Prošlu Nedelju sam učestvovao na dve trke u mestu El Campello, koji je par kilometara od Alicantea, tačnije plažama je spojen sa Alicanteom. Od Alicantea do El Campella se proteže najpoznatija i najlepša plaža “Playa San Juan”. Prvo je na “meniju” bila ulična trka 5.7 km po imenu “I Carrera de Reyes El Campello” a potom plivačka 1.2 km trka “I Travesia a Nado reyes El Campello”.

U 10 h je startovalo trčanje. Zbgo prijavljivanja sam dosta kasnio sa startom zagrevanja tako da se moje “zagrevanje” svelo na 10 minuta, što je katastrofa. Mislim da je bolje “iz kreveta” startovati trku nego se kao zagrejati uključujući i par vežbica i nazovi ubrzanja u svega 10 minuta. Ali šta je tu je, ionako je samo trening bio u pitanju.

Dan pred trku, tj. u subotu sam imao teži trening od 1:20 h i koji minut trčanja sa 8×2 min jači tempo uzbrdo, a ujutru sam imao jako plivanje sa 6×100 anaerobno, tj. na petoj sam bio toliko pun mlečne kiseline i laktata da mislim da mi je krv bila zelena, a to je bilo pred ako se dobro sećam bar 2 km “pull” plivanja sa lopaticama.

Međutim odmor uveče, nutritijenti, glutamin, compex, večera bogata kompleksnim ugljenim hidratima su “spasili” situaciju tj. omogućili da dođem na trku sa ok osećajem i svežijim nogama i rukama.

Napravio sam grešku odmah na startu jer sam krenuo jače sa par trkača, nedovoljno zagrejan. Ta greška me je koštala da do kraja trčim na pragu. Da sam samo malo slabije krenuo bio bi u mogućnosti da pojačam i napravim negativan prolaz, ali nema veze, još jedan dobar trening laktatne otpornosti.

Jedan se izdvojio odmah i trčao je sam do nekih 1 km do finiša kada je prestignut, a nas 4-5 je trčalo u grupi svo vreme. Ja sam u drugom krugu na okretu, znači na nekih 4-4.5 km pustio jer nisam hteo baš da se preforsiram jer ipak je ispred mene bila još jedna plivačka trka plus 3 h brdovitog bikea posle podne… Tako da sam do kraja spustio puls za par otkucaja i otrčao pristojan tempo.

Završio sam kao 5-i ukupno i kao drugi senior. Staza je ravna sa jednim brdašcem po krugu i par krivina i okreta. Garminom su merili da je 5.7 km. Mada i dalje mi tempo po km od 3:14 deluje sporo, imao sam osećaj da idemo brže.

Rezultati na oficijelnom sajtu

Slike sa Picase

Lepo istrčavanje za de-kiselizaciju, potom glutamin/bcaa, proteinska čokoladica, banana, “pola kile” odlične Benidormske torte/pite (koja sam inače dobio na pokon posle plivačke trke kao prvi senior! juhu. ali stoji netaknuta, sutra ću je načeti posle plivanja ili ručka i podeliti sa ostalima jer mi je rođendan…), voda, izotonik, kao i pola limenke cole zero sa kofeinom. Prvi put posle jaaakao puno vremena da sam popio i gutljaj kole, ali pošto ne pijem kafu kada sam ugledao kafein na limenci znao sam da će pomoći jer mi je trebao mali kick pošto jako lako reagujem na kafein.

U 12 h je bio start plivanja. Opet zagrevanje par minuta zbog proglašenja sa trčanja… mada nije bilo potrebno zagrevanje, nego rasplivavanje nakon trčanja…

Opet loš start ali sam posle 100 m jačeg plivanja bio iza timskog drugara Estebana koji je završio kao drugi iza mene prošlog meseca na trci na plaži Postiguet. Ubrzo nam se pridružio triatlonac veteran koji je završio trčanje kao treći. Napravio sam grešku što sam nakon prve bove plivao u nogama Estebana koji je plivao iza veterana Matea jer je samo jednog trenutka Mateo otišao tj Esteban je, ne znam kako niti zbog čega, izgubio draft i pustio ga da se odvojio.

Kada sam to uočio odmah sam reagovao i zaobišao Estebana (do tada sam zaista komforno plivao, opet tempo tipa ruka-ruku-čeka), međutim on mi nije dao da ga pređem već me je stalno gurao u stranu i najmanje 3 minuta smo potrošili u međusobnoj borbi jer nikako nisam mogao da nađem način da uhvatim Matea jer mi je Esteban konstatno ulazio u pravac nebitno da li sam ubrzavao ili ne. Stoga mi je pukao film, prešao sam preko njega i otišao u drugu stranu i pojačao tempo i stigao sam Matea na poslednjoj bovi ali bilo je kasno jer odmah pri okretu je imao prednost jer sam mu bio u nogama, tj nemoguće je bilo da oko bove dva takmičara prođu istovremeno, morao sam ja iza njega.

Odmah tu je bio plićak i istrčao je prvi i prošao kroz cilj kao pobednik. Ja sam 3 sekunde kasnije ušao kao drugi, odmah nakon bove sam uvideo da nema šanse da ga stignem, a iza mene Esteban koji nas je koštao verovatno prve i druge pozicije da je bio pametniji pošto smo potrošili tonu energije ni za šta, umesto da smo istu upotrebili u dostizanju prvoplasiranog. Međutim jedini krivac za poraz toga danas sam ja. Super lekcija, dobro je da se desilo na trening trci, a ne na pravoj trci. Moja taktička greška je bila što nisam plivao u nogama Matea jer u tom slučaju ni u snu ne bi uspeo da se odvoji na pola trke.

Isprašio mi je guzu veteran , ali ako ništa gledam sa pozitivnije strane, imam još 20 godina trkanja na visokom nivou jer očigledno godine ne moraju da budu limit.

Telo je vikalo “horizontala” nakon završenih trka, ali poslepodnevna programirana vožnja je ipak bila šlag na tortu, posebno poslednjih pola sata. Zar to nije jedini način u ovom sportu?

Rezultati sa oficijelnog sajta

Slike sa Picase

Video (i ne tako dosledan i zanimljiv…) sa YouTubea

Nakon završetka prethodne sezone trkom na Novom Zelandu napisao sam u članku da ću uskoro objaviti rekapitulaciju/pregled cele sezone međutim taj članak bi verovatno bio veličine 10-ak A4 stranica i oduzeo bi mi nedelju dana pisanja, stoga sam napravio ovaj filmić koji velikim delom prenosi atmosferu i stečeno iskustvo tokom sezone. Ne kažu za džabe da slika vredi hiljadu reči…

Nakon dve nedelje solidnog treninga u Alicanteu boravio sam na visinskim pripremama/kampu na 2300 m u sportskom centru na Sierra Nevadi.

“C.A.R.” trenažni centar poseduje sve potrebne uslove za nesmetan trening ne samo triatlonaca, već plivača svakako, atletičara, veslača kao i zimskih/alpskih/nordijskih disciplina.

Sierra je idealna jer je na 4 h vožnje od Alicantea. Zaista je neverovatno da samo 2 časa autom deli plažu na Sredozemnom moru i planinski centar koji je na preko 2000 m.

Nakon Font Romea i Davosa koji su redom 1800 i 1600 m, boravak na 2300 m je zahtevao novu adaptaciju i svakako da je trening dodatno otežan. Odmah sam se uverio u to kada sam na prvom jednočasovnom trkačkom treningu krenuo lagano uzbrdo a puls je skočio kad radim intervalni trening!

Nevezano za tu činjenicu odradio sam odličan blok treninga iako 2 nedelje i nije baš idealno, međutim ovo je više bio test  i adaptacioni kamp nego striktne pripreme. Trenirao sam nešto više nego što je to bilo predviđeno Sergiovim treningom jer sam se većinom boravka osećao dobro sem jednog dana kada je bio potpuni shut down i kada su mi laktati pred prvi dnevni trening bili čak 2.5 mmol (normalno je do 1.0 mmol, a anaerobni prag je u proseku na oko 4 mmol)!

Ponekad se šalim da ja praktično spavam na aerobnom pragu, a ponekad i na anaerobnom . Svakako da sam odmah “precrtao” trening, odradio 1.5 km jako laganog plivanja ne bi li “izbacio” junk iz tela međutim laktati su bili praktično isti, samo 0.1 niži tj 2.4 mmol nakon tog ispliva, tako da je to bio jasan znak za rest dugme i odmah sam se teleportovao u krevet u horizontalan položaj.

01.01.2012. sam odradio biciklistički trening sa Andreu-om (inače bilo nas je 8 sa U.A. u kampu na čelu sa trenerom Robertom) u Granadi koja je “dole” na par stotina metara visine i nalazi se na 1 h vožnje autom. Osećaj je zaista odličan kada siđete dole jer praktično dobijete “treće plućno krilo”. Nakon par bagova mog Garmina trening se odužio i nakon smrkavanja, tako da smo završili avanturu nakon 3.5 h. Odličan način za započinjanje Nove 2012 Godine!

Bazen je 50 metarski i poseduje kompletnu podvodnu tehnologiju za snimanje jer ima nekoliko staklenih prozora i prostorija za podvodno praćenje. To je poslužilo kao odličan način za vizuelnu komunikaciju Roberta i Sergia i malo analize tehnike.

Takođe, odmah pored bazena je i tartan staza za trčanje, mada nisam baš siguran kakav se intervalni trening može raditi na 2330 metara! Verujem da bi hiljadarke bile minimum 15 sekundi sporije nego na nivou mora, a zahtevana pauza odnosno oporavak dosta duži. Iskustvo iz Font Romea mi to govori jer sam na 500 m nižoj nadmorskoj trčao 10 sekundi sporije u proseku nego što obično trčim ponavljanja od 1 km.

U centru postoji i par zatvorenih 100 – 150 m tartan staza za atletske dvoranske potrebe, kao i nekoliko teratana, spa centar sa saunom, jacuzzijem, ice bath-om i td. Hrana je takođe prilagođena sportistima.

Što se tiče ruta za bike, pretpostavljate, u pitanju su samo dugačke nizbrdice tj. uzbrdice. Praktično se trening svodio na 20 min spuštanja a potom 40 min do preko 1 h konstanog uspona. Na poslednjoj Vuelti je vožena etapa sa finišom u selu u Sierri, koja je na 2200+ metara (2-3 km od centra).

Tempo trčanja ili ona sa aerobnim ponavljanjima sam radio na 1600 m gde se nalazi lepa brdovita trail staza u dužini od nekih 5 km. Društvo mi je uglavnom pravio David “Davinchi” kojeg Roberto trenira i koji je mašina za brda jer ima 50-ak kilograma. Lični na polumaratonu mi je nekih 1:13 mislim stoga me je pomučio nekoliko puta i par puta naterao da krvarim ! Krv iz nosa je uobičajena pojava jer je to znak da se proizvode crvena krvna zrnca i da se u telu pojavljuje višak krvi. Mislim da mi je čak 3 puta curila u toku aerobnih treninga kada smo silazili na 1600 metara.

Vreme je neverovatno za planinu i tu nadmorsku visinu, jer je u toku dana uglavnom 15 C, a snega nisam video sem na vrhovima. Na stazama za skijanje je veštački sneg.

Pred odlazak na pripreme i prvog dana nakon dolazka u Alicante uradili smo kompletno krvno testiranje sa krvnom slikom, analizom urina uključujući i dnevnu analizu urina (mokri se 24 h u flašu tj u mom slučaju flašE).

Rezultati nisu pokazali skoro nikakvo poboljšanje u novu hematokrita i gvožđa i feritina što je samo dokaz da se glavne fiziolške promene na visinskim pripremama dešavaju u trećoj nedelji.

Kao što sam naveo u prethodnom članku, prošlu Nedelju sam učestvovao na prvoj trci za Univerzitet Alicante. “Copa de Navidad” je tradicionalna trka dužine 1.5 km koja se održava na centralnoj plaži u Alicanteu – Playa del Postiguet.

Svakako da sam trci pristupio kao najobičnijem treningu, ali itekako sam imao želju da pobedim jer pre svega skroz neočekivano mi je Roberto spomenuo trku kada sam došao u Španiju.

Treninzi, čak ni u subotu nisu bili ni 1% podređeni trci, jedina stvar koja se razlikovala od normalne trenažne rutine je što sam se natrpao testenine te večeri što nije slučaj osim pred trku.

Start je bio u 11h. Sunce je sijalo u punoj snazi ali je duvao vetar stoga je bilo prohladno, a voda je bila ledena, ipak je u pitanju Mediteran i “otvoreno” more. Cenim da je bilo oko 16, 17 C.

Zagrejao sam se dobro i na suvom i u vodi tako da nakon starta uopšte nisam imao osećaj da se smrzavam, dok kada sam ušao u vodu prvi put na zagrevanju vilica mi se sledila.

122 takmičara je trkom krenulo nakon sirene, jer je start bio sa plaže. Ja sam katastrofalno startovao, ne znam zbog čega, suviše sam opušten bio. Loše sam trčao i nezgodno sam nagazio par koraka i kada sam uskočio u vodu nogavice su mi se zasukale i odelo mi se malo napunilo vodom. Tako da sam prvih 50 do 100 metara proveo sa zastajkivanjem zbog izbacivanja vode i vraćanja nogavica “na mesto”.

Za to vreme je 5, 6 takmičara steklo minimalnu prednost tako da sam morao pošteno da “zapnem” da bi ih uhvatio da mi ne bi pobegli. A drug iz tima je baš prejako krenuo tako da kada sam video koliko je ispred situacija je postala alarmantna stoga sam uključio sve propelere i na prvoj bovi sam ga dostigao i potom uključio cruise mode plivajući skoro vežbu “ruka ruku čeka” iza dvoje vodećih. Zaista opušteno, i odmah nakon te prve bove mi je bilo jasno da sam pobednik trke.

Na okretu tj na trećoj bovi koja je negde na 800 metara sam ubacio u “petu”, skrenuo ulevo i trka je bila rešena, odmah sam napravio zavidnu prednost i potom do cilja plivao u “četvrtoj”. (ne znam da li se sećate, ali imam 6 brzina…).

Držao sam pristojno rastojanje, ali sam opet prilikom trčanja u plićaku izgubio nekih 10-ak sekundi, ali kontrolisano sam držao prednost koja se smanjivala u tim poslednjim metrima stoga to nije igralo nikakvu ulogu jer sam svakako prošao kao prvi kroz cilj.

Odličan trening, a potom i topla (vruća!) čokolada nakon trke i kraćeg rasplivavanja da ogreje promrzle kosti. Poslepodne sam otkrio odlično brdo i par od milion španskih sela na 2.5 h bikea.

Kao nagradu sam dobio xx litara konzervisanog sportskog pića, energetskog pića, i ponešto alkoholnog pića. Cimeri su u toj situaciji najviše profitirali jer sam im sve poklonio.

Rezultati po kategorijama

Slike (Jose Miguel photos) picasa web albums

Brzo prolazi vreme… 4 nedelje bez update-a na sajtu, ne računajući YouTube filmić. Ili treniraš, ili pišeš, pretpostavljam.

Nakon Državnog prvenstva u Sivcu (odnosno nakon Hamburga jer je Sivac bio trening trka) kompetan trening i pripreme su preusmerene ka jednom cilju a to je Svetsko U23 prvenstvo koje će se održati naredne nedelje i vikenda u najmnogoljudnijoj državi u svetu, tačnije kineskoj prestonici Pekingu. 

Pripreme sam odradio u Švajcarskim alpima (finalne visinske, ali su one počele već trening nedeljom u Alicanteu u julu), u bazi švajcarske triatlon federacije u poznatom skijalištu Davos koje se nalazi na cca 1550 m.

U pitanju je zakupljen hotel tj. velika kuća, ili vila, koja je u periodu od juna do augusta u priveremenom vlasništvu triatlon saveza. A za nas “ne-švajcarce”, najbolja stvar u tome je što je pristup internacionalnim takmičarima (uz malo “veze”) dozovljen.

U kući smo imali sve potrebne uslove za život podređen treningu. Velika kuhinja u kojoj smo doručkovali i ručali, trening soba sa stacioniranim trenažerima i tredmilima (samo jedan dan sam odradio bicikl na trenažeru jer je ceo dan padal kiša, ali sve u svemu vreme je odlično poslužilo i nakon prvih par dana kada je bilo promenljivo, ostatak je bilo pravo Alpsko leto), sauna…

Večerali smo zajedno u restoranu svakog dana, stoga je i “socijalni život” bio dosta šaren, jer kada se uzme u obzir ovako važne pripreme i period u kome smo praktično svi bili, nije čudno da je sve što radimo van treninga praktično samo jelo i spavanje preko noći i dana, stoga je svakovečerni odlazak u restoran bio pravo osveženje i odlično druženje… par puta smo jeli pored švajcarskog ski tima (cross country) među kojima je bilo i olimpijskih i svetskih prvaka.

Bazen se nalazi na par kilometara, 25 m, i svako jutro smo imali termin tj. bazen samo za nas i za grupu trenera Daren Smitha iz Australije koji ima svoju grupu od 10 triatlonki (koje su većinom najbolje na svetu), a takođe nam je i teretana od ski tima bila na raspolaganju i to na samo 3 minuta od smeštaja.

2 nedelje sam boravio u kampu, nakon čega je on 19-og zatvoren (završen), zatim je za vikend održano ultra uspešno Svetsko prvenstvo u sprint triatlonu u Lozani koje sam radio prošle godine, kao i timsko štafetno Svetsko prvenstvo sa čak 34 štafete i skoro 30 reprezentacija. Trka je bila ekstra brza, zanimljiva i dinamična, sa 2 muška i 2 ženska predstavnika iz svake štafete, i verujem da nema sumnje da će se već u Rio-u 2016-e ovaj format triatlona pojaviti na Olimpijskim Igrama, što svakako i zaslužuje jer pre svega uz badminton to je jedini sport koji će kombinovati oba pola na Igrama.

A treću nedelju sam boravio u hotelu na samo 50 m sa već sada legendom ITU triatlona Kris Gemmellom, da bi 2 dana pred moj odlazak u Split 24-og došla i njegova devojka Anja Dittmer sa trke iz Lozane, koja je imala fenomenalnu trku u Londonu (bronza) i time osigurala svoje četrvrte Olimpijske Igre!

Mnogi koji su boravili u kampu su otišli već u mojoj prvoj nedelje, neki su došli nakon Londona, da bi manja grupica koja je ostala spremala Lozanu i tako završila sa Davosom za 2011-u, jedino je nas dvoje ostalo zbog idealnog silazka za Peking.

Prve nedelje je bilo dosta long distance takmičara, i triatlonaca i duatlonaca. Ronnie, švajcarac, pobednik Ironmana Švajcarska, Andy (isto švajcarac), duatlonac, Evropski elitni prvak (ITU) 2009-e, Novozelandjanin Terenzo koji kao junior ima mnoge zlatne medalje sa Svetskih prvenstava u triatlonu i duatlonu i koji je sada jedan od najbolji Ironmana u svetu, još par duatlonaca švajcaraca(dugački duatlon je u pitanju. Naredne nedelje se održava Svetsko prvenstvu u Švajcarskoj u Powerman duatlonu 10-130-30 km), kao i Sebastian, nemac koji je držao Svetski rekord za bike segment na Ironmanu i koji drži debitanstki Svetski rekord u Ironmanu, mislim da je svoj prvi Ironman uradio za manje od 8 i po sati, a ove godine je bio drugi na Challenge Roth (Ironman) triatonu iza Raelerta.

Zatim su nakon Londona došli i ITU takmičari, trenutno super brzi Davis Hauss sa kojim sam trenirao i u Font Romeu. On se kvalifikovao za francuski tim za OI trkom u Londonu tj Top 8 plasmanom, i u Lozani je završio kao četvrti, samo par metara iza Alistara. Njegova devojka Melanie, švajcarkinja, i kao što sam napomenuo, par dana kasnije su došli i Kris i Anja.

Stoga sam svakako privilegovan za ovakvu šansu za trening sa samom svetskom klasom sportista. Stvarno ni u jednom trenutku nije bilo šanse da bol u toku treningu nadvlada motivaciju, koja je nastajala miksom priprema  I fokusa za ovo Svetsko prvenstvo i treniranjem sa najboljim triatloncima na svetu. Čak štaviše bilo je pravo uživanje i veliki treninzi su odraženi sa smeškom na licu i saznanjem da telo reaguje na pravi način.

Ističem i process učenja od ovih iskusnih takmičara, savete, posmatranje njihovog načina treninga…

Ne bih da baksuziram Peking, ali ovo su bile najbolje pripreme do sada, u jednostavnom smislu efekta i pripremljenosti nakon njih, i mislim da u svojoj karijeri nisam bio brži nego u ovom momentu, barem odraženi treninzi tamo kao i osećaj ukazuju na to, a očekujem da se naredne nedelje forma i potpuno “izbrusi”. Trka u Splitu je i potvrdila da je process bio uspešan i da sam na dobrom putu. Izveštaj uskoro… Vrat mi se pomalo koči od pisanja u kolima na putu ka Novom Sadu i provedenog dana u Bosni i obilaženju familije sa tatine strane po prvi put u životu…

Već više od dve nedelje se nalazim na Francuskim, tačnije Katalonskim Pirinejima u poznatom mestu Font Romeu na 30-ak kilometara od Španije, koje još od 60-ih služi vrhunskim sportistima u svrhe visinskih priprema.

Nalazim se u sportskom centru, koji je napravljen pomenutih 60-ih radi priprema francuskih olimpijaca za OI 1968 u Meksiko City-u koji je na preko 2000 m nadmorske visine! Stoga je razlog tj. cilj projekta jasan.

Objekat je naravno “full” sa trakom/stazom (tartan) za trčanje, bazenima od 50 i 25 m, a naravno i dobrim putevima za vožnju, brdovitim, ali kvalitetnim. Svakako da se tu nalazi još gomila terena, pista za rolere, spa (sauna, jacuzzi), fiziterapeutski centar i td… Sve što jedan normalan trening centar i treba ima na jednom mestu.

Ali itekako je očigledno da mu je skoro 50-ak godina. U julu će da bude poptuno renoviran. Nalazim se sam u sobi koja je max 4 kvadrata . Kada se uzme u obzir da mi je lap top ispao (od silne nošnje jer u sobama wi fi nije radio) i da mi ekran ne radi već skoro od 3-eg dana, onda do danas pripreme mogu nazvati pravim karantinom, jer da stvar bude još gora nisam sigao ni jednu knjigu da ponesem jer sam se na brzinu pakovao i to sam prevideo! Stoga jedina stvar nakon treninga ili obroka je spavnje ili gledanje kroz prozor (ne bunim se sa obzirom da su ove slike napravljene sa prozorčeta!) ili gledanje u beo zid ili plafon!

Danas sam se snašao za monitor, stoga sam back in cyber world. Ali prijao je odmor od njega i te kako. Međutim nemoguće je funkcionisati bez interneta na dnevnoj bazi u ovom sportu zbog administracije i administracije i administracije, na koji verujem svaki elitni triatlonac potroši bar 30 min, pa sve do nekoliko sati dnevno, ukoliko nema nekog ko to obavlja za njega…

Centar je na preko 1850 m nadmorske visine što je dovoljno za efekat povećanja koncentracije crvenih krvnih zrnaca (hematokrita), kao i mioglobina koji je povezan sa hemoglobinom koji je nosilac crvenih krvnih zrnaca i gvožđa. Zbog manjeg atmosferskog pritiska na visini dolazi do saturacije hemoglobina tako da je to prosto objašnjene fiziološkog procesa.

Međutim manje je kiseonika, logično. Stoga je trening itekako drugačiji i više iscrpljujući nego na nivou mora. Prvih par dana se itekako mora voditi računa i stalno biti pod “ručnom”, jer ako se na početku organizam izmori praktično je nemoguće oporaviti se kvalitetno u kratkom periodu. Ostajem 3 nedelje što je uobičajeni period boravka, ostali “tajming” može biti čak kontraproduktivan.

Treninzi idu po planu. Prva nedelja, i nakon par veoma, veoma laganih dana je bila teška, pravo mučenje. Ovde ne treba gledati na sat jer su vremena i na stazi u bazenu sporija za bar 5%. Sada je već bolja situacija ali prvih par jačih treninga su bili smešni.

Npr na stazi što duže to katastrofalnije, naravno zbog manjka kiseonika. Stoga 400-ke danas, 500-ke prošle nedelje su bile solidne, ali 800-ke prošle nedelje, a posebno 1000-rke u utorak… pa sam sebi bi se smejao tipa u 2007-oj godini sa tim vremenima . Ali to je sasvim normalno i kada se grubo napravi ekvivalent, “dole” bi to bila ok vremena.

Ali kratke distance su brže jer je razređen vazduh tj. manji je otpor stoga je ovo meka za sprinteve. Međutim sve preko 200 m je silazna putanja.

Pivanje je bilo mučenje prvih pa i 10ak dana jer jednostavno sam imao potrebu za više disanja. Mislim da je ovde ne moguće raditi normalan podvodni. Sada je već ok, rekao bih da ni ne osetim razliku.

Bike kao što sam napisao, sama brda, logično, uz neverovatne scene vrhova, pašnjaka, životinja, šuma i oblaka… Pravo uživanje. Prve nedelje je bilo prohladno, na jednoj vožnji i 3 stepena, a ja sam bio u kratkim biciklističkim! Brrr.

Ove nedelje je ekstra vreme, i do 25 C, tek je juče padala kiša nakon prvih par kišovitijih dana.

Srednja brzina na bikeu je veća po mom osećaju (zbog pomenute razređenosti vazduha). Teško mi je da napravim pravu paralelu zbog silne vožnje nizbrdo i uzbrdo, ali ako sa 1000 m vertikalnog uspona na oko 2 h treninga srednja bude skoro 30 onda mislim da je bar za 1 do 2 km/h veća nego uobičajeno.

Uglavnom zanimljiva uočavanja za nekog ko je prvi put na visinskim pripremama.

Sa spavanjem se može imati problema, jer je teško zaspati, ali na sreću mene je to zaobišlo u većoj meri, par noći sam se samo malo mučio. Takođe, apetit se može porediti sa životinjskim (naravno, upravo grickam i “umačem” krokante u puter od oraha)…

Sada je već preko 10 dana veoma kvalitetnog treninga bez ijednog pravog dana oporavka, i čak se osećam bolje nego na početku, tek pronalazim “pravu brzinu” stoga ne mogu, a da ne budem zadovoljan. Udarni jun će biti kontrolni za rad koji je ovde napravljen!

Dosta sportista trenira ovde. Najviše atletičara (dosta dugoprugaša crnaca) i plivača (osim “domaćih”, bili su španski rekao bih A glavni tim ali tu su i open water plivači iz Slovenije i Izralea sa slovenskim trenerom stoga dobra stvar za ne zaboravljanje matičnog jezika!).

Centar je inače i osnovna i sredja škola za đake iz Font Romea (centar je na 2 km od mesta, na brdu) i oni svi svakodnevno dolaze busevima i pohađaju nastavu. Plivački tim je sastvaljen od mnogih koji ovde idu u školu.

Od triatlonaca su bili rusi (iz naše trening grupe) koji su otišli pre par dana zbog njihovog državnog prvenstva. Ali su ranije i došli, Turbaevskiy i Artem su nakon Filipina došli u Francusku dok sam ja tu nedelju trenirao kod kuće.

Ostali smo Yuliya i ja, a tu su i Mehdi iz Maroka (leti na plivanju) koji je ove godine u ITU scolarship timu (bilo smo 2009-e zajedno na Gold Coastu na pripremama), David Hauss (bronza sa Svetskog u sprintu prošle godine, bronza sa Evropskog. leti na trčanju, ali takođe i spava u hiperbaričnom šatoru/krevetu u aprtmanu ovde čime se još dodatno povećava efekat), zatim i Frederic Belaubre koji je ove godine pronašao starog sebe (možda je razlog trčanje sa crncima , danas smo zajedno bili na stazi dok su oni trčali 300-ke a ja 400-ke, naravno crnci su nastavili još jednu seriju 300-ki nakon što je Fred bio na samrti, a jedan ako poslednju 300-ku koja je jedno bar 15a ili 18a po redu nije istrčao za manjeod 45 s onda ne znam, a to je bar 42 ili 43 sekunde realno).

Ja sam nakon 4-e 400-ke, sa vremenom koje bi u februaru bilo komforno bolno (ništa više od toga!) imao osećaj kao da sam istračo 10-u! Ali odradio sam trening do kraja bez oscilacija, iako nisam baš bio uveren da ću u tome uspeti kako je počelo. Međutim trebalo mi je dobrih 15 minuta rastrčavanja za poptuni oporavak i sniženje pulsa na normalu.

Tu si i 2 kanađanke među kojima trenutno No.1 triatlonka u svetu Paula Findlay i dva kanađana. Svi osim Mehdija, Yuliye i mene su u aprtamanima van centra. Rusi su takođe imali apartman jer je i Ivanova žena i ćerka bila ovde.

Paula Radclife, trenutna svetska rekorderka u maratonu (pročitah baš njenu autobigrafiju “My Story So Far” nedavno) je takođe u “regionu”, viđena je u šumi oko jezera gde uglavnom vozimo i gde sam jednom trčao sa Mehdijem, Davidom i Melanie, devojkom od Davida koja je u švajcarskoj reprezentaciji. Znam da ona (Paula) ima kuću ovde u Font Romeu i da mesece provodi boraveći ovde, jer joj je ovo jedno od omiljenih mesta za trening.

Prekjuče sam sreo Quick Step biciklistički tim u Font Romeu. Prvo sam video njihov kombi pun točkova, a onda kada sam prošao bikeom pored restorana u kojem su vozači jeli začuđeno su gledali u mene rasuđujući ko sam, nakon što sam i ja njih ugledao. Normalna reakcija među biciklističkim i triatlonskim svetom. Zatim smo i popričali, nisam siguran sa kim sam pričao, verujem sa jednim od sportskih direktora, a kratko i jednim od mojih omiljenih vozača, Sylvainom Chavanelom koji se šalio da ličim na Andy Schleka. Oni su na pripremama (reconnaissance ako ćemo biciklističkim jezikom) za Tour de France. Ako je Slyvain prošle godine pobedio dve etape, mora da ima nešto posebno u treningu ovde…

…ovaj put film sa poslednjih nedelju (desetak…) dana treninga. Snimke je napravila Izraelska trenerka koja je došla u Rio Maior na nedelju dana da sarađuje i uči od Sergia i to samoinicijativno i o svom trošku nakon što je Sergio svakako pristao da je “ugosti” na svim našim treninzima! Upravo na taj način se uči i postoje svetski trener. Ne samo da je jednom potrebno dostići taj nivo znanja za treniranje elitnih triatlonaca već se to znanje konstatno mora proširivati i nadograđivati jer je triatlon relativno nov sport i svakodnevno napreduje, ne samo u performansama triatlonaca već i metodama treninga.

Isti je slučaj i sa top triatloncima koji svakodnevno uče i uče, Simon Whitfield to stalno ističe, a iza sebe ima decenije treninga i 2 Olimpijske medalje. Znači “gledati izvan kutije” i samo upijati i poštovati sve takmičare makar bili i početnici jer budite sigurni da se i od njih mogu naučiti ili uvideti veoma važne svari koje se kasnije mogu primeniti na sostvenoj koži.

Ali da ne skrećem previše sa teme, uživajte u par plivačkih treninga, spajanju po kišno/Sunčanom danu (4 km bike + 1 km trčanje ponavljanja), malo teretane i još plivanja i intervalnog treninga na stazi (400-ke) nakon jake vožnje.

P.S. I ovaj video je dostupan u HD rezoluciji, stoga vredi pogledati u istoj kada sam već 2 sata kačio skoro 300 MB snimka na YouTube

Nakon dolaska kući kasno u sredu u Novi Sad posle skoro 3 meseca (nakon Čilea sam se vratio u Rio Maior po ostatak stvari i prespavao jednu noć), na cikloberzi sam video da se u Nedelju održava prvo kolo biciklističke lige Srbije 2011 stoga se ta trka ukazala kao odlična prilika za kvalitetan trening.

Nakon ekspresnog licenciranja za dan (hvala Tiboru Tarjanu, ocu Zoltana čija je firma “Cyclomania” [Trigon, DMT, Las, Novatec] koji me je registrovao za njegov klub BK “Elite”) i potvrde trenera da je trka dobra prilika, u petak sam definitvno znao da ću da učestvujem.

To mi je bila prva trka lige, do sada sam vozio par puta Dunavski kup i amatersko Državno prvenstvo, stoga sam srećan bio što sam napokon bio u prilici da vozim najviši rang trka u Srbiji sa najboljim srpskim biciklistima…

Međutim, naravno da trening ni malo nije promenjem u petak i subotu radi trke (intervalno trčanje i plivanje kao i teretana u petak kao i jako plivanje i soldino spajanje u subotu), jedino na šta je trka uticala je skidanje aero bara i stavljanje točkova za trku …

Stoga bez ikakvog odmora nisam očekivao lake “nogice” za trku (tj. trening u mom slučaju), mada odradio sam Compex masažu u subotu veče kao i pravu masažu u petak nakon teretane stoga ne mogu reći ni da sam došao ne znam kako umoran niti sa teškim nogama, ali svakako da je sve bilo podređeno trci u smislu treninga, rezultat je nebitan totalno, samo bezbednost i jak trening su bili objektiv.

Zanimljiva situcaija je bila dobijanje startnog broja 24-i jer sam u Čileu u Valparaisu prethodnu nedelju bio startni broj 24 i broj mi je ostao zalepljen na kacigi , stoga nije bilo ni razloga da kačim dobijeni na dres nazad… mada zakačio sam ga naravno.

Vozilo se na putevima na kojima uglavnom treniram, stoga sam bio upućen u sve rupe, nakon par odrađenih treninga koji su bili podsetnik nakon 3 meseca, a i svakako da nakon jake zime nove rupe ugledaju svetlost Sunca u ovoj državi, nažalost… Hladnoća, so i loš kvalitet su uzrok.

Start je bio u Sremskoj Kamenici na podnožju uspona na Popovicu, vozilo se do Hrvatske granice iza Neština i nazad do pola uspona do Popovice, znači sa par stotina metara uspona ka finišu. Ukupno 74 km, iako je bilo predviđeno 90 km. Ne znam kako je uopšte bilo predviđeno da se vozi 90, ali nebitno… možda smo trebali poneti pasoše , ili skrenuti levo ka Đipši na mestu gde je okret bio, mada tu je put baš katastrofalnog kvaliteta.

Start je bio furiozan, zaista sam se pitao šta radim na trci ako će takav tempo biti do kraja. Međutim već nakon 15 km kada su krenuli hupseri mnogi su počeli da izbacuju jezik dok sam se ja lagano vozio na kratkim usponima, stoga sam tu definitvno shvato da bez problema mogu da vozim u prvoj grupi.

Mislim da je već nakon 10-ak kilometara uspeo beg četvorice. Skok do skoka od samog početka, stoga je bilo pitanje vremena kada će otici grupica. Ja sam do 15-og kilometra bio u sredini – začelju velike grupe i držao se podalje od nevolja. Mogu reći da se nisam osećao sigurno, mnogi biciklisti izleći i ne vode računa o onima oko sebe, a da kada se na to dodaju rupe na putu kao i polu zatvoren saobraćaj… onda svakako treba biti pažljiv.

Polako sam dobio osećaj za vožnju u velikoj grupi i mozak je sam počeo da se orijentiše bez ikakve posebne koncentracije na potencijalne padove. Probio sam se napred kada su krenuli kratki usponi i uskoro je krenula nova serija skokova.

U tom delu od oko 25-og km do 30-og km sam hvatao jedno 10 skokova jer sam verovao da će uspeti da se odvoji grupa. Ali i dalje ne mogu da se načudim zašto ljudi neće da voze nakon uspešnog odvajanja od 50-ak metara. Znači skoči jedan biciklista i nas 4-oro npr isratimo i napravimo razliku grupi i svi odjednom stanu. Totalni non-sense, i onda opet nakon 5 sekundi skok i ista priča, i tako 10 puta za redom.

Znači ili su namerno radili trening snage/sprinteva ili ne razmišljaju baš mnogo, nema trećeg .

Pred okret u Neštinu sam rešio da ne skačem više kada neko pokušava beg jer su noge itekako počele da se pune starom dobrom mlečnom kiselinom, nisam baš previše familijaram sa takvim naglim promenama, tačnije sprintevima… ali svakako da sam znao da kada prestanem da pratim begove da će se odvoiti grupa, klasičan Marifijev zakon.

Moram napomenuti da sam video (ne samo ja, pola grupe je videlo) dvojicu biciklista da se okreću 10 ili 15 m pre čunja, jedan je broj 7 a drugi mislim 21, nisam 100% siguran, sada sam već zaboravio ali rekao bih da je startni broj 21 u pitanju, eventualno 14, mada se ograđujem za 14-icu…

Znači njih dvoje su tim grestom praktično sofisticirano izneli mišljenje da smo mi ostali budale pošto se okrećemo oko čunja, dok oni sa začelja grupe lepo na sred puta okret i eto ih napred. Ah, mrzim takve situacije, ne mogu ih nazvati nesportske, više je vandalizam u pitanju, zato ovako javno i ističem dotične osobe. Nisam naravno spomenuo sudijama, jer ne želim niti je moje da se mešam, ali koliko vidim prvi je prošao totalno ne kažnjeno što znači da ispadne da se mogu provući oni koji ne poštuju pravila (a i drugi takođe ako je u pitanju br. 14, mada mislim da je 21)… što je izrazito loše za sport.

Na recimo 5 km nakon okreta se i potvrdio prethondo navedeni zakon , grupica je otišla nakon što sam ja bio par “točkova” iza. Bilo mi je dosta krivo jer nisam bio uveren da će se realizovati beg tj. da će se stvroriti još jedna grupa između vodećih i nas, ali ispalo je tako.

Kasnije je i opao tempo naše grupe jer niko nije hteo da radi tako da su vodeći samo pravili razliku. Izađem napred, vozim normalno, zatim namerno usporim, ne kočim nego jednostavno ne pedaliram, i dalje niko neće da prođe. Verujem da su se mnogima napunile noge, ali još jedan non-sense… Ali ne bih se previše mešao u taktite biciklista i timova, svkako da ja ne mogu znati šta je čiji plan bio, moj cilj je bio da odvozamo što jače ne bi li odradio što kvalitetniji trening, ali već i u tom trenutku je on bio odlično odrađen jer je prethodni deo vožnje bio jak i sa mnogo promena, tako da sam ja ispunio svoj cilj.

Ostao je samo poslednji uspon do finiša. Svi su se spremali i krili u grupi . Bio sam napred na podnožju, ali noge su bogme teške bile, i odvozao sam do finiša zaista grčevito, iako je samo par njih došlo ispred mene u grupi, loše sam odvozao i delovalo je zaista sporo iako je brzina bila oko 30 km/h na oko 6% uspona što je sasvim OK. Najbitnije je da su noge – butine bile totalno napunjene na vrhu, zar to nije bio i cilj ?

Završio sam ukupno 17-i i kao 7-i U23 stim da su četvorica U23 vozača bila na par sekundi ispred.

Sve u svemu odličan treninga i lepo iskustvo uz jedinu zamerku na par opasnih situacija sa kolima u saobraćaju…

Nakon kraćeg razvozavanja sam i rastrčao 20 minuta jer koliko god razvozao nakon jake vožnje uvek se oseti kasnije umor u nogama, dok za razliku od trčanja to nije slučaj, t.j. lagano trčanje je najbolji način za poboljšanje t.j. ubrzavanje cirkulacije u nogama i ekspresno odstranjivanje mlečne kiseline… tako da biciklisti ako čitate ovaj članak, probajte jednom da rastrčite 15-ak minuta lagano, garantujem bolji oporavak.

Za one koje zanima puls, Suunto file na movescount-u (sa razvozavanjem i rastrčavanjem).

Rezultati sa BSS-a

8 nedelja i dva dana… od kada sam u januaru došao u Rio Maior! Vau, kad pre…

Glavni deo zimskih priprema je odrađen. Započeo sam treninge t.j. pripreme pre 13 nedelja. 3 nedelje Rio Maior, 2 nedelje kući i 8 nedelja ovde za sada.

Preostaje mi još samo 10 dana treninga u Portugalu za ovaj period nakon čega ću započeti sezonu sa dva ITU Pan Američka kupa u Čileu, 20-og marta u Santiagu, prestonici, a vikend nakon toga 27-og u Valparaisu, gradu na Pacifiku koji je na 100 km od Santiaga.

Iako u decembru i januaru nismo (Sergio i ja) planirali ove trke, ispalo je tako pre svega zbog logističkih razloga jer ću za 8 dana odraditi dve ITU trke koje su veoma blizu, što je odlična prilika.

13 nedelja konstatnog i kontinuiranog kvalitetnog treninga sa samo jednim danom potpunog odmora bi mi trebalo omogući dobar start.

Prestoji manji tejpering, što izgleda znači da je najteži deo prošao. Hmm, čudan osećaj nakon 3 h vožnje danas koja je nezvanično bila poslednji trening u velikom bloku pred “sužavanje” za Santiago i Valparaiso.

Filmić engleska verzija:

P.S. Filmove možete pogledati u HD rezoluciji, samo promenite opciju “360p” ili “480p” na “720p HD” na YouTube prozoru.

Juče sam trčao još jednu uličnu atletsku trku na 10 km koja počinje sa “Grande Prémio…”.

Ovoga puta je to bilo u mestu Montemor, udaljenog na oko 1.5 h vožnje od Rio Maiora.

Sa obzirom da je veći deo brazilaca započeo sezonu na Pan Američkom kupu u Ekvadoru, i da je par rusa bilo bolesno početkom Nedelje, samo nas pet  je trčalo, plus dve ruskinje (koje sa ruskom reprezentacijom treniraju ovde).

Vreme je bilo perfektno, 20-ak ºC, sunčano, međutim bilo je dosta vetra. Ali sa obzirom da vetar utiče samo na konačno vreme trćanja, mogu reći pravo prolećno vreme. (galeriju “casual” prolećnih slika koje sam napravio možete videti ovde.)

Nagradni fond je bio veći nego u Lisabonu i Grandoli stoga je bilo više kvalitetnijih trkača. Profil staze je sam po sebi teži zbog dosta brda, tako da sam očekivao slično ili lošije vreme u odnosu na prošlu trku (ukoliko ovu odradim na nivou), iako sam sa prošlom bio izuzetno nezadovoljan. Takođe, uzimajući u obzir da je staza duža za 90 – 100 m (dodatnih 20 sekundi) plus profil stvarno su šanse bile veoma tanke za brže vreme od Grandole…

U progamu je pisalo da trka počinje u 9:30 h, međutim kada sam krenuo da se zagrevam video sam da većina atletičara “kulira” i nakon 10ak minuta nakon što sam se vratio do kombija dobili smo info da je start u 10:30 min. Možda i bolje, temeljno zagrevanje je veoma bitno za ovakve brze trke.

Od početka sam se osećao dobro. Krenuo sam sa vodećima da bi se nakon prvog kilometra (oko 3:03 min mislim da smo istrčali) par trkača odvojilo.

Drugi kilometar mi je bio 3:06 min i već tada se grupa razvukla. Trčao sam jedno vreme sa Denisom, na oko ne više od 10-ak metara iza Artema ali nakon 2 – 2.5 km ostao sam sa jednim trkačem koji je držao tempo za koji sam mislio da će mi odgovarati.

Nakon brdovitog 3-eg i 4-og kilometra sledilo je brzih 1.5 – 2 km po ravnom terenu. Tu sam se odvojio od grupe i trčao solo. Osećao sam se sasvim dobro. Prolaz na 5 km je bio oko 15:50 ili 15:55 min, ne sećam se sada. Zatim je sledio najteži deo sa dosta uspona, od 7-og kilometra pa nadalje.

Nakon 7.5 km sam imao pravu krizu, stvarno se ne sećam da li mi se ikada u životu to desilo na takav način. Butine su bile kao beton. Međutim uspeo sam da održim kakav – takav tempo i kadencu uzbrdo (kadenca je najvažnija na usponu, tačnije i jedino što je važno) iako mi je grupa od koje sam se bio odvojio pre petog kilometra otišla naravno jer sam drastično usporio. Koncentrisao sam se samo da mi ne opadne ritam t.j. kadenca i znao sam da ukoliko u tome uspem da neće biti katastrofa.

Nakon par minuta mučenja došao sam sebi pomalo i otrčao solidno do kraja iako daleko od dobrog. Poslednji kilometar sa vetrom u prsa uzbrdo… zaista šlag na tortu nakon preživljavanja na oko 8 km…

Sve u svemu zadovoljan sam jer su od početka noge slušale i solidno sam se pomučio (izgled face na slikama ocrtava poslednjih par stotina metara uspona, ne celu trku !). Završio sam sa vremenom 33:36 min na 23-em mestu ukupno od 300 – 350 trkača koliko nas je trčalo glavnu trku. Bila je i trka ili ti pak šetnja na 3 km na kojoj mislim da je bilo bar hiljadu meštana…

Kao što sam na početku napisao, zbog dodatnih 100-injak metara i brda (profil staze koji je zabeležio Suunto iznad) kao i vetra, u najgorem slučaju je ovo vreme ekvivalent sa 32:30 min tako da mislim da je moje trčanje na onom nivou na kojem treba da bude u ovom periodu.

Nikada ranije u zimskom periodu nisam “stavio u noge” ovakav kvalitet treninga (prvenstveno vremenski uslovi) stoga je i očekivano da već sada mogu solidniji rezultat da otrčim. Takođe, ove nedelje je trčanje na treninzima, t.j. na intervalnom treningu na stazi bilo dosta bolje nego prethodnih nedelja, stoga sam izgleda “prešaltao” u višu brzinu.

Plus, cele nedelje smo imali samo 2 treninga dnevno (spajanje računam kao jedan trening i teretanu nakon trčanja računam kao jedan trening zajedno), stoga sam bio odmoran koliko toliko iako su plivačka nedelja i subotnji poslepodnevni plivački trening bili naporniji, kao i intervalni bike i plivanje u petak.

Danas mi je prvi day off od početka ovosezonskog treninga u decembru, t.j. poslednji slobodan dan sam imao u novembru. Videću kako ću podneti to !

Rezultati ovde.

Slike ovde.

P.S. Kao tim “Desmor” (naziv sportskog kompleksa) smo zauzeli drugo mesto ukupno!

Mislim da je juče šest nedelja od kada sam raspakovao bike, bez ikakvih planova za ponovno pakovanje u bike kofer u skorijoj budućnosti…

Vreme prolazi, munjevito. Poptuno sam se navikao (pokušavam da se setim gde mi je to teško bilo da se priviknem…) na život i trening ovde. Triatlonci vole da kažu “train, eat, sleep… (repeat)“… ali izgleda je to stvarno prepričan život triatlon treninga.

Udaljen od kuće i mnogih obaveza koje svi imamo kada smo kući, mozak se lako privikao na ovaj svakodnevni scenario, sa malo više train i eat a malo manje sleep, jednostavno nema spoljašnji distrakcija (sem interneta, a čak se ni TV ne može navesti jer ima 3 normalna programa od kojih su 2 portugalske verzije). Rio Maior je sam po sebi nekako mrtav, ali tako je sa svim mestima koji su na ili blizu mora ili okeana u toku zime, njima je ovo depresivno i hladno vreme… dok sam ja ovde (između ostalog) jer oje toplo i super vreme!

Prosto mi je neverovatno da su najteže (grubo rečeno) nedelje prošle (da li su?), izgleda da sam psihički bio spreman i na teži i obimniji period pa sam bez većih problema, ako mogu reći “preživeo”, prethodni period. Treća nedelja od tri udarne je zaista bila naporna, ali moja greška je bila nedovoljno obraćanje pažnje na oporavak, pre svega na suplementaciju (pored živog i zravog Pansporta! fail…), stoga je mogla biti i mnogo bolja.

Možda me je Sergio previše uplašio u decembru kada smo diskutovali o predstojećim pripremama u januaru i februaru. “Trebaće ti ogroman bidon sa izotonikom i svakako gelovi na bazenu, jer kada ti nakon plivanja ujutru i trčanja na drugom plivačkom treningu od 6, 7 km, t.j. skoro 2 sata kažem <Ogi sada 20×100 jako, svakako će ti trebati dodatna energija>”… je jedna od rečenica iz decembra. Ali nije bilo baš bukvalno tako, na moju sreću. Međutim počeo sam da pijem izotonik na plivanju, što ranije nikada nisam praktikovao, stoga izgleda da je zahtevnost plivanja svakako na višem nivou! Sledeći korak su gelovi, ali neka ostanu za sledeću zimu.

A sada su dupla plivanja gotova! Kada sam pogledao ovonedeljni program i video samo jedno plivanje u toku dana, t.j. da su 10+ km u jednom danu iza, nekako mi neverovatno.

Sve u svemu, trening ide svojim putem. Za mene je najveća promena intezitet u ovom periodu. Mogu reći da treniram u dostaj višoj zoni u odnosu na prethodne godine u jan.& feb., obim se ne razlikuje mnogo, nego sam kvalitet treninga. A i brazilci zaista vole da daju gas, pogotovo na brdima na bikeu jer u Brazilu mislim da niko od njih nema brda, stoga na svakom brdu skoro max idu jer ne znaju da voze lagano brda, koliko god to smešno zvučalo. Lagane vožnje su anaerobni prag na usponima, verovali ili ne!

Imao sam laktatno testiranje na bazenu i pomalo sam iznenadio sam sebe, solidno dobro sam odradio (osećaj+vremena. možda i nisam baš toliko katastrofalno očajan na plivanju koliko mislim…). Sećam se da su mi laktati u Medulinu 2009 u aprilu bili preko 10 mmol/l nakon samo 400 m jako, a sada nakon 6 x 300 sa pauzom od 1′ (svaka 300 jače za 3” po 100 m) 5.3 mmol/l čini mi se, i puls ne više od 170 bpm. Međutim činjenica je da Medulin iz 2009-e pamtim kao veoma crnu tačku treninga sa obzirom da sam bio pretreniram i te kako i to samo mojom krivicom. Ali naučena je važna lekcija! Stoga sam nedeljama čak i u odmoru bio “zakišeljen”, jer se sećam da mi je ujutru pred taj test od 400 m vrednost bila ludo visoka, tako da možda Medulin i ne treba porediti.

Prvi put sam plivao prateći lampice na dnu bazena koje smo imali za testiranje, kao i zvučni integrisani signal za start svake serije. Stoga nema greške, zadatak je samo pratiti crveno svetlo ispod sebe koje je u svakoj 300-tci “išlo” brže.

Takođe smo odradili podvodno (i “nadvodno” t.j. “plafonsko”) snimanje tehnike sporog i brzog plivanja zaostalog iz decembra. Uglavnom, treba da razmišljam o 4 ili 5 stvari dok plivam. Toliko kardinalnih grešaka moje plivanje sadrži. Ako ništa, ukoliko uspem da ih ispravim do kraja trebao bih biti dosta brži. Trebao bih.

Veoma bitna stvar, osim što imam društvo i koga da pratim na plivanju, je dosta triatlon specifičnih vežbi, tipa vaterpolo plivanje i plivanje sa triatlon disanjem (ispred sebe). Nikada ranije nisam praktikovao to, niti razmišljao o tome, niti mi je neko dao sugestiju. Sa obzirom da konkretno ja trošim mnogo bespotrebne energije na trci kada treba da izdignem glavu i gledam ispred sebe (jednostavno se “zakočim”) mislim je da ovo pun pogodak, kao i sa strane draftigna (mnogo serija plivamo draftujući se i zaista je neverovatno koliko brže se pliva kada se pravilno draftuje, po nekoliko sekundi po 100 m).

Od prošle Nedelje ne staje kiša (ali moram spomenuti da je jedno 2 nedelje pre toga bilo pravo proleće). Svaki dan sam kisnuo bar jednom, na bikeu, na trčanju… Prošla Nedelja (dan u nedelji, veliko “N”) je bila zaista ne baš toliko prijatna jer smo imali 4 h sa jednim dugačkim usponom jače, međutim odvozao sam nešto manje od 3.5 sata jer nisam imao kabanicu (pre jedno 2-3 nedelje mi je ispala iz zadnjeg džepa u toku vožnje, a pošto me je nerviralo njeno skidanje, nameštanje kao i pokušaj uguravanja u džep uskog windsptopera kada mi je ispala nisam se vratio po nju) stoga sam nakon 5 minuta bio potpuno mokar i nisam osećao ruke već nakon 45 minuta. Ali je ručak nakon toga zato bio vrhunski! Inače Nedeljne dugačke vožnje su zaista za prepričavanje ovde kod nas u grupi jer se uvek ili neko izgubi i dođe posle 6 sati, ili ga policija zaustavi zbog vožnje na autoputu (slučaj sa dvoje dotičnih sa poslednje Nedeljne vožnje), međutim uglavnom se desi da par ljudi uvek napravi jedno 1.5 h do 2 h više zbog pogrešnog skretanja jer se grupa uglavnom raspadne, stoga ručak planiran u 13:30 h uglavnom za neke bude posle 15 h.

Videćemo sutra šta će se samnom desiti, ja sam prošle nedelje bio “soft” jeri nisam odradio trening u potpunosti (ali sam zato u ponedeljak odradio ostatak sa čak i nešto ekstra km! …čisto da se zavede).

Kada prikupim ostatak slika od fotografa (u ovom članku su neke moje, ali sa svima sam se igrao malo u PhotoScape-u, članak deluje ozbiljnije zar ne?) napraviću jednu galeriju pa ću objaviti svakako.

P.S. Za 2 nedelje mart. A proleće oficijelno počinje u martu! …kao što napisah, vreme leti što znači sve manje i manje vremena preostaje za hard yards pred početak sezone.

Poput one u Lisabonu, i danas smo učestvovali na uličnoj trci (kao test trening na 10 km) u mestu Grândola na oko 70, 80 km južno od Lisabona. Super trka, ali moj problem je taj što sam previše “uživao” .

Veliko razočaranje za razliku od Lisabona koja je bila sasvim dobra trka sa obzirom na samo 15-ak dana uvodnog treninga pre nje. A sada nakon 2 meseca dobrog treninga, samo 33:09 min (dužina je tačno 9.98 km). Iako se dva puta trčalo preko nadvožnjaka sa jačim nagibom, po kamenju i zemlji oko 2 km i sa blagim uzbrdicama kao i dosta krivina, vremenom nikako ne mogu biti zadovoljan iz prostog razloga što sve one triatlonce iz grupe (sa kojima treniram ovde u Rio Maior-u) koje sam pobedio u Lisabonu sam sada “pustio” odmah na početku.

Jednostavno se nisam dovoljno trudio, tako bi najlakše opisao trku. Krenuo sam rezervisano (jer sam u Lisabonu krenuo jače), ali je to ispalo čisto kontraproduktivno jer su svi otišli napred.

Osećaj je bio dobar, ali jednostavno sam bio nekako nezainteresovan da dam više. Definitvno najveća greška je što nisam krenuo jače sa nekim iz grupe od početka. Inače nakon duatlona u Umagu prošle godine prva trka-trening da sam u Cep-kama (compression čarapama) i “hlačama” (prvi test za nove atletske, prošle su bile triatlonske sa tankim uloškom zbog bike-a) trčao, obično ih koristim samo za oporavak.

Na 5 km sam uzeo pola gela i na oko 8 km drugu polovinu, i tu sam izgubio par sekundi i triatlonca iz naše grupe. Bio sam ubeđen da ću ga poslednji km stići kada pojačam ali sam odjednom osetio neki loš osećaj u stomaku tačno na obeleženih 9 km tako da na kraju ništa nije bilo ni od barem brzog poslednjeg kilometra.

Puls pre svega pokazuje da nije dovoljno uloženo, prosečno je za 5 otkucaja niži za razliku od Lisabona. Na 3 km je prolaz bio oko 9:30 min, na 5 km 16:20 min, ali sa obzirom da se razlikuje staza, drugi deo pogotovo zbog tih manjih i blažih uzbrdica, mada i vetar nije baš zanemarljiv, teško je upoređivati posebno kilometra, ispadne da sam usporavao ali mislim da je otprilike sve ujednačeno bilo računajući različite profile određenih delova staze. Naravno start, t.j. prvi km je uvek najbrži, protiv inercije se ne može kada je puno takmičara, i određeni deo veoma brzih takmičara.

…Loš osećaj kada ste okruženi sportistima koju su vas otperjali (svi su išli od 30:50 preko 31 i 32 min, sa samo jednim brazilcem koji je stigao 2 sekunde pre mene, t.j. kojeg nisam uspeo da stignem do kraja) . Ali još jedna od važnih lekcija. Bio sam 29-i ukupno, oko 850 učesnika. Objaviću rezultate kada izađu zvanično.

Četvrti ukupno (prvo troje oko 29:50 min) je bio rus Yuriy Abramov koji trči maraton 2:15 h. Prošle godine na Evropskom prvenstvu u maratonu je vodio na 10-om kilometru. Veoma specifična tehnika, mislim da je visok oko 2 m . Startovao sam pored njega danas i kada me je zaobišao pomislih “kakva smešna tehnika”, i tek na kraju sam skontao t.j. prepoznao o kome se radi jer sam gledao deo tog maratona iz Barselone ’10 letos…

Još jedan zanimljiv detalj – atletičar koji je bio drugi ukupno sa već napisanih 29:40 – 29:50 min je pre 2 nedelje ovde u Rio Maioru na stazi trčao neke intervale i jedan od braće Altermana (Izraelci) je hteo da mu u sred pauze da foto aparat da uslika nas triatlonce . Sergio mu je odmah rekao “jesi dobro, želiš da zaustaviš trkača koji trči 10 km 29 min u sred jakog treninga da te uslika?”. Bilo je zanimljivo videti ga na postolju danas i pokazati ga Altermanu sa rečenicom “a da ga pitaš da te slika?” …

Suunto file sa trke (Movescount) http://www.movescount.com/moves/move1228836

Rezultati http://www.revistaatletismo.com/Resultados/res_grandola11_geral.txt

Iza mene su tačno dve nedelje treninga u Rio Maioru ovih zimskih priprema nakon dolaska na Božić. Još 7-8 nedelja “to do”!

…Stoga sam još uvek na početku mogu reći. Nakon vikenda će biti 2 nedelje (+ par dana pred početak prošle nedelje) punog treninga, i mislim da je sledeća najteža sa kojom će se zaokružiti prvi progresivni mikrociklus, a zatim sledi laganija nedelja.

Dane bih opisao sa “dosta plivanja i dosta trčanja”. Vožnja samo 3 puta nedeljno, ali i dalje ne baš zanemarljiva kilometraža sa oko 8 h. Međutim pored svakodnevih treninga na bazenu i trčanja, sa par duplih plivanja i par duplih trčanja, kao i teretane, jednostavno je i nemoguće, a pre svega bespotrebno uglaviti više sati na bike-u.

Zaista dobru grupu za trening imamo, veliku pre svega. 15-est nas je i što je najbitnije svi bez problema zajedno treniramo, po disciplinama su samo pojedinci ili jači ili slabiji od ostalih, pa uz činjenicu da je većina sličnih mogućnosti, barem na treningu, sledi da se dobro slažemo iako nije retkost da poneko voli da “da gas”, pogotovo na bikeu i trčanju.

Većinu treninga radimo po istom planu, uz naravno drugačija (ali i dalje slična t.j. bliska) vremena t.j. zadatke kada su u pitanju jači intervalni treninzi.

Ipak, logično je da smo podeljeni u par grupa po slabosti u disciplinama, npr ja spadam u grupu čiji je fokus plivanje, tako da par puta nedeljno dok moja grupa pliva drugi put u toku dana, druga grupa trči, ili npr treća grupa vozi.

Prošle nedelje 7 plivanja, ove 8, a sledeće predstoji 9 (za moju grupu ). Lagani napredak je očigledan, i u vremenima i u osećaju u vodi. Sergio je zaista uspeo da mi skrene pažnju na najbitnije elemente koji su bili pogrešni u mojoj tehnici, stoga uz dosta ramišljanja i rada za ovaj kratak period, osećam se dosta jače i komfornije u vodi. Čak i u poređenju sa Decembrom, tehnika mi je druga priča iako je daleko od odličnog, i ono što nikada ne može da zavara – egzaktna vremena u serijama su na mestu. Stoga sam zadovoljan prethodnim periodom iako je ispred još teži i izazovniji, tako da će vreme pokazati.

Ono što pravi veliku razliku u treningu ovde je oporavak. 2 masaže nedeljno i spa, ice bath i sauna na stalnom raspolaganju su krucijalne za kvalitet treninga. U triatlonu nije bitno koliko jako treniramo, nego koliko često takav trening telo može da absorbuje, stoga je upravo najveći akcenat oporaviti se što kvalitetnije i što brže.

I mislio da sam već pisao u članku odavde iz Decembra, fizioterapeutski uslovi su odlični, za svaki manji bol (“dečije bolesti” kako ih zovemo) koji su sastavni deo trčanja 120 km nedeljno, je tu napredna terapija ultra zvuka ili kinezi-tape kao i odličan maser – fizioterapeut koji veoma iskusno zna da vrlo prosto reši problemčić stavljanjem nekog od gelova, kesice leda, kinezi tape… i sutra ste kao novi .

Tako da sa aspekta oporavka za sada vidim najveće benefiti treninga u ovom, slobodno mogu reći kampu, ne računajući naravno plivanje koje je i najslabija tačka na kojoj radim i od koje očekujem najveći napredak.

Najkorisnija stvar koju sam poneo iz Srbije, vunene čarape!

Prvih 4,5 dana je bilo dosta kišno i mokro, i to uglavnom tokom celog dana, zatim je sledio suv ali malo prohladan period dok je prethodna dva dana pravo Proleće, stoga što se vremena tiče, makar i kada je kiša, uslovi su odlični jer je minimalna temperatura u toku dana oko 8 stepeni.

Nakon povratka kući za Katolički Božić proveo sam skoro 2 nedelje trenirajući u prazničkoj atmosferi i snegu.

Treninzi su u tom periodu, nakon 3 nedelje treninga u Rio Maioru, još uvek bili adaptacioni stoga sam uglavnom uživao, iako sam napravio solidnu kilometražu na trčanju, preko 17 h za 13 dana sa par duplih trčanja.

T.j. trening je uglavnom bio plivanje + trčanje na dnevnoj bazi sa teretanom i vežbama 4,5 puta nedeljno.

Sa obzriom da je sneg bio, mogu reći da trčanje uopšte nije bilo dosadno. Par dana je bilo komplikovanije kada je sve bilo zaleđeno pa je iritantno trčati po takvom terenu, ali 4 duža trčanja na Fruškoj Gori su svakako kompenzovali i nadoknadili tih par treninga.

U prethodnom postu ste mogli videti idilične slike sa prvo-januarskog trčanja t.j. prvog treninga u 2011-oj godini.

Za “naš” (Pravoslavni) Božić (nažalost ujutru, pre porodičnog tradicionalnog ručka…) sam se vratio u Rio Maior u kojem bih trebao ostati do sredine ili kraja Marta.