U Nedelju je po petnaesti put održan triatlon na Novosadskom kupalištu Štrand. Za razliku od ranijih godina ovaj put je trka održana u Jesen, u nešto hladniji vodi, ali po sunčanom danu.

Kurs je takođe izmenjen. Tranzicija je bila ispod mosta Slobode. Biciklistička staza je takože malo izmenjena, ruta je bila ista kao prošle godine bez jednog dela jer je staza morala biti skraćena zbog tehničkih uslova tako da se vozilo čak 8 krugova od po 2.5 km.

Loše sam se osećao na plivanju (neopren?) i izašao zajedno sa Vladom nakon samo 6 i po minuta plivanja jer je očigledno isto bilo kraće…

…Kroz dužu T1 sam napravio prednost i izašao sam na vožnju međutim nakon kilometra me je stigao Vlada.Video sam da super vozi t.j. da me juri, a nisam se osećao najsjanije da nastavim sam. Nisam odmarao za trku nakon Grčke, stoga sam i očekivao da se nećuo sećati najbolje u toku trke.

Do sedmog kruga smo rutinski vozili i bilo mi je lagano. U istom sam napravio skok, čisto da vidim kako se noge osećaju i da razbijem monotonost trke. Opet sam pobegao međutim opet je stigao Vlada nakon otprilike kilometra. Nakon okreta u osmi krug je duvao vetar u prsa tako da sam rešio da napravim još jedno ubrzanje. Ovaj put sam otišao i odvozao sam osmi krug i ušao u T2 sa nekih 30ak sekudni prednosti.

Uz brzu tranziciju na trčanje sam krenuo solidno. Na kraju sam i dobro otrčao sa obzriom da sam očekivao lošije trčanje. Zvanično vreme 15:58 min po jačem bočnom vetru jeste dobar rezultat. Ukoliko je staza kraća radi se od maksimalno 15ak sekduni, mada upoređujući druge rezultate sasvim je moguće da nije ni metra kraća.

Raditi triatlon kod kuće… je skoro manje komplikovano od običnog treninga

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Članci Sportski Žurnal ; Nacionalni Građanski

Nakon Evropskog prvenstva u Portugalu sam sleteo u Budimpeštu i zatim se direkt uputio za Tiszaujvaros gde sam zajedno sa još 20-ak triatlonaca i triatlonki boravio u kampu koji je u sastavu ITU Sport Developmenta bio pripremna baza za predstojeće Svetsko prvenstvo t.j. Dextro Grand Final u Budimpešti.

Suvišno je ponavljati da su ovakvi kampovi sjajni, jer smo praktično svi skoro iz različitih zemalja, sa različitih kontinenata. Ove godine je kamp imao ozbiljniji pristup i pozvani su samo određeni sportisti (većina sa impozantnim rezultatima iza sebe), nije postojala prilika da se aplicira za isti stoga je svakako čast biti deo ekipe koju je Libby Burrell, direktor ITU Sport Developmenta izabrala.

Plus, svi smo odseli u Garden Panzio apartmanima, t.j. velikoj kući, u kojoj sam već dva puta boravio i čiji je vlasnik Judith Markus koja nam je svakodnevno sa neverovatnom energijom i ljubalju za triatlon na raspolaganju. Njen muž Gabor je predsednik (mislim!) mađarske unije i začetnik poznatog triatlon kluba TVK Mali iz Tiszaujvarosa.

Njihov sin je ITU delegat Markus koji je ujedno i ETU sekretar i glavni sudija na svim velikim trkama, kao i na Olimpijskim igrama u Atini i Pekingu. Imali su i drugog sina koji je bio uspešan triatlonac međutim poginuo je nažalost pre 10-godina kada su ga nesrećom udarila kola dok je vozio bicikl…

…Stoga se u Garden-u stvarno osećam kao kod kuće. Tiszaujvaros je od prošle godine i ITU (prvi) akreditovani trening centar, i ima 50 m otvoreni bazen, 25 m zatvoreni, stazu u tom istom kompleksu, prostorije klub sa trenažerima i tredmilom, ice bath-om, saunom… zatim su tu i termalni bazeni i td. Više nego odlični uslovi na jednom mestu, stoga je organizovati trening više nego jednostavno.

I treneri su već “tradicionalno” odabrani – Bobby Mc Gee iz Amerike, “mag” za trčanje, Mick Delamote iz Australije, “domaći” Tibor Lehmann i Željko Bijuk koji je i novoizabrani SD kordinator za Evropu!

U kampu nas je bilo iz čak 12 zemalja, sa trenerima iz 14 (Jordan, Egypt, Ecuador, Costa Rica, Croatia, Guatemala, Israel, Mauritius, Mexico, Namibia, Serbia, United States of America).

Članci sa ITU ovde. i ovde.

Slike ovde.

Prvi put u istoriji ITU-a održano je Svetsko prvenstvo (ELITE) u sprint triatlonu u Olimpijskom gradu Lausanne-i na jezeru Geneve (Ženeva) u Švajcarskoj.

Nisam u potpunosti tempirao formu za ovu trku (zbog U23 Evropskog prvenstva u Vila Nova de Gaia-i 28-og Augusta) i nakon Sivca sam imao 3 jake i obimne nedelje treninga kao i jednu srednje (prošlu) jaku uz samo 2-3 dana lakšeg treninga pred trku, stoga nisam očekivao super rezultat, ali sam svakako bio spreman da dam sve od sebe, jer ni manje ni više to je Svetsko prvenstvo i to u elite (seniorskoj) konkurenciji.

Međutim zbog lošijeg plivanja, i mnogo guranja i udaranja u vodi  (70 takmičara, sprint triatlon), nisam se “stavio” u situaciji za dobru grupu na bikeu, tako da nisam uspeo da uhvatim veliku vodeću grupu, iako sam prvih par km vozio sa Brynanom (IRL) i Bennettom (AUS- USA) koji su uhvatili prvu grupu na kraju jakog brda, koje nas je “čekalo” u svakom od četiri kruga, 10.5 % srednji nagib, dužina preko 500 metara.

Pratio sam nakon tranzicije do uspona, ali su jednostavno bili jači i imali svežije noge a i ne samo to, ko imalo poznaje triatlon zna da je Bennettom jedan od najačih biciklista među triatloncima (OI Atina 2004 – 4 mesto), a i Bryan se profesionalno bavio biciklizmom i čak i učestvovao na trci kroz Srbiju pre nekoliko godina , tako da se nakon uspona formirala manja druga grupa od nas 5,6…

Vozili smo solidno ali za mene je trka bila završena t.j. trka za bolji plasman, jer su vodeći polako ali sigurno povećavali razliku, a bilo je ih je bar 45-50 u prvoj grupi…

…Stoga sam stvarno bio pomalo frustiran, ali sam solidnim trčanjem sa ne previše napora koji se očekuje za sprint distancu i trku tako velikog značaja došao do 53-eg mesta. Nije katastrofa, kada se uzme u obzir da je stvarno svetska elita bila na startu i da mi je prva godina u seniorskoj (U23) kategoriji, ali opet me je samo par sekundi na plivanju dovelo u situaciju da čak i sa takvim solidnim trčanjem (mada bi ono bilo brže da sam bio u prvoj grupi, to je sigurno) budem u top 30, čak i top 25 što je razuman i vredan rezultat…

Rezultati ovde. p.s rezultat plivanja nije dobar. plivao sam preko 9:40, ne 9:25 min

Slike ovde. (ITU, moje iz Lozane i sa priprema iz Radovljica slede na flickru…)

Video snimak ovde.

Od prošlog ponedeljka sam u Radovljici, mestu u Sloveniji poznatom po osvajačima olimpijskih medalja u plivanju poput Sare Isakovič, Anje Klinar (medalja sa EP) i td…

Ovde već neko vreme boravi ceo elite tim Južne Afrike i ovo im je baza u Evropi do Svetskog prvenstva u Budimpešti. Ukupno 10 takmičara, trener i menadžer.

Takodje, Bojan Cebin sa kojim sam u Feb. par dana i u Umagu bio, zatim i Vid Pucelj, a i Uroš Seme uglavnom trenira sa nama sa obzirom da je iz Kranja koji je blizu Radovljice.

Sa obzirom da je ovo ključni period za mene pred glavni deo sezone, svakako da mi trening u grupi znači mnogo i da je lakše odraditi jače treninge. Potom i promena sredine i čist vazduh prelepih dolina, gora i planina u ovom delu Slovenije…

…I naravno uvek se i naučiti ponešto novo, nebitno da li ste sa svetsim prvakom, ili 50-im juniorom u svetu, a takođe mnogo znači i “iskorišćavanje” pojedinaca za poboljšanje (ili jače treniranje) po disciplinama. Henri Schoeman je junior – ekstra brz plivač, prošle godine u Turskoj na Evropskom juniorskom kupu je isplivao čitav minut ispred nas na 750 m! Mislim da ima vreme oko 16:15 min u velikom bazenu, a nije višlji od 1.70 m .

Zatim Richard Murray koji je dvostruki svetski juniorski prvak u duatlonu i koji trči kao mašina… zatim i iskusniji stariji takmičari poput Claude Eksteena koji je prošle godine uvek bio Top 20 na svim Dextro trkama koje je odradio, i ovog vikenda je bio 27i u Kitzbuehelu… i mnogi drugi, poput i starih prijatelja Wikusa, Carolyn i Theo-a sa kojima sam bio u ITU Sport Development kampovima.

50 metarski bazen je odličan jer ga noću prekrivaju a mislim da ga i greju tako da je voda uvek odlična nevezano da li je dan hladniji, za razliku od otvorenog bazena na Sajmištu u Novom Sadu, gde nakon 2 svežija dana voda padne na 23 C.

I bazen i staza stara 2 nedelje su nam na 500 m od apartamana t.j. velike kuće u kojoj smo svi smešteni. Bledsko jezero je na 7 km, stoga stvarno više nego odlični uslovi za dobro i usput idilično treniranje.

U četvrtak putujem za Lozanu zajedno sa afrikancima na prvo ITU Svetsko prvenstvo u sprint triatlonu!

Još nekoliko živopisnih slika možete pronaći na mojoj flickr stranici.

Slike su manjkale jer sam ostavio aparat u avionu kada sam sleteo u Beograd, a nisam prebacio prethondo slike sa kartice (!?#$/@). Na sreću Željko je prebacio nekoliko slika iz trke koje sam i stavio u članak…

Međutim dobio sam još super slika od Harry-a, muža Tanje iz Holtena koja živi tamo i koja je srpkinja. Ako se sećate, prethodne godine nakon Evropskog prvenstva mi je poklonila ružu kada je videla da sam učesnik iz njene matične zemlje .

A Harry mislim da se i bavi fotografijom tako su slike stvarno odlične. I veći deo slika koje sam postavio na flickr su od Elizabeth Bravo (takmičarka iz Ekvadora) koja je isto bila u sastavu ITU Development tima, jer smatram da itekako vredi prikazati prelepe pejzaže Holadnije, Holtena i okoline.

Ljudi koji žive tamo zaista znaju da uživaju, i inače sever Evrope je neverovatno prijatan za život zbog prirodnih lepota, ali i samog načina života i mentaliteta ljudi… Kopenhagen i Hamburg, zatim i Oudenaarde u Belgiji su sve neverovatna mesta u kojima sam imao trke i idelna mesta za miran i prijatan život.

Letnji “seoski” turizam je ekstra popularan, i kompleksi u tom delu Evrope su nezamislivo uređeni i prijatni za boravak u prirodi. Twenhaarsveld je bukvalno “grad” pored Holtena koji ima mislim preko 200 bungalova (u stvari pravih kuća sa kuhinjom, kupatilom, dnevnim boravkom). Svi su smešteni u parku u kojem trotoarima hodaju patke, pretrčavaju zečevi, prolaze ježevi. Prava idila. Tu je i nekoliko bazena, igralište za decu i td. Čovek dok se jednom ne nađe i ne boravi na takvom mestu, ne krene da posmatra na primer letnji odmor kao takvo iskustvo, a ne ono ustaljeno letovanje na moru.

Slike pogledajte na flickr-u.

10-og Jula (subota) sam odradio svoj drugi ITU Svetski kup u Holtenu u Holandiji, mestu u kome sam 2008-e učestvovao na ETU Evropskom juniorskom kupu i 2009-e na ETU Evropskom juniorskom prvenstvu.

U Holandiji sam boravio kao član ITU tima (3 muškarca, 3 žene), koji se određuje za 3 – 4 ITU Svetska kupa godišnje. Zaista ogromno iskustvo i prednost za nas koji smo uglavnom sami na većini trka, jer smo bili smešteni zajedno kao tim, zajedno trenirali, imali mehaničara i maserku koji su doputavali čak iz USA i bili nam na raspolaganju 24 h dnevno, kao i koordinatora (komšija Željko Bijuk ).

Startovalo nas je tačno 74. Mnoga velika imena su učestvovala. Ove godine ko god se nađe na startnoj listi (što je izrazito teško zbog ITU rankinga, mnogi ostanu na wait listi) je takmičar koji je vredan pažnje…

Start trke je bio u 13:45, stoga smo svi bili svesni da će uslovi biti nemilosrdni jer je temepratura bila preko 35 stepeni i Sunce je konstano “pržilo”. Zaista neverovatno toplo za Holandiju t.j. sever Evrope. Temperatura vode je bila 25 stepeni što znači da se plivalo na moju radost bez neoprena.

Pre dve godine se oba puta u istom jezeru plivalo u neoprenu, isto u Julu, (2008-e krajem Juna) tako da samim tim što je i jezero dosta toplije dovoljno govori o temperaturama u poslednje vreme u Holtenu…

Nisam najsjanije krenuo, t.j. nisam se izborio za dobro mesto, što je delom posledica ne baš najsajnijeg mesta na pontonu pošto po startnim brojevima biramo mesto (a moj startni broj je bio 70). Međutim uhvatio sam solidan ritam i plivao u grupi sve vreme. Oko bova je bilo dosta guranja, ali na pravcima je grupa lepo išla. Plivanje je duže bilo, što se vidi porezultatima, a i na “oko” se moglo videti kada se pogleda udaljenost bova.

Par puta sam morao dosta da se potrudim da spojim manje razlike, jer se išlo zaista jako, ali sve u svemu nakon T1 sam se našao u grupi od 5,6 takmičara. Ipsred je bila još jedna takva grupa koju smo brzo uhvatili. Napred, ali na nekih 200 metara je bila velika prva grupa.

Prvo se vozi 7 km do Holtena a zatim 5 krugova po nešto više od 6 km sa jakim (10%) usponom od nekih 300, 400 metara, i sa delovima sa velikom kockom! U Holtenu kroz mesto kada se vozi postoji dosta delova sa popločanim putem, ali ne toliko strašno koliko na tom jednom delu od nekih 100 metara… Bike je itekako bio tehnički zahtevan.

Radili smo solidno, i negde na 25 km smo uhvatili prvu grupu. Nisam bio uveren da ćemo to uraditi, govorili su nam pored staze da je razlika uvek oko 10-15 sekundi, međutim pošto nismo ništa preterano jako išli, mislio sam da ćemo imati zaostatak.

Tako da kada smo se spojili, pokušao sam da se probijem što više napred da zauzmem dobru poziciju u slučaju begova i ne daj Bože padova.

Međutim mnogi takmičari ne obraćaju previše pažnje i zaobilaze nesigurno, tako da sam do kraja uglavnom vozio u prednjem delu grupe ali ne skroz napred. Pred T2 (inače T1 i T2 su odvojeni, T1 je pored veštačkpg jezera na 7 – 8 km od Holtena a T2 je u centru Holtena gde je i cilj) sam pokušao da se probijem još, ali nisam previše rizikovao tako da negde oko 15 mesta ulazim.

Tranizicija 2 u Holtenu je traidicionalo haos kada je velika grupa u pitanju. Jedva sam ostavio bicikl od gužve. Prošle godine sam slomio ram upravo u drugoj tranziciji… Nakon što sam obuo patike, stavio vizor i uzeo gel, tek tada je nastala ludnica jer je još teže bilo izaći pošto su konstano stizali takmičari i ostavljali svoje biciklove, tako da sam naletao na njih i bukvalno morao da stanem u jednom trenutku (slika ispod, skroz levo sam iza takmičara sa biciklom koji me je zagradio).

Zatim 10.5 km trčanja. Preživljvanje. Za sve takmičare. Nikako nisam mogao da uhvatim tempo i ritam zbog prevelike vrućine i sparine. Sunce je bilo nemilosrdno… Svi su se mučili. Mnogi su krenuli jače pa sam ih kasnije zaobišao. A mnogi su i odustali. Stvarno trka koja se može okarakterisasti kao pravi, pravi triatlon. Sunce, plivanje bez odela u jezeru, brdo na biciklu i prženje na trčanju – triatlon, letnji sport .

Uglavom sam prestizao po kojeg takmičara do kraja, dok me je samo par njih mene prešlo… Zaista jedna od najtežih trka na trčanju. Na kraju 28-o mesto, što je sasvim solidan rezultat u ovakvoj konkurenciji.

Bar još sat vremena nisam došao potpuno sebi nakon trke zbog “pregrejavanja motora” . Iako sam popio oba puna bidona izotonika i vode i uzeo 2 gela na biciklu, i na svakoj okrepnoj stanici pio vodu i pojeo 2 gela u toku trčanja, to je nedovoljno jer se nikako ne može nadoknaditi izgubljena voda tokom trke. Sreća je bilajer nije komplet trkački kurs “pod” Suncem jer postoji delova sa hladom.

Najbitnije mi je da sam uzeo bodove (prvih 50 uzima, ako uđu u 5% vremena od prvog). Tako da sam praktično sada na simulaciji liste za Olimpijske igre 46-i, što znači da kada bi se sada napravio presek, učestvovao bih na Olimpijskim Igrama u Londonu . Ali za tako nešto u 2012-oj treba sakupiti još mnogo poena i takmičiti se uspešno na još mnogo ITU Svetskih kupova i ITU Dextro Energy serijama ove, sledeće i pola 2012-e godine, i treba imati mnogo sreće, tačnije malo nesreće…

Rezultati ovde. (vreme koje piše za bike je vreme ulaska u T2)

Slike uskoro. (većinu slika sam izgubio jer mi je ostao aparat u avionu, a prethodno ih nisam snimio u lap top…)

Tradicionalno se u Pančevo i ovog Juna održao jedan od najstarijih triatlona kod nas, ujedno i onaj na kojem sam 2007-e (staza je bila drugačija) prvi put pobedio na triatlonu u seniorskoj konkurenciji. Trka je bila prvenstvo Srbije u sprint triatlonu.

Nivo Tamiša je dosta visok, međutim temperatura je više nego odgovarajuća, stoga uz malo jače struje nije bilo nikakvih problema što se tiče plivačke distance.

Isplivao sam par sekundi ispred Vlade. Nisam forsirao, od početka sam krenuo jači tempo sa pažnjom posvećenom tehnici. Osećao sam se dobro…

Kroz dugačku  tranziciju sam napravio još par sekundi prednosti i krenuo sa dovoljnom na bike. Do kraja sam vozio sam, takođe ispod “crvene” zone – jači tempo. I na bikeu sam imao sličan osećaj, što je odlično sa obzirom da sam imao tešku nedelju i da uopste nisam tempirao formu niti odmarao za ovu trku.

Trčanje je bilo malo teže zbog jakog Sunca i visokih temperatura, ali dosta treninga sam odradio u sličnim uslovima prošle nedelje tako da sam se adaptirao dovoljno, stoga nisam imao nikakvih problema, za razliku od mnogih drugih takmičara, jer stvarno odavno nisam video da su tako loše izgledali svi na trčanju, barem 20% ih je na kraju prohodalo. To je samo posledica loše hidratacije (izotonikom bogatim elektrolitima/solima).

Sve u svemu napokon pravi i prvi triatlonski događaj kod nas ove godine, pošto su prethodne tri trke bile u poprilično kasno-jesenjim uslovima, a akvatlon u Beogradu je i otkazan jer je vreme bilo nesigurno i voda hladna.

Dobra trenažna nedelja je okončana Nedeljnom poslepodnevnom brdskom vožnjom od 2:15 h po Fruškoj Gori sa Vuletom. Odlična superkompenzacija, kao da nisam radio trku, verujem da bi se osećao isto i da sam vozio 3.5 h…

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Drugi put u Srbiji je održano Državno prvenstvo u kros triatlonu, disciplini će se sigurno još više širiti, ne samo kroz Xterra serije nego od ITU-a.

Prošle godine kada je u Kragujevcu prvi put održana trka ja sam bio na ETU Evropskom prvenstvu u kros triatlonu i Xterra Italy.

Trka je startovala u subotu u 14:00 h, taman kada se otvorilo nebo i učinilo ovu trku nezaboravnom.

Bike staza koja je išla kroz šumu je postala pravi haos natopljena velikim kolilčinama vode. Najmanje 20 % staze je bilo nemoguće voziti, zbog velikog proklizavanja, jer su bukvalno potoci tekli stazom. Kada naiđete na blato onda ste srećni, znate da ćete samo pasti, usvinjiti se i nastaviti dalje .

Plivalo se nekih 500 metara u jezeru čija je temperatura je bilo prijatna. Oko 24, 25 stepena. Isplivao sam prvi, odmah iza mene Vlada a zatim iza nekih 20, 30 sekudni Trakić i Korać mislim.

Zadržao sam se jako puno u T1 jer sam obuvao patike (za trening ) u kojima sam odlučio i da vozim i trčim jer je bilo nemoguće voziti sa sprintericama pošto bi nakon kilometar bile prepune blata i ne bih mogao da ih vratim u pedale, tako da sam ja ležerno obuo svoje patike za trening, zavezao pertle, i zakačio ih da mi ne smetaju.

Vlada je otišao, a i Trakić je već ušao i izašao odmah iza mene za to vreme dok sam se ja obuvao. Vozilo se 2 kruga po 6 km, koji su izgledali kao da su 16 km a ne 6 zbog profila i uslova na stazi.

Prvih pola kruga je Vlada bio ispred nas, a Strahinja je znao da zaostane. Dosta delova se moralo trčati sa biciklom. Padovi su za mene bili neizostavni, poptuno sam se srodio sa time . Nakon polovine prvog kruga stigli smo Vladu a zatim je Strahinja otišao.

Vozio sam pozajmljen MTB sa V brakes t.j. bez diskova, tako da je to bio veliki problem. Kočnice i pakne natopljene blatom su mi stvarale otpor, jer sam jednom pao i potuno upao u lokvu, naglavačke. Bike je potpuno bio potpljen u prvljavu vodu.

Strahinja je do kraja samo pvećavao prednost dok smo Vlada i ja vozili smenjivajući se naizmenično, u zavisnoti ko gde padne . Išao sam dobro uzbrdo, i na mestima na kojima se trči ali nizbrdo nikako nisam mogao valjano zbog kočnica a i same tehnike. Potpuno klizava staza me je koštala vremena i vremena.

A i samo jedan trening na MTB-u dan pred trku je zanemarljiv. Poslednju polovinu staze su mi potpuno otkazale kočnice, pakne su se istrošle skroz. Tek tada je bilo zanimljivo. Kada bih “kočio” nizbrdo ili bih naglo skrenuo u travu i žbunje ili bih skočio sa bicikla ili kočio sa nogom pri tim brzinama . Krivo mi je što nemam snimakl toga, obogatio bih se…

Tako da u T2 ulazim 2.5 mi niza Strahinje, i na 3 km je bilo nemoguće nadoknaditi to. Trčao sam super, iako je bike bila prava vožnja na snagu koja itekako puni noge… Takođe, potpuno mokre i blatnjave patike za trening  su itekako pridavali dotani težinski otpor, ali sve u svemu, lepo sam išao. Malo sam i sam sebe iznenadio tempom kojim sam mogao da trčim. Bio je deo u svakom krugu (6 krugova po samo 500 m) sa brdom, što je odličan potez organizatora, stvarno trka dobije novu dimenziju.

Na kraju sam smanjio razliku na 50ak sekudni. Odlična avantura i trening, sasvim sam zadovoljan trkom. Najvažnije je da se niko od svih hrabrih takmičara koji su startovali trku nije povredio.

Rezultati uskoro.

Slike ovde.

U subotu (ne Nedelju) u 17 h (ne 5 h) sam učestvovao na drugom ETU kupu ove godine (posle Antalye).

Skoro 90 takmičara na startnoj liniji! Pravi triatlon…

Plivalo se u jezeru koje se nalazi u ovom gradiću u Slovačkoj. Krenuo sam super, nakon 50ak metara sam imao pola tela prednosti u odnosu na kompletnu “levu stranu” t.j. takmičare koji su imali niže startne brojeve nego ja (bio sam 22.), t.j. bolje rankirane takmičare.

Međutim ubrzo me napušta dobar osećaj, tehnika mi postaje lošija i plivam, ne loše, ali solidno. Izbegao sam gužvu u početku, premestio sam se skroz na levu stranu. Na ovakvim trkama je prednost plivati sam, nego u “draftu” jer je borba u vodi ne opisiva. Evropski kupovi su trke gde se ljudi najviše “udaraju” međusobno jer se ne poznajemo baš najbolje jer nas je uvek mnogo i uvek je velika grupa novih takmičara, za razliku od Svetskih kupova i Dextra gde se takmičari vrlo dobro poznaju stoga je i manje tuče…

Uglavnom, pošto se u odelu plivalo, a meni ove godine odelo i ne leži baš. Da li sam se malo “raširio” u odnosu na prošlu godinu ili se odelo malo smanjilo, neznam , uglavnom zbog mog loše razgibanog ramenog pojasa odelo mi pravi veliki otpor stoga mi se tehnika kvari i trošim mnogo snage.

Prvi krug (1000 m) sam isplivao solidno, negde u sredini, i drugi krug od 500 metara sam otprilike ostao tu. Međutim, nevolja je nastala u T1 kada mi se na levoj nozi zaglavio neopren. Situacija 1/100, a desila mi se već na par prethodnih trka, neverovatno, čista loša sreća, ništa drugo, jer su mi noge t.j. zglobovi i kraj odela bili podmazani vazelinom, tako da sam jednostavno čudno spustio odelo preko noge i ono se zaglavilo.

…Izgubio sam 20 sekudni, bukvalno… a samim tim i drugu veliku grupu. Pokušao sam da spojim sa još par takmičara ali nismo uspeli. Bili su na 10ak sekundi do pred kraj prvog kruga (od 7) ali su kasnije otišli… Odmah čim sam skočio na bike krenuo sam najače koliko sam mogao u tim trenutcima ali falilo mi je pomoći drugih koji u tim trenutcima nisu imali noge nakon plivanja.

Tako da sam vozio u grupi od nas 4 i pred kraj su nas stugli još 3, 4 takmičara među kojima Cebin i Yakovlev.

Vetar je bio ekstremno jak (za promenu), staza je bila tehnički zahteva i bilo je ležećih policajaca. Radio sam dosta na bikeu i istrošio se dosta, barem sam tako mislio. Osećao se vrlo dobro i jako, i uvek sam bio spreman da odgovorim na skok. Držali smo zaostatak od oko minut svo vreme mislim.

U t2 ulazim sa nekoliko sekundi prednosti u odnosu na moju grupu tako da sam obezbedio lakši start trčanja, koji mi uvek prija. Za razliku od mnogih drugih ne mogu da krenem prejaku odmah, mislim mogu ali ne želim da prođem kao i oni – da mi naglo padne tempo . Nakon minut Yakovlev je prošao pored mene kao voz, on je top svetski duatlonac tako da nisam ni pokušao da ga pratim. Inače imao je najbrže vreme trčanja tog dana.

Cebin me je zatim stigao i sa njim sam do kraja trčao. Za mene je trka bila izgubljena još u prvom krugu bikea, tako da nisam išao “do daske”. Vrtlo prijatno mi je bilo iza Cebina, zaista super osećaj. Lagano sam se osećao i imao odličan ritam, bez ikakvog problema sam ga pratio. Pomalo sam i iznenađen jer sam mislio da će težak bike ostaviti traga…

Na oko 1.5 pred kraja ubrzao sam čisto da testitam Bojana i ispratio me je. Zatim je on baš naglo ubrzao i ja sam ga pustio, međutim ispostavilo se da mu je ponestalo snage do kraja jer je samo 2 sekunde stigao ispred. Napravio je razliku ali sam je ja smanjivao do kraja dok sam hvatao još 2,3 takmičara koje sam uspeo da prestignem u poslednjih 300 metara…

Uglavnom, Bojan i ja smo samo prestizali ljude, niko nas nije , ali to nam ništa ne znači jer se radilo od 40.-im mestima… na Evropskom kupu samo prvih 20 dobija bodove.

Analizirajući rezultate, ne-prisustvo u drugoj grupi – koja mi je pripadala plivanje me je koštala bodova. Isplivao sam sa Toftom, dancem koji je bio 19 i uzeo bodove i trčao kao ja, ali sam ja na trčanju imao prostora… Pobedio je poljak Jakolka koji je u Varni prošle godine od nazad udario u moj točak i pao i gadno se povredio nakon toga…

Sledeća trka Evropskog kupa mi je u Belgiji krajem Juna.

Rezultati ovde.

(rezultati plivanja i tranzicije nisu najsjaniji jer su čitači čipova verovatno bili postavljeni na čudnim mestima. prva tranzicija je bila dugačka, tako da je i vreme tranizicije, većeg dela, uračunato u plivanje)

Slike ovde.

Oficijelne slike ovde.

P.S. Nadam se da ću narednih dana uspeti da okačim i video snimke na YouTube.

Juče je održana prva trka kupa Hrvatske u triatlonu u Bilju nadomak Osijeka “3. Biljski triatlon Večernjeg lista”.

Nemanja Korać, Nikola Tošić i ja smo došli u petak predveče u Belišće, još jedno mesto u blizini gde nas je ugostio organizator Boris Nago. Dejan Patrčević je takođe bio gost.

Trka je počinjala u pola 10 stoga se trebalo dići malo ranije. Pošto je vreme bilo tmurno i hladnije odlučili smo da što kasnije krenemo ka mestu gde se trka održavala jer nije baš imalo smisla npr stojati i kisnuti dok je u toku organizacija.

Međutim potrebno je nekih 40 minuta do tog mesta, a plus smo promašili malo put i izbubili još 10ak minuta, tako da smo stigli knap. Ne volim to, nikako.

Na brzinu sam morao kratko i nedovoljno da se zagrejem, ostavim opremu u traniziciju, obučem, neoprem u poslednjem minutu pred start… Inače voda je bila oko 20ak stepeni pa su dozvolili neopren. Plivalo se u lepom jezercetu.

Na plivanju se nisam ni zagrejao, nisam znao gde se vozi, ni gde se trči, ništa nisam znao (kako profesionalno i ozbiljno). Ali takav splet okolnosti je bio, u triatlonu će vam se često desiti ovakve stvari ne planirano i upravo onaj ko može da se izbori sa time najbolje prolazi.

Kišica je padala, mokar put je bio, ali trka nije kasnila ni minut, dok obilčno u takvim situacijama trke uvek kasne …

Krenuli smo, osećao sam se solidno. Ne katastrofalno kao u Turskoj sa obzriom da se u odelu plivalo ali ne ni ništa posebno. Da sam se zagrejao i rasplivao malo mislim da bi bolje bilo. Lukina, zatim Kovačić, Milovan i ja. Takav redosled je bio nakon plivanja. U par sekundi smo izašli sva četvorica.

Solidna prva tranzicija i nalazimo se kao kompaktna grupa. Lukina je radio štafetu stoga je biciklista nastavio njihovu štafetu. Lepo smo radili, uglavnom Milovan, Kovačić i ja dok je biciklista samo kratko davao par smena…

Patrčević i Papišta su bili na nekih minut iza nas. U početku verovatno manje ali je prednosta porasla mislim i na minut i po.

Put je bio mokar i teško je bilo voziti direktno na točku jer je sva voda i prljavština išla direktno u facu. Vetar je takođe igrao veliku ulogu. Ulgavnom, dobro sam se osećao na biciklu.

Tranzicija 2, i Kovačić i Milovan izlaze kao iz topa ispaljeni . Pratim ih i posle kraćeg vremena Matia polako plaća danak brzom startu dok Jaro drži sasvim lep tempo. Planirao sam da ga pratim do kraja i svoju priliku ugrabim u spirnt finišu jer dan nakon toga (danas) treba da radim Državno prvenstvo u sprint duatlonu, stoga svaka ušteda energije mi može dobro doći.

Iako ni jednog trenutka nisam želeo da žrtvujem tu trku zarad sutrašnje, jer samim tim što sam odlučio da radim obe u dva dana znači da dajem sve na obema, ali svakako ako se može uštedeti energije za isti plasman, što da ne.

Do kraja smo trčali sasvim dobar tempo (vreme trčanja od 16:13 min potvrđuje to). Video sam da Jari ide po frekvenci i disanju, ali i dalje sam bio pouzdan u sprint finiš – nešto što mi je nebrojeno puta koristilo u dosadašnjoj triatlon karijeri.

…Ali problem je bio što ja nisam znao gde je finiš. Očekivao sam slavoluk (veliki finiš) u blizini tranzicije ali ispostavilo se da je finiš linija obeležena sprejom na polu šljunku – polu betonu. Video sam nekolicinu publike koje je stojala tu, i tu je takođe bio neki kombi stoga mi je još čudnije bilo zamisliti da je to finiš.

Ubrzao sam malo, čisto da vidim kako će reagovati… i Jaro je ubrzao… i nakon par trenutaka publika je počela da navija, i nekako sam u u treptaju sekunde skontao da je tu negde finiš kod njih, i da se radi o lini koju treba da pređemo… ali nažalost kasno. Krenuo sam u sprint, ali ta zbunjenost me je koštala, kao i naravno loš tajming…

U cilju muk… zanemeo sam i nisam znao šta me je snašlo. Potpuna zbunjenost, gorčina i neverica… Zaista neki loš unutrašnji osećaj, kao da sam dete i da su mi ukrali lizalicu… ali to je sport, to je triatlon, zato je i poseban sport. Naravno, u pitanju je moja greška i moja neiformisanost igrom slučaja. Sve čestitke Jari, zaslužena pobeda. Iako je u pitanju bilo samo 3 cm t.j. 12.5 stotinki .

…Toliko puta na trenizizima – jakim trkačkim intervalima, ubrzanjima i sprintevima pred trke vizualiziram sprint finiš u tim trenutcima kada je najteže i kada dajem sve od sebe, i uvek se time nateram da još malo ubrzam… ali sada nije upalilo, jer jednostavno moj mozak od zbunjenosti nije bio prisutan tu, a sprint finiš je upravo psiha i nešto iznutra, što bi Frodeno rekao “lavlje srce”. Nema veze sa fizičkom pripremljenošću ni 5 %, bukvalno je sve u glavi…

Lepa trka, lepa organizacija, sve pohvale i zahvalnice Borisu na gostoprimstvu i strpljenju. Nažalost uslovi su bili možda i ne tradicinlano triatlonski, ali nikakvih problema nisam imao sa tim. Ionako sam prošle nedelje pokisao na bikeu par puta .

Rezultati ovde.

Slike ovde.

P.S. Izveštaj sa rezultatima i slika iz Pančeva sledi narednih dana

U subotu, na 1. Maj se u Budimpešti, gradu u kojem se u Septembru održava Dextro Energy Series Grand Final i Svetska juniorska i U23 prvenstva, održala prva trka ovogodišnjeg mađarskog “triathlon tour“-a koji je na svake dve godine mislim.

2006.-e sam učestvovao na jednoj trci iz triathlon tour-a u Fadd-Dombori-ju. Ove trke su ekstra konkurentne i brze. Organizuje se dosta trka u svim kategorijamai uvek ima puno takmičara.

Tada sam naravno učestvovao u juniorskoj, i sećam se kao da je juče bilo, da sam pao jer mi je ispala sprinterica iz pedale kada sam pio iz bidona. I baš sam se oderao (kao i tadašnji novi bike ), po levom ramenu, laktu, kuku i nozi.. Ali završio sam trku. Uspeo sam da usten i uhvatiom sledeću grupu. Ekstra bolno je bilo, nakon par minuta, a pogotovo na trčanju su me baš pekle rane… Nakon toga su i bile pripreme u Lepenskom Viru, znam da nisam mogao da spavam na toj strani .

Da se vratim 2010.-oj… Trke je bila 2/3 sprinta. Suviše kratko. Ali ekstra brzo . 500 metara plivanja, 12 km bicikla i 3 km trčanja.

Plivalo se u bazenu u stazama. Isto 2006.-e sam učestvovao na nekoj drugoj trci u Mađarskoj kada se plivalo u bazenu. I isti takmičar kao i na ovoj je odneo pobedu…

Dogovorio sam se da krenem četvrti u stazi od nas četvoro, t.j. oni su mi rekli ja nisam imao ništa protiv, ako su spori lako ću ih zaobići, štaviše to radim svaki dan na treningu sa obzirom da pola treninga plivam u stazi širokoj pola metra sa još 10 rekreativaca, tako da sam pripremljen za takve situacije .

Ispostavilo se da su plivali O.K. Naša staza je bila najbrža i već nakon 300 metara sam ja kao četvrti u mojoj stazi bio ispred svih vodećih u ostalim stazama. Za divno čudo bilo je baš lako da plivam i da ih pratim. Praktično sam išao ruka ruku čeka većinom. Sada dali su oni plivali lagano neznam. Ne verujem jer ne bi ostali zaostali… Tako da sam zadovoljan plivanjem, koje sam kao što sam napisao u članku nakon Turske jedva čekao. Sad još samo da “proverim” plivanje u otovrenoj vodi na sledećoj trci i biću mirniji jer sam nakon Antalye bio zabrinut…

Nakon veoma brze i dugačke tranzicije, “spuštanja” nogu u sprinterice, krenuli smo u juriš. Nakon 200, 300 metara sam bio sa Faldum Gaborom. Radili smo zajedno dok su se iza grupice još stvarale. Međutim u jednom trenutku je prestao, tako da se spajamo sa grupom iza.

Svi dosta taktički voze i čuvaju se. Imaju iskustva na ovakvim trkama. Ja sam konstatno bio napred, vukao grupa, bio u par potencijalnih begova dok su mnogi mirno sedeli nazad i čuval ise za brzo trčanje. Ja stvarno nisam želeo da rizikujem i ni jednog trenutka nisam otišao nazad.

Krivo mi je što se odvojio jedan takmičar, a da ga nizam zapazio t.j. da nisam krenuo za njim jer se isostavilo da mu je beg uspeo. Pokušao sam par puta još sa ponekim ali ništa od toga. Tako da je taj jedan takmičar ušao jedno pola minute pre nas.

Na oko 3-4 km pred kraj sam baš “odvalio” rupu, jer put nije najsanjiji bio, a vožnja je bila brza i u grupi je teško kontrolisati pravac i ako niste skroz napred rupe se ni ne vide, a i kada ih vidite može biti kasno jer se u grupi ne mogu praviti nagli pokreti…

Međutim ništa bitno mi se nije dogodilo, iako sam udarac osetio sve do kacige . Na kraju trke sam video da je čeljust od kočnice priljubljena uz točak, tako da je savim moguće da sam vozio sa otporom tih nekoliko kilometara :/ .

Negde na 300 metara pred kraj, bio je segment od oko 50 metara po kocki kojoj bi i ona sa Arenberg-a zavidela. Slatko sam se nasmejao (u sred trke!) kada je jedan od takmičara iz grupe u tim trenutcima uzviknuo “ku*va” sa mađarskim akcentom , očigledno kao i svi ostali u neverici kakav je put, jer je to bilo pravo odskakivanje sa zemlje.

Nisam bio suviše optimističan pred trčanje jer sam znao da sam se istrošio dosta više nego ostali, iako sam se osećao dobro pred ulazak u T2… ali za 3 km trčanja, morate biti baš sveži i svaki ekstra napor na bikeu može da košta.

Kao i T1, ekstra brza i druga tranzicija i ekstra brz start. Znači prvih par stotina metar smo išli 3 min/km bez sumnje. Za mene je ta distanca kratka, to sam znao. Nisam utreniran za tako kratkotrajne i baš intenzivne napore. Jer samo par sekudni slabiji tempo bih mogao mnogo duže da držim.

Tako da je otišlo dosta takmičara ispred, koji su očigledno spremni isključivo za ovaj i sprint format trka, i koji su iskusno dočekali trčanje skrivajući se na bikeu . Nakon 800 metara sam malo uhvatio ritam i prestigao jednog i to je bilo to. 7 na kraju. Jednostavno nisam mogao da trčim brže a nisam se ekstra patio. Onaj bzvz osećaj. Ipak su noge bile teže nego što bi trebale i osetio se efekat sa bicikla. Mada svi smo tu na 10 ak sekudni sem prvog koje je trčao kao navijen (Faldum Gabor). Kao što sam napisao on je pobedio i 2006.-e trku u HUN kada sam ja bio treći. Vozili smo zajedno tada i na trčanju je otišao kao od šale. Čini mi se da je 2007.e bio 10 na Evropskom.

Dobar trening. Zadovoljan sam plivanjem kao i biciklističkom formom. Stvarno se na biciklu osećam ekstra komforno i snažno. To je najbitnije.

Sada sledi kraći period bez trka. Sledeći vikend bez triatlona ili duatlona. Malo da se vratim u klasičan trening i povećam obim sa pravim dužim trenzimima koje nisam odrađivao mesec dana jer sam četiri vikenda imao trke. Verovatno i malo teretane… Takođe mislim da mi je trener rekao da ću sledeći vikend imati trening trku planinskog trčanja, Državno prvenstvo. Biće zanimljivo okušati se i odmeriti snage sa takmičarima kojima je to specijalnost. Šteta što nije na domaćem terenu, ali nema veze .

Zaželeo sam se bio “pravih treninga” i spajanja na Fruškoj Gori, tako da je juče odrađeno 1.5 h brdskog trčanja kao i 2 h brdskog bikea . Nekako osećam da mi trebaju takvi treninzi nakon određenog period u kojem preovlađuju trke i specifični treninzi za trku. Imam osećaj da mi takvi treninzi dižu formu. tj. održavaju je. Nakon dužeg Nedeljnog trčanja na Fruškoj Goru uvek odradim dobru trku što se tiče trčanja sledeće nedelje…

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Nakon mesec i po dana sam se vratio Umag, ali ovaj put ne zbog priprema nego zbog trke, duatlona…

Umag je potpuno drugačiji, proleće mu je dalo totalno novu dimenziju, iako se već u Februaru osećalo da zima više nije prisutna. Nekako je atmosfera bila više jesenja zbog kišnih dana… Takođe je življe, u odnosu na prošli period kada sam imao osećaj da je grad t.j. turističko naselje poptuno napušteno…

Gledanjem startne liste se bez dvoumljenja moglo uočiti da će to biti najača duatlon trka na ovim prostorima u ovoj dekadi. Zaista veliki uspeh sa obzirom da se radi o održavanju prvog sprint triatlona u Umagu. Mada uglavnom je to tako što se tiče organizovanja prvih trka u nekim mestima, uvek odaziv bude veliki. Sada je izazov održati kvalitet i kvantitet i narednih godina…

Opuštena atmosfera, pomalo čudno sa obzriom da je svima bila prva trka sezone. Međutim nakon davanja starta nastao je pravi stampedo. Par takmičara koji iz Švajcarske i još po neki su probali da obore Boltov rekord na 100 i 200 m, uz korišćenje borilačkih veština …

Međutim već nakon minut se iskristalisalo čije noge su najsprenije dočekale početak sezone. Bojan Cebin (Ribnica, SLO), Vid Pucelj (Ribnica, SLO), Gordan Petković (Zrinski Novatec, CRO) i ja (nastupao sam za Zrinski Novatec) smo se izdvojili. Sasvim očekivano, sa moje strane, uz možda nedostatak još po nekog. Noge su bile odlične, imao sam pravi trkački osećaj. Na 1.5 – 2 km su Bojan i Vid planski napali i odvojili se.

Očekivao sam to, ali nisam odreagovao (kao ni Gordan) jer sam svestan da su bolji trkači od mene. Tako da smo Gogo i ja držali naš tempo dok su njih dvoje bili ne više od 10 ak metara ispred. Zatim su napravili grešku, produžili su napred, međutim u momentu im je Gordan sportski viknuo da se vrate, tako da smo opet bili zajedno, prošli kao grupa prvih 2.5 km da bi se njih dvoje opet odvojili i krenuli kao dvojac u drugi krug…

U tranziciju su ušli 15 sekudni ispred nas. Nisam znao vreme tih 5k ali sam nio uveren da nikada nisam trčao brže. Doduše moja najbolja vremena su uvek bila u triatlonima jer nikada nisam išao max na stazi i slično. 15:50 zvanično vreme. Staza je skroz tačna, a ima i manjih uspona, faktor vetra je takođe bio prisutan… tako da sam i više nego zadovoljan. Prva je trka, April mesec, forma naravno ni približno (ili jeste približno ) nije bila tempirana za ovu trku tako da pretrčani kilometri ove zime kreću da se isplaćuju…

Nakon tranzicije, pri naskoku na bike umalo da padnem, ni sam neznam tačno zbog čega. Da li zbog naleta vetra ili sam se spetljao nešto, nisam rasvetlio … Uglavnom sve je prošlo O.K. i nakon brda koje je odmah pri izlazu iz T1, i čistog mučenja svih mišića na istom , krenuli smo na 3 kruga bicikla.

Vetar je bio nemilosrdan, jednom rečju. Nismo baš po svaku cenu pokušavali da ih stignemo, ali smo Gogo i ja vozili sasvim lepo… Bili su nam stalno na istoj razdaljani. Previše krivina, mali krug, vetar… nekako nas je to omelo da uhvatimo pravi chasing ritam i stignemo ih. Plus, Gogina loša vožnja u krivinama nas je koštala, bar 20 sekundi na kraju .

Na poslednjem brdu pred skretanje u drugu tranziciju se odjednom pojavio švajcarac pored nas. Gogo je rekao “u je*ote” i skočio za njim, ja sam ispratio odmah naravno i u toj zbrci sam se najbolje snašao, ubrzao malo i ušao prvi u tranziciju (nakon Cebina i Pucelja).

Istračao sam, iza mene odmah Gogo i Matej. Malo sam zbunjen bio kada sam čuo da se par njih iz publike oglasilo sa “ajde Matej”, jer sam uveren bio da je neki, prethodno spomenuti švajcarac stigao. Međutim radilo se o tome da nas je grupa od njih 4 stigla, švajcarac, Matej, Vištica i Uroš Seme. Ali ja to nisam znao u tim trenutcima.

Gordan i ja smo opet otišli ispred odmah na početku i između nas se odlučivalo treće i četvrto mesto. Video sam ispred da se Pucelj poprilično muči. Međutim obezbedio je dovoljnu razliku da i sa ne baš najsajnijim trčanje dođe do srebra. Bojan je u potpunosti kontrolisao trku rekao bih.

Na oko km pred kraj na brdu od jedno 80 metara sam planirao da napadnem Gordana, osećao sam se super, koliko je to moguće u tim trenutcima, dok mi on nije delovao najsajnije. Međutim odlučio sam da ipak sačekam finiš, što je bila velika greška. Nakon par minuta mi se “nije dalo” držati njegov tempo tako da se polako odvojio i otrčao do trećeg mesta. U cilju sam izgubio par sekundi jer sam stao pre cilja, neka linija me je zbunila koja je bila pre druge linije koja je označavala cilj. Inače, 100 metara pred kraj sam iskrenuo desnu nogu, ništa strašno ali radi se o tome da sam je iskrenuo ni manje ni više nego pred cilj… Danas malo više osećam bol, mada ništa novo. Desni zglob sam iskrenuo mnogo puta u prošlosti tako da je to normalna pojava kod istog . Mislim da sam naleteo na šaht ili na udubljenje na trotoaru, a u trkačkim tankim patikama sa lasticima koji nisu previše stegnuti to je bilo neizbežno…

“CEP” army

Poslednjih 2.5 km je bile duže, što se lako može i zaključiti iz rezultata. Jer je trebalo još nekih 200 metara pretrčati do cilja. Tih, recimo 2700 metara smo takođe otrčali u zadovoljavajućem tempu koji ništa značajno sporiji nije bio nego što je bio na prvih 5 km.

Da sumiram: odlična trka, odličan trening. Pre svega lep i zdrav osećaj u nogama i formi. Kada se uzme u obzir da je Bojan Cebin dvostruki Svetski prvak u U23 kategoriji u duatlonu, da je prošle godine bio 4 na U23 Svetskom, da je Vid Pucelj prošle godine bio 4 na Svetskom juniorskom u duatlonu i da je Gordan Petković bio 5 na Svetskom U23 pre dve godine, onda sama činjenica da sam se ja izmešao sa njima govori da nesmem biti nezadovoljan, a i petoplasirani Matej Šporar je duatlonac – 8 sa Evropskog U23 prošle godine. A plus i ne gajim preveliku ljubav prema duatlonima .

Trka je bila glavni test pred ETU Evropski kup u Antalya-i sledećeg vikenda.

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Od 04.-og do 22.-og Februara sam trenirao u Istri u Umagu u sastavu zimskih priprema.

Prethodne dve godine (preprošle zime, i prošlog proleća) sam isto trenirao u Istri ali u Medulinu nadomak Pule. Ove godine sam odlučio malo promeniti sredinu, i nisam se pokajao jer i Umag može biti fenomenalno mesto za treniranje, i na putevima se može sresti pozamašan, za uslove u Srbiji neverovatan, broj triatlonaca i biciklista.

Podatak da sam na jednoj vožnji slučajno sreo triatlonca Jaroslava Kovačića iz Slovenije i još par triatlonaca, na drugoj video triatlonku Mateju Šimić, a par dana pred odlazak u hotel je došao i Bojan Cebin (slučajno sam ga sreo ispred hotela), dovoljno govori …

Kao da se radi o Ex Yu trening centru … Samo 10ak km od slovenske granice je, stoga su trase vožnje Slo – Cro i obrnuto, svakodnevnica biciklistima i triatloncima… a sa obzirom da nama iz Srbije više ne trebaju vize, jedan dan sam vozio trening do Kopera u Sloveniji i nazad.

To je zaista odlično osveženje, voziti po mnogo raznih puteva, promeniti dosta trasa… jednostavno vam nikada ne može biti dosadno… jer ipak kod kuće smo svi manje – više osuđeni voziti na dobro nam poznatim putevima. A zimski dugački treninzi zaista trebaju puno kilometara različitih puteva da ne bi došlo do psihičkog zasićenja .

…A takođe, meni je uvek izazov otkrivati nove puteve a da pri tom neznam u potpunosti šta me čeka, ni kakav profil, ni kakva mesta, a ni koliko tačno će trening da bude dugačak… Istra može da pruži to…

Odlična za biciklističke treninge, što i svedoče desetine timova koje sam sretao. Svakako i profesionalni, slovenci, italijani… U hotelu su boravili i biciklisti iz nekog austrijskog tima… Jedan dan sam vozio sa juniorima i U23 ekipom Perutnine Ptuj.

Inače, preko 10 dana sam proveo trenirajući sa Dariom i Matejom iz kluba TK”Zrinski” iz Zagreba, za koji se nadam da ću odraditi koju trku ove sezone. Svakako da su njih dvoje učinili podizanje mojih priprema na viši nivo, ne može sde porediti solo i grupni trening…

Bazen i teretana su sastavni deo luksuznog hotela sa 4 zvezdice, stoga i par kišnih dana ne može da vam poremeti raspored. Prilikom dolaska je bilo 2-3 kišna dana, i 2 dana pred odlazak, međutim sve ukupno sam zadovoljan vremenom i iskorišćenjem morskog svežeg vazduha za trening…

Manji problem je topla hotelska voda u bazenu, ali i na to se bez problema može prilagoditi. Problem zna da bude pospanost nakon doručka koji je nakon plivanja, jer topla voda dosta iscrpi, ali možda i bolje tako jedan period sa obzriom da u Novom Sadu zimi često zna da bude dosta hladna voda…

Teretana je isto pristojna. Falilo mi je možda samo par sprava u realizaciji treninga, ali sve u svemu odlično odrađen period teretane, mislim da sam imao 11 treninga iste od 18 dana koliko sam bio u Umagu.

U gradu se nalazi i staza za trčanje / stadion… šljaka je u pitanju. Za ovaj period godine odlična, jer tartan i nije toliko neophodan. Na njoj sam/smo odradili nekoliko treninga jačih trčanja…

Ostalih trail staza i nema, kao ni brda za trčanje, ali izdržao sam naravno bez njih. Nije to dug vremenski period pa da nedostatak istih može da škodi. Sa druge strane trčati uz more, iako je većinom asfalt, i nije tako loše… da postoje trail staze i npr šumske brdske staze, komotno bih mogao okarakterisati uslove za treniranje triatlona u Umagu kao perfektne…

Skupio sam pozamašan broj časova i kilometara, u sve tri discipline, takođe sam krenuo malo i u intenzivnije trkačke treninge, stoga nema razloga da budem nezadovljan, čak šta više pripreme su uspešno odrađene.

Sa zadovoljstvom iščekujem April kada bi trebale da se održe nove pripreme od 01. – 10. u organizaciji hrvatskog triatlon saveza. Takođe, 11. Aprila će se održati duatlon u Umagu, sa ciljem i startem ispred hotela u kojem smo boravili… mislim da ćemo imati veliku prednost

Olimpijske Igre u Vankuveru (za moj ukus, prvenstveno biatlon) su bile tu da upotpune slobodno vreme, kojeg baš i nije bilo mnogo. Ali svakako da će eto one da me asociraju na ove pripreme…

Naravno, slike će vam preneti mnogo više o iskustvima… Pogledajte ovde.

Nakon dve nedelje van sezonskog odmora posle trke u Turskoj, opet sam krenuo sa treninzima i pripremama za narednu sezonu.

Sa obzirom da već dve nedelje treniram, treninzi idu po planu, čak sam i odmah nakon dvo-nedeljnog odmora imao dobar osećaj na treninzima i forma nije bila pala na suviše nizak nivo što me je malo iznenadilo.

Period godine u kome bi cilj trebao biti sakupiti što više kilometara, meni i najviše odgovara u ovim mesecu i mesecima što slede – Novembru, Decembru, Januaru, Februaru… zbog vremena i temperatura. Niže temeprature su me uvek više motivisale za uživanje u dugačkim vožnjama i trčanjem kroz i na Fruškoj Gori.

Odlično osveženje mi predstavlja i grupna Nedeljna vožnja jer tokom cele godine vozim sam. Nakon godinu dana, opet sam se “vratio” (pred prošlogodišnji odlazak u Australiju na AYOF  09 sam odradio 3 vožnje mislim) među bicikliste i MTB bicikliste na dužinskim treninzima.

Takođe i zbog zauzete sezone trka od proleća pa do sada i nisam mnogo puta imao duža trčanja na Fruškoj Gori, plus zbog povrede koju sam imao skoro ceo Novembar i ceo Decembar prošle godine propustio sam trčanja u najlepšem dobu godine, a to je upravo kasna jesen na Fruškoj Gori… tako da verujem da će proći još mnogo, mnogo jesenjih i zimskih LSD trčanja oko Popovice dok ne izgubim želju za “šipčenjem” kroz šumu

Plivanje k’o plivanje . Uskoro, i u Jan. i početkom Feb. će uglavnom početak treninga biti mračan, sa obzirom na svanuća od 7 h ujutru… Trebao bih još više poraditi, jer nisam zadovoljan ovosezonskim… verujem da će naredne biti bolje za klasu…

Verovatno velika greška, za koju ni trener ni ja pouzdano neznamo zašto se potkrala prošle godine je bilo izuzeće teretane. Povreda, zatim Australija su verovatno uticale da zapostavim teretanu. Takođe smo imali plan da u Medulinu u Aprilu ozbiljno odradimo ali sa obzirom da je to već zakasnelo malo, nije bilo ništa od toga. Na kraju sam osim core vežbi koje sam konstatno radio, pravu teretanu upražnjavao samo desetak dana u Julu kada sam imao povredu.

… Zato sam sada već krenuo i to sa namerom da potraje nekoliko meseci… Pogotovo zbog potpunog orijentisanja na olimpijski triatlon, teretana (rad na apsolutnoj snazi) je esencijalna.

Primetio sam ove godine da mi je dosta brzine t.j. žestine falilo na trčanju. Kraće intervale sam brže radio čak u 2008.-oj, vrlo jednostavno zbog toga što sam početkom nje išao u teretanu. Takođe, jačanje mišića, tetiva i veza za prevenciju protiv povreda možda treba da bude i glavni razlog.

Sve u svemu, odlično vreme koje je nas prati ove 2 nedelje, a trebalo bi još da se nastavi (i preko 15 stepeni uz Sunce) je samo dodatno doprinelu dobrom početku, i početku skupljanja solidne kilometraže u nogama sa obzirom na još grubo rečeno “zaukavanje” kao i obaveze na fakultetu…

…Poslednja trka ove turbolentne sezone…

Prijavljeno je bilo 86 takmičara, koliko nas je startovalo (možda par njih nije). Zauzeo sam 20.-u poziciju kojom mogu biti zadovoljan.

Imao sam osećaj da se nalazim u koliko – toliko doroj formi za ovaj period godine iako je trening bio zaista “osrednji” zbog predavanja na fakultetu, stoga nisam imao vremena da se 100 % posvetim treningu.  Ali kilometri i kilometri kroz celu sezonu svakako ostaju u nogama…

Inače dobar rezultat od juče je još jedan razlog više za žaljene zbog neodržane trke u Mar Menoru, gde mislim da sam zaista mogao odraditi super trku, a samim tim i zauzeti dobar plasman…

Sa obzirom da je ovo Premium kup, bodove dobija samo 20 takmičara i to više bodova nego na “običnim EK”, što znači da ću i ja dobiti dragocene bodove i polako krenuti u ozbiljniji napredak na ETU Evropskoj seniorskoj listi jer mi je ovo treći EK i treća trka na kojoj ću dobiti bodove.

Start je bio predviđen za 10:30 h, međutim kasnili smo 10-ak minuta, ili čak i 15, zbog problema sa bovom. Na kraju ga ni nisu rešili u potpunosti pa je plivanje bilo duže. Nakon starta smo plivali levo da bi zatim zaobišli bovu i zatim samo plivali napred do pristaništa (samo jedan krug se plivao, tačnije nije krug, nego u ćirilicno slovo g.  Seniorski kup u Alanyi je poznat jer se turustičkim brodom vozimo do plaže sa koje se startuje )

Moj startni broj je bio 35, tako da sam grubo rečeno negde u sredini bio. 80 i više ljudi ne može da pliva, a da pritom nema udaranja, guranja i plivanja jednih preko drugih. Kao ribe u mreži… Nisam zadovoljan plivanjem, zaista je teško bilo izboriti se za poziciju, tako da kada sam i probavao da zaobilazim ljude nije mi išlo za rukom zbog prevelike gužve. Što se osećaja tice O.K. je bio, nije mi bilo teško… ali generalno loše plivanje…

Tranziciju su malo promenili u odnosu na ranije godine tako da je bilo dosta trčanja… Nikako nisam uspevao da zakopčam kacigu, stvarno neznam u čemu je bio problem, tako da sam tek iz trećeg uspeo i tu izgubio više od 5 sekundi… veoma bitnih, grupe se formiraju na početku bike-a, a ja nikako nisam bio u zavidnoj poziciji nakon plivanja.

Čim sam krenuo da vozim primetio sam da mi nema mog dragocenog Pansport bidona ! A imao sam samo jedan veliki… Izgleda je ispao zbog kocke koja je simbol trke u Alanyi.

Već sam predviđao velike probleme samom sebi. Topao dan, olimpijski triatlon, a ja bez kapi tečnosti na 40 km bike-a… Međutim i sam sam viđao razne situacije kada jedni drugima (takmičari) daju tečnost, tako da nisam imao drugog izbora nego da pitam ljude u toku vožnje “za gutljaj” . I to tako jedno 5, 6 puta… Super sam prošao, recimo da mi je 6 njih dalo, a dvoje nije . Uglavnom, nisam dehidrirao što je i najbitnije… a sada što sam popio 6 razlicitih izotonika, voda i sl., nema veze…

Da se vratim na pocetak bike-a… Zbog tih sekudni izgubljenih zbog kacige, morao sam sam da spajam treću grupu. Vozio sam bukvalno 100%. Nakon km ili 2 sam ih uhvatio. Kraći period na početku sam vozio iza nekog, međutim tempo je bio slab tako da sam sam izašao i spajao. Nisam ni zakopčao sprinterice, niti stavio naočare, samo sam stiskao pedale što sam jače mogao. Stigao sam treću grupu, odahnuo malo, zakopčao sprinterice a zatim smo organizovano, i to za primer organizovano, svi zajedno krenuli u sustizanje druge grupe.

Nisu baš blizu bili, međutim složna grupa je u stanju sve da uradi, tako da ih sustižemo 2 ili 3 km pred kraj prvog kruga (10 km). Ubrzo sustižemo i prvu grupu, tako da postajemo jedna velika kompaktna prva grupa. Ostala tri kruga su uglavnom bila “vozikanje” sa po kojim skokom i po kojim intervalom kada smo išli jako. Uglavnom sam gledao da se vozim što bezbednije i pomalo se istegnem, vrtim sa što većom kadencom i spremim za trčanje.

Pošto nas je baš puno bilo, put je bio uzak, tako da nisam rizikovao i probijao se napred da bi ranije ušao u T2, jer bilo je njih koji su baš neoprezno vozili i zaobilazili ljude, jer baš pred kraj nas je i sustigla jedna manja grupa od iza, koja nas je dugo, tačnije skoro 3 kruga vijala. I kada su nas sustigli u istom trenutku su se probijali napre… Na kraju je i deo grupe pogrešno skrenuo jer ima put koji se račva, tako da sam iskoristio taj momenat za ubrzanje i prestizanje nekolicine, jer se grupa malo razredila i razvukla, tako da i nisam baš bukvalno medu poslednjima ušao u T2.

Trčalo se pet krugova sa po jakim usponom od nekih 250 – 300 metara, gde je recimo 100 metara i do 10 %. Krug je nešto duži od 2 km, tako da ukupno izađe najmanje 300 metara duže.

Krenuo sam 45 na trčanje, rezervisano (grubo rečeno) i pametno. Znao sam da će slabija vožnja uticati na to da svi odmah krenu nerealno jakim tempom. Strpljivo sam čekao drugih 5 km, međutim već posle prvog kruga, tempo je većini poceo da pada… Redom sam zaobilazio ljude. Koncentrisao sam se specijalno na ritam na usponu gde sam najviše ljudi i stizao. Kadenca je 80 % trcanja na brdu, verovali vi ili ne, a najviše ih upravu tu greši. Napokon se trcanje na Fruškoj Gori isplatilo . Nakon prvog kruga sam bio 39-i, drugog 30-i, treceg 23-i, četvrtog 20-i kao i na kraju.

Osećaj je bio dobar, prvi i drugi krug su možda prošli u traženju onog pravog ritma i tempa, ali u trećem i četvrtom sam zaista mogao da ubrzavam bez problema i sustižem ljude. Kada sam prestigao Ivana Vasilieva (u rezultatima je greška, piše da je Denis, koji je njegov mlađi brat… inače prošle godine na juniorskom kupu u Alanyi Denis je pobedio kada sam bio drugi) dobio sam malo samopouzdanja, jer kada je moguće da takav takmičar ima loš dan, ili je u lošoj formi, zašto ne bi i ostali… Nakon petog kilometra sam u daljini ugledao i Belaubre-a, trostrukog Evropskog prvaka, i zatim i njega poceo da stižem. I kada god sam sustizao ljude, nisam ni sekunde trčao iza njih, već sam ih odmah zaobilazio. To je zaista psihološki pogubno po njih . Tako je bilo i sa Belaubreom, a na 7 km i sa pobednikom EK u Bugarskoj kada je bilo Balkansko i drugim iz Egirdira – Dauborgom…

U poslednjem krugu nisam uspeo da stignem belgijanca, koji nije dozvloio da mu padne tempo tako da završavam kao 20-i. Nisam znao ni otprilike koji sam, znao sam da sam među 30, tako da sam svakako zadovoljan rezultatom… Trčanje 34:57 min, na nekih 10.3 km, sa jakim usponom, u Oktobru… solidno dobro!

To bi bilo to za ovu sezonu, dugačku sezonu, sezonu sa mnogo preokreta, uspona i padova, loših i dobrih momenata, poraza i pobeda, povreda… nažalost dobri su, barem meni u ovom trenutku, u senci loših… Ovo je bila sezona u kojoj sam naučio mnogo, mnogo o sebi, svom telu, svojim mogućnostima… iako za to nikako nije bila predviđena poslednja junioska, nekom logikom to bi po svemu trebala biti sledeća, prva U23 sezona, ali ispalo je nenamerno tako, da je to bila prava test sezona, test i sticanje OGROMNOG iskustva… Činjenica je da se neću pomiriti niti želim, a niti ću ikada ostaviti iza sebe neuspehe sa Evropskog i Svetskog prvenstva (pa i AYOF-a), jer sam petinu života posvetio jednom cilju, tačnije 4 godine proveo trenirajuci i razmišljajuci samo o tim dvema trkama, i žrtvujuci sve što se isprecilo na tom putu, a bilo je mnogo toga… međutim mogu da se nosim, živim i treniram dalje sa time… Jer mnoge greške su napravljene direktno i indirektno vezano za trening, oporavak… stoga mogu reći da samo nisam imao sreće za pravi rezultat za koji sam bio spreman, tačnije za koji sam mogao, trebao i morao biti spreman posmatrajuci, pa eto i samo 2008.-u godinu, a ne li trening ove zime, proleca i leta… ali to je triatlon i to je vrhunski sport…

Gledam napred i išcekujem iste ali u U23 kategoriji, za koje cu imati naredne 4 sezone, 4 nove sezone, i 4 nove godine za rezultat na najvećim i najprestižnijim takmičenjima, pre svega da bih sebi dokazao koliko mogu, i da su ovogodišnji rezultati sa njih nerealni… a optimističan sam jer mislim da mi olimpijski triatlon ne predstavlja problem. Odličan uvod je napraljen, prošle godine 2 odrađena olimpijska, a ove 6 (non draft, Xterra, 2 Evropska kupa, Svetski kup, Dextro WCS).

Verovatno ću u narednom periodu napisati kratak pregled sezone i trka u njoj…

Rezutati ovde.

Slike ovde.