Nakon mesec i po dana sam se vratio Umag, ali ovaj put ne zbog priprema nego zbog trke, duatlona…

Umag je potpuno drugačiji, proleće mu je dalo totalno novu dimenziju, iako se već u Februaru osećalo da zima više nije prisutna. Nekako je atmosfera bila više jesenja zbog kišnih dana… Takođe je življe, u odnosu na prošli period kada sam imao osećaj da je grad t.j. turističko naselje poptuno napušteno…

Gledanjem startne liste se bez dvoumljenja moglo uočiti da će to biti najača duatlon trka na ovim prostorima u ovoj dekadi. Zaista veliki uspeh sa obzirom da se radi o održavanju prvog sprint triatlona u Umagu. Mada uglavnom je to tako što se tiče organizovanja prvih trka u nekim mestima, uvek odaziv bude veliki. Sada je izazov održati kvalitet i kvantitet i narednih godina…

Opuštena atmosfera, pomalo čudno sa obzriom da je svima bila prva trka sezone. Međutim nakon davanja starta nastao je pravi stampedo. Par takmičara koji iz Švajcarske i još po neki su probali da obore Boltov rekord na 100 i 200 m, uz korišćenje borilačkih veština …

Međutim već nakon minut se iskristalisalo čije noge su najsprenije dočekale početak sezone. Bojan Cebin (Ribnica, SLO), Vid Pucelj (Ribnica, SLO), Gordan Petković (Zrinski Novatec, CRO) i ja (nastupao sam za Zrinski Novatec) smo se izdvojili. Sasvim očekivano, sa moje strane, uz možda nedostatak još po nekog. Noge su bile odlične, imao sam pravi trkački osećaj. Na 1.5 – 2 km su Bojan i Vid planski napali i odvojili se.

Očekivao sam to, ali nisam odreagovao (kao ni Gordan) jer sam svestan da su bolji trkači od mene. Tako da smo Gogo i ja držali naš tempo dok su njih dvoje bili ne više od 10 ak metara ispred. Zatim su napravili grešku, produžili su napred, međutim u momentu im je Gordan sportski viknuo da se vrate, tako da smo opet bili zajedno, prošli kao grupa prvih 2.5 km da bi se njih dvoje opet odvojili i krenuli kao dvojac u drugi krug…

U tranziciju su ušli 15 sekudni ispred nas. Nisam znao vreme tih 5k ali sam nio uveren da nikada nisam trčao brže. Doduše moja najbolja vremena su uvek bila u triatlonima jer nikada nisam išao max na stazi i slično. 15:50 zvanično vreme. Staza je skroz tačna, a ima i manjih uspona, faktor vetra je takođe bio prisutan… tako da sam i više nego zadovoljan. Prva je trka, April mesec, forma naravno ni približno (ili jeste približno ) nije bila tempirana za ovu trku tako da pretrčani kilometri ove zime kreću da se isplaćuju…

Nakon tranzicije, pri naskoku na bike umalo da padnem, ni sam neznam tačno zbog čega. Da li zbog naleta vetra ili sam se spetljao nešto, nisam rasvetlio … Uglavnom sve je prošlo O.K. i nakon brda koje je odmah pri izlazu iz T1, i čistog mučenja svih mišića na istom , krenuli smo na 3 kruga bicikla.

Vetar je bio nemilosrdan, jednom rečju. Nismo baš po svaku cenu pokušavali da ih stignemo, ali smo Gogo i ja vozili sasvim lepo… Bili su nam stalno na istoj razdaljani. Previše krivina, mali krug, vetar… nekako nas je to omelo da uhvatimo pravi chasing ritam i stignemo ih. Plus, Gogina loša vožnja u krivinama nas je koštala, bar 20 sekundi na kraju .

Na poslednjem brdu pred skretanje u drugu tranziciju se odjednom pojavio švajcarac pored nas. Gogo je rekao “u je*ote” i skočio za njim, ja sam ispratio odmah naravno i u toj zbrci sam se najbolje snašao, ubrzao malo i ušao prvi u tranziciju (nakon Cebina i Pucelja).

Istračao sam, iza mene odmah Gogo i Matej. Malo sam zbunjen bio kada sam čuo da se par njih iz publike oglasilo sa “ajde Matej”, jer sam uveren bio da je neki, prethodno spomenuti švajcarac stigao. Međutim radilo se o tome da nas je grupa od njih 4 stigla, švajcarac, Matej, Vištica i Uroš Seme. Ali ja to nisam znao u tim trenutcima.

Gordan i ja smo opet otišli ispred odmah na početku i između nas se odlučivalo treće i četvrto mesto. Video sam ispred da se Pucelj poprilično muči. Međutim obezbedio je dovoljnu razliku da i sa ne baš najsajnijim trčanje dođe do srebra. Bojan je u potpunosti kontrolisao trku rekao bih.

Na oko km pred kraj na brdu od jedno 80 metara sam planirao da napadnem Gordana, osećao sam se super, koliko je to moguće u tim trenutcima, dok mi on nije delovao najsajnije. Međutim odlučio sam da ipak sačekam finiš, što je bila velika greška. Nakon par minuta mi se “nije dalo” držati njegov tempo tako da se polako odvojio i otrčao do trećeg mesta. U cilju sam izgubio par sekundi jer sam stao pre cilja, neka linija me je zbunila koja je bila pre druge linije koja je označavala cilj. Inače, 100 metara pred kraj sam iskrenuo desnu nogu, ništa strašno ali radi se o tome da sam je iskrenuo ni manje ni više nego pred cilj… Danas malo više osećam bol, mada ništa novo. Desni zglob sam iskrenuo mnogo puta u prošlosti tako da je to normalna pojava kod istog . Mislim da sam naleteo na šaht ili na udubljenje na trotoaru, a u trkačkim tankim patikama sa lasticima koji nisu previše stegnuti to je bilo neizbežno…

“CEP” army

Poslednjih 2.5 km je bile duže, što se lako može i zaključiti iz rezultata. Jer je trebalo još nekih 200 metara pretrčati do cilja. Tih, recimo 2700 metara smo takođe otrčali u zadovoljavajućem tempu koji ništa značajno sporiji nije bio nego što je bio na prvih 5 km.

Da sumiram: odlična trka, odličan trening. Pre svega lep i zdrav osećaj u nogama i formi. Kada se uzme u obzir da je Bojan Cebin dvostruki Svetski prvak u U23 kategoriji u duatlonu, da je prošle godine bio 4 na U23 Svetskom, da je Vid Pucelj prošle godine bio 4 na Svetskom juniorskom u duatlonu i da je Gordan Petković bio 5 na Svetskom U23 pre dve godine, onda sama činjenica da sam se ja izmešao sa njima govori da nesmem biti nezadovoljan, a i petoplasirani Matej Šporar je duatlonac – 8 sa Evropskog U23 prošle godine. A plus i ne gajim preveliku ljubav prema duatlonima .

Trka je bila glavni test pred ETU Evropski kup u Antalya-i sledećeg vikenda.

Rezultati ovde.

Slike ovde.

Kao i u Oktobru na Novosadskom maratonu, i juče u Nedelju kao pratnja Novosadskom polumaratonu održana je trka “frtalj maraton” koja bi trebalo da iznosi 10.536 km međutim kao i prošli put, i sada je bila i to još nešto duža nego prošli pit! Minimum 11.5 km iznosi distanca.

Lep prolećni dan, ali vetrovit. Tako da se na dosta delova staze trebalo boriti sa vetrom. Prvih 300 metara sam trčao u društvu da bih nakon toga rutinski nastavio sam.

Krenuo sam laganije. Sjajno sam se osećao (što je delom i rezultat ne tako jakog tempa ) od početka do kraja. Skupljeni kilometri tokom zime polako ali sigurno prelaze u brzinu.

Kraći period sam radio intervalne treninge tako da polako ubrzavam. Osećaj je super bio, i ono što je meni uvek najmerodavnije – disanje ikadenca/frekvencija su odlični bili. Puls takođe O.K..

Na prvom okretu, na kojem mi je biciklista koji je išao ispred mene kao vodećog u trci rekao da je 4800 m sam imao oko 15:50 min mislim, tako da računam je prvih 5 km bilo oko 16 i po, što je za slabiji start sasvim O.K. Kasnije sam ubrzao, pogotovo u poslednjem delu staze. Ne toliko značajno, ali je to već bio tempo sa kojim bi u trci na Olimpijskom triatlonu bio sasvim zadovoljan.

Odličan dan i druženje. Dosta ljudi rekao bih. Pogotovo u polu-maratonu. Organizacijom ne mogu biti zadovoljan sa obzriom da ono prvo i najosnovnije nisu u stanju da ispoštuju, a to je distanca. Jednostavno mogu da nazovu trku “trka na 11.5 km”, a ne da je zovu “trka na 10.5 km”, to mi je malo smešno… Zatim i čekanje oko proglašenja, potvrda od strane sudija i td.  Takođe i nadrndani spike koji se dere na decu jer prestupaju linju… Ali to su sitnice (da li su?), jer kao što napisah, odličan masovni trening i malo trkanja posle duge zime. Lepo je videti sve nas kako u kratkoj opremi trčimo pod Suncem

Prvi put sam i trčao u CEP kompresijskom gornjem delu za butine i zadnju ložu i mogu reći da je osećaj fenomenalan. I to specijalan model za triatlon sa tankim uloškom za bike. Otkada koristim kompresijske čarape za oporavak uvek mi je nekako isto to falilo za butine i zadnju ložu, ali od pre 10ak dana više ne .

Rezultati ovde.

… je brend koji će od sada biti na mom dresu za trku kao i opremi. Više o ovom “custom made” brendu pogledajte ovde. Verovatno jedina firma u svetu sa kojom možete da odradite kompletan dizajn po vašoj želji, nezavisno od broja boja i vaših zahteva. Takođe prave opremu za preko 10 sportova… Što se tiče triatlona, sve više triatlonaca nosi njihov “elite tri suit”, uključujuć i i Javiera Gomez-a.

Već nedelju dana se nalazim u “Sports Super Centre“-u u Runaway Bay-u, par kilometara od Gold Coast-a, gde će se održati ITU Svetsko prvenstvo…

Iz naslova se vidi – u pitanju je svetski kamp, moj drugi (bio sam i 2007.-e ; prošle godine sam bio u Evropskom – svetski nije bio).

Kao što na ITU sajtu možete pročitati, 49 učesnika iz 24 zemlje. Zaista odlično iskustvo sa toliko triatlonaca i triatlonki, uvek, nebitno da li ste Svetski prvak ili ne, možete naučiti ponešto u ovolikoj grupi ljudi. Takođe je zadovoljstvo još veće zbog činjenice da polovinu i više učesnika poznajem i od ranije.

…Ne treba i napominjati korist trenera koji rade sa nama (po dva za svaku disciplinu), kao i teoretskih predavanja…

Vreme je sunčano i toplo u toku dana, međutim jutra i večeri su dosta prohladne sa obzirom da je “oficijelno” ovde zima.

Danas smo posetili i plivali na mestu gde će se održati trka i joše uvek je neizvesno da li će biti sa odelima ili bez (verovatno bez…).

Do pre 20 dana nisam bio ni siguran da li ću startovati seniorsku trku, u velikoj meri sam sa trenerom počeo da razmilšljam o tome da radim juniorsku trku zbog forme koja je bila na zaista niskom nivou zbog povrede, ali je ipak na kraju sve super ispalo što se tiče prvenstva Balkana za seniore, i solidno dobro što se tiče ETU Evropskog seniorskog kupa…

Start je bio planiran za 12 h, međutim organizatori su napravili dosta propusta, takođe jak pljusak ujutru je verovatno delom uticao na pomeranje satnice (održane su pre elitne trke i trke youth, juniora kao i rekreativna trka, stoga je start iz trenutak u trenutak odlagan da bi na kraju startovali u 14:15 h).

Triatlon je takav sport gde se morate prilagođavati ovakvim stvarima i one ne smeju da budu strane iako može da predstavlja veliki problem zbog “taping”-a doručka i zagrevanja… Stoga su svi takmičari stavljeni na iskušenje i eksperiment.

Vreme je bilo idealno, staza se osušila i temperatura je bila oko 25 – 30 stepeni, iako sam očekivao kako je bilo i najavljivano mnogo veće vrućine.

Startovalo nas je preko 50, za nas sa Balkana trka je imala dupli značaj jer su praktično bile dve trke u jednoj. Masovni start sa plaže, već nakon prvog koraka u vodu naišao sam na rupu i pao, tako da je čitava “linija” takmičara otišla ispred. Malo sam se “progurao”, pojačao tempo i izborio svoje mesto u velikoj grupi.

Prvi krug sam plivao mogu reći bolje nego druge. O.K. plivanje, dosta talasa u drugom krugu. Ipak sam za par sekundi ispustio prvu grupu na kraju… A zatim tranzicija 1 koja je bila dugačka preko 300 metara. Prvo 100 metara po plaži, zatim preko 50 stepenika a onda trčanje po betonu u centru sa nagibom i napokon tranzicija…

Zaista sam davao sve od sebe jer je grupa bila na 50 – 100 metara ispred. Vozilo se 8 krugova i za razliku od prethodnih juniorskih trka, nas 5 – 6 se organizavalo u drugoj grupi i tako da smo i stigli prvu u kojoj je bilo 10 – 15 takmičara. U trećem krugu smo ih sustigli, jer mislim da nisu baš bili složni.

Zatim smo i nastavili kao velika grupa da se uglavnom “vozikamo” sa po kojim ubrzanjem, skokom, ali i jačim okretima. Ja se nisam osećao baš najbolje sve vreme. Jednostavno, 2 nedelje je suviše kratak period treninga, pogotovo što je u pitanju olimpijski triatlon. Tako da sam praktično i znao da na trčanju nemam baš šta da tražim što se tiče recimo plasmana top 10 na Evropskom kupu…Što se tiče Balkanskog prvenstva bio sam u odličnoj poziciji jer sam bio jednini takmičar sa Balkana u prvoj grupi.

Kada smo stigli prvu grupu Jakola (POL) i još jedan poljak su pali, nakon što je neko od njih dvoje udario u moj zadnji točak. Osetio sam silu ali sam bez problema ostao na bike-u dok se iza mene čuo veliki prasak pada njih dvoje… zaista ne prijatan prizor… i prošle godine na Balkanskom sam imao sličan “susret” nakon koga je par takmičara palo. Uglavnom, nisam kriv ni za šta…

Kao što sam i očekivao, trčanje je bilo malo lošije, međutim nisam se mučio (jesam malo nakon 5-og km zbog jakog žulja). Staza trčanja je bila 10.7 km, odnosno 700 metara duža, tako da je realan rezultat ispod 36 min – 36 min, što je O.K. u ovom trenutku plus još kada se uzme u obzir da staza nije bila potpuno ravna, nego sa dva hupsera koja nikako nisu zanemarljiva… Stigao sam kao 16-i na ETU kupu, uzeo nešto bodova što će mi dosta značiti na ETU i ITU rang listama… Takođe sam i odbranio prošlogodišnju titulu Balkanskog seniorskog prvaka što je i bio cilj!

Sve u svemu, mogu biti zadovoljan jer je ovo bila trka koja predstavlja samo jak trening u uzlaznoj formi. Takođe je lepo bilo biti sa velikim srpskim timom – preko 30 takmičara u svim kategorijama koji su učestvovali na ovogodišnjem prvenstvu Balkana u Varni/Bugarskoj…

Rezultati ovde.

Slike uskoro

Iza mene su dve nedelje, nikako lake, u kojima sam odradio treninge sa kojima zaista mogu biti zadovoljan…

Naravno kada se uzme u obzir prethodna pauza, mogu ih okarakterisati i kao odlične.

Kao što sam napomenuo “nimalo lakih”, iz dva razloga: forma sa kojima sam ušao u mikrociklus, a takođe i visoke temperature koje kao da su “opet” došle sa oporavkom moje noge, jer u periodu kada sam bio poverđen, danima t.j. nedeljama je samo kišno bilo…

Sa obzirom da ujutru plivam, praktično mi ne preostaje deo dana kojima mogu da “prigradbim” a da napolju nije jako Sunce i da nisu visoke temperature. Za vikend je bilo malo svežije što mi je zaista prijalo, a ostalih dana su temperature išle i do 38 C, sa prosekom otrpilike oko 33 C.

Naravno najbitnija stvar na takvim treninzima je pravilna hidratacija. Problem predstavlja to što se tečnost u bidonima vrlo brzo ugreje, tako da i ne možete naći baš potpuno zadovoljstvo u njenom ispijanju, ali je od presudnog značaja privići organizam na takve uslove.

Ni u jednom trenutku nisam pomislio da skratim trening, niti da pravim bilo kakve promene što se tiče termina izvođenja treninga, jer Balkansko prvenstvo koje me očekuje u Nedelju će i verovatno biti u sličnim uslovima, sa obzirom da je  Varna pravo morsko letovalište, a trka startuje u 12 h!

Uvek treba naći priliku i dopuniti bidone ukoliko za to postoji šansa na ruti na kojoj vozite (trčite), kao npr. na izvorima na Fruškoj Gori ili izabrati ukoliko je to moguće lokacije, t.j. stadion, stazu za trčanje na kojoj ima česma…

Naredne trke su mi potpuno ravne tako da sam dosta vozio izvan šuma na Fruškoj Gori, odnosno pop utevima na kojim praktično nema hlada, tako da me je Sunce u svakom trenutku “pratilo”.

Hidratacija vodom i izotonicima (naravno zbog mineralnih soli koje su najbitnije komponenta koja se gubi na treningu) je samo jedan deo, jer onaj najbitniji dolazi nakon treninga. Lično, odmah nakon ovakvih treninga već određeno vreme uvek unosim dodatno morsku so (posolim parče limuna), jer kao što sam i napomenuo, ukoliko to ne uradite, sutradan možete da sanjate o kvalitetnom treningu.

Često je to osećaj koji ne možete da objasnite, nije pravi mišićni niti plućni umor nego nešto slično malaksalosti. Tako da ukoliko ste se našli u sličnoj situaciji, u pitanju su mineralne soli sa kojima je vaš organizam u deficitu.

Nisam za varijantu ponovnog uzimanja izotonika (u kojima isto ima soli) nakon treninga, jer onda praktično unosite višak kalorija jer se podrazumeva da ćete nakon treninga imati i pravi obrok (podrazumeva se da ste se pravilno “hranili” i u toku treninga).

Mnogi misle da taj višak kalorija ne može naškoditi jer su konstatno aktivni, ali vrlo je jednostavno, višak kalorija nema gde druge da ode nego u masti t.j. u salo, a jasno je da ukoliko želite “lagano da trčite”, ono mora biti na minimumu…

Prošla nedelja je bila dosta obimna, preko 17 h bike-a i trčanja (uz 6 treninga plivanja i 2 treninga vežbi). Međutim upravo tako nešto mi je i trebalo “da dođem sebi” nakon pauze, jer verujem i da svi koji su aktivniji znaju da je nešto najgore biti prisiljen na mirovanje…

Današnjim treninzima sam praktično završio ovaj mini taping za trku u Nedelju t.j. intenzivnije i duže treninge, i uz lagane treninge sa malo ubrzanja da se ne bi izgubio tonus mišića naredna dva dana, videću kako će sve ispasti. Mislim da nisam bolje mogao da iskorsitim ovaj prethodni period…

Odličan program za vikend: u subotu etapa na Mt Ventoux, a u Nedelju ITU Europen Cup and Balkan Championships Varna (BUL)

Prošlo je mesec dana do trenutka kada na treningu (trčanje, bike) nisam osetio “zatezanje” patelarne tetive, tačnije mesec i dva dana…

Nakon Evropskog mi je jasno bilo da povreda mora biti potpuno sanirana inače ne mogu ni kvalitetno trenirati, a ni trkati se. Iako je u tom trenutku teško bilo odlučiti se za potpuno odmaranje što se tiče trčanja i bicikla do daljnjeg, t.j. do sanacije povrede, to je bila jedina promišljena opcija…

Iako je forma bila na zaista niskom nivou, sa kulminacijom na Evropskom, morao sam i do daljnjeg da se udaljim sa druma i staze. Ispred mene su bile tri nedelje do Balkanskog prvenstva (Evropski juniorski kup u Lukesemburgu na kojem sam nedelju dana nakon Evropskog trebao da učestvujem sam naravno “otkazao”).

Verovao sam da će oporavak uz samo plivanje trajati nedelju dana, tako da mi ostaje, iako malo – samo dve nedelje, da se koliko – toliko povratim, barem u neko osnovno stanje (t.j. prihvatljivo ) forme i dam sve od sebe na Balkanskom… Na moju radost, “već” u subotu na prvom trčanju nakon Holandije nisam osetio ništa.

Tako da sam se  ”zvanično” od subote vratio normalnom treningu (uz lakša trčanja i vožnje u subotu i Nedelju)… Propustio sam triatlon u Ljubljanici, Evropski jun. kup u Italiji, Evropski jun. kup u Luksemburgu i planirani Evropski sen. kup u Irskoj (Athlone)… čime sam “završio” sa bilo kakvim visokim plasmanom u seriji Evropskih juniorskih kupova za ovu godinu…

U Turskoj, početkom Augusta nameravam da odradim jedan Evropski juniorski kup (Egirdir), čisto da i povratim malo samopouzdanja, jer su mi ciljevi bili visoki što se tiče kupova ove godine – prvo mesto ukupno nakon trećeg 2007.-e i drugog 2008.-e, ali nažalost od toga neće biti ništa sa obzirom da su ostala 3 kupa do kraja od kojih je jedan u Tiszaujvarosu, gde ću i prvi put u životu raditi Svetski kup! A ostao je jedan (osim Turske) na Bledu, Slovenija, međutim zbog Svetskog prvenstva i svetskog kampa neću biti u mogućnosti da ga odradim…

Pokušaću što pre da zaboravim propuštene prilike, možda i shvatim ovo kao prednost zbog neplaniranog odmora koji možda može da mi pomogne u drugom delu sezone, i potpuno se skoncentrišen na predstojeće trke – sledeće nedelje je Balkansko prvenstvo i ETU Evropski (seniorski) kup u Varni (Bugarska), zatim ETU E.J. kup u Turskoj pa zatim ITU Svetski kup Tiszaujvaros.

Nakon toga sledi fokus na samo jednu trku – Gold Coast!

Kako je lepo ponovo trčati!

Moje poslednje Evropsko juniorsko prvenstvo… i nažalost (očekivano) ispod zacrtanih planova na početku sezone…

…Ali to je sve triatlon, i nikada ne znate sta vas može sprečiti ka ostvarenju cilja.

Naravno, ovde je u pitanju povreda, koja egzistira već mesec dana. Praktično zanemarljiva, ali iritirajuća, čudna i dovoljna za udaljivanje od treninga… Stoga ceo jun sam proveo trenirajući samo u bazenu (+ vežbe, malo teretana), sa samo par treninga bike-a i trčanja…

Iz toga se jasno zaključuje da sam morao da očekujem da forma bude na prilično niskom nivou…

Čak preko 70 takmičara na startnoj liniji. Za raliku od prošle godine (Evropski jun. kup), plivalo se bez neoprena t.j. odela. Voda je bila topla, a takođe je i vreme bilo “pravo letnje” jer u Holandiji u ovom periodu zaista klima koja nije baš karakteristična za njih. Sve vode u zemlji su dosta toplije od proseka…

Loše mi je krenulo. Kao da sam osetio malu rampu na 200 – 300 metara, ali i ostali su dosta jako krenuli. Kasnije hvatam željeni tempo i ritam i prestižem nekolicinu takmičara do kraja, jer su mnogo popuštali tempo… Izašao sam u prvoj polovini grupe, i ne mogu reći da sam zadovoljan sa obzirom da je plivanje i jedina disciplina koju sam trenirao, ali je činjenica da u izostanku vožnje i trčanja i plivačka forma ne može biti na najvišem nivou jer se radi o specifično triatlonskom plivanju.

Solidna tranzicija i onda stiskanje do daske. Krenuo sam kao neka 3,4 ili čak i peta grupa, ne mogu da se setim tačno. Međutim nekoliko nas je zaista jako radilo, preko 50 km/h smo držali i samo hvatali takmičare ispred.

Vozilo se do Holtena od jezera u kojem smo plivali a zatim još dva kruga oko Holtena sa brdom u svako krugu. Već do Holtena (7.5 km) smo se svi “složili” i “pohvatali” tako da smo činili jednu veliku grupu koja je bila i prva grupa.

Mislim da nas je oko 40 bilo. Konstatno se išlo jako. Teška staza, dosta kocke kroz mesto, takođe i dosta tehnički zahtevna. Mogu reći da mi je dosta teško bilo, a pogotovo na brdu… to je izgledalo jadno, ali plaćen je danak zbog forme u kojoj se nalazim…

Na usponu od nekih 300 metara sam samo “tonuo” nazad i jedva uspeo i da zadržim vodeću grupu u prvom krugu. U drugom krugu sam već znao šta me očekuje, tako da sam se pozicionirao napred, tako da kada sam očekivano “potonuo” nazad, i dalje sam bio među vodećina …

Frustrirajuće, oduvek sam smatrao da će mi to biti prednost i mesecima razmišljao o specijalnom spremanju upravo za taj uspon, ali jednostavno nisam mogao da biram. Zaista sam osećao onu pravu slabost na brdu koja proističe samo zbog odsustva sa treninga…

Tranzcija dva, zbrka, more takmičara… Sudario sam se sa jednim takmičarem tako da mi je bike čak i ispao tako da sam se par metara i vraćao po njega… U tom trenutku sam video da mi je ispao držač sa bidonom zajedno sa bidonom. Mislio sam da je pukao, ali nakon trke me je dočekalo neprijatno iznenađenje kada sam video da je držač izbijen kompletno sa šrafovima i da je ram napukao… Zaista je neverovatna gužva i zbrka bila u tranziciji, nikakav red…

Trčanje užasno. T.j. odlično uz sve okolnosti, ali rezultat od 17:20 min, i posle jakog bike-a je smešan… 30 mesto ukupno, od 73 koliko ih je startovalo. Ali činjenica je da su juniori totalno haotični i siguran sam da je trka bila sutradan da bi rezultati u velikoj meri bili izokrenuti… Primer je Rus koji je bio treći na ovom Evropskom, a u Alanyi u Oktobru prošle godine završio je trku kao 10, dok sam ja bio 2… Uvek sam Evropska odrađivao ispod očekivanja, iako je ovo specijalna okolonost.

Prvih 40 se kvalifikuje za Svetsko tako da barem nisam zabrljao što se toga tiče. Upravo to takmičenje je sledeći cilj. Ukoliko povredu potpuno saniram u skorijem periodu, svakako da neću ni sekundu gubiti da se vratim treningu, svojoj pravoj formi i pripremama isključivo za poslednju veliku trku u svojoj juniorskoj karijeri.

Učestvovali su još i Savić i Zivlak u age-group-ama, i barem je Vlada uspeo da odbrani čast našeg tima osvojivši prvo mesto!

P.S. Na zvaničnom sajtu takmičenja je izašao članak o našem (srpski tim) susretu sa meštanima Holtena koji su poreklom Srbi i koji su nas čak i ugostili “na kafi” , i jedna od te dve žene mi je čak poklonila ružu nakon trke jer je u startnoj listi videla da sam iz Srbije i planski me našla nakon trke… uvek je lepo doživati ovakva iskustva. Prošle godine sam takođe sreo jednu ženu srpkinju u Holtenu, međutim ona je iz nekod drugog dela Holadnije. Pročitajte članak.

Rezultati ovde.

Slike ovde. ; ovde. i ovde.

Juče je na novosadskom kupalištu “Štrand” 14.-i put po redu održan NS triatlon, međutim moja razmišljana su trenutno preokupljena nažalost, nadam se manjom povredom…

Nakon trka u Beču i Pančevu imao sam problema sa patelom desnog kolena. Osećao sam mali bol pred te dve trke, međutim u toki i nakon ništa posebno.

U utorak na intervalnom treningu na trčanju me je definitivno zabolelo jer mislim da sam i malo preterao što na prvi znak nisam prekinuo sa treningom, međutim pošto se tih ranijih dana taj manji bol nije povećavao mislio sam da ni u toku tog treninga neće…

Stoga sam od utorka, uz vožnju u sredu, pa sve do subote kada sam razvovao mirovao, odnosno samo sam plivao po dva puta dnevno i dva puta odradio vežbe.

Sve do Nedelje i trke, bol je potpuno nestao. Kada god sam probao da potrčim i trčin nisam ga osećao. U subotu na kraćoj vožnji takođe… ali nažalost kada je došlo trčanje u trci osećao sam ga opet, ništa jako ali bolo je bio prisutan… da bi uveče, a pogotovo danas prerastao u ozbiljan bol… U najgorem mogućem trenutku!

U sredu sam trebao da učestvujem na triatlonu u Ljubljani, gde će se zaista okupiti evropska elita. Radi se o grand-prix triatlonu koji se satoji od dva mini triatlona i mini duatlona, dok je razlika t.j. odmor između njih 10 minuta i na kome je nagradni fond od preko 3000 eura (čak prvih 10 takmičara dobija novčanu nagradu!) zaista za pohvalu. Takođe u subotu je E.J. kup u Italiji… Nažalost, sve je to za sad pod znakom pitanja što se tiče mog učešća…

Koliko god obraćao pažnu na sve aspekte u prevenciji povreda, jednostavno mora uvek da me zadesi nešto. Sati i sati provedenih na zagrevanju, istezanju, temeljnom oporavku i sl, vežbama za jačanje i td, ali opet povreda… Mislim da je u pitanju patella femoral sindrom… Prvi put me je takva manja povreda zadesila… Skoro pola godine nakon ITB (iliotibial band) sindroma od zimus pred AYOF…

Danas posle podne me očekuje ultazvuk, zatim elekto-akupulkturni pregled kompletno svih organa (nevezano za ovu povredu. trener mi je preporučio i zakazao ovaj pregled koji taje skoro 2 sata i nakon kojeg se dobije kompletna zdravstvena slika sve i jednog vitalnog organa u telu, i nakon čega se pravi striktna ishrana koja “leči” eventualne “nedostatke” na njima), a zatim terapija sa nekim elekto apartom koji mislim da je nedavno izašao u americi, prvenstveno za tenisere mislim, i trenerov prijatelj i saradnik koji mi je i preporučio to zaista ističe njegova ogromna dejstva i navodio mi je primere gde za samo dva sata bukvalno leči teniski lakat… tako da sa nestrpljenjem iščekujem sva ova “čuda”

A što se tiče same trke:

Plivanje u relativno toplom Dunavu, bez odela naravno. Do prvih okreta oko bova sam pratio Savića da bih ga negde na pola zaobišao i zatim i isplivao malo ispred njega. Zatim uvek zanimljiv izlaz iz vode preko peščane brdovite plaže, tranzicija sa srušenim bikeom (vetar je porušio većinu biciklova jer su drveni stalci u koji se stavljau malo širi stoga i nestabilni), i ove godine izmenjena biciklistiška staza.

Vozilo se pet kruga po manje-više tehnički zahtevnoj stazi. Prijatna vožnja sa Savićem, uz malo jači vetar. Nakon bolje odrađene druge tranzicije, krenuo sam prvi na trčanje i tako je ostalo do kraja. Prednost se polako povećavala da bih i drugu godinu za redom pobedio “kod kuće”.

Odlično vreme t.j. uslovi za trku, ne previše toplo, a sunčano. Lep broj takmičara i celokupno uspešna manifestacija na poznatoj plaži Štrand, koja je ove godine imala zaista uspešnu podršku, među kojima svakako treba izdvojiti i Pansport… Jedino treba skrenuti pažnju, nažalost opet na odluku sudija, jer Nikoli Tošiću nije dopušteno da učestvuje na triatlonu zbog ironman aero-bara, problem je bio u menjačima brzina koji su na vrhu t.j. kraju produžetaka – aero-bara, dok su ostali takmičari koji su imali predugačak aero-bar mogli bez problema da učestvuju!?…

U Augustu se očekuje još jedan triatlon u Novo Sadu! Stay tuned !

Rezultati ovde.

Press ovde.

… Iskustvo i trka za koje bez sumnje verujem da će doprineti poboljšanju mojih performansi u triatlonu, fizički, ali pre svega i psihički jer se radi o totalno drugačijoj dimenziji trkanja. Uglavnom 2:53:41 h najkvalitetnijeg “treninga”…

U subotu sam, kao sto je i to običaj dan pred trku, otišao da razvozam MTB ne bi li se upoznao sa stazom koja nas (takmičare) očekuje sutradan na trci. Odlučio sam da odvozan jedan krug staze – 16 km (dva se voze na trci). Ubrzo sam doživeo blagi šok sa onime šta me očekuje sutra… loše vesti – jer moj obilazak je trajao sat vremena i petnaest minuta! A sve od 40-og minuta sam bio ubeđen da je “odmah posle ove krivine kraj kruga” ! Neverovatno mi je izgledalo, imao sam osećaj da sam odvozao 25 km, a u pitanju je bilo tek 15… Plus je bilo jako toplo tako da bih na na vrhovima uspona ma koliko lagano vozio bio potpuno mokar!

Međutim najveći izazov su predstavljale stene po kojima je bukvalno nemoguće voziti, nego treba sići sa bike-a, staviti ga na rame i pešaciti/trčati/pentrati se ili jednostavno sesti i plakati… A takvih segmenata je bilo oko 4-5 u krugu… Zaista nisam mogao da verujem. Naravno, u velikoj meri sam upućen u Xterra-u i off road trke i znam kako to sve izgleda, naravno da nisam očekivao aerodrum niti asflat niti leu bike stazu, ali ovo je stvarno brutalno… Čak postoje i “prolazi” kroz koje jedva može da se prođe sa bikeom na ramenu jer su široki tek nešto više od jednog metra…

Nije bilo dugačkih uspona, dva od po oko 700 metara po krugu, međutim bilo ih je kraćih koji su dosta jaki. Sa obzirom da je jako puno kamenja i stena na jakim usponima se mora sići nekoliko puta, nikog nisam video da je uspeo da ih izvoza “u cugu”, jer uz činjenicu da je u toku cele trke padala slaba kišica i to da je sve u kamenju, jednostavno točak prokliže ili vas kamenje presumeri levo ili desno tako da je enormno zahtevno držati ravnotežu i izvovati dalje… ljudi su masovno gurali biciklove na tim delovima…

… Ali moj najveći problem su moje sprinterice koje su za triatlon i imaju masivni SPD uložak za pedale ispod, možete onda zamisliti moje hodanje po tom terenu u tim sprintericama… pa joša kada se napuni blato na njima pa ne mogu da uđu u pedale… ne treba da napominjem da su polu uništene…

Tih 32 km sam izvozao za 1:57:18 h! Uz dosta pentranja sa bikeom, silaženja, BEZ PADOVA!… bio sam jako oprezan, ali takođe mislim da me je to neiskustvo vožnje MTB-a i samim tim i taj osećaj malo naterali da se možda i previše “štedim” jer ja sam bez ikakvog “grča” odvezao to sve, uopšte nisam bio u situacijama da mi je bilo teško. Znao sam da je to sve vid hronometra jer nema vožnje u grupi i da je trka duga, stoga nisam rizikovao da “sagorim”.

Čak sam i od dva gela i proteinske čokoladice koje sam imao na bikeom pojeo samo jedan gel… I popio jedan veći bidon izotoničnog napitka… Takođe delili su bidone sa vodom na stazi, tako da sam poneo samo jedan moj i jedan sa vodom sam uzeo i popio ga… S` jedne strane je ta kišica i dobra, jer nije bio topao i sparan dan, inače bi mi trebalo mnooogo više tečnosti…

Međutim da krenem od početka trke. Voda je bila oko 21 stepen u subotu tako da su odlučili da elita t.j. mi, plivamo bez odela t.j. neoprena… Stoga su dugačka priprema za start (odvajanje age groupera i elite, prozivanje i predstavljanje i td…) koji je bio oko 50 metara od obale jer je plitko, kišica koja je počela, i hladna voda bili zaista i ne baš prijatni, što je prourokovalo masovno drhtanje i tišinu .

Takođe je većina elitnih takmičara imala neopren triko, ne odelo, ali triko za trku koji je dozvoljen van ITU-a (mada ovo je bilo i ETU EP u kros triatlonu stoga nisam siguran da li je zaista bilo dozvoljeno, ali nebitno…) i koji i te kako daju plovnost i poboljšavaju plivačke sposobnosti, a takođe i greju sigurno, barem trup, leđa i kvadricepse na nogama… tako da sam praltično na plivanju bio u lošijoj poziciji od ostalih…

Nakon starta italijan De Gasperi je silovito krenuo i na kraju i isplivao dosta od nas, zatim iza njega olivier Marceau (treći sa Evropskom prvenstvu prošle godine u “normlanom” t.j. ITU olimpijskom triatlonu – u Lisabonu, a takođe i pobednik Xterra Italy prošle godine), a iza Oliviera i ja. Na startu sam odmah stao iza njega sa namerom da pokušam da ga pratim jer znam o kakvom se takmičaru radi (na Olimpijskim Igrama u Sidneju 2000.e je nakon bega na bike-a sve do mislim 7-og kilometra bio vodeći.

Zaista sam bio iznenađen (sobom ) kada sam do prve bove bez imalo muke doplivao iza njega, a onda na pravcu između prve i druge bove ga čak i prestigao! Do kraja prvog kruga sam bio drugi dok su odmah iza i pored mene bili 3,4, 5 njih… Izgbio sam to drugo mesto trčanjem kroz plićak i izlaskom na obalu i zatim trčanjem po pesku između prvog i drugog druga, jednostavno nisam hteo da rasipam previše energije tu. Ali nisam zadovoljan kako sam iskoristio talase, jer sam radio nekoliko specijalnih treninga kada sam bio u Australiji i naučio kako da iskoristim snagu talasa da me “izbaci” prema obali… zaista se može steći velika prednost… inače što se talasa tiče i nisu baš bili zanemraljivi, takođe bih rekao u drugom krugu i malo jači…

Tako da onda nakon trčanja kroz plićak i tog prvog dela drugog druga sam krenuo kao 5,6-i ukupno, sustigao ih malo, i plivao u toj grupici do kraja. Drugi krug mi je malo teži bio jer sam već počeo da se osećam ozbiljno smrznutim, ali i takođe zbog toga jer mi je prvi krug bio baš prijatan i zaista sam zadovoljan lakoćom i tehnikom plivanja u njemu…

Opet izlazak na plažu, duga tranzicija i početak duuugog bikea . Ne bih ništa više posebno dodavao na iznete činjenice o stazi i mojim iskustvima, osim toga da su me ljudi konstatno zaobilazili… čak i age-grouperi… Ali sve vreme sam znao i razmišljao u sebi “vidimo se na trčanju” i bio sam ubeđen da ću ih duplo brže zaobići na trčanju nego što su oni mene tada na bikeu… Jednostavno potrebne su godine iskustva i neverovatna tehnika… ništa više… Ma koliko neko bio “jak” na drumskom biciklu, bez treninga na MTB i ovako teškim i zahtevnim stazama, nemoguće je porediti se profesionalcima koji treniraju veći deo godine na MTB-u…

Nakon više od 2 h trke, stigoh u drugu tranziciju, svež i spreman za trčanje… Stavio sam traku za kosu (što je i te kako presudno, “okidač” za trčanje, hehe)  i krenula je misija koja je osmišljena u toku bike-a, a to je masovno prestizanje takmičara koji su imali hrabrosti da mene pređu na bike-u … Svakih 20 sekudni sam zaobilazio jednog po jednog dok su zadihani pokušavali da pronađu svoj ritam… Mislim da sam za tih 10 km zaobišao oko 50 – 60 takmičara dok sam ja ostao ne prestignut…

Trčanje je offroad naravno, po šumici, između drveća, po stazama od šljunka i kamenja, po pesku i plažama, zatim po mostovima kao iz filmova između dva planinska vrha – vrlo uzak viseći drveni mostić sa ogradom, po kojem kada se trči on odskače po metar u vis, stoga je izuzetno komplikovano preći ga, a bila su dva takva mostića u svakom od dva kruga koja je trebalo pretrčati.

Staza je bila uglavnom ravna, sa par mesta gde se moralo skakati na oko metar dole jer se silazilo sa dela gde je drveće na deo gde je plaža, i obrnuto – t.j. metar gore Najteži delovi su bili po plaži odnosno pesku gde je pesak pravio jako veliki otpor, ali uglavnom je tik uz vodu t.j. more najlakše trčati što se plaže tiče, jer je pesak mokar i čvrst, ali se mora paziti na talase da se patike ne bi poputno natopile vodom…

Sve u svemu što se trčanja tiče, izuzetno sam zadovoljan, pravi tempo, ritam, lakoća, i to sve posle 2 h trke… zaista nisam mogao da predvidim da ću ovako dobro trčati, a pre svega da ću se tako “komforno” osećati (zaista velika doza samopouzdanja za predstojeće olimpijske triatlone i završnih 10 km trčanja na njima)… A takođe i vreme od 37:09 min govori mnogo, na takvoj stazi (staza je tačno izmerena u metar) ja verujem da je to vreme ekvilvalent za sigurno oko 33 i po do max 34 min na ravnoj stazi na asfaltu (možda se i varam, ali retko kada sam nerealan…).

Takođe, imao sam četvrto vreme ukupno, a još kada se uzme u obzir da su drugoplasirani i trećeplasirani trčali samo 10-15 sekudni brže od mene (a takođe, ja sam “vijao” imaginarne takmičare jer sam bio daleko iza elitnih takmičara, tako da sam imao sa kim da trčim, to je moglo biti još bolje), onda i te kako mogu biti zadovoljan jer sam svestan da je u pitanju Evropsko prvenstvo u seniorskoj konkurenciji… (da sam učestvovao u mojoj age groupi sada bih bio Evropski prvak … ali naravno da mi to nije bio, niti će biti cilj, barem ne, nadam se, narednih 15 godina ).

18 mesto od ukupno 18 koliko ih je završilo trku, 5-6 njih nije uspelo da završe, tako da 18 od 23-24 takmičara i nije tako loše, jer kao što rekoh, u pitanju su takmičari ugalvnom mnogo stariji i iskusniji od mene… Pre svega  ovo je dragoceno iskustvo koje će mi i najviše značiti u narednom periodu… verujem da ću se već u subotu na Evropskom juniorskom kupu u Beču kada stanem pored moje kategorije – juniora i kada znam da me očekuje manje od sat vremena trke umesto skoro 3 sata, osećati nadmoćnije od ostalih što je i te kako velika prednost…

…ETU Evropsko prvenstvo u duatlonu – Budimpešta i Državno prvenstvo u akvatlonu – Beograd…

U subotu sam nastupio prvi put na Evoprskom prvenstvu u duatlonu. Nikakve posebne pripreme nisam imao, ali jednostavno zbog dobrog “položaja” u kalendaru trka kao i blizine Budimpešte, svakako je moje učešće na ovoj trci u svakom pogledu dobar potez, prvenstvo jer se sledeće godine Svetsko prvenstvo u triatlonu (odnosno Dextro Energy ITU World Championship Series Grand Final) održava na istoj stazi u Budimpešti stoga je to dragoceno iskustvo koje bi svakako trebalo da posluži za verovatno najbitniju trku naredne sezone…

Zazuzeo sam 15. mesto sa kojim mogu biti zadovoljan jer je u pitanju kontinetalno prvenstvo, a takođe i sport sa čijim disciplinama nisam imao nikakav kontakt do leta 2005.-e

Trka je iz mog ugla i konrektno što se mene i mojih performansi na njoj tiče dosta menjala tok. Nakon starta su svi jako krenuli. Prvu grupu sam već posle recimo 500 m “izgubio”. Nisam se baš najbolje osećao i mogu reći da mi je bilo teško istrčati tih prvih 5 km. Razočaravujuće sam ušao u T1 – kao 25.-i. Međutim vreme od 16:17 i nije toliko loše.

Prvih par je istrčalo ispod fenomenalnih 15:30 min, ali to su uglavnom takmičari “specijalizovani” za trčanje i duatlon. Kod mene ne postoji uopšte velika razlika između 5 km na “suvo” i 5 km u triatlonu, tako da nisam zabrinut, pogotovo što je forma u uzlaznoj putanji.

Međutim, kao što sam već napomenuo, jasno mi je bilo da je većina ostalih nakon tih 5 km preforsirana i da su zaboravili da posle prvog trčanja ima još 20 km bike-a, a zatim još 2.5 km trčanja – veoma karakteristično za juniore

Iako sam i ja bio u cvenoj zoni nakon prvog trčanja, već na početku bike-a sam redom počeo da sustižem takmičare i da ih prestižem. Vozilo se četiri kruga i već do polovine prvog sam, nakon što sam uhvatio par manjih grupica i onda ih prestizao da bih hvatao grupe ispred, uhvatio drugu grupu koja se već formirala. Prva je bila na 20-30 sekudni ispred. Zaista mi taj prelaz sa plivanja a evo i sa trčanja na bike-a i sam početak bike-a odgovaraju i uglavnom uvek nadoknadim eventualni zaostatak. Primera radi u toj drugoj grupi su bili takmičari koji su istrčali prvih 5 km za manje od 15:50 min što je i više nego 20 sekundi brže nego ja…

U grupi je samo nas troje – četvoro radilo (zanimljivo da su to uglavnom prijatelji koje znam od ranije – britanac Jeremy Gilmour (učestvovao je na AYOF-u kao i ja), izraelac Ron Darmon (bili smo u kampu u Tiszy-u prošle godine), rus Kalashnikov (njega ne znam) i ja)

Zaista takve situacije nekada znaju da budu frustrirajuće. Nas preko 10 je u grupi, prva grupa ispred je na pola minute što znači da imamo ogromne šanse da ih stignemo, a samo nas par je na čelu i smenjujemo se. Nikada neću moći dopreti u njihove mozgove i shvatiti kako može da im bude značajnije da čuvaju snagu da bi se borili za 15 mesto umesto da svi zajedno složno radimo i da se onda bore za podium…

Ali u većini slučajeva je tako, stoga sam naviknut. Ali konstatno na okretima su nam bili blizu, i držali smo istu razliku iako je bilo trenutaka da niko nije hteo napred, stoga je očigledno bilo da su nam “na dohvat ruke” i da oni imaju “problema” jer sigurno ni kod njih svi nisu hteli da rade kada nisu povećavali prednost…

Jeremy je napao u poslednjem krugu, ispratili smo ga nas par, i naravno na kraju smo se svi spojili, jer su mnogi sačuvali tu “dragocenu” snagu “vrteći” pedale iza.

Da sam se bolje osećao nakon trčanja sigurno bih i ja napao, ako treba i više puta… ali ostavljam to za neki drugi i dragoceniji put.

Poslednjih 2.5 km sam se osećao bolje nego prvih 5 km, ali i dalje nisam zadovoljan, mislim da sam pogrešio što nisam odmah krenuo jače i što nisam držao jači tempo jer sam sigurno mogao… Na kraju sam uhvatio švajcarca i slovaka i sa njima istrčao poslednji km. Takođe mi je krivo što nisam odsprintao slovaka na kraju, ali zaslužio je to 14-o mesto jer se u cilju srušio i doživeo manji kolaps…

Odličan intenzivni trening, ali i trka naravno. Raduje me osećaj na bike-u jer sam malo strepeo da ću biti “slab”, jer kao što sam napomenuo ranije – imao sam samo par jačih treninga na bike-u, ali sa obzirom kako je on prošao (biciklistički segment) očigledno da trenerov sistem i program “radi”

Slike ovde.

Rezultati ovde.

Istog dana t.j. večeri sam se vratio u Novi Sad, a zatim sam u Nedelju učestvovao na Državnom prvenstvu u akvatlonu u Beogradu.

Malo za promenu, kiša je iznenadila i pljusak bukvalno nije stajao za vreme trke. Trčanje sa natopljenim patikama po asfaltu na kojem ne možete izbeći lokve… zanimljiva i lepa trka

Plivala su se dva kruga po 500 m. Pošto je izgleda prva trka kod nas u kojoj ima plivanja (bio je duatlon pre 2 ned.), start je bio dosta “oštar”. Svi su krenuli jako. Mogu reći da sam se zabrinuo kada sam na prvoj bovi bio u sred grupe, a Vuk je bio koji metar ispred.

Međutim odmah nakon toga sam samo nastavljajući da plivam svoj tempo prešao par njih koji su bili oko mene, zatim uhvatio Vuka i plivajući lagano sa njim do prve bove (na oko 250 m) prešao i njega i otplivao sam do kraja držeći tempo – jači tempo.

Lepo sam se osećao, nisam u potpunosti siguran da li je moje stanje plivanja vidno popravljeno, ali za par nedelja ću poptuno biti upoznat sa tom informacijom, nakon što odradim nekoliko jačih trka u inostranstvu…

Trčanje sam rutinski odradio uživajući na svežini Ade i kiši koja nekada zna da bude i mnogo bolja varijanta od npr. trke u 13 h po 35 stepeni, bez dobre okrepe…

Tako da je i titula Državnog seniorskog prvaka u akvatlonu “odbranjena”…

P.S. Ako se pitate zbog čega “br. 1″ u naslovu, to je zbog toga jer me najverovatnije očekuje još vikenda tokom kojih ću odraditi 2 trke. Već za dve nedelje će vikend najverovatnije izgledati: subota – ETU Junior Cup Beč (neznam zašto, ali baš sa zadovoljstvom iščekujem učešće na EK-u u Beču opet nakon dve godine ; Nedelja: Triatlon Pančevo…)

Pošto me za dve nedelje očekuje Evropsko prvenstvo u kros triatlonu (odnosno i Xterra-i) na Sardiniji/Italiji, danas sam uradio test trening, t.j. odvozao sam mali MTB Fruškogorski maraton (31 km) i zatim otrčao nešto kraće od 10 km (brda naravno)…

Prijavio sam se za Evropsko u kros triatlonu čisto iz radoznalosti i želje da odradim trku takvog tipa jer mislim da mogu dobro da se snađem sa obzirom na moje česte treninge na Fruškoj gori: brda bike + brda trčanje.

Ujedno se održava i trka iz Xterra serije – Xterra Italy, tako da će to biti “dupli nastup” odnosno učestvovaću (kao i ostali učesnici) na dve trke – Xterri i Evropskom koje organizuje Evropska Triatlon Unija (ETU). Ovo je treća godina za redom da ETU pravi ovo Evropsko, t.j. da želi da popularizuje ovu vrstu triatlona, koja se naravno sastoji iz plivanja, vožnje MTB bike-a i offroad trčanja.

Nikada ranije nisam vozio MTB, stoga mi ovo predstavlja još veći izazov. Juče sam kupio MTB i već danas odradio više nego odličan trening spajanja, t.j. učestvovao sam na tradicionalnom fruškogorskom MTB maratonu i odmah nakon završetka i otrčao.

Zanimljivo je da sam stigao treći (od preko 120 učesnika) na malom maratonu (31 km) u vremenu oko 1:38 min, i mogu biti i više nego zadovoljan. Prvi put uopšte da sam i seo na MTB u šumi, a staza je naravno kao i sve ostale na Fruškoj Gori izrazito teška sa more jakih brda i spustova. Visinska razlika je oko 900 m na tih samo 31 km…

Uglavnom je trka izgledala ovako: na spustu me zaobilaze svi jer je zaista potrebna izvrsna tehnika, a ja baš ne mogu sebi da priuštim veliki rizik na početku sezone, tako da sam veoma pažljivo vozio spusteve, sa rukama na kočnicama naravno , a onda kada dođu usponi ja ih stižem i prestižem . Takođe na delovima na asfaltu sam se osećao “na svome” i pravio razliku. Odlično sam se osećao, toliko jakih uspona, a meni se ni u jednom trenutku nisu “napunile noge”. Stvarno nisam očekivao da ću tako lepo odvozati…

“Tranzicija”

Išao sam jako a nisam imao poteškoća, heh . Puls mi je bio dosta visok na usponima (u poređenju na snižen zbog utreniranosti prethodnih meseci) ali ni jednu krizu nisam imao. Dosta sam obratio pažju na hranu i piće, pojeo sam dva gela, 2 puta po pola banane i malo bonžite. Jedan veliki bidon Power Bar performance drink-a mi nije bio dovoljan, morao sam da dosipam vodu na jednoj kontrolnoj tački. Primetio sam da mnogi prave tu neverovatnu grešku, nikog nisam video ni da jede ni da pije (samo jednog kako se poliva vodom ispred mene , da bi potom bacio tu plastičnu flašu u šumu! Alergičan sam na takvu bahatost i nekulturu pogotovo kod sportista, Fruška Gora je puna kesica od gelova i flaša, ako meni nije problem da stavim u džep od dresa lepljivi gel i da ulepim dres, zašto bi drugima bio problem da eto npr vrate praznu plastičnu flašu u džep, možda im znači tih 30 g manje!?).

…Voze srednji i veliku maraton sa jednim bidonom što je užas (O.K., verovatno će dopuniti, ali opet velika greška). Mislim da je to veliki problem u Srbiji, ekstremno neznanje o važnosti ishrane i hidratacije. Zato su već posle sat vremena mnogi posustajali u tempu (u poređenju sa početkom) dok sam se ja osećao bolje.

Kao što sam rekao, završio sam nezvanično treći jer se nisam registrovao pošto sam radio trening pa sam bio lenj da se prijavljujem i uzimam broj, ali eto barem će četvrti dobiti bronzanu medalju .

Sve u svemu što se MTB-a tiče, za prvi put i više nego zadovoljan na ovako zahtevnoj stazi. Moram napomenuti da sam par puta morao da siđem sa bike-a, uglavnom na uzbrdicama jakim, prvo na jednoj od preko 12 % kada sam zbog velike rupe morao da siđem jer nisam mogao da pređem preko nje.

Nered u kolima je tako karakterističan za triatlonce… što sam tek naučio u Australiji kada sam kod Sama i Arona u kolima video sve od naočara za plivanje, preko bicikla, patika, starih majica pa sve do knjiga, cd-ova i brda smeća

A pošto naravno nemam prave sprinterice za MTB nego moje sidi T2 za triatlon sa SPD shimano paknama (ulošcima ili kako već) za pedale, to je bio užas, nisam mogao nikako sa te jake uzbrdice da krenem i izgubio sam najmanje minut tu… A na drugom brdu sam (kao i svi koji su bili u mom vidokrugu ) morao da siđem i guram nekih 100 m jer je nagib bio sigurno bar 20 %, neljudski…

Najbitnije, i ono što i čini ovaj trening (spajanje) fenomelnanim je osećaj na trčanju kasnije… kao da uopšte nisam vozio pre toga. Osećao sam se lagano, imao ritam, mogao i jako da idem, puls je bio normalan. Sve fantastično, a trčao sam dva kruga oko Popovice na stazi koja isto ima jake uspone i spustove. Nisam osećao nikakvo grčenje niti osećaj zamora u nogama (ali zato jesam prethodno na vožnji malo u rukama od silnog kočenja i stiskanja kormana).

Epilog: Odlično potrešenih 2500 Kcal danas

Na Sardiniji je MTB staza lakša rekao bih, jer ima samo dva uspona od 700 m (bike je 30 km), a takođe i trčanje je po ravnom (ali i dalje offroad), tako da još par treninga za 10ak dana pred polazak na Sardiniju bi trebalo da budu dovoljni da mi trka ne bude strana.

Nastupam u elitnoj kategoriji, t.j. seniorskoj jer nema juniorske (ima samo age-group 18-19, i ostale starosne kategorije naravno). Startna lista ovde. Xterra ovde.

Distance su 1.5 km – 30 km – 10 km, tako da je današnji trening bio prava simulacija (još i teža) predtojeće trke. Naravno oprezan sam jer će trka da traje najmanje 2.5 h…

Ali pre tog 31. Maja kada je ETU Evropsko u kros triatlonu, sledeće subote me očekuje jako bitna trka, isto Evropsko prvenstvo, ali u duatlonu. Održaće se u Budimpešti. Tako da ovog trenutka sve je usmereno ka subotnjoj trci! Startna lista ovde.

P.S. postavljene su slike sa Državnog prvenstva u duatlonu. Pogledaj ovde.

U Nedelju je održana prva ovosezonska trka kod nas, koja je ujedno i meni označila početak sezone 2009.

U dogovoru sa trenerom zadatak mi je bio istrčati prvih 5 km ništa više od malo jačeg tempa, a zatim 20 km bicikla i poslednjih 2.5 km trčanja ići oštrije.

Trčala su se prbo 4 kruga po pančevačkom keju. Negde do pred kraj drugog bio sam u nekoj grupici od par nas, trčeći iza nekog čoveka koji je i stao u tom drugom krugu. Nakon toga sam samo održao tempo (možda malo pojačao ) i već u trećem krugu sam ostao sam na čelu jer jedini je i Savić ostao iza pošto me je u trećem krugu jedino on pratio tih recimo 500 m.

U T1 sam ušao oko 30 – 45 sekudni ispred Savića i ostalih i krenuo na bike. Pošto je to sve za mene bio jači trening i tih prvih 5 km sam otrčao rutinski nekako nisam mogao da se “prebacim” ni približno “crvenoj zoni” na bike-u, odnosno da se pomučim malo… Tako da su mi se Vlada i Aleksandar, koji su zajedno vozil, približavali iz kruga u krug.

Jasno sam to uočavao ali jednostavno nije mi se “dalo” da pojačavam. Zanimljivo je da su me i stagli na okretu u sedmom (poslednjem) krugu, međutim kilometar pred kraj je skočio Aleksandar i ja sam ga ispratio, dok Vlada nije mogao. Pri kraju bike-a sam otišao malo ispred i ušao prvi u T2.

Finalnih 2.5 km trčanja je bilo malo teže nego prvih 5 naravno, jer pre svega verovali ili ne imama 2 jaka treninga bike-a u poslednjim mesecima (ako se pitato zašto – tajna , u narednom periodu me očekuju jači treninzi t.j. intervali). A takođe zaboravio sam da uradim nešto jako bitno, da se istegnem kao što to uvek radin pri kraju biciklističkog segmenta (listove prvenstveno), to mi mnogo znači jer ako se ne istegnem osećam malo zatezanje u njima (listovima).

Držao sam jači tempo i ušao kao prvi u cilj sa oko minutu prednosti nad drugoplasiranim Savićem i trećeplasiranim Plećašom, obojica iz TK “Tamiš”.

Prvi manje bitan ovosezonski cilj je ispunjen – odbrana titule seniorskog prvaka Srbije u duatlonu.

Slike ovde.

Rezultati ovde.

Prethodnih par nedelja sam zaista osetio razliku u trenutnoj formi i brzini na treninzima…

Povećam obim u prethodnom periodu do pre par nedelja mi nije dozvoljavao da se osećam “brzim”, jednostavno zbog činjenice da sam bio familijaran samo sa dužinama, t.j. da mi izdržljivost nije bila strana, za razliku od “inteziteta”.

… Međutim, već se oseti primetna razlika, vraća se ona dobra stara, i to poboljšana brzina u noge. Intervali na trčanju postaju “običan” trening… a izdržljivost je još tu! 2.5 h vožnje u brdima pred 5 km trčanje jačeg tempa mi ne stvara nikakav problem… zaista lep osećaj…17, 18 teninga nedeljno + par treninga vežbi su predstavljali uobičajenu nedelju ove zime i proleća…

Mogu konstatovati da do sada nisam ovako kvalitetno trenirao, odnosno da ovako “lep” i “izbrušen” prelaz nisam imao ranijih sezona, najviše zbog sitnih povreda koje su omele kompletno zacrtani plan.

Prethodnih, mogu slobodno reći meseci, sam odradio zaista dobar posao što se treninga tiče, tako da i trener i ja možemo zaista biti zadovoljni. Sezona se polako bliži, stoga još nekoliko nedelja tu ima do kompletnog dostizanja željene takmičarske forme.

Sa zadovoljstvom išekujem početak takmičarske sezone 2009., sa velikim planovima i ciljevima!

Kao i prošle godine, u Nedelju sam učestvovao na dve biciklističke trke “Dunavskog kupa”…

Tradicionalno, prva, zajedno sa ligom srbije, održana je trka na “Mišeluku”. Kružna, sa tim da ove godine nismo vozili preko mosta nego baš na stazi na “Mišeluku”. Vozilo se 12 krugova, jedan krug mislim da ima oko 3 km… Start je bio u 13 h.

Prvih nekoliko krugova je bilo dosta skokova, uglavnom sam ja bio taj koji je spajao, krenuli smo dobrim tempom… Par takmičara je još ujedno zajednom samnom trku provelo napred. Međutim kasnije smo se manje-više vozikali, i to mi je malo smetalo jer se suviše taktiziralo na tako bezazlenoj trci…

Moram spomenuti jednog dečka (možete ga videti na donjoj slici) koji je vozio u nečemu tipa triatlon triko, jednodnelno, zatim u običnim patikama, i na biciklu starom oko 15 godina… ali najzanimljivije je to što je čak tri puta bežao i nakon što bi ga stigli on je i dalje vukao grupu neko vreme. Iako je taktički totalno pogrešno, tačnije samoubistvo, zaslužio je sve pohvale jer je pokazao da ima “srce” i ogromno volju, i mnogima koji su celo vreme proveli iza dao primer.

Nekih 500-600 metara pred kraj pobegao sam grupi i pokušao da održim to do cilja, međutim na bukvalno 50 m pred ciljnom ravninom su me sustigli… jednostavno grupa je mnogo brža nego ja sam koji sam u tim trenutcima već bio ostao bez snage jer sam sprintao prethodno, a plus je bio i mali uspon…

…Meni najgora varijanta, da je bar bilo pravo kraće brdo (kao prošle godine, što se nalazi sa druge strane “Mišeluka”), sigurno bi bolje prošao… Ali nebitno, pokušao sam i tako je ispalo . Mislim da sam sedmi ušao u cilj, jer kada sam “kroz ruke” sprintajući video da me stižu usporio sam jer sam u tom trenutku shvatio da nema šanse da pobedim.

Druga trka je bio brdski hronometar, nešto malo više od 3 km, u Bukovcu, sa startom u 16 h. Sa obzirom da sam prošle godine bio drugi na obe trke, 7.-o mesto mi je bilo razočaravujuće tako da sam sebi zadao jasan cilj na brdu – pobeda

Tako je i bilo, pobedio sam sa vremenom 7:52 min, ispred drugo i trećeplasiranog koji su imali vremena 8:14 i 8:19 min. Dobro sam se osećao, t.j. nisam osećao umor od prethodne trke, a takođe sam popravio prošlogodišnje vreme na istoj stazi za skoro pola minuta, što je i najbitnije i što je nabolje merilo.

Lep dan, druženje, trkanje a pre svega trening…

Rezultati ovde.