vodeći polako ali sigurno povećavali razliku, a bilo je ih je bar 45-50 u prvoj grupi…

…Stoga sam stvarno bio pomalo frustiran, ali sam solidnim trčanjem sa ne previše napora koji se očekuje za sprint distancu i trku tako velikog značaja došao do 53-eg mesta. Nije katastrofa, kada se uzme u obzir da je stvarno svetska elita bila na startu i da mi je prva godina u seniorskoj (U23) kategoriji, ali opet me je samo par sekundi na plivanju dovelo u situaciju da čak i sa takvim solidnim trčanjem (mada bi ono bilo brže da sam bio u prvoj grupi, to je sigurno) budem u top 30, čak i top 25 što je razuman i vredan rezultat…

Rezultati ovde. p.s rezultat plivanja nije dobar. plivao sam preko 9:40, ne 9:25 min

Slike ovde. (ITU, moje iz Lozane i sa priprema iz Radovljica slede na flickru…)

Video snimak ovde.

Od prošlog ponedeljka sam u Radovljici, mestu u Sloveniji poznatom po osvajačima olimpijskih medalja u plivanju poput Sare Isakovič, Anje Klinar (medalja sa EP) i td…

Ovde već neko vreme boravi ceo elite tim Južne Afrike i ovo im je baza u Evropi do Svetskog prvenstva u Budimpešti. Ukupno 10 takmičara, trener i menadžer.

Takodje, Bojan Cebin sa kojim sam u Feb. par dana i u Umagu bio, zatim i Vid Pucelj, a i Uroš Seme uglavnom trenira sa nama sa obzirom da je iz Kranja koji je blizu Radovljice.

Sa obzirom da je ovo ključni period za mene pred glavni deo sezone, svakako da mi trening u grupi znači mnogo i da je lakše odraditi jače treninge. Potom i promena sredine i čist vazduh prelepih dolina, gora i planina u ovom delu Slovenije…

…I naravno uvek se i naučiti ponešto novo, nebitno da li ste sa svetsim prvakom, ili 50-im juniorom u svetu, a takođe mnogo znači i “iskorišćavanje” pojedinaca za poboljšanje (ili jače treniranje) po disciplinama. Henri Schoeman je junior – ekstra brz plivač, prošle godine u Turskoj na Evropskom juniorskom kupu je isplivao čitav minut ispred nas na 750 m! Mislim da ima vreme oko 16:15 min u velikom bazenu, a nije višlji od 1.70 m .

Zatim Richard Murray koji je dvostruki svetski juniorski prvak u duatlonu i koji trči kao mašina… zatim i iskusniji stariji takmičari poput Claude Eksteena koji je prošle godine uvek bio Top 20 na svim Dextro trkama koje je odradio, i ovog vikenda je bio 27i u Kitzbuehelu… i mnogi drugi, poput i starih prijatelja Wikusa, Carolyn i Theo-a sa kojima sam bio u ITU Sport Development kampovima.

50 metarski bazen je odličan jer ga noću prekrivaju a mislim da ga i greju tako da je voda uvek odlična nevezano da li je dan hladniji, za razliku od otvorenog bazena na Sajmištu u Novom Sadu, gde nakon 2 svežija dana voda padne na 23 C.

I bazen i staza stara 2 nedelje su nam na 500 m od apartamana t.j. velike kuće u kojoj smo svi smešteni. Bledsko jezero je na 7 km, stoga stvarno više nego odlični uslovi za dobro i usput idilično treniranje.

U četvrtak putujem za Lozanu zajedno sa afrikancima na prvo ITU Svetsko prvenstvo u sprint triatlonu!

Još nekoliko živopisnih slika možete pronaći na mojoj flickr stranici.

10-og Jula (subota) sam odradio svoj drugi ITU Svetski kup u Holtenu u Holandiji, mestu u kome sam 2008-e učestvovao na ETU Evropskom juniorskom kupu i 2009-e na ETU Evropskom juniorskom prvenstvu.

U Holandiji sam boravio kao član ITU tima (3 muškarca, 3 žene), koji se određuje za 3 – 4 ITU Svetska kupa godišnje. Zaista ogromno iskustvo i prednost za nas koji smo uglavnom sami na većini trka, jer smo bili smešteni zajedno kao tim, zajedno trenirali, imali mehaničara i maserku koji su doputavali čak iz USA i bili nam na raspolaganju 24 h dnevno, kao i koordinatora (komšija Željko Bijuk ).

Startovalo nas je tačno 74. Mnoga velika imena su učestvovala. Ove godine ko god se nađe na startnoj listi (što je izrazito teško zbog ITU rankinga, mnogi ostanu na wait listi) je takmičar koji je vredan pažnje…

Start trke je bio u 13:45, stoga smo svi bili svesni da će uslovi biti nemilosrdni jer je temepratura bila preko 35 stepeni i Sunce je konstano “pržilo”. Zaista neverovatno toplo za Holandiju t.j. sever Evrope. Temperatura vode je bila 25 stepeni što znači da se plivalo na moju radost bez neoprena.

Pre dve godine se oba puta u istom jezeru plivalo u neoprenu, isto u Julu, (2008-e krajem Juna) tako da samim tim što je i jezero dosta toplije dovoljno govori o temperaturama u poslednje vreme u Holtenu…

Nisam najsjanije krenuo, t.j. nisam se izborio za dobro mesto, što je delom posledica ne baš najsajnijeg mesta na pontonu pošto po startnim brojevima biramo mesto (a moj startni broj je bio 70). Međutim uhvatio sam solidan ritam i plivao u grupi sve vreme. Oko bova je bilo dosta guranja, ali na pravcima je grupa lepo išla. Plivanje je duže bilo, što se vidi porezultatima, a i na “oko” se moglo videti kada se pogleda udaljenost bova.

Par puta sam morao dosta da se potrudim da spojim manje razlike, jer se išlo zaista jako, ali sve u svemu nakon T1 sam se našao u grupi od 5,6 takmičara. Ipsred je bila još jedna takva grupa koju smo brzo uhvatili. Napred, ali na nekih 200 metara je bila velika prva grupa.

Prvo se vozi 7 km do Holtena a zatim 5 krugova po nešto više od 6 km sa jakim (10%) usponom od nekih 300, 400 metara, i sa delovima sa velikom kockom! U Holtenu kroz mesto kada se vozi postoji dosta delova sa popločanim putem, ali ne toliko strašno koliko na tom jednom delu od nekih 100 metara… Bike je itekako bio tehnički zahtevan.

Radili smo solidno, i negde na 25 km smo uhvatili prvu grupu. Nisam bio uveren da ćemo to uraditi, govorili su nam pored staze da je razlika uvek oko 10-15 sekundi, međutim pošto nismo ništa preterano jako išli, mislio sam da ćemo imati zaostatak.

Tako da kada smo se spojili, pokušao sam da se probijem što više napred da zauzmem dobru poziciju u slučaju begova i ne daj Bože padova.

Međutim mnogi takmičari ne obraćaju previše pažnje i zaobilaze nesigurno, tako da sam do kraja uglavnom vozio u prednjem delu grupe ali ne skroz napred. Pred T2 (inače T1 i T2 su odvojeni, T1 je pored veštačkpg jezera na 7 – 8 km od Holtena a T2 je u centru Holtena gde je i cilj) sam pokušao da se probijem još, ali nisam previše rizikovao tako da negde oko 15 mesta ulazim.

Tranizicija 2 u Holtenu je traidicionalo haos kada je velika grupa u pitanju. Jedva sam ostavio bicikl od gužve. Prošle godine sam slomio ram upravo u drugoj tranziciji… Nakon što sam obuo patike, stavio vizor i uzeo gel, tek tada je nastala ludnica jer je još teže bilo izaći pošto su konstano stizali takmičari i ostavljali svoje biciklove, tako da sam naletao na njih i bukvalno morao da stanem u jednom trenutku (slika ispod, skroz levo sam iza takmičara sa biciklom koji me je zagradio).

Zatim 10.5 km trčanja. Preživljvanje. Za sve takmičare. Nikako nisam mogao da uhvatim tempo i ritam zbog prevelike vrućine i sparine. Sunce je bilo nemilosrdno… Svi su se mučili. Mnogi su krenuli jače pa sam ih kasnije zaobišao. A mnogi su i odustali. Stvarno trka koja se može okarakterisasti kao pravi, pravi triatlon. Sunce, plivanje bez odela u jezeru, brdo na biciklu i prženje na trčanju – triatlon, letnji sport .

Uglavom sam prestizao po kojeg takmičara do kraja, dok me je samo par njih mene prešlo… Zaista jedna od najtežih trka na trčanju. Na kraju 28-o mesto, što je sasvim solidan rezultat u ovakvoj konkurenciji.

Bar još sat vremena nisam došao potpuno sebi nakon trke zbog “pregrejavanja motora” . Iako sam popio oba puna bidona izotonika i vode i uzeo 2 gela na biciklu, i na svakoj okrepnoj stanici pio vodu i pojeo 2 gela u toku trčanja, to je nedovoljno jer se nikako ne može nadoknaditi izgubljena voda tokom trke. Sreća je bilajer nije komplet trkački kurs “pod” Suncem jer postoji delova sa hladom.

Najbitnije mi je da sam uzeo bodove (prvih 50 uzima, ako uđu u 5% vremena od prvog). Tako da sam praktično sada na simulaciji liste za Olimpijske igre 46-i, što znači da kada bi se sada napravio presek, učestvovao bih na Olimpijskim Igrama u Londonu . Ali za tako nešto u 2012-oj treba sakupiti još mnogo poena i takmičiti se uspešno na još mnogo ITU Svetskih kupova i ITU Dextro Energy serijama ove, sledeće i pola 2012-e godine, i treba imati mnogo sreće, tačnije malo nesreće…

Rezultati ovde. (vreme koje piše za bike je vreme ulaska u T2)

Slike uskoro. (većinu slika sam izgubio jer mi je ostao aparat u avionu, a prethodno ih nisam snimio u lap top…)

Pogledaj ovde.

…Poslednja trka ove turbolentne sezone…

Prijavljeno je bilo 86 takmičara, koliko nas je startovalo (možda par njih nije). Zauzeo sam 20.-u poziciju kojom mogu biti zadovoljan.

Imao sam osećaj da se nalazim u koliko – toliko doroj formi za ovaj period godine iako je trening bio zaista “osrednji” zbog predavanja na fakultetu, stoga nisam imao vremena da se 100 % posvetim treningu.  Ali kilometri i kilometri kroz celu sezonu svakako ostaju u nogama…

Inače dobar rezultat od juče je još jedan razlog više za žaljene zbog neodržane trke u Mar Menoru, gde mislim da sam zaista mogao odraditi super trku, a samim tim i zauzeti dobar plasman…

Sa obzirom da je ovo Premium kup, bodove dobija samo 20 takmičara i to više bodova nego na “običnim EK”, što znači da ću i ja dobiti dragocene bodove i polako krenuti u ozbiljniji napredak na ETU Evropskoj seniorskoj listi jer mi je ovo treći EK i treća trka na kojoj ću dobiti bodove.

Start je bio predviđen za 10:30 h, međutim kasnili smo 10-ak minuta, ili čak i 15, zbog problema sa bovom. Na kraju ga ni nisu rešili u potpunosti pa je plivanje bilo duže. Nakon starta smo plivali levo da bi zatim zaobišli bovu i zatim samo plivali napred do pristaništa (samo jedan krug se plivao, tačnije nije krug, nego u ćirilicno slovo g.  Seniorski kup u Alanyi je poznat jer se turustičkim brodom vozimo do plaže sa koje se startuje )

Moj startni broj je bio 35, tako da sam grubo rečeno negde u sredini bio. 80 i više ljudi ne može da pliva, a da pritom nema udaranja, guranja i plivanja jednih preko drugih. Kao ribe u mreži… Nisam zadovoljan plivanjem, zaista je teško bilo izboriti se za poziciju, tako da kada sam i probavao da zaobilazim ljude nije mi išlo za rukom zbog prevelike gužve. Što se osećaja tice O.K. je bio, nije mi bilo teško… ali generalno loše plivanje…

Tranziciju su malo promenili u odnosu na ranije godine tako da je bilo dosta trčanja… Nikako nisam uspevao da zakopčam kacigu, stvarno neznam u čemu je bio problem, tako da sam tek iz trećeg uspeo i tu izgubio više od 5 sekundi… veoma bitnih, grupe se formiraju na početku bike-a, a ja nikako nisam bio u zavidnoj poziciji nakon plivanja.

Čim sam krenuo da vozim primetio sam da mi nema mog dragocenog Pansport bidona ! A imao sam samo jedan veliki… Izgleda je ispao zbog kocke koja je simbol trke u Alanyi.

Već sam predviđao velike probleme samom sebi. Topao dan, olimpijski triatlon, a ja bez kapi tečnosti na 40 km bike-a… Međutim i sam sam viđao razne situacije kada jedni drugima (takmičari) daju tečnost, tako da nisam imao drugog izbora nego da pitam ljude u toku vožnje “za gutljaj” . I to tako jedno 5, 6 puta… Super sam prošao, recimo da mi je 6 njih dalo, a dvoje nije . Uglavnom, nisam dehidrirao što je i najbitnije… a sada što sam popio 6 razlicitih izotonika, voda i sl., nema veze…

Da se vratim na pocetak bike-a… Zbog tih sekudni izgubljenih zbog kacige, morao sam sam da spajam treću grupu. Vozio sam bukvalno 100%. Nakon km ili 2 sam ih uhvatio. Kraći period na početku sam vozio iza nekog, međutim tempo je bio slab tako da sam sam izašao i spajao. Nisam ni zakopčao sprinterice, niti stavio naočare, samo sam stiskao pedale što sam jače mogao. Stigao sam treću grupu, odahnuo malo, zakopčao sprinterice a zatim smo organizovano, i to za primer organizovano, svi zajedno krenuli u sustizanje druge grupe.

Nisu baš blizu bili, međutim složna grupa je u stanju sve da uradi, tako da ih sustižemo 2 ili 3 km pred kraj prvog kruga (10 km). Ubrzo sustižemo i prvu grupu, tako da postajemo jedna velika kompaktna prva grupa. Ostala tri kruga su uglavnom bila “vozikanje” sa po kojim skokom i po kojim intervalom kada smo išli jako. Uglavnom sam gledao da se vozim što bezbednije i pomalo se istegnem, vrtim sa što većom kadencom i spremim za trčanje.

Pošto nas je baš puno bilo, put je bio uzak, tako da nisam rizikovao i probijao se napred da bi ranije ušao u T2, jer bilo je njih koji su baš neoprezno vozili i zaobilazili ljude, jer baš pred kraj nas je i sustigla jedna manja grupa od iza, koja nas je dugo, tačnije skoro 3 kruga vijala. I kada su nas sustigli u istom trenutku su se probijali napre… Na kraju je i deo grupe pogrešno skrenuo jer ima put koji se račva, tako da sam iskoristio taj momenat za ubrzanje i prestizanje nekolicine, jer se grupa malo razredila i razvukla, tako da i nisam baš bukvalno medu poslednjima ušao u T2.

Trčalo se pet krugova sa po jakim usponom od nekih 250 – 300 metara, gde je recimo 100 metara i do 10 %. Krug je nešto duži od 2 km, tako da ukupno izađe najmanje 300 metara duže.

Krenuo sam 45 na trčanje, rezervisano (grubo rečeno) i pametno. Znao sam da će slabija vožnja uticati na to da svi odmah krenu nerealno jakim tempom. Strpljivo sam čekao drugih 5 km, međutim već posle prvog kruga, tempo je većini poceo da pada… Redom sam zaobilazio ljude. Koncentrisao sam se specijalno na ritam na usponu gde sam najviše ljudi i stizao. Kadenca je 80 % trcanja na brdu, verovali vi ili ne, a najviše ih upravu tu greši. Napokon se trcanje na Fruškoj Gori isplatilo . Nakon prvog kruga sam bio 39-i, drugog 30-i, treceg 23-i, četvrtog 20-i kao i na kraju.

Osećaj je bio dobar, prvi i drugi krug su možda prošli u traženju onog pravog ritma i tempa, ali u trećem i četvrtom sam zaista mogao da ubrzavam bez problema i sustižem ljude. Kada sam prestigao Ivana Vasilieva (u rezultatima je greška, piše da je Denis, koji je njegov mlađi brat… inače prošle godine na juniorskom kupu u Alanyi Denis je pobedio kada sam bio drugi) dobio sam malo samopouzdanja, jer kada je moguće da takav takmičar ima loš dan, ili je u lošoj formi, zašto ne bi i ostali… Nakon petog kilometra sam u daljini ugledao i Belaubre-a, trostrukog Evropskog prvaka, i zatim i njega poceo da stižem. I kada god sam sustizao ljude, nisam ni sekunde trčao iza njih, već sam ih odmah zaobilazio. To je zaista psihološki pogubno po njih . Tako je bilo i sa Belaubreom, a na 7 km i sa pobednikom EK u Bugarskoj kada je bilo Balkansko i drugim iz Egirdira – Dauborgom…

U poslednjem krugu nisam uspeo da stignem belgijanca, koji nije dozvloio da mu padne tempo tako da završavam kao 20-i. Nisam znao ni otprilike koji sam, znao sam da sam među 30, tako da sam svakako zadovoljan rezultatom… Trčanje 34:57 min, na nekih 10.3 km, sa jakim usponom, u Oktobru… solidno dobro!

To bi bilo to za ovu sezonu, dugačku sezonu, sezonu sa mnogo preokreta, uspona i padova, loših i dobrih momenata, poraza i pobeda, povreda… nažalost dobri su, barem meni u ovom trenutku, u senci loših… Ovo je bila sezona u kojoj sam naučio mnogo, mnogo o sebi, svom telu, svojim mogućnostima… iako za to nikako nije bila predviđena poslednja junioska, nekom logikom to bi po svemu trebala biti sledeća, prva U23 sezona, ali ispalo je nenamerno tako, da je to bila prava test sezona, test i sticanje OGROMNOG iskustva… Činjenica je da se neću pomiriti niti želim, a niti ću ikada ostaviti iza sebe neuspehe sa Evropskog i Svetskog prvenstva (pa i AYOF-a), jer sam petinu života posvetio jednom cilju, tačnije 4 godine proveo trenirajuci i razmišljajuci samo o tim dvema trkama, i žrtvujuci sve što se isprecilo na tom putu, a bilo je mnogo toga… međutim mogu da se nosim, živim i treniram dalje sa time… Jer mnoge greške su napravljene direktno i indirektno vezano za trening, oporavak… stoga mogu reći da samo nisam imao sreće za pravi rezultat za koji sam bio spreman, tačnije za koji sam mogao, trebao i morao biti spreman posmatrajuci, pa eto i samo 2008.-u godinu, a ne li trening ove zime, proleca i leta… ali to je triatlon i to je vrhunski sport…

Gledam napred i išcekujem iste ali u U23 kategoriji, za koje cu imati naredne 4 sezone, 4 nove sezone, i 4 nove godine za rezultat na najvećim i najprestižnijim takmičenjima, pre svega da bih sebi dokazao koliko mogu, i da su ovogodišnji rezultati sa njih nerealni… a optimističan sam jer mislim da mi olimpijski triatlon ne predstavlja problem. Odličan uvod je napraljen, prošle godine 2 odrađena olimpijska, a ove 6 (non draft, Xterra, 2 Evropska kupa, Svetski kup, Dextro WCS).

Verovatno ću u narednom periodu napisati kratak pregled sezone i trka u njoj…

Rezutati ovde.

Slike ovde.

U raspisu za trku u Sivcu 2007.-e godine je bilo naznačeno da će se trka održati nezavisno od vremenskih prilika (poplave, požari, zemljotresi, vulkani…), međutim to nije važilo za Evropsku kup u Španiji…

U subotu su održane trke kvalifikacija za YOG 2010 – prve Olimpijske igre mladih koje će e se održati u Singapuru (’92 i mlađi), a takođe i ženska trka Evropskog kupa.

Program za Nedelju je bio predviđen za našu mušku seniorsku trku kao i za štafete youth…

U subotu je sve prošlo i najboljem redu sa par oblačaka, međutim ujutru u Nedelju kada sam izažao da se prošetam ujutru kada sam se probudio (nešto posle 6:00 h, mrak je uveliku do pola 8), kiša i vetar su bili nesnošljivi, pravo nevreme… Najavljivali su kišu ali to što sam tada video nije mi se ni malo svidelo…

Par sati kasnije se malo smirilo i to mi je probudilo nadu da će kurs biti suv, međutim posle 8:30 h (trka je bila predviđena za 10:00 h), vreme se pogoršalo i oluja se nastavila… nije izgledalo dobro…

… Sva ograda oko bike kursa je bila porušena, voda je samo tekla ulicama i more je bilo uzburkano. ITU delegat je nakon što smo svi već bili okupljeni u hodniku čekajući zvaničnike jer se ništa nije događalo, check – in nije počinjao, rekao da će ili biti akvatlon ili će trka biti otkazana jer je bilo jasno da je bike segment ekstremno opasan… Od ITU bodova ništa iako bude akvatlon…

Virtuelni akvatlon je pomeren za 11:00 h, međutim samo nakon 10 minuta od te odluke su konačno odlučili da će trka biti potpuno otkazana jer se nevreme samo nastavljalo još jačim intezitetom. A najave koje su dobijali od metereoloških stanica su predviđale još gore nevreme u periodu od 12:00 – 18:00 h…

Oko 50 takmičara je sa nevericom stajalo, ostavljeno “praznih ruku”, ništa od bodova, put za džabe, i što je najvaznije t.j. najtužnije trka nam je uskraćena, t.j. meni je najviše krivo zbog toga. Pred sam start vam reći da nema trke je kao uzeti lizalicu detetu… Imao sam veliko samopouzdanje, konkurencija nije bila ništa posebno, tako da sam se nadao dragocenim ITU i ETU bodovima, i mislim da je forma bila u tom trenutku bila na nivou iz kojeg bi se mogao napraviti bolji rezultat, super sam se osećao… ali šansa za sve nas je protraćena…

… Međutim četvoro nas je otišlo u vodu i plivalo malo, nismo mogli da se pomirimo sa činjenicom da se trka neće održati … takođe smo dokazali i da se barem akvatlon mogao održati…

Što je najtužnije vreme poslepodne je bilo O.K., kiša je prestala i Sunce je pomalo “izranjalo” iza oblaka, međutim nisam siguran da li je put bio poplavljen gde smo trebali da vozimo, jer su mnoge ulice u mestu bukvalno bile pod 30 cm vode…

Pogledajte slike…

Pročitajte člana Bryana Keane-a ovde.

Slike ovde.